Блиски исток

регион који обухвата простор јужног и источног дела Медитерана

Блиски исток је регион који обухвата простор јужног и источног дела Медитерана, и простире се на територији која се пружа од источног дела Средоземног мора па све до Персијског залива. На овом подручју обитава неколико културних и етничких група, од којих истакнуто место имају персијска, арапска и турска култура. Најраспрострањенији језици су персијски и арапски.[1]

Блиски исток

Већина дефиниција Блиског истока у овај регион убраја државе од Ирана у југозападној Азији до Египта у северној Африци. Остале државе севера Африке (као што су Либија, Тунис и Мароко) се сматрају северноафричким државама.[2]

Значење уреди

Овим називом је све до Другог светског рата било уобичајено називати источну обалу Медитерана. Средњи исток је тада означавао подручје од Месопотамије до Бурме односно подручје између Блиског и Далеког истока.

Границе уреди

 
Земље Блиског истока

Блиски исток нема прецизне границе јер у извесном смислу дефинише културно подручје. Уобичајено и донекле произвољно схватање укључује следеће државе: Бахреин, Кипар, Египат, Турску, Иран (Персију), Ирак, Израел, Јордан, Кувајт, Либан, Оман, Катар, Саудијску Арабију, Сирију, Уједињене Арапске Емирате, Јемен, Западну обалу и Појас Газе.[3]

Иран се често сматра источном границом. Авганистан, Таџикистан и западни Пакистан се често убрајају у земље овог региона због свог блиског односа (етнички и религијски) с већом групом иранских народа. Ирански однос с арапским државама је утемељен претежно на религији и географској близини. Курди, етничка група иранског језичког огранка, најбројнији су од народа на Блиском истоку без властите државе.

Иако се често смештају изван оквира Блиског истока, земље северне Африке или Магреба имају јаке културне и лингвистичке везе с регијом јер су кроз историју делиле многе догађаје који су обликовали медитеранску и средњоисточну регију. Магреб се понекад искључује из региона Блиског истока у неформалној комуникацији. Академска јавност обично сматра северну Африку за географски део Африке, уз свест о блиској политичкој, културној, религијској и лингвистичкој повезаности са југозападном Азијом. То се може упоредити са сличним примерима у другим деловима света попут Тасманије и Њуфаундленда који географски не припадају Европи, али деле много особина са северозападном и северном Европом. Мадагаскар је исто тако у одређеном смислу ближи југоисточној Азији него југоисточној Африци.

Религије уреди

Ислам је доминантна религија на Блиском истоку. У неким државама Блиског истока постоје затегнути религиозни односи (Ирану, Израелу/Палестини, Либану, Саудијској Арабији и др.). На Кипру већину чине Грци православне вероисповести, у Грузији и Јерменији доминира православље, у Израелу 70% становништва исповеда јудаизам, а у Либану постоји значајан проценат хришћана.

 
Физичка карта Блиског истока

Политика и економија уреди

Блиски исток је у својевремено био центар неких од истакнутих светских цивилизација, као што су Сумер, Вавилонија, Феникија, Стари Египат, античка цивилизација Старе Грчке и Старог Рима и Отоманска империја.

Данас овај регион карактеришу јаке политичке тензије, као што је проблем Палестина/Израел, проблем Курдистана, проблеми са снабдевањем воде као и сукоби око нафтних изворишта и њихове експлоатације. Исто тако постоји и одређени број мањих, још увек актуелних проблема, као што су грађански рат у Сирији и појава Исламске Државе, спорови око граница Сирије и Турске, Египта и Судана, Саудијске Арабије и Јемена, као и безбедност хришћана у Египту.

Државе Блиског истока су прошле кроз неколико деценија релативно ниског економског раста. Имовина је неравномерно подељена између држава, са Арапским Емиратима и Израелом као две државе које нуде највиши животни стандард. Неке државе су економски ојачале па је данас Египат држава са највећим економским растом.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ „The Near East”, FAO, UN 
  2. ^ „Middle East, Near East”, Style Guide, National Geographic 
  3. ^ „Near East”, Encyclopaedia Britannica 

Литература уреди

  • Hogarth, David George (1902). The Nearer East. Appletons' World Series: The Regions of the World. New York: D. Appleton and Company. 
  • Miller, William (1898). Travel and Politics in the Near East. London: T. Fisher Unwin. 
  • Telford, John; Barber, Aquila (1861). „Article I”. The London Review. London: Hamilton, Adams and Co. XVI: 1—33. 
  • Tooley, R.V.; Bricker, Charles (1989). Landmarks of Mapmaking: an Illustrated History of Maps and Mapmakers. England: Dorset Press (Marlboro Books Corporation). 

Спољашње везе уреди