Израел

За друге употребе погледајте страницу Израел (вишезначна одредница).

Израел (хебр. ישראל — Исраел; арап. إسرائيل — Исраил), званично Држава Израел (хебр. מדינת ישראל; арап. دولة إسرائيل), унитарна је парламентарна република на Блиском истоку. Подијељен је на шест административних округа, заузима површину од 20.770/22.072 км² и има влажну средоземну климу. Према подацима од 31. децембра 2022. има 9.656.000 становника.

Држава Израел מדינת ישראל (хебрејски) دولة إسرائيل (арапски)
Застава Грб
Химна: Ха-Тиква (хебр. התקווה) (арап. العربية)
Главни град и највећи град	Јерусалим (ограничено признање)
Службени језик	хебрејски (државни језик), арапски (посебан статус)
Владавина
Облик државе	унитарна парламентарна република
— Предсједник	Исак Херцог
— Предсједник Владе	Бенјамин Нетанјаху
— Предсједавајући Кнесета	Амир Охана
— Предсједавајући Врховног суда	Естер Хајут
Законодавна власт	Кнесет
Историја
Независност од Британске Палестине	‍
— Декларација о проглашењу Државе Израел	14. мај 1948. (5. ијар 5708)
— Приступање Уједињеним нацијама	11. мај 1949.
— Основни закони	1958—2018.
Географија
Површина	‍
— укупно	20.770/22.072 km2 (148)
— вода (%)	2,71 (2015)
Становништво	‍
— процјена 2023	9.656.000 (96)
— густина	465/437,5 ст./km2
Економија
БДП / ПКМ	≈ процјена 2023
— укупно	533,9 милијарде $ (48)
— по становнику	55.540 $ (29)
БДП / номинални	≈ процјена 2023
— укупно	539,2 милијарде $ (29)
— по становнику	55.535 $ (13)
ИХР (2021)	0,919 (22) — веома висок
Валута	нови израелски шекел
— стоти део валуте	‍агорота‍
— код валуте	ILS
Остале информације
Временска зона	UTC +2 до +3
Интернет домен	‍.il‍
Позивни број	+972

Налази се на Блиском истоку, на источној обали Средоземног мора. Граничи се на сјеверу са Либаном, на сјевероистоку са Сиријом, на истоку са Јорданом и Западном обалом и на југозападу са Египтом и Појасом Газе. Главни град је Јерусалим Државни језик је хебрејски, док арапски има посебан статус.

Постиндустијска је земља са развијеном економијом. Обим номиналног БДП-а према процјенама из 2023. износи 533,9 милијарди америчких долара или 55.540 америчких долара по глави становника. На списку земаља према индексу хуманог развоја се налази на 22. мјесту са индексом 0,919. Новчана јединица је нови израелски шекел.

|Декларација о независности је проглашена 14. маја 1948. (5. ијара 5708) на основу резолуције Генералне скупштине Уједињених нација 181, усвојене 29. новембра 1947. године. Према Декларацији о незавиности, Израел је јеврејска држава. Истовремено, Израел је вишенационална и демократска држава, у којој, уз Јевреје, једнака права имају и све остале етничке групе, без обзира на вјероисповијест. Израел има значајну етнокултурну разноликост. Основно становништво земље чине: 7.106.000 Јевреја (73,6%), 2.037.000 Арапа (21,1%) и 513.000 осталих (5,3%).

Етимологија

Током посљедња три миленијума, ријеч „Израел” означавала је и Земљу Израел (хебр. אֶרֶץ יִשְׂרָאֵל, Ерец Исраељ) и цијели јеврејски народ. Ово име потиче из Књиге Постања, гдје праотац Јаков, послије борбе с Богом, добија име Израиљ: „А човјек му рече: како ти је име? А он одговори: Јаков. Тада му рече: отселе се нећеш звати Јаков, него Израиљ; јер си се јуначки борио и с Богом и с људма, и одолио си” (Пост. 32:27—28). Разликује се тумачења значења ове ријечи. Према једној верзији, име потиче од глагола сара (управљати, бити јак, имати мог дату одозго), образујући тако ријеч која значи „имати моћ над силама.” Друга могућа значење ријечи су „Кнез Божији” или „Борба/бој Божији”. Након тога, јеврејски народ, који потиче од Јакова почео је да се назива „дјецом Израела”, „народом Израела” или „Израелцима”.

Прво помињање ријечи „Израел” пронађено је на стели Мернептаха у старом Египту (крај 13. вијека п. н. е.) и односи се на народ, а не на земљу.

Савремена држава се зове „Држава Израел” (хебр. מדינת ישראל — Мединат Исраељ, арап. دَوْلَة إِسْرَائِيل — Даулат Исраиљ). Разматрани су и други називи: Ерец Израел (Земља Израела), Сион и Јудеја). У првом недјељама независности, влада нове државе изабрала је ријеч „Израелци” (хебр. ישראלים — исраелим) за грађане земље. Први пут је званично поменута у говор првог израелског минисра иностраних дјела Мошеа Шарете.

Историја

Главни чланци: Историја Израела, Историја Палестине, Историја Јевреја и Хронологија историје Израела

Древна историја

Познато је да је прије 1,5 милиона година на територији савременог Израела обитавао усправан човјек (лат. Homo erectus), чији су остаци пронађени на подручју археолошког налазишта Убајадија (хебр. תל עובדיה, Тел-Овадија). Око прије 200 хиљада година на овим просторима живјели су неандерталци (лат. Homo neanderthalensis). Након тога су се појавили људи савременог типа: скелет наводног разумног човјека (лат. Homo sapiens) из пећине Мислија (масив Кармел) стар је 175—200 хиљада година, а старост поузданог скелета разумног човјека је пећине Манот је 51,8 ± 4,5 и 54,7 ± 5,5 хиљада година.

У 10—8 миленијуму п. н. е. ова територија је била дио подручја Натуфијске културе, чији су носиоци први пут у историји почели да узгајају житарице. Прије 9 хиљада година на овим јестима је почела неолитска револуција и појавила су се прва насеља, укључујући и древни град Јерихон. Хананци, прва семитска племена, појавила су се овдје око 4—3. миленијума п. н. е. У наредних 2—3 хиљаде година, територија је била под протекторатом Старог Египта.

Рана историја

Главни чланци: Јудеја (римска провинција) и Византијска Палестина

Карта Свете земље или Палестине с приказом дванаест племена Израела.

Веза између Јевреја и Земље Израела води се од библијског патријарха Аврама. Према Библији, Земља Израел је Јеврејима завјештана од Бога да би постала „Обећана земља” — ту се налазе сва света мјеста јеврејског народа. Библијско предање о патријарху можда одражава миграцију Хебреја (хабиру) у 2. миленијуму п. н. е. и догађаји из доба инвазије Хикса на Египат. Историја Аврама вјероватно одговара почетној етапи хебрејских миграција, а масовна сеоба се дешава око 13. вијека п. н. е, усљед чега је касна бронзана култура Ханана замијењена новом. Око 1200. године п. н. е. Филистејци, од којих је изведен садашњи назив Палестина, продиру на обалу земље. Успостављањем краљевске власти међу Јеврејима и настанак Израелске краљевине, а касније и Јудејске краљевине, датира из 10. вијека п. н. е.

Од 8. вијека п. н. е. ова територија је сукцесивно падала под власт Асирије, Вавилоније, Персије (539—331. п. н. е.) и Македоније (од 331. п. н. е.). И 3—2. вијеку п. н. е. била је дио хеленистичких држава Птолемејида и Селеукида. Селеукидска власт растрзана унутрашњим сукобима у потпуности је 142. године ослободила Јудеју од данка, фактични признавши њену независност, а даље до 37. године њом је владала јеврејска династија Хасмонејаца.

Остатак римског логора у подножју тврђаве Масада.

Од 63. п. н. е. Јудеја је постала вазал Рима и касније је претворена у истоимену римску провинцију. Током Бар Кохбиновог устанка 135. године Рима су извршили покољ над Јеврејима, забранили осталима да се населе у Јерусалиму, а провинцију Јудеју преименовали у Сирију Палестинску.

Послије подјеле Римског царства на Западно и Источно царство 395, Палестина је припала источном дијелу. Палестина је у периоду 614—629. била дио сасанидске Персије, која је три године пренијела контролу над Јерусалимом на Јевреје, али је затим вратила град хришћанима. Након повратка под византијску власт, као исход покоља и прогона Јевреја које је покренуо цар Ираклије, јеврејско присуство у регији достигло је минимум у читав три хиљаде година дугој историји, али никада није потпуно престало. До 9. вијека јеврејске заједнице су се поново појавиле у Јерусалиму и Тиберијади, а у наредна два вијека појавиле су се у Рафи, Гази, Маџдали, Јафи и Цезареји.

Средњи вијек

Главни чланци: Арапска Палестина и Краљевина Јерусалим

Рефекторијум у комтурству Акра, из 12. вијека.

Византијску Палестину су 636—640. освојили Арапи. У наредних шест вијекова, контрола над овом територија прела са Омејада на Абасиде, на крсташе и обрнуто.

Кратка јеврејска енциклопедија дијелу прву етапу арапске владавине Палестином у четири периода: освајање и развој земље (638—660), Омејиди (661—750), Абасиди (750—969) и Фатимиди (969—1099). Крсташи су овдје основали Јерусалимску краљевину 1099. године. Међутим, већ 1187. Саладин је заузео Јерусалим, а 1291. пало је посљедње крсташко утврђење — Акра.

Османска власт

Главни чланак: Османска Палестина

Територију данашње Израела 1517. освојили су османски Турци предвођени султаном Селимом I. Територије 400 година остала у саставу Османског царства.

У Османском царству, Јевреји, који су имали статус „зими”, уживали су релативну грађанску и религиозну слободу, али су били подложни ограничењима у низу дјелатности, а такође су били обавезни да плаћају посебне порезе. Јевреји Палестине у то вријеме обезбјеђивали су средства за живот углавном у виду донација из иностранства (халука).

Почетком 18. вијека учињен је један од најзначајнијих покушаја алије из Европе и обнове јеврејског религиозно-националног средишта у Јерусалиму. Овај покрет је предводио рабин Јехуда Хасид, који је у Јерусалим стигао 1700. са око хиљаду сљедбеника, из разних европских земаља. Међутим, Јехуда је изненада преминуо по доласка у земљу, а заједница се распала због дугова. Дуго послије тога, јеврејски досељеници из Европе насељавали су се углавном у другим светим градовима за јудаизам — Хеброну, Сафеду и Тиберијади. До 1800. године у Палестини није живјело више од 300 хиљада људи. Главна мјеста концентрације хришћана (око 25 хиљада) била су у Јерусалиму, Назарету и Витлејему. Јевреја (главном сефарди) било око 5000. Остало становништво су чинили муслимани, углавном сунити. До 1880. Палестина је имала 450 хиљада становника, од тога 24 хиљаде Јевреја, који су углавном живјели у Јерусалиму (гдје су чинили више од половине становништва од 25.000), Сафеду (4000), Тиберијади (2500), као и у Хеброну, Јафи и Хајфи. Јерусалим је постао највећи град у регији.

Јеврејска тежња за Ционом и успон политичког ционизма

Главни чланак: Ционизам

Види још: Јеврејске избјеглице

Међу Јеврејима који живе у дијаспори одувијек је постојала јака жеља да се врате на Цион. Јеврејску заједнице Палестине стално су хранили посјетиоци из дијаспоре, које су тамо водили религиозни (укључујући и месијански) мотиви. Јеврејска општина Сафед, која је до краја 16. вијека бројала 14 хиљада људи, настала је од избјеглица протјераних из Шпаније. Први велики талас савремене имиграције, познат као Прва алија, започео је 1881, превођен палестинофилима који су сањали о повратку цијелог јеврејског народа у своју историјску домовину.

Први ционистички конгрес 1897. у Безелу у Швајцарској.

Теодор Херцл се сматра оснивачем политичког ционизма, покрета који је за циљ имао стварање јеврејске државе у Земљи Израела. Херцл је 1896. објавио књигу „Држава Јевреја” у којој је изложио своје виђење будуће јеврејске државе. Већ сљедеће године, он је водио први Свјетски јеврејски конгрес.

Друга алија је почела 1904. након Кишињевског погрома. Током њега, у Палестину је стигло 40 хиљада Јевреја, од који је значајан дио касније напустио земљу, али је ипак до 1914. број јеврејских јишува у Палестини достигао 85 хиљада људи. Већина досељеника из Прве и Друге алије били су ортодоксни Јевреји, али су са њима у Палестину стигли и социјалисти, који су основали кибуц покрет.

Британски мандат над Палестином

Главни чланци: Балфорова декларација и Британски мандат над Палестином

Карта Палестине из 1900. године.

Током Првог свјетског рата, када су се британске трупе бориле против Османлија у Синајској и палестиној кампањи, британски министар иностраних послова Артур Балфор издао документ који је касније постао познат као Балфурова декларација. У њој је декларисано да Британија „гледа са благонаклоношћу на стварање националног огњишта у Палестини за јеврејски народ”.

У Палестину је 1919—1923. (Трећа алија) стигло 40.000 Јевреја, углавном из источне Европе. Досељеници овог таласа били су обучени у пољопривреди и могли су да развију привреду. Мочваре Јизрелске долине и долине Хефер су исушене, а земљиште оспособљено за пољопривреду. У овом периоду је основана федерација синдиката — Хистадрут. Арапски протести против јеврејске имиграције прерасли су у погроме, што је допринијело образовању јеврејске паравојне самоодбране („Хагана”).

Друштво народа додијелило је Уједињеном Краљевству 1922. мандат над Палестином, објашњавајући то потребом да се „успоставом политички, административни и економски услови у земљи за сигурно образовање националног огњишта за јеврејски народ”. Већ на самом почетку мандата арапски немири у Јафи приморали су Британију да ограничи имиграцију Јевреја. Дио територије намијењен јеврејској држави, уступљен је ради образовања Трансјордана. У то вријеме земљу су насељавали углавном Арапи муслимани, али је највећи град, Јерусалим, био претежно јеврејски. У Палестину је 1924—1928. (Четврта алија) стигло 85 хиљада Јевреја, од којих је око 20 хиљада затим напустило земљу.

Успон нацизма у Њемачкој 1930-их довео је до Пете алије, током које је у Палестину дошло 250.000 њемачких Јевреја. Овај период је окончао Арапском побуном 1936—1939. и објављивањем „Бијеле књиге” од стране Британије 1939, која је фактички поништила имиграцију Јевреја у Палестину. Друге земље су одбила да прихвате Јевреје који су бјежали од Катастрофе, а забрана имиграције у Палестину за њих би могла бити смртна казна. Да би се заобишла забрана имиграције, створена је подземна организација Мосад ле Алија Бет, која је помагала Јеврејима да нелегално дођу у Палестину и побјегну од Катастрофе. На крају Другог свјетског рата, јеврејско становништво Палестине порасло је на 33% у поређењу са 11% из 1922. године.

Стварање државе и прве године постојања

Главни чланак: Стварање Државе Израел

Давид Бен Гурион проглашава независност Израела 14. маја 1948. испод портрета Теодора Херцла.

Послије 1945, тензије између мандатних власти и јеврејски јишува наставиле су да расту. Британска влада је 1947. напустила Мандат над Палестином, најављујући да не може да пронађе прихватљиво рјешење и за Арапе и за Јевреје. Уједињене нације, створене непосредне прије, усвојиле су 29. новембра 1947. план за подјелу Палестине. Овај план предвиђао је престанак британског мандата над Палестином и препоручивао стварање двије државе на њеној територији: арапске и јеврејске. Јерусалим и Витлејем, према одлуци УН, требало је да постану територија под међународном контролом како би се спријечио сукоб око статуса ових градова.

Јеврејска агенција, која је у то вријеме, између осталог, обављала и неке функције владе Јишува, одлучила је да прихвати план УН. Напротив, Арапска лига и Врховни арапски комитет категорички су одбацили план УН за подјелу Палестине и саопштили да план крши права већинског становништва Палестине, које се састојало од 67% нејевреја. Арапски челници обећали су да ће уложити све народа да спријече његово спровођење.

Давид Бен Гурион је дан прије краја британском мандата над Палестином, 14. маја 1948, прогласио стварање независне јеврејске државе на територији додијељеној према плану УН. Већ сљедећег дана Арапска лига је објавила рат Израелу и одмах је пет арапских држава (Египат, Ирак, Либан, Сирија и Трансјордан) напало новостворену државу.

Годину дана послије борбених дејстава, у јулу 1949, усвојен је споразум о прекиду ватре са Египтом, Либаном, Сиријом и Трансјорданом, према коме су под контролу јеврејске државе стављена западна Галилеја и коридор од приморске равнице до Јерусалима, првобитно намијењен арапској држави. Јерусалим је подијељен дуж линије прекида ватре између Израела и Трансјордана. Ове привремене границе се називају „Зелена линија”.

Држава Израел је 11. маја 1949. призната као чланица Уједињених нација. Арапска држава није створена; умјето ње, Појас Газе је окупирао Египат, а већину територије Јудеје и Самарије, као и Источни Јерусалим, који је требао да остане под контролом УН у оквиру већег Јерусалима, окупирао је, а затим и анектирао, Трансјордан.

Прије избијања војних дејстава 1948. у Палестини је живјело око 750 хиљада Арапа. Током израелског рата за независност, стотине хиљада арапских становника Палестине напустило је своје домове који су се налазили на територији која је, према резолуцији УН, додијељена јеврејској држави, и дио територије који је додијељен арапској држави. Већина арапских избјеглица населила се на остатку територије дефинисане резолуцијом за арапску државу, многи су емигрирали и у друге арапске земље. У Израелу је остало само око 160 хиљада Арапа.

Израелске власти су одбиле да пусте избјеглице у њихова мјеста боравка након рата, а земљу и некретнине избјеглицама конфисковала је Држава Израел. У арапском свијету ови догађаји су познати као „Накба” (арап. النكبة — „Катастрофа”). Истовремено, противјеврејске демонстрације и насилни погроми избили су у Египту, Ираку, Јемену, Либији и Сирији. Као исход, преко 800 хиљада Јевреја је протјерано или избјегло из арапских земаља у новостворену јеврејску државу. Овај процес, према изралском виђењу, треба посматати као масовну размјену становништва у регији, јер је мјесто 600 хиљада Арапа у Израелу заузело 820 хиљада јеврејских избјеглица. Међутим, главна тачка спора у арапско-израелском сукобу била је судбина само арапских избјеглица.

Прве године постојања Израела обиљежила је масовна имиграција Јевреја који су преживјели Холокауст, као и оних који су, бјежећи од прогона, напустили арапске земље. Између 1948. и 1958. становништво Израела повећало се са 800 хиљада на 2 милиона. Неки од имиграната били су избјеглице и практично нису имали никакву личну имовину. Смјештени су у привремене шаторске логоре — „мабарах”. До 1952. у овим шаторским градовима живјело је преко 200 хиљада имиграната. Потреба за рјешавањем ове кризе приморала је Давида Бет Гуриона да потпише споразум са Њемачком о репарацијама, што је изазвало масовне протесте Јевреја огорчених идејом сарадње са Њемачком.

Арапско-израелски сукоб

Главни чланак: Арапско-израелски сукоб

Наставак арапско-израелског сукоба

Током првих деценија постојања јеврејске државе, арапске земље су наставиле да оспоравају легалност њеног оснивања, а арапски националисти су наставили да позивају на њено уништење.

Израел се 1956. придружио британско-француском савезу како би повратио контролу над Суецким каналом, који је Египат национализовао. Након заузимања Синајског полуострва током Суецке кризе, Израел је био приморан да се повуче под притиском Сједињених Држава и Совјетског Савеза у замјену за гаранције за пролаз израелских бродова кроз Суецки канал и њихов излазак у Црвено море.

Египат, Јордан и Сирија су 1967. распоредиле своје трупе на границе са Израелом, протјерали мировне снаге УН и блокирали израелским бродовима улазак у Црвено море и Суецки канал. Египатски предсједник Насер је у радио говору позвао арапске државе да одбаце Израел у море. Ова дејства су дала повод руководству Израела да крене у превентивни напад и започне рат у историји познат као Шестодневни рат. Израел је рату однијео убједљиву и брзу побједу, заузимање Синајско полуострва, Појаса Газе, Западне обале, Источног Јерусалима и Голанске висоравни.

Премијер-министар Израела Голда Меир 1973. године.

На Јом Кипур 6. октобра 1973. — свети дан у јеврејском календару, када су сви вјерујући Јевреји у синагогама — Египат и Сирија су истовремено напали Израел, изненадивши њену владу. Упркос значајним губицима, напад је одбијен, а потом су израелске снаге пребациле борбена дејства на непријатељску територију прије него што је постигнут прекид ватре. Иако је унутрашња истрага о околностима рата ослободила владу одговорности, незадовољство јавности приморало је премијер-министра Голду Меир да поднесе оставку.

Египатски предсједник Анвар ел Садат посјетио је Израел 1978. године. Овај догађај био је први корак ка признању Израела као државе од стране шефа арапске државе. Садат и израелски премијер-министар Менахем Бегин су 26. марта 1979. потписали Египатско-израелски мировни споразум, по коме је Израел вратио Синајско полуострво Египту и обавезао се да ће започети преговоре о стварању палестинске аутономије.

Израле је 1982. интервенисао у грађанском рату у Либану, како би уништио базе Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) у којима су се припремали напади на Израел. Ова операција је назвала „Галилејски мир”, али је касније добила незваничан назив Први либански рат. Руководство и милитанти ПЛО били су приморани да напусте Либан а 1985. Израел је повукао трупе са већег дијела територије ове земље, осим тампон зоне, која је остала под израелском контролом до 2000. године.

Израелско-јордански мировни споразум потписан је 1994, чиме је Јордан постао друга арапска земља која је нормализовала односе са Израелом.

Либанска шиитска организација Хезболах је 12. јула 2006, уз подршку Сирије и Ирана, испалила неколико ракета на израелска насеља и напала положаје израелских трупа, заробивши два војника. Ова дејства подстакла су Други либански рат, у којем Израел није постигао значајно слабљење Хезболаха и прекинуо операцију након интервензије УН.

Однос са палестинским Арапима

Након окончања Другог свјетског рата, сукоб између палестинских Арапа и Јевреја је поново ескалирао. Након усвајања плана УН о подјели Палестине на двије државе у новембру 1947, мјесни сукоби су прерасли у рат пуног размјера који се завршио проглашавањем независности и побједом Израела. Истовремено се појавио и проблем палестинских избјеглица.

Послије напада, Тел Монд 1956. године.

Од 1949. до 1967. на Израел су палестински милитанти (фидаини) вршили константне нападе с територије које су окупирали Египат и Јордан, усљед чега је убијено више од 450 грађана.

Пораз арапских држава у Шестодневном рату 1967. и израелско преузимање контроле над свим територијама које су била намијењене и арапској и јеврејској држави, довеле су до раста арапског радикализма и тероризма — Палестинска ослободилачка организација (ПЛО) појачала је дјелатност, чије је сврха била проглашена „оружаном борбом као јединим путем за ослобођење отаџбине.” Крајем 1960-их и почетком 1970-их, палестински терористи су покренули први талас напада на Израелце широм свијета. Једна од најистакнутијих терористичких напада не само током овог сукоба, него и уопштено, сматра се киднаповање израелских спортиста на Љетњим олимпијским играма 1972. у Минхену, које су завршене њиховом смрћу. Након покушаја рушења јорданске монархије 1970. палестинске паравојне организације су протјеране из Јордана и своје дјелатности премјестиле у Либан. Палестинци су се активно умијешали у грађански рат у Либану и створили енклаву у јужном дијелу земље са чије територије су вршили редовне терористичке нападе на Израел и велике акције међународног тероризма. То је изазвало инвазију израелске војске на Либан 1982. и протјеривање ПЛО из Либана у Тунис.

Повећана трвења између израелских власти и становништва територија 1987. дала су подстицај за почетак Прве интифаде (устанак против израелске власти). Током интифаде, од новембра 1987. до августа 1993, 157 израелских цивила је постала су жртве терористичких напада, а још 4195 израелских држављана је повријеђено. Како је саопштила прес-служба ЦАХАЛ, погинуло је 66 израелских војника, а 4918 је рањено. У истих шесто година, израелске службе безбједности су убиле 808 Палестинаца, а 16.824 је рањено. Током Заливског рата 1991, многи палестински Арапи су подржали Садама Хусеина и поздрављали ирачке ракете испаљене на територију Израела.

Јицак Рабин, Бил Клинтон и Јасер Арафат на свечаности потписивања споразума из Осла, 13. септембар 1993. године.

У октобру 1991, након пораза Ирака, у Мадриду је одржана међународна конференција о Блиском истоку, којој су први пут присуствовали представници Палестинаца који су регуларно боравили на Западној обали и у Појасу Газе. Након што је Јицак Радбин постао израелски премијер 1992, Израел је заговарао политику компромиса са својим арапским сусједима. Већ 1993. у Вашингтону су, у присуству Рабина, лидера ПЛО Јасера Арафата и Била Клинтона, потписани мировни споразуми према којима је створена Палестинска народна самоуправа, која је преузела контролу над дијелом Западне обале и Појасом Газе. Као одговор, ПЛО се обавезао да ће признати Израел и зауставити терористичке дјелатности.

Подршка израелског друштва мировни споразумима почела је да опада као резултат низа терористичких напада који су почели већ 1994. године. Јицак Рабин је убијен 1995. године. Упркос губитка повјерење у процес у Ослу, крајем 1990-их, премијер Бенјамин Нетанјаху је повукао трупе из Хеброна и потписао „Меморандум из Вај Ривера”, који је Палестинцима дао већа права на самоуправу.

У јулу 2000, уз посредовање америчког предсједника Клинтона, у Кемп Дејвиду су вођени преговори између израелског премијера Ехуда Барака и Јасера Арафата, који је био на челу ПНС. Током преговора Барак је предложио план за стварање палестинске државе на 97% територије Западне обале и Појаса Газе, али је Арафат то одбио. Након пропасти преговора, палестински Арапи су покренули Другу интифаду, а формални повод за њу била је посјети Храмовној гори лидера опозиције Аријела Шарона.

Шарон је постао премијер Израела 2001. године. У августу—септембру 2005. спровео је план једностраног повлачења из Појаса Газе, што је резултовало уништење десетине јеврејских насеља и протјеривањем више од 7000 људи. Такође је почео да грани „безбједносну ограду” између израелске територије и Западне обале.

Након операције „Одбрамбени зид” коју су извеле израелске снаге у прољеће 2002, којом је у великој мјери елиминисана терористичка инфраструктура, размјере Друге интифаде су се смањиле. Свој организовани карактер изгубио је и због смјене лидера: 2004. израелско ваздухопловство је уништило вође исламског фундаменталистичког покрета „Хамаса” Ахмеда Јасина и Абдела Рантисија, а у новмебру исте године умире и Јасер Арафат. Истовремено, ракетни и минобацачки напади на град Сдерот и сусједне кибуце из дефакто независног Појаса Газе постали су редовна појава.

Према организацији за људска права „Бецелем”, од почетка Друге антифаде у септембру 2000. до децембра 2008. (почетак операције „Ливено олово”), израелске оружане снаге и цивили су убили више од 4900 Палестинаца, током операције „Ливено олово” — скоро 1400 и након завршетка операције — око 3350; у међусобној борби убијено је још око 700 Палестинаца. Према израелским подацима, током истог периода од почетка Друге интифаде, палестинска страна убила је више од 1300 Израелаца и држављана других земаља.

Током демократских избора за Палестински законодавни савјет 2006, побједио је покрет „Хамас”, који су многе земље признале као терористички покрет. Пошто је руководство Хамаса, кад је ступило на власт, одбило да призна споразуме које је ПНС раније закључила са Израелом и разоружа своје милитанте, ЕУ и САД су започеле економски бојкот Хамасове владе. У јуну 2007, као исход оружаног пуча, Хамас је преузео власт у Појасу Газе, саопштавајући намјеру да ту створи исламску државу. Као одговор, 14. јуна предсједник ПНС и лидер Фатаха Махмуд Абас најавио је распуштање владе, увео на територији аутономни режим ванредног стања и узео пуну власт у своје руке. Као резултат борбе за власт, Хамас је задржао своје позиције само у Појасу Газе, док су Абасове присталице задржале власт на Западној обали. Од тог тренутка, више пута је најављивано, укључујући 2012. и 2017, окончање сукоб између Хамса и руководства ПНС и образовање владе националног јединства, али контрадикције остају неријешене.

У октобру 2007. Израел је Гојас Газе прогласио „непријатељском државном творевином” и започео дјелимичну економску блокаду. Од тада Израел контролише ваздушни простор и приобална подручја Газе, као и кретање становника изван Појаса и трговину са остатком свијета, с изузетком „Филаделфијског коридора” на јужној граници Газе, који контролише Египат. Поред надземних баријера и патрола, граде се подземни зидови од више метара дубине, осмишљени да спријече копање тунела кроз које палестински милитанти улазе у Израел. У оквиру блокаде Појаса Газе 2010, израелска морнарица је пресјела тзв. „Флотилу слободе” са хуманитарним товаром на улазу у територијалне воде, што је изазвало оштру међународну реакцију.

Унутарполитичка ситуација у Појасу Газе је крајње нестабилна — под контролом Хамаса опстаје као одскочна даска за оружане нападе на израелску територију. Крајем 2008. и почетком 2009. Израел је извео велику операцију „Ливено олово” у Појасу Газе, која није довела до елиминације Хамасовог режима. Још двије велике војне операције у Појасу Газе — „Стуб слободе” (2012) и „Заштитна ивица” (2014) — такође су завршиле само тактичким успјесима, не рјешавајући главни стратешки задатак елиминисања војног и политичког потенцијала „Хамаса”.

Други важни догађаји у историји државе

Почетак 1960-их обиљежило је хватање једног од најстаријих нацистичких злочинаца Адолфа Ајхмана, који се крио у Аргентини, од стране израелске специјалне службе. Ајхман је био „архитекта” и спроводилац „Коначног рјешења јеврејског питања” током Другог свјетског рата. Јавно суђење против њега постало је најважнија етапа у схватању размјера Катастрофе европског јеврејства и изазвало је међународно негодовање. Смртна пресуда Ајхману била други и посљедња пресуда ове всте извршена у Ирзаелу (војник који је прије њега погубљен пресудом пријеког суда касније је рехабилитован).

Важна прекретница у унутарполитичкој историји Израела били су избори за Кнесет 1977. године. Као исход, странка Ликуд предвођена Менахемом Бегином освојила је већину, по први пут одузевши контролу над земљом блоку Марах, чија је чланица била Авода, која је под разним називима била непрекидно на власти од оснивања Израела. Епоха доминације једне стране у израелској политици замијењена је периодом супарништва између лијевог и десног блока, који се разилазе по триглавна параметра (инострана политика, улога државе и тржишта у економији и односи између религије и државе).

Масовна репатријација 1990-их

Главни чланак: Велика алија

Доласком на власти у Совјетском Савезу Михаила Горбачова о под притиском америчке владе, поједностављена је процедуда емиграција из Совјетског Савеза. Масовна репатријација из Совјетског Савеза у Израел почела је 1989. године. У порасту броја репатрира улогу је одиграла и чињеница да је од октобра 1989. пријем јеврејског избјеглица у Совјетски Савез био ограничен у Сједињеним Државама; томе су допринијеле и манифестације антисемитизма.

У периоду 1989—1990- у Израел је стигло више од 200 хиљада репатријаната из Совјетског Савеза (само у децембру 1990. стигло је 35,6 хиљада људи). Репатријација је успорила почетком 1991, када је Израел био под ракетним ударима током Заливског рата. Ипак, долазак Јевреја из Совјетског Савеза, а након његовог распада из нових суверених држава, настављен је и од 1992. до 2000. у Израел је долазило у просјеку од 46 до 67 хиљада Јевреја из ових земаља и чланова њихових породица годишње. Укупно је више од милион репатрита из Совјетског Савеза и Заједнице независних држава стигло у Израел током периода Велике алије. Масовна репатријација из Совјетског Савеза и ЗНД акође се поклопила са операцијом „Соломон”, која се одиграла у мају 1991, када је 15 хиљада етиопских Јевреја одведено у Израел за три дана. Од почетка 2000-их дошло је до смањења обима репатријације из земаља бившег Совјетског Савеза. Дакле, 2003. само 12,5 хиљада људи из ЗНД и балтичких земаља стигло је у Израел на стални боравак. Од 23 хиљаде репатрита које је Израел прихватио 2005, удио имиграната из земаља бившег Совјетског Савеза већ је био мањи од 50%. Ново повећање стопе репатријације, посебно из Русије и Украјине, наглашено је тек средином наредне деценије.

Један број репатрита не успијева да се настани у Израелу и напушта земљу. Према израелском листу „Харец” 2007, више од 100 хиљада репатрита вратиле се на стални боравак из Израела у земљи ЗНД, а само у Москви је живјело око 70 хиљада Израелаца. Број репатрита који су напустили земљу средином друге деценије 21. вијека приближио се 35—40% оних који су ушли у Израел (2015. — 8,5 односно 30 хиљада). Од 290 хиљада Израелаца који су напустили земљу између 1990. и 2014, говорници руског језика чинили су 38%.

Географија

Главни чланак: Географија Израела

Географски положај

Види још: Државна граница Израела

Израел се налази у југозападној Азији, омеђен је Средоземним морем на западу, Акапским заливом Цреног мора на југу, са Либаном и Сиријом се граничи на сјеверу и сјевероистоку, са Египтом на југозападу, а на истоку међународно призната граница иде дуж тока ријеке Јордан и дуж Зелене линије из 1949. године.

Политичка карта Израела, палестинских територија и Голанске висоравни, као и распоред мировних снага УН из јануара 2004. године.

Израел се, због различитих фактора, уздржава од званичног дефинисања својих граница; један број израелских правника сматра да територија уопште није обавезан елемент државности.

Постоји неколико опција за одређивање територије Израела:

• Резолуција Генералне скупштине УН 181/11 од 29. новембра 1947, коју арапске земље нису признале, остаје једини међународно-правни документ који регулише територију јеврејске државе. Документ је предвиђао укључивање у јеврејску државу источне Галилеје, Јизрелске долине, већи дио приморске равнице, пустињу Негев; арапској држави — западна Галилеја, планине Јудеје и Самирије (изузев Јерусалима), дио приморске равнице од Ашдода до границе с Египтом. Јерусалим и Витлејем требали су да постану територије под међународном контролом.
• Суверена територија Израела, настала је као исход рата за независност 1949. и призната дефакто од стране већине земаља свијета, износи приближно 27.770 км², од чега је 2,71% покривено водом.
• Територија на коју је израелски суверенитет касније проширен, укључујући Источни Јерусалим и Голанску висораван, износи 22.072 км².
• Територија коју Израел тренутно контролише, укључујући земље под управом Палестинске народне самоуправе (ПНС) на Западној обали, окупиране током Шестодневног рата, износи 28.177 км².

Граница Израела са Јорданом у долини ријеке Јордан.

Египатско-израелска граница је успостављена дуж територије Мандатне Палестине и утврђена је мировним споразумом од 26. марта 1979. године. Израелско-јорданска граница је фиксирана мировним споразумом од 26. октобра 1994. дуж граничне линије између Мандатне Палестине и Емирата Трансјордан уз неке мање разлике.

Израел нема званичну границу са Либаном и Сиријом. „Плава линија” коју су признале УН радзваја Израел и Либан. Територија Фарми Шеба је спорна. Улогу границе између Израела и Сирија има „линија прекида ватре” успостављена на крају Јомкипурског рата (1973). УН су дуж ове линије образовале тампон зону.

Геологија и рељеф

Национални парк Ган Хашлоша (Сахне).

Топографски, територија Израела се може подијелити на четири зоне:

• Приобална равница ширине 1—32 км са равном обалном линијом Средоземног мора, на сјеверу усложена ртом Кармел и Хаифским заливом;
• планине и брда Галилеје (укључујући и ланац Кармел, који се простире југоситочно од Хаифе и највише тачке Галилејских планина — врх Мерон), Јудеје и Самарије;
• рифт Јорданске долине, који обухвата најнижу тачку на копну (403 м испод нивоа мора);
• плато Негев.

Природни ресурси

Главни чланак: Природни ресурси Израела

Брда Јудеје.

Све до 2000-их вјеровало се да Израел није богат природним ресурсима. Међутим, велика открића природног гаса и нафте из шкриљаца промијенила су ову процјену.

Израелски потенцијални извори нафете (изузев нафте из шкриљаца) процјењују се на 4,2 милијарде барела. Резерве нафте из шкриљаца процијењене су на 250 милијарди барела, што је упоредиво са доказаним резервама нафте у Саудијској Арабији.

Од 2008. природни гас на мору се производи комерцијално, а његове укупне доказане резерве се процјењују на 1037 милијарде м³.

Земља има непрофитабилна лежишта бакра. Врше се ископавања фосфорита, сумпора, мангана, кречњака, мермера. У водама Мртвог мора налазе се значајне количине калијумове соли и брома.

Воде

Водни ресурси земље су ограничени. Од почетка 21. вијека у Израелу је актуна несташица воде. Према условима мировног споразума, Израел испоручује свјежу воду Јордану, што се у сушним годинама претвара у недостатак свјеже воде за земљу снабдјевача.

Ријека Јордан, фотографисано 2010. године.

Највећа ријека у земљи је Јордан, дуга 322 км. Јордан тече од сјевера ка југу кроз Галилејско језеро и улива се у Мртво море. Јордан је једна од четири ријеке које не пресушују током љета, заједно са Кишоном, која се код Хаифе улива у Средоземно море; ријека Александар, која се улива у Средоземно море сјеверно од Нетанје и ријека Јаркон, која се улива у Средоземно море код Тел Авива.

Галилејско језеро, дуго 21 км и широко 10 км, највеће је слатководно језеро у земљи. Површина језера је 166 км². Мртво море, са држајем соли од преко 330‰, једно је од најсланијих водених површина на свијету. Ниво Мртвог мора опада због коришћења тока Јордана (са 395 м испод нивоа мора 1970. на 418 м 2006.).

У Израелу у просјеку годишње падне 6 км³ падавина. Подземне воде садрже значајне нечистоће бикарбоната, што их чини тврдим. Средином прве деценије 21. вијека, расположиви ресурси слатке воде процијењени су на око 1,8 км³ годишње. Ово је збир онога што су мале ријеке, потоци и извори (1,1 км³), ријека Јаркон и њене притоке (0,215 км³), 0,32 км³ које отпада на удио израелског дијела ријеке Јордан и 0,18 км³ који се добија сакупљањем кишнице, третман отпадних вода и десалинизацијом морске воде.

Десалинизација воде

Види још: Постројење за десалинизацију у Еилату и Постројење за десалинизацију у Ашкелону

Прво постројење за десалинизацију боћате воде и воде из Мртвог мора, које је снабдијевало град Еилат, изграђено је 1974. године. Постојење у Ашкелону је прво постојење за десалинизација морске воде у Израелу. Налази се јужно од Ашкелона, недалеко од нафтовода Еилат—Ашкелон. Капацитет постројења је 118 милион м³ воде годишње. Процес десалинизације је повратна осмоза. Постројење има сопствену електрану снаге 80 мегавата, која снабдијева електричном енергијом и установу, као и приватне купце.

Група компаније је 4. септембра 2001. побиједила на конкурсу за изградњу постројења за десалинизацију морске воде. Изградња је почела 2003. године, а постројење је почело с радом 4. октобра 2005. године. Почетни капацитет фабрике био је 100 милиона м³ годишње.

Друго постројење за десалинизацију морске воде пуштено је у погон 16. маја 2010. у граду Хадера.

У Израелу сада постоји 5 постројења за десалинизацију морске воде: Ашколон, Хадера, Палмахим, Сорек и Ашдод. Највеће од њих, које обезбјеђује 150 милиона м³ воде, изграђено је 2013. у близини ријеке Сорек.

До 2016. постројења за десалинизацију су обезбједила 55% израелских потреба за водом. За водоснабдјевање се користе и подземни резервоари; највећи од њих су приморско, које се пружа дуж обале Средоземног мора јужно од Цезареје, и планинско, које је подземно језеро јужно од Зихрон Јакова.

Клима

Снијег у Јерусалиму у децембру 2006. године.

Велика руска енциклопедија карактерише климу Израела у цјелини као влажну средоземну. Међутим, близина мора на западу, огромна пустиња на југу и неколико планинских вијенаца стварају низ зона, чија се микроклима оштро разликује од просјека. Дакле, у Галилеји годишње падне 1080 мм падавина, у околини Еилата у просјеку има 20 мм падавина годишње, 700 мм падавина у планинама Јудеје и 100 мм на истоку Негева.

Температура у Израелу веома варира, посебно током зиме. У планинским предсјелима може бити хладно, понекад пада снијег. На планини Хермон често пада снијег зими, док у Јерусалиму обично падне најмање једна снијежна падавина годишње. Истовремено, у приобалној равници преовлађује средоземна клима са хладним, кишовитим зимама и дугим, топлим љетима. Екстремне температуре забиљежене су у јуну 1942. (54 °C у долини Бет Шеан) и фебруару 1950. (−13 °C у долини Бет Нетофа у доњој Галилеји); највише температура од постојања државе (47 °C) забиљежена је на подручју града Бет Шеан. Од маја до септембра падавине у Израелу су ријетке.

Земљиште

Упркос малој размјери земље, њено земљиште карактерише велика разноликост. То је због њеног различитог поријекла, својства и природе ерозије (вјетар и вода), матичних стијена (базалт, разне седиментне стијене, пјешчане дине, алувијум итд.), климе (од сушне на југу до влажне на сјеверу) и топографија. По цијелој земљи распоређено је претежно смеђе и сивосмеђе земљиште, на југу пустињска сиво-смеђа земљишта, а у приморској равници — алувијална. Алувијална лијесна земљишта налазе се у сушном сјеверном Негеву због близини приобалне равнице. Већина земљишта у земљи је неплодна, укључујући и исход нерационалног коришћења земљишта. Од почетка 20. вијека ради се на обнављању земљишног покривача и повећању његове плодности.

Флора и фауна

Главни чланци: Фауна Израела и Флора Израела

У Израелу се спајају границе три биљна појаса: средоземног, ирано-туранског и сахаро-синдског. Земља има око 2600 биљних врста (250 ендемских) из 700 родова који припадају 115 породица. У вријеме стицања независности, Јеврејски национални фонд је на територији Израела засадио 4,5 милиона стабала, а до 21. вијека у земљи се налазило више од 200 милиона стабала. Од 6% површине земље покривене шумом, око ​²⁄₃ су вјештачке површине. У шумским засадима најчешће се саде алепски бор, акација и еукалиптус, док се за уређење насељених мјеста користе чемпрес, казуарина, фикус, тамариск, олеандер и тршља. Природне шума су сачуване у планинским предјелима — Галилеја, Самарија, јудејске планине и на гребену Кармелија; природна вегетација је такође очувана у пустињским предјелима.

Фауна Израела обухвата више од 100 врста сисара, преко 600 врста птица, око 100 врста гмизаваца, укључујући 30 врста змија и десетак врста водоземаца, као и хиљаде врста инсеката, укључујући више од стотину врста лептира. Више од половине врста птица су станарице, док су остале селице. Делфини и дугонги се налазе у приобалним водама Израела.

У Израелу постоји око 400 резервата природе и националних паркова, који заједно чине око четвтине површине земље. Под покровитељством Кабинета премијер-министра Израела образована је Управа за резервате природе, која заједно са Друштвом за заштиту животне средине води послове везане за заштиту и обнову природних предјела.

Екологија

Израелски еколошки проблеми повезани су са недостатком воде, пренасељеношћу, индустријским емисијама и отпадом.

Према Environmental Performance Index, који су 2016. објавили специјалисти Универзитета Јејл, Израел се налази на 49. мјесту по еколошком окружењу од 180 укључених земаља, у односу на 66. мјесто на почетку деценије. Највећу забринутост изазива стање извора воде који су исцрпљени усљед повећане потрошње воде. Природни водни ресурси су недовољни да задовоље потребе Израела и (у складу са мировним споразумом) Јордана; поред тога, употреба пољопривредних ђубрива и цурење морске воде у приобални резервоар деградирају квалитет расположивих резерви слатке воде. Да би се превазишла криза воде у Израелу, у току су истраживања о јефтинијим начинима десалинизације морске воде у индустријском обиму.

Загађење ваздуха остаје још један проблем: Израел је 2016. био тек на 136. мјесту на Environmental Performance Index према чистоћи ваздуха. Израел је такође ниско рангиран по таквом критеријуму, као што је заштита животне средине и угрожених врста. Истовремено, Израел је једна од ријетких земаља у којој се биљежи пораст шумских површина.

Државно устројство

Извршна власт

Види још: Предсједник Државе Израел и Предсједник Владе Државе Израел

Стандарта предсједника Израела

Стандарта премијер-министра Израела

Израел је парламентарна република, демократска држава са универзалним правом гласа. Формални шеф државе је предсједник Израела, али су његове дужности, поред одобравање кандидатуре шефа кабинета министра и препоруке помиловања за затворенике или смањење казне, углавом церемонијалне. Предсједника бира Кнесет на један мандат дужине седам година. Ограничење овлашћења на један седмогодишњи мандат на снази је од 2000. године; од 1963. до 1998, предсједник је могао бити биран два пута на петогодишњи мандат.

Премијер-министар је шеф владе, а мандат најдуже траје четири године, до сљедећих избора за Кнесет. У складу са основним законом „О влади”, у року од седам дана по завршетку избора за Кнесет, након консултација са челницима политичких странака које су добиле представнике, повјерава образовање владе једном од чланова Кнесета, обично челнику фракције која је освојила већина мјеста у парламенту. Кандидат образује владину коалицију, износи сопствену верзију састава кабинета и, ако добије повјерење, постаје шеф владе. У случају да кандидат не добије подршку већине чланова Кнесета и не образује владу у року од 42 дана након избора, предсједник има прво да пренесе мандат за образовање владе на другог члана Кнесета. Ако се влада не може образовати, расписују се поновни избори.

Од 1996. до 2001. премијер-министра су непосредно бирали грађани, избори за шефа влада одржани су упоредо за парламентарним. За то вријеме, израелски грађани су три пута бирали премијер-министра на непосредним изборима, све док 2002. Аријел Шарон, забринут због све веће секторске фрагментације у израелској политици, није донио закон о укидању непосредног избора.

Законодавна власт

Главни чланак: Кнесет

Зграда Кнесета, фотографисано 2007. године.

Стандарта предсједавајућег Кнесета.

Кнесет је једнодоми израелски парламент са 120 посланика. Политичке странке које су прошле изборни цензус (на изборима за 19. сазив Кнесета био је 3,25%) заступљене су у парламенту сразмјерно резултатима општих избора према страначким листама. Парламентарни избори одржавају се сваке четири године или чешће, уз подршку просте већине посланика за одлуку о ванредним изборима. У изузетним случајевима, Кнесет такође може одлучити да продужи свој мандат (нпр. избори за 8. сазив Кнесета одложени су због Јомкипурског рата).

Дужности Кнесета укључују доношење закона (укључујући Основни закон), надгледање дјелатности владе, именовање министара и избор низа других званичника, укључујући предсједника и Државног контролора. Кнесет има овлашћење да укине имунитет било ком посланику, смијени предсједника, државног контролора и премијер-министра са дужности и изгласа неповјерење влади, за шта је потребано да гласа најмање 61 посланик.

Судска власт

Главни чланак: Судски систем Израела

Зграда Врховног суда Израела у Јерусалиму.

Израел има тростепени правосудни систем. Нижи ниво су судови за прекршаје који се налазе у већини градова земље. Изнад њих су окружни судови који се налазе у шест израелских округа. Они разматрају жалбене предмете, а функционишу и као првостепена инстанција. Трећи и највиши ниво је Врховни суд, који се налази у Јерусалиму. Он има двоструку улогу, разматра жалбе и служи као првостепена инстанција — Виши суд правде. Он обавља посљедњу улогу, разматрајући жалбе како грађана, тако и страних држављана, на одлуке државних органа.

Израелски правни систем комбинује англосаксонско право, прописе из времена британског мандата и јеврејско, хришћанско и муслиманско религијско право. Заснива се на систему stare decisis (прецедената) и тзв. адверсарном систему, када странке излажу доказе суду. Парнице воде професионалне судије, а не порота. Бракови и разводи су под надлежношћу религијских судова: јеврејских, муслиманских, друзских и хришћанских. Специјални одбор Кнесета, чланови Врховног суда и израелска адвокатска комора имају овлашћење избора нових судија.

Израел није члан Међународног кривичног суда из страха да ће његове одлуке бити пристрасне због међународног политичког притиска.

Правни систем

Главни чланак: Правни систем Израела

До 1922. основа правног система региона била је Маџала — османска кодификација (1869—1876). С британским мандатом над Палестином 1922, османско право је постепено замијењено британским, а од 1948. израелским. Међутим, Маџала је коначно укинута тек 1984. посебним израелским законом. Закон о основама права донијет је 1980, којим је коначно обезбјеђена независност израелског правног система од британског.

Декларација о независности из 1948. одредила је 1. октобар те године као датум за усвајање израелског устава. Међутим, устав као јединствен документ највише правне снаге у Израелу не постоји, због неслагања о многим питањима у израелском друштву. Неки израелски научници сматрају да се Декларација о независности може смарати уставом, јер садржи списак политичких и грађанских права у облику у којем је забиљежено у низу демократских устава који су на снази у свијету, међутим Врховни суд Израела је одлучио да Декларација о независности нема снагу уставног закона. Улогу приближну улози устава у израелским праву имају Основни закони Израела, посвећени различитим правним областима, усвојени појединачно од 1958. године.

Суштинска карактеристика израелског правног система је укључивање елемената јеврејског религиозног права, иако израелски закон није идентичан религиозном праву. Област у којој је религиозно законодавство у потпуности уграђено је лични статус. Под јурисдикцијом религиозних судова (јеврејских, муслиманских, друзских и хришћанских) налазе се акти грађанског статуса (брак, развод, сахрана). Према закону из 1967, Виши суд правде Израела је овлашћен да одреди обим надлежности религиозних судова, тако што ће им додијелити или повући одређене предмете.

Жеља израелског друштва за компромисом, прихватљивим за религиозне и нерелигиозне кругове, као и за очувањем националних традиција у државном и јавном животу земље, изражена је у тзв. статусу кво, који је настао још прије настанка јеврејске државе:

• јурисдикција религиозних судова у области личног статуса (бракови и разводи) припадника сваке заједнице;
• признање Шабата као званичног одмора за Јевреје;
• поштовање захтијева за кашрутом у свим државним кухињама (укључујући војне и полицијске јединице и болнице);
• аутономна мрежа религиозних школа.

Принципи Халаха су дјелимично утицали на имигрантско законодавство (нпр. Закон о повратку).

Политичке странке

Види још: Списак политичких странака у Израелу

До подјеле странака у Израелу на „лијеве” и „десне” дошло је због ставова о низу кључних питања, од којих најважније, за разлику од већине европских земаља, није друштвено-економско, него инострана политика (укључујући и аспект, као што су сигурне границе). Међутим, улогу имају и теме односа државе и религије и права и обавеза појединих етничких и субетничких заједница, усљед чега међу политичким странкама Израела традиционално се не издвајају само љевичарске, десничарске и центристичке, него и религиозне и арапске.

До 1977. све израелске владе образовао је блок лијевог центра, обично уз учешће религијских странака. Од „изборног преврата” 1977, у политичкој арени се стално одвија супарништво између блокова „широке љевице” и „широке деснице”, концентрисаних око странака „Авода” и „Ликуд”, које заузимају позиције нешто ближе центру од својих савезника. Од 1984. до 1990, због изједначености снага оба блока, земљом су владале тзв. владе националног јединства. Увођењем систем непосредних избора за премијер-министра 1996, паралелно са парламентарним изборима, довело је до појачаног „страначког полиморфизма” и повећања броја малих секторских странака и листа у Кнесету, од којих су челници највећих странака почели више да зависе при образовању коалиција. Покушај Аријела Шарона да створи нову „странку власти”, која би објединила умјерене десничарске и љевичарске лидере, није успио — странка „Кадима”, основана за изборе 2006, брзо је прокоцкала свој кредибилитет и послије седам година имала потешкоћа да савлада изборни цензус.

Административна подјела

Главни чланак: Окрузи Израела

Окрузи Израела

Сјеверни

Хаифа

Централни

Тел Авив

Јудеја и
Самарија

Јерусалим

Јужни

Израел је подијељен на 7 административних округа, под називом мехозот (хебр. מחוזות, једнина мехоз) — Јерусалим, Јужни, Сјеверни, Тел Авив, Хаифа, Централни и Јудеја и Самарија, чији је статус упитан на међународном нивоу. Окрузи су подијељени на 15 подокруга — нафот (хебр. נפות, једнина нафа), који су даље подијељени на 50 рејона. У статистичке сврхе издвајају се и четири урбане агломерације: Јерусалим (1,3 милиона становника), Тел Авив (3,9 милиона), Хаифа (око 940 хиљада) и Бер Шева (око 380 хиљада). У 15 градова у Израелу живи 100 хиљада или више становника. Највећи од њих према подацима из 2023. био је Јерусалим, са преко 800 хиљада становника; Тел Авив на другом мјесту (430 хиљада) и Хаифа на трећем (преко 265 хиљада).

Округ	Адм. средиште	Највећи град	Бр. становника (2021)
			Јевреји	Арапи	Укупно	Напомене
Јерусалим	Јерусалим		7001660000000000000♠66%	7001320000000000000♠32%	1.209.700
Сјеверни	Ноф Хагалил	Назарет	7001420000000000000♠42%	7001540000000000000♠54%	1.513.600
Хаифа	Хаифа		7001670000000000000♠67%	7001250000000000000♠25%	1.092.700
Централни	Рамла	Ришон Лецион	7001870000000000000♠87%	7000800000000000000♠8%	2.304.300
Тел Авив	Тел Авив		7001920000000000000♠92%	7000200000000000000♠2%	1.481.400
Јужни	Бершева	Ашдод	7001710000000000000♠71%	7001220000000000000♠22%	1.386.000
Јудеја и Самарија	Ариел	Модин Илит	7001980000000000000♠98%	5000000000000000000♠0%	465.400

^а Укључујући 361.700 Арапа и 233.900 Јевреја у Источном Јерусалиму, ажурирано: 2020.

^б Само држављани Израела.

Контролисане (окупиране) територије

Главни чланак: Територије под окупацијом Израела

Види још: Западна обала, Појас Газе, Голанска висораван и Источни Јерусалим

Карта окупираних палестинских територија (Западна обала и Појас Газе), оивичене Зеленом линијом. Област плаве боје је под пуном контролом Израела.

Због побједе у Шестодневном рату 1967, Израел је преузео контролу над Западном обалом, Источним Јерусалимом, Појасом Газе, Синајским полуострвом и Голанском висоравни. У складу са резолуцијама Генералне скупштине и Савјета безбједности УН, на основу Повеље УН, ове територије су проглашене окупираним. С тим у вези, основа за преговоре за рјешавање сукоба била је Резолуција Савјета безбједности 242 од 22. новембра 1967, која прокламује два основна принципа:

1. повлачење израелских оружаних снага са територија, окупираних током недавног сукоба,
2. престанак сви претензија или ратних стања и уважавање и признање суверенитета, територијалне цјеловитости и политичке независности сваке државе у датом региону и њихова права да живе у миру унутар сигурних и признатих граница, без пријетње силом или њеном примјеном.

Синајско полуострво је Израел вратио Египту 1979. након склапања мировног споразума.

Убрзо након тога, Израел је најавио анексију Источног Јерусалима и Голанске висоравни. Релевантни закони које је Кнесет усвојио 30. јуна 1980. и 14. децембра 1981, у потпуности су прошили грађанско законодавство Израела на ове територије, а њиховом становништво је дато право да добије израелско држављанство. Ова анексија, међутим, није добила дипломатско признање од других држава, а Савјет безбједности УН је у резолуцијама 478 и 497 осудио анексију и признао дејства Израела као „ништавне и без међународне правне снаге”.

Иако остатак територије заузет 1967. Израел није анектирао, Израел оспорава њихову означавање као окупираних. Званичан став Израела је да су ове територије правно спорне, пошто раније нису припадале ниједној држави на свијету, а Израел их је стекао као исход одбрамбеног рата и има историјско право на њих, поткријепљено мандатом Друштва народа. Истовремено, Израел признаје претензије палестинских Арапа на ове територије и стога сматра да би суверенитет над овим територијама требало да се ријеши кроз мировне преговоре. Сличан став имају бројни израелски и страни политичари и правници.

Након Шестодневног рата 1967, створен је покрет за обнову историјских јеврејских насеља у Јудеји и Самарији (на Западној обали), као и у Појасу Газе. Њихово стварање је активно подстицала израелска влада, а 2015. (након њиховом повлачења из Појаса Газе 2005.) становништво насеља Јудеје и Самарије износило је 580 хиљада људи и расло је годишње за више од 4%. УН су постојање јеврејских насеља прогласиле нелегалним и супротним Женевској конвенцији. Њихово постојање и даља изградња једно је од најспорнијих питања у израелско-палестинском сукобу.

Сигурносна ограда на граници Западне обале.

Западну обалу и Појас Газе претежно насељавају палестински Арапи, међу којима значајан дио чине избјеглице. Од 1967. до 1993. становништво ових територија било је под административном контролом израелске војне управе са елементима мјесне самоуправе на општинском нивоу. Након потписивање споразум из Осла 1993. и касније стварања ПНС, територија Појаса Газе, са изузетком 12% територије коју су заузимају израелска насеља, прешла је под њену контролу. Територија Западне обале подијељена је на три зоне:

• A — пуна грађанска и војно-полицијска контрола ПНС, 18% територије, више од 55% палестинског становништва Западне обале;
• B — заједничка војна контрола ПНС и Израела и грађанска контрола ПНС, 21% територије и 41% становништва;
• C — дјелимична грађанска и потпуна војна контрола Израела, 61% територије и 4% арапског становништва.

Сигурносна ограда подигнута 2003. која одваја Западну обалу од израелска територије значајно је смањила број терористичких напада. Истовремено, према Палестинцима, то омета економску дјелатност и кретање по подручју. Међународни суд правде и савјетодавном мишљењу је изградњу одвајајуће баријере признао као кршење међународног права. Ову одлуку је подржала огромна већина у Генералној скупштини УН. У неким случајевима, Израел је пристао да помјери сигурносну ограду како би палестинским Арапима олакшао приступ њиховом земљишту. Као дио једностране политике раздруживања 2005, Израел је елиминисао своје војно присуство и насеља у Појасу Газе, али се оружана конфронтације између покрета „Хамас” који контролише Газу и Израела наставља.

Права човјека

Декларација о независности Израела прокламовала је да ће нова држава „бити утемељена на основама слободе, правде и мира… Оне ће остварити потпуну друштвену и политичку једнакост свих својих грађана без разлике религије, расе или пола. Обезбједиће слободу вјероисповијести, право на употребу матерњег језика, право на образовање и културу. Она… ће бити вјерна принципима Повеље Уједињених нација.” Истовремено, од свог оснивања у Израелу, није постојао закон о правима човјека. Тек 1992. усвојена су два основна закона Израела — о слободу занимања и о достојанству и слободи човјека, на основу којих је накнадно изграђена пуноправна повеља о правима. „Уставна револуција” у Израелу је у међународним академским круговима виђена као велико достигнуће права човјека; међутим, бројна дејства и закони израелска владе донијети током периода десничарско-религиозне коалиције на власти изазвале су критику и сумње да статус Израела као „једине демократијее на Блиском истоку” остаје стварност.

Freedom House, невладина организација са сједиштем у Вашингтону, у свом извјештају за 2023. дала је Израелу укупно оцјену 77 од 100 (на скали од 1 „најслободнија земља” до 100 „најмање слободна земља”). За компоненту политичка слобода, Израел је у овом извјештају добио оцјену 34 од могућих 40, а за компоненту грађанских слобода 43 од могућих 60. Међутим, Западна обала, која је већином под израелском војном или административном контролом, добила је оцјену 22 од могућих 100. За компоненту политичка слобода добила је 4 од могућих 40, док је за компоненту грађанске слободе добила 18 од могућих 60. Организација за овакво стање права и слобода криви како израелску странку, тако и палестинске власти. На годишњој ранг листи за слободу штампе Репортера без граница, Израела је 2023. био на 86. мјесту од 180 земаља. Иако се израелска штампа генерално описује као слободна (ријетка појава на Блиском истоку), војна цензура и кршење права палестинских и страних новинара, нарочито у погледу извјештавања о ситуацији у Појасу Газе, снижавају ранг.

Критика политике у Јудеји, Самарији и Гази

Политика коју спроводи Израел на контролисаним територијама изазива негодовање широке јавности и оштре критике бројних политичара, УН, западних фондација и непрофитних организација за људска права, укључујући Amnesty International и Human Rights Watch. На домаћем плану, радње владе критикују организације за људска права као што је „Бецелем”. Извјештаји ових организација садрже бројне наводе о мучењу у израелским затворима, обесправљену Палестинаца, уништавању палестинских домова, агресивном понашању јеврејских досељеника, пред којим израелска војска затвара очи.

Израелски званичници тврда је УН и организације за права човјека примјењују двоструке стандарде за Израел по питањима права човјека. Тврде да је Израел једина демократска држава на Блиском истоку, али већина критика у области права човјека усмјерена је против Израела. Према политикологу Мичелу Барду, израелски закон забрањује произвољна хапшења и штити права оптужених, а правосуђе је независно од владе; он такође негира постојање политичких затвореника у Израелу.

Спољна политика

Главни чланак: Спољни односи Израела

Од септембра 2020. Израел одржава дипломатске односе са 164 од 192 чланице Уједињених нација и има преко 107 дипломатских мисија. Само двије чланице Арапске лиге већ дуже вријеме имају успостављене редовне односе са Израелом — Египат од 1979. и Јордан од 1994. године. Чак је и промјена режима у Египту и долазак Муслиманске браће на власт довела само до пада нивоа дипломатских односа између двије земље, али не и до њиховог раскида. Мауританија је успоставила пуноправне дипломатске односе 1999, али је у јануару 2009. најавила замрзавање политичких и економских односа са Израелом због израелске операције у Појасу Газе. Још двије чланице Арапске лиге, Мароко и Тунис, имале су дипломатске односа са Израелом до 2000, али су почетком Друге интифаде привремено суспендовани; истовремено је затворена израелска трговинска мисија у Оману. У августу 2020. Уједињени Арапски Емирати су објавили пуно нормализацију односа са Израелом, а убрзо затим и Бахреин. Према израелском закону, Ирак, Иран, Либан, Сирија, Саудијска Арабија и Јемен су непријатељске државе и израелским грађанима није дозвољено да посјећују ове земље без посебне дозволе министарства унутрашњих послова. Израел је од 1995. члан Средоземног дијалога, који стимулише интеракцију између седам средоземних земаља и чланица НАТО.

Иран је имао дипломатске односе са Израелом за вријеме владавине Пахлавија, али је послије Исламске револуције прекинуо све везе. Израел и Турска нису одржавали пуне дипломатске односе до 1991, иако су били у интеракцији од 1949, од тренутка када је Турска признала Израел. Међутим, послије израелске операције у Појасу Газе 2009. и заробљавања „Флотиле слободе” 2010, односи са Турском су се нагло погоршали.

Најближи савезници Израела су Сједињене Државе, Уједињено Краљевство, Њемачка и Индија. Сједињене Државе су признале Израел дефакто већ дан послије проглашења независности — 15. маја 1948, а Израел је временом добио статус главног савезника САД изван НАТО. Амбасада САД у Израелу је 2018. премјештена у Јерусалим, што је навело бројне латиноамеричке земље да слиједе њен примјер; прије тога, више од деценије, није постојала ниједна страна у Јерусалиму. Блиске везе између Израела и Њемачке укључујућу интеракције у науци, образовању, војним партнерствима и блиским економским везама. Индија је започела пуне дипломатске односе 1992. и од тада подстиче војну и културну сарадњу са Израелом. Уједињено Краљевство одржава пуне дипломатске односе са Израелом од проглашења независности и имају међусобно јаке трговинске везе.

Израел је придружени члан Европске уније од 1995. године. Због свог географског положаја и политичког устројства, Израел је важан учесника у пројекту Унија за Медитеран и Барселонском процесу евросредоземне сарадње.

Израелски министар одбране Бени Ганц је 24. новембра 2021. саопштио да је потписао меморандум о разумијевању у области одбране са мароканским министром-делегатом при предсједнику владе за питања националне одбране Абделатифом Лудити у Рабату.

Војска и службе безбједности

Војска

Главни чланак: Израелске одбрамбене снаге

Амблем Израелских одбрамбених снага.

Израелске одбрамбене снаге (ЦАХАЛ) чине копнена војска, ратно ваздухопловство и ратна морнарица. Образоване су 1949. током Рата за независност од паравојних јединица, углавном Хагане, чије је образовање претходило проглашењу независности. ЦАХАЛ такође користи информације Војне службе (АМАН), која сарађује са Мосадом и Шабаком. Оружане снаге Израела се сматрају једним од најбољих у свијету како по степену обучености припадника, тако и по техничкој опремљености.

Већина Израелаца се регрутује у војску у доби од осамнаест година. Мушкарци служе три године (од 2020. у неборбеним јединицама — 2,5 године), а жене двије. По завршетку војне службе, израелски мушкарци одлазе у резервни састав и сваке године пролазе кроз вишенедјељну обуку у резервном саставу (милуим), док не напуне 40 година (за одређене чинове и специјалности, максимална старост за милуим достиже 42 и 49 година). Већина жена је ослобођена службе у резерви. Израелски муслимани (осим Друза), хришћани и ученици јешива (јеврејских религиозних образовних институција) ослобођени су војне службе; покушаји да се ове привилегије укину већ дуже вријеме. Од 2015. око 1700 муслиманских добровољаца служило је у Цахалу, углавном бедуина. Грађани ослобођени војне службе могу обављати Шерут Леуми (алтернативну службу) као волонтери у болници, школама и другим установа социјалне заштите. Са пуним резервним саставом, Хацал може достићи 800 хиљада припадника, што је упоредиво са величином оружаних снага сусједних арапских државама, а по броју оклопних возила Израел превазилази све европске чланице НАТО-а.

Ракета „Хец”, пробно лансирање.

Од проглашења независности, Израел је потрошио значајан удио свог БДП-а на одбрану. Нпр. 1984. такви трошкови су износили 24% БДП-а. Овај удио је пао на 5% према подацима из 2021, међутим, и даље је остао велики — по овом показатељу Израел се налази на једанаестом мјесту на свијету, упоредо са Јорданом и изнад Русије и Сједињених Држава.

Тенк „Меркава-4”, произведен у Израелу.

Израелска војска је наоружава углавном високотехнолошким оружјем произведеним како у Израелу, тако и у другим земљама. Сједињене Државе су најважнији страни спонзор Хацала; тако ће за деценију од 2019. до 2028. планирала америчка војна помоћ Израел бити 38 милијарди долара. Израелско-амерички војни пројектил, ракета „Хец” (хебр. חץ — „стријела”) један је од ријетких антибалистичких система те врсте.

Од Јомкипурског рата, Израел је развијао сопствени извиђачки сателитски систем. Успјех програм „Офек” омогућио је Израелу да самостални лансира сателите. Израел производи сопствене борбене тенкове „Меркава” (хебр. מרכבה — „кочија”). Осим тога, Израел је један од свјетских лидера у производњи беспилотсне војне авијације и један од водећих извозника оружја.

Израел није потписник Уговора о неширењу нуклеарног оружја и води политику неизвјесности у погледу посједовања нуклеарних бојевих глава. Према експертима из Стокхолмског института за истраживање мира, Израел је 2022. имао приближно 90 бојевих глава. Према другим процјенама, број бојевих глава је већи — до 200 или чак 400. Стручњаци за оружје вјерују да Изрел има пуноправну „нуклеарну тријаду” за испоруку бојевих глава до циља.

Полиција

Главни чланак: Полиција Израела

Амблем израелске полиције.

Израелска полиција се налази под надлежношћу министарства унутрашње безбједности. Контакт број полиције у Израелу је 100.

Израелска полиција је професионална организација са 35 хиљада запослених према подацима из 2014. (од којих око 8 хиљада припада граничној полицији). Рад полиције помаже 70 хиљада добровољаца „Грађанске гарде” („Мишмар Језрахи”). Поред Магава, полицијску структуру чини и једаница за борбу против тероризма („Јамам”), основана 1974; њени задаци укључују спрјечавање терористичких напада, хватање терориста и ослобађање талаца.

Обавјештајне службе

Главни чланак: Обавјештајне службе Израела

Амблем Амана

Амблем Мосада

Израелске службе безбједности су: „Шабак” (или „Шин Бет”) — општа служба безбједности Израела, „Аман” — војна служба Израела, и „Мосад” — одјељење за обавјештајне и специјалне задатке, политичка обавјештајна служба Израела.

Шабак се бави контраобавјештајним дјелатностима и одговоран за унутрашњу безбједност. Његови задаци обухватају сузбијање шпијунаже, одавања државних тајни, тероризма и политичке субверзије. Шабаку је повјерена заштита премијер-министра Израела и других чланова владе, објеката одбрамбене индустрије, израелске имовине у иностранству; такође надгледа општу безбједност националног авио-превозника „Ел Ал”.

Аман, као орган управе војне обавјештајне службе у Цахалу, бави се ваздушним и радиоелектронским обавјештајним пословима, прикупља информације уз помоћ војних аташеа у различитим земљама и јединица специјалних снага које дјелују иза непријатељских линија. Аман је одговоран за припрему дневних националних брифинга премијер-министра и владе, студије случаја о сусједним арапским државама и процјењује вјероватноћу избијања војних дејстава.

Мосад је спољна обавјештајна служба и бави се прикупљањем и анализом обавјештајних информација, као и тајним специјалним операцијама изван Израела.

Привреда и финансије

Главни чланак: Привреда Израела

Планирани државни буџет Израела за 2019. је 479,6 милијарди шекела са планираним дефицитом од 2,9%. У односу на претходну годину, раст буџета је 4,3%. Државни порески приходи за 2018. смањени су за 4,5 милијарди шекела, док су државни расходи повећани за 18 милијарди шекела.

Паритет куповне моћи БДП Израела за 2023, према Свјетској банци, износио је 533,9 милијарде америчких долара — 48. у свијету и 5. у југозападној Азији (послије Турске, Саудијске Арабије, Ирана и Уједињених Арапских Емирата). Структура израелске привреде има карактеристике постиндустријског друштва, са доминантном улогом услужног сектора у БДП. У обиму БДП учешће индустријске производње за 2017. износило је 26,5%, услуга 69,5% и пољопривреде 2,4%. Укупно радно способно становништво — 4,186 милиона, процијењена стопа незапослености од 5.0% (78. у свијету).

Поглед на Тел Авив.

Израел се сматра једном од најразвијенијих земаља југозападне Азије у смислу економског и индустријског развоја. Земља се налази на 49. мјесту (од 180) на ранг-листи Свјетске банке о лакоћи пословања, према извјештају из 2018. и 16. (од 137) у Индексу глобалне конкурентности Свјетског економског форума из 2017. године. Од 2017, Forbes је рангирао Израел на 24. мјесто од 161 земље у свијету по пословању.

Главни пословни центар Израела у Рамат Гану, гдје се налази и берза дијаманата.

Израел је 2004. био на првом мјесту по броју предузећа у индексу NASDAQ међу земљама изван Сјеверне Америке, 2014. је био на другом мјесту послије Кине на списку свих NASDAQ предузећа изван Сједињених Држава. Од 2018. Израел је остао једина блискоисточна држава уврштена на NASDAQ: свих 98 предузећа са Блиског истока имало је сједиште у Израелу. Израел је 2010. примљен у Организацију за економску сарадњу и развој, која обухвата социо-економски најразвијеније земље свијета.

Израел је свјетски лидер у очувању воде и технологијама геотермалне енергије. Напредне технологије у софтверу, телекомуникацијама, природним наукама чине Израел аналогним са Силицијумском долином у Сједињеним Државама. Међу предузећима која су изградила своје прве стране центре за истраживање и развој у Израелу су Intel, Microsoft и Apple. Амерички милијардер Ворен Бафет је 2006. купио већински удио у израелском предузећу Iscar за 4 милијарде долара, што је била његова прва аквизиција изван Сједињених Држава, а остатак је купио седам година касније.

Истовремено се изражавају сумње у самодовољност израелске привреде, укључујући субвенције и помоћ из иностранства — прије свега из Сједињених Држава. Израел предњачи у укупној помоћи добијеној од Сједињених Држава послије Другог свјетског рата. Земља је 2023. добила 3,8 милијарди долара од Сједињених Држава, укључујући 3,3 милијарде долара за неодређене трошкове одбране. Почетком 2010-их, удио америчке помоћи у буџету за одбрану Израела износи је до 22%.

Индустрија и енергетика

Главни чланак: Индустрија у Израелу

Израелска индустрија производи високотехнолошке производе, као и производе од папира и дрвета, калијумска и фосфорна ђубрива, натријум-хидроксид и друге хемикалије, лијекове, грађевински материјал, пластику, брушене дијаманте, текстил, обућу, храну, пиће и дуван. Раст индустријске производње у 2021. износио је 6,05%.

Израел углавном извози сировине, оружје, средства за производњу, необрађене дијаманте, гориво, жито, робу широке потрошње. Према Институту Блиског истока, 23,6% израелско извора у 2016. били су брушени дијаманти, 19,7% рачунарска, електронска и оптичка опрема, 12,4% хемијски производи и 11,5% одбрамбени производи. Земља је 2017. била пета у свијету по извозу наоружања и одбрамбених технологија, послије Сједињених Држава, Русије, Француске и Њемачке. Пет година раније у Израелу је било 1006 предузећа и 312 самосталних предузетника у области извора одбрамбене технологије.

Израел води политику субвенционисања предузећа која се баве истраживањем или имплементацијом нових технологија, годишње издваја око 400 милиона долара у ове сврхе. Додјелом субвенција управља Израелска управа за иновације (раније позната као Биро главног научника) прије Министарству трговине. Предузећа која су добила субвенције компензују министарству у виду процента од продаје производа (управа добија око 100 милиона долара годишње).

Стари (лијево) и савремени (десно) израелски утикачи и утичница, прилагођена за оба типа.

Израел у потпуности обезбјеђује сопствене потребе за електричном енергијом. Према Свјетској књизи факата ЦИА, по процјени из 2020. инсталирани производни капацитет је 18,993 милиона кВ, док је по процјени из 2019. потрошено је 59, 192 милијарде кВт/ч. Продато је 6,243 милијарде кВ/ч електричне енергије.

Дуги низ година, Електропривреда Израела је имала монопол у области снабдијевања електричном енергијом. Од 2013. почела је производња електричне енергије у индустријским размјерама у приватни електранама, чији је удио у укупној производњи достигао 29% до 2016, међутим у првим годинама струју су могли да продају потрошачу само преко посредника. Након више од 20 година припремних процеса, 2018. је потписан споразум о отварању тржишта електричне енергије за потрошаче конкуренцији, што би требало да омогући смањење цијене електричне енергије за потрошаче.

Пољопривреда

Главни чланак: Пољопривреда у Израелу

Према Свјетској књизи факата ЦИА, израелска пољопривреда запошљава 1,1% радно способног становништва, али обезбјеђује 93% снабдијевања храном у земљи. Неке житарице и уљарице, месо, кафа, какао и шећер се увозе у Израел. Истовремено, извози се значајна количина домаћих пољопривредних производа (у 2005. чинило је 2,4% укупне вриједности извора робе). Према различитим процјенама, сваки Израелац запослено у пољопривреди може да прехрани више од 50 до више од 90 својих сународника.

Око 80% пољопривредне производње отпада на два типа газдинстава — кибуце и мошаве (задружна села са мјешовитим типом привређивања. Најважније гране пољопривреде су: производња цитруса, поврћа, памука, говедине, живине и млијека.

Поља пшенице у Израелу.

У период од педесетих до средине деведесетих година 20. вијека, дошло је до значајног повећања површине пољопривредног земљишта, укључујући и наводњавано земљиште (1990-их то је било око половине укупне површине од 455 хиљада хектара). Истовремено, између 1952. и 1984. дошло је до осмоструког повећања пољопривредне производње. У највећим количинама гаје се памук, кикирики, сунцокрет, пшеница, цитруси (чији се значај удио извози), парадајз и кромпир. Преко 60% израелске потрошње воде иде на пољопривредни сектор.

Укупна производња млијека у Израелу 2010. износила је 1,304 милијарде литара, а 2014. 1,523 милијарде литара. Просјечна израелска крава производи 12.083 литра млијека (подаци из 2014.), што је више од просјечне млијечности америчке краве (9331 кг годишње) и европске краве (6139 кг према подацима из 2009.). Рекордни годишњи принос млијека у Израелу је 18.900 литара са 5% млијечне масти. Упркос забрани свињског меса у јудаизму и исламу, двије преовлађујуће религије у Израелу, свињогојство постоји у индустријском обиму у земљи; крда кибуца Мизра и Лахав су почетком 2010-их износила до 10 хиљада грла.

Туризам

Главни чланак: Туризам у Израелу

Туризам је важан дио израелске привреде. У израелском туристичком бизнису запослено је око 195 хиљада људи — 6% од укупног броја запослених. Почетком 21. вијека око 3% БДП Израела настало је у области туризма и рекреативних услуга. Основне компоненте међународног туризма у Израелу су посјете рођацима (око трећине свих посјета Израелу), рекреација и разгледање, ходочашће, пословни туризам и лијечење. Јерусалим је нарочито популаран међу страним туристима, којег посјећује 75% од укупног броја посјетилаца, значајно интересовања изазивају љековити извори Мртвог мора и Тиберијадског језера. Истовремено, Арапско-израелски сукоб, који остаје неријешен, дјелује као фактор који кочи раст међународног туризма.

Према подацима из 2017. Израел је посјетило 3,6 милиона туриста, а узимајући у обрзир једнодневне посјете — више од 3,8 милиона (укључујући скоро 780 хиљада из САД, више од 300 хиљада из Русије и Француске и више од 200 хиљада из Њемачке), приходи од туризма износили су 20 милијарди шекела. Истовремено, упоредив број израелских држављана годишње путује у иностранство.

Саобраћај и комуникације

Саобраћај

Главни чланак: Саобраћај у Израелу

Стандардни двоспратни воз Bombardier Израелских жељезница четврте генерације у Централној жељезничкој станици Тел Авив Савидор.

Укупна дужина пруга 2019. је 1384 км. Дужина аутопутева је по подацима из 2017. била 19.555 км (сви асфалтирани), од чега су 449 км брзи путеви. Саобраћај се одвија десном страном пута, а жељезнички лијевом (резултат снажног британског утицаја крајем 19. и почетком 20. вијека). У земљи се по подацима из 2021. налазе 42 аеродрома, од којих су 33 асфалтирана, а 9 неасфалтираних, као и 3 хелидрома. Међународне летове примају три аеродрома: аеродром Бен Гурион Тел Авив, аеродром Еилат и аеродром Хаифа. „Ел Ал”, основан 1948, највећа је израелска авио-компанија. Укупна дужина гасовода је 763 км, а нафтовода 442 км. Четири главне морске луке налазе се у Ашдоду, Хадери, Еилату и Хаифи. Од 2007. у Хаифи се налази прва приватна лука у земљи.

Аутобуси на почетку 21. вијека постају главни облик јавног превоза у Израелу. Аутовуске линије повезују скоро сва насеља. Највећа израелска аутобуска компаније „Егед” била је друга по величини у свијету 2001, а опслуживала је 70% аутобуског путничког саобраћаја у земљи. Први израелски лаки шински систем отворен је у Јерусалиму 2011. године. Од августа 2013. у Хаифи ради „Метронит” аутобуска мрежа која обухвата три линије и повезују Хаифу са сјеверним предграђем (Каиот). Постоји и подземна успињача „Кармелит”, уписана у Гинисову књигу рекорда као најкраћи оперативни подземни систем на свијету.

Телефонске везе и интернет

Главни чланци: Телефонски бројеви у Израелу и Интернет у Израелу

Министарство комуникација Израела је регулатор дјелатности свих организација које послују у области комуникација. Додјељивање ИП адреса, одржавање домена .il и још много тога обавља Израелска интернет асоцијација.

Највећи дио жичаних комуникационих услуга у Израелу 2016. пружиле су два предузећа (Безек и Hot Telecommunications Systems), а услуге мобилне комуникације пружало је 5 предузећа. Од 2017, у земљи је било 10,54 милиона претплатника мобилне телефоније (1,27 претплатника на сваког становника Израела) и 3,24 милиона претплатника фиксне телефоније. Сви телефонски бројеви у Израелу су седмоцифрени, којима претходни мјесни код (02 — Јерусалим, 04 — Хаифа, 09 — [Шарон (равница)|Шарон]] итд.) или код мобилног телефона (050, 052 итд.).

Израел има развијену индустрију информационих технологија, а израелско друштво сматра се једним од технолошких најразвијенијих на свијету. Израел је 2008. био на другом мјесту у свијету по броју рачунара са приступом интернету по глави становника. Број интернет претплатника 2014. процијењен је на око 2 милиона, а број корисника на 5,6 милиона људи. Брзина интернет навигације у просјеку била је 40 мБ/с. Свака породица имала је у просјеку пет уређаја повезаних на интернет. Аудио и видео датотеке на спољним севрима складиштило је 45% корисника. До средине 2022, број корисника интернета у земљи је процијењен на 7,9 милиона људи или 90% укупне популације земље.

Поштанске услуге

Види још: Историја поште и поштанских марки у Израелу

Поштанске услуге у Израелу обавља државно предузеће „Доар Исраел” (Пошта Израела; у марту 2006. Поштанска управа при Министарству комуникација — „Решут ха-доар” — преображена је у државно предузеће), као и приватне поштанске агенције и курирска предузећа. Државни монопол на масовне пошиљке укинут је 2007, као дио поштанске реформе, али „Доар Исраел” и даље контролише већину поштанског тржишта. Прелазак на самодовољоност довео је до смањења особља и општег погоршавања пословања предузећа, а 2018. објављен је пројекат његове дјелимичне приватизације.

Финансијски сектор и трговина

Израел је члан Свјетске трговинске организације, а има споразуме о слободној трговини са Европском унијом и Сједињеним Америчким Државама. Овим надокнађује недостатак приступа многим блискоисточним тржиштима. Главни проблем израелске економије дуги низ година је негативан трговински биланс. Извоз је веома разнолик од 1990-их година.

Према Свјетској књизи факата ЦИА, спољни дуг Израела на крају 2020. превазишао је 132,5 милијарди долара. Девизне резерве земље на крају 2021. износиле су око 212,934 милијарди долара.

Иако је трговина хартијама од вриједности у Тел Авиву почела већ 1935, прије оснивања Државе Израел, прва (и од 2010-их једина) платформа за трговање хартијама од вриједности у Израелу — Телавивска берза — основана је 1953. године.

Банке

Главни чланак: Банкарство у Израелу

На челу кредитно-банкарског система налази се Банка Израела, основана 1954. године. Крајем 1990-их, влада је приватизовала три највеће банке у земљи: Банка Леуми ле Исраел, Банка Апоалим и Банка Дисконт ле Исраел. Од 2008. у Израелу постоји много комерцијалних банака (мјесних и страних филијала), хипотекарних и инвестиционих банака. Банкарски систем карактерише висок степен специјализације.

Према подацима Банке Израела, у земљи званично дјелују представништва страних банака и финансијских група. Неке од њих имају статус пуноправних банака и пружају клијентима потпуни списак банкарских услуга. Друге имају статус комерцијалних, индустријских или инвестиционих, па је спсиак њихових услуга уског профила.

Валута

Главни чланак: Нови израелски шекел

Аверс и реверс новчанице од 200 шекела новог узорка (децембар 2015).

Државна валута Изрела од 1985. је нови израелски шекел. Нови шекел је потпуно конвертибилна валута од 1. јануара 2003. године. Од 26. маја 2008. нови шекел, заједно са неколико других потпуно конвертибилних валута, користи се за обрачунавање у међународном међубанкарском систему CLS.

Количина готовине у оптицају у Израелу на крају 2019. била је око 87,2 милијарде шекела. Употреба кредитних картица, међународних и мјесних, кредитног предузећа „Исракарт”, које се не могу користити у иностранству или при онлајн куповини, широко је распрострањена (издато је око 500 хиљада таквих картица). Банка Израела је, у оквиру своје усклађености са међународним безбједносним стандардима, обавезала сва предузећа у земљи да од 2019. користе терминале који могу да учитају EMV чипове.

Међународни економски односи

Највећи удио израелског извоза по подацима из 2020. иде у Сједињене Државе (26%), Кину (9%), Уједињено Краљевство (7%). Водећи увозници робе у Израел по подацима из 2020. су Сједињене Државе (12%), Кина (11%), Њемачка (7,5%), Швајцарска (7%) и Турска (6%). Уопштено, вриједност извезене робе према процјени из 2021. износи 143, 884 милијарде долара, док вриједност увоза по истој процјени износи 124,578 милијарди долара.

Главне компоненте израелског извоза су дијаманти, интегрисана кола, рафинисана нафта, медицински инструменти, лијекови и мјерни инструменти. Један од највећих прихода Израела је извор оружја и одбрамбене опреме. Према подацима Стокхолмског института за истраживање мира, Израел је 2017. био један од пет највећих изворника оружја на свијету, послије Сједињених Држава, Русије, Француске и Њемачке.

Главне компоненте израелског увоза су необрађени дијаманти, аутомобили, сирова нафта, рафинисана нафта и опрема за емитовање. Израел, као један од главних изворника оружја, такође међу главни увозницима, заузимајући 18. мјесто у свијету према подацима из 2017. године. Оружје се увози из четири главна извора: Сједињених Држава, Канаде, Њемачке и Италије.

Демографија

Главни чланак: Демографија Израела

Раст броја становника Израела од 1949. године.

Географски распоред главних етнокултурних група становништва Израела.

Према процјени израелског Државног завода за статистику за 2023, Израел има 9.656.000 становника. Од тога 7,106 милиона (73,6%) су Јевреји, 2,37 милиона су Арапи (21,1%) и 513 хиљада (5,3%) националне мањине (Јермени, Черкеси итд.). У овај број нису урачунати странци који живе у Израелу, укључујући стране раднике. Према подацима Државног завода за статистику на крају 2015. било их 183 хиљаде. Исте године 580 хиљада израелских држављана живјело је у насељима у Јудеји и Самарији. Према подацима из 2019, 23.400 Израелаца је живјело на Голанској висоравни.

У саопштењу Државног завода за статистику од 27. априла 2017, посвјећеном 69. годишњици основања Државе Израел, истакнути се подаци о демографској прогнози, према којој би до 100. годишњице Израела 2048. број становника земља достигао 15,2 милиона људи. Према израелским статистикама, у Израелу је 2022. рођено 178 хиљада и умро 52 хиљаде људи. Природни прираштај износи 126 хиљада људи, а миграциони прираштај износи 69 хиљада, док је годишњи прираштај 204 хиљаде људи (2,2%). Наталитет 2021. је био 19,57‰, стопа морталитета 5,39‰, а стопа природног прираштаја 14,19‰. Од 2002. годишњи раст јеврејске популације се повећава (1,38% у 2002, 1,85% у 2014); раст раширене јеврејске популације, укључујући и нејевреје из мјешовитих породица, у 2014. износио је 1,94%, а у апсолутном износу био је 1,5 пута већи него 9 година раније. Насупрот томе, стопа годишњег раста муслиманског становништва опада од 2000: 2,24% у 2014, што је најнижа стопа од независности Израела. Удио Јевреја међу свим живорођеним у земљи, који је 2001. био 66%, порастао је на 74% у 2014, док се удио Арапа смањио са 30,5% на 22,9% у истом периоду. Стопа фертилитета 2017. међу Јеврејима (3,16 дјеце по жени) била је већ негу међу израелским Арапима (3,11 у поређењу са 9,5 1960). Просјечна годишња стопа морталитета међу Јеврејима за цио период постојања Израела износила је 6,62 на 1000 становника (5,78 у 2014), међу муслиманима годишња стопа морталитета смањена је са 8,67 на 1000 људи на 2,48 у 2010. (послије је дошло до благог повећања).

У Израелу је 2016. живјело 44% укупног броја Јевреја у свијету, према подацима Државног завода за статистику. Од 2015, од израелских Јевреја, 4,75 милиона је рођено у земљи (цабарим, сабри), а 1,53 милиона су били репатријанти (олим). Према земљи поријекла израелских Јевреја:

• око 690 хиљада су били Азијати или дјеца Азијата (укључујући више од 220 хиљада из Ирака, више од 220 хиљада из Ирака и више од 130 хиљада;
• скоро 900 хиљада из афричких земаља — прије свега из Магреба, укључујући преко 480 хиљада из Марока, као и више од 135 хиљада из Етиопије;
• скоро 1,95 милион из Европе, Америке и Океаније, укључујући скоро 900 хиљада изи Совјетског Савеза и постсовјетских земаља, скоро 200 хиљада из Румуније и преко 180 хиљада из Пољске;
• преко 2,8 милиона сабра друге генерације (са сабра оцем).

У погледу густине насељености (412 људи по км²), Израел је 2022. био на 31. мјесту у свијету.

Главна урбана подручја

За свеобухватнији списак, погледајте Списак градова у Израелу.

Поглед на Метрополитанско подручје Тел Авива.

Израел има четири главна метрополитанска подручја: Гуш Дан (метрополитанско подручје Тел Авива са 3.918.800 становника), метрополитанско подручје Јерусалима (1.284.800 становника), метрополитанско подручје Хаифе (936.800 становника) и метрополитанско подручје Бер Шеба (384.900 становника).

Највећа израелска општина, по броју становника и површини, јесте Јерусалим са 966.210 становника на површини од 125 км². Статистике израелских власти о Јерусалиму укључују становништво и подручје Источног Јерусалима, који је широко признат као дио Палестинских територија под окупацијом Израела. Тел Авив и Хаифа су сљедеће најнасељенији градови у Израелу, са 467.875 и 282.832 становника. Бнеј Брак (претежно насељен Харедитима) град је са највећом густином становништва у Израелу и један од десет градова са највећом густином становништва на свијету.

Израел има шеснаест градова са преко 100.000 становника. Укупно, постоји 77 мјесних заједница којима је Министарство унутрашњих послова додијелило статус „општине” (или „града”), од којих су четири на Западној обали. Планирана су још два града: Касиф, планирани град који ће бити изграђен у Негеву, и Хариш, првобитно мањи град који се изграђује у велики град од 2015. године.

Језици

Главни чланак: Језици Израела

У оквиру мандатне Палестине, коју је Уједињено Краљевство добило од Друштва народа 1922, као службени језици на мандатној територији одобрени су арапски, енглески и хебрејски. Језичка политика мандатних власти била је много мање драстична него у традиционалним британским колонијама; свакодневни живот није захтијевао познавање познавање енглеског мјесног становништва — изузетак су били људи који су се налазили на функцијама или служили у оружаним снагама. У арапским и јеврејским школама Палестине подстицана је настава на одговарајућим језицима, а енглески као обавезан предмет је уведен тек од петог разреда.

Путоказ у Израелу на хебрејском, арапском и енглеском језику.

Након оснивања Израела, енглески је изгубио свој званични статус, ако је задржао неке од својих формалних функција (нпр. чак и у 21. вијеку натписи на новчаницама и поштанским маркицама у Израелу се дуплирају на овом језику, а Министарство унутрашњих послова Израела објављује енглески превод усвојених закона). Хебрејски је постао први државни језик Израела, а арапски други. Међутим, у пракси језици немају једнак статус. За увођење арапских натписа на путоказе и називе улица често је био потребан посебан судски налог; адресе на меморандумима приватних предузећа и владиних агенција често су штампане само на хебрејском и енглеском. Од 2018, Основни закон: Израел — национална држава јеврејског народа проглашава хебрејски јединим државним језиком, али говори о „посебном статусу” арапског језика.

Истовремено, Израел је земља имиграната и, као резултат, вишејезична држава. Репатријација великих размјера 1990-их из земаља бившег Совјетског Савеза довела је до веће толеранције у језичкој политици Израела, изражене у постојању бројних периодичких издања на руском језику. Након масовног доласка етиопских Јевреја у земљу, уз подршку Министарства просвјете, на сваки мјесец или два издају се два часописа на амхарском језику.

Религија

Главни чланак: Религија у Израелу

Зид плача и Храмовна гора у Јерусалиму.

Држава Израел је основана првенствено као „национални дом” цијелог јеврејског народа и дефинисана је у Декларацији о независности као „јеврејска држава”. Израелски Закон о повратку даје право свим Јеврејима, као и појединцима јеврејског поријекла, да добију држављанство земље. Одредба закона у којој се Израел наводи као национална држава јеврејског народа понавља се у истоименом Основном закону усвојеном 2017. године. Истовремено, Израел је демократска држава, у којој, по закону, све остале религиозне и етничке групе имају једнака права са Јеврејима.

Религија у Израелу (2016)

  Јудаизам—Хилони (33,1%)

  Јудаизам—Масорти (24,3%)

  Јудаизам—Дати (8,8%)

  Јудаизам—Хареди (7,3%)

  Ислам (18,1%)

  Хришћанство (1,9%)

  Друзи (1,6%)

  Други и некласификовани (4,8%)

Према подацима Pew Research Center, у Израелу је 2016. било 73,5% Јевреја — 33,1% Хилони, 24,3% |Масорти, 8,8% Дати и 7,3% Хареди — 18,1% муслимана, 1,9% хришћана и 1,6% Друза. 4,8% становника се није изјаснила да ли припада одређеној деноминацији.

Муслимани су највећа религијска мањина у Израелу — око 1,5 милиона средине 2010-их, од чега је скоро 70% на сјеверу земље (у Галилеји и Хаифи). Муслимани (претежно сунити) већином су израелски Арапи. Удио муслимана у земљи од успостављања Израела порастао је скоро 10 пута. У Израелу имао више од 400 џамија, укључујући више од 70 у Јерусалиму, а око 300 имама и мујезина прима плату од државе.

Хришћане у земљи такође представљају израелски Арапи. Око 60% израелских хришћана средином 2010-их били су вјерници Мелкитске гркокатоличке цркве, док су православци чини око 30% хришћана. У остале конфесије се убрајају католици римског обреда, вјерници Јерменске, Маронитске и Сиријске католичке цркве, вјерници Јерменске апостолске цркве и други; број такозваних „месијанских Јевреја” брзо расте (9—12 хиљада 2005. године). Неки од хришћана су нејевреји који су дошли као чланови јеврејских породица, али већина ових грађана је уписана у категорију „без религиозне припадности”.

Бахајски свјетски центар у Хаифи.

Представници других религиозних група, укључујући будисте и хиндусе, такође су присутни у Израелу, али у малом броју. Иако се духовни центар бахаи религије, сједиште њеног Свјетског дома правде и гробови оснивача налазе на сјеверу Израела, ниједна стална бахајска заједница није настала у Светој земљи, а ова вјера је у Израелу заступљена само кроз добровољце и ходочаснике.

Израел је религиозно подијељено друштво — религиозне и свјетовне групе образују одвојене друштвене свијетове са врло мало блиских пријатеља и мјешовитих бракова изван своје групе. Истраживање 2014—2015. показало је да велика већина вјерујућих Јевреја, муслимана, хришћана и Друза обично има блиске пријатеље који припадају њиховој сопственој религиозној заједници. Скоро сви Јевреји, муслимани, хришћани и Друзи ступају у брак или имају ванбрачне везе са припадницима своје религиозне групе. Унутрашње групе израелског Јевреја су такође изоловане једна од друге по религиозним линијама — нпр. 95% харедима има супружника који је такође ултраортодоксан, а 93% нерелигиозних Јевреја има нерелигиозног супружника/партнера.

Поред бахаи вјере, Израел је дом кључних светих мјеста за аврамовске религије — ислама, јудаизма и хришћанства. Главно светилишта јудаизма је Храмовна гора која се налази у Јерусалиму; Зид плача уз њега добио је велики обредни значај. Култни статус за Јевреје имају Пећина Патријарха у Хеброну, Рахилин гроб код Витлејема и гробови вјероучитеља у Галилеји. Света мјеста за хришћане су мјеста повезана са догађајима из Новог завјета — наводно мјесто рођења Исуса Христа у Витлејему, храм Гроба Господњег у Јерусалиму, базилика Благовјештења у Назарету, појединачно објекти у Јерихону и на Генезаретском језеру. Светост Јерусалима за муслимане повезана је са причом о чудесном путовању пророку Мухамеда до најдаље џамије и његовом узнесењу на небо. Већина исламских светилишта у Израелу и на Западној обали поклапа се са мјестима која поштују Јевреји и хришћани.

Календар

Основним законом одређен је званичан статус за јеврејски календар у Израелу, који се не поклапа по трајању са грегоријанским календарском годином. Према овом календару, Шабат има статус празника, исти календар се користи за одређивање датума религиозних и великог дијела нерелигиозних државних празника и дана сјећања (укључујући Дан независности, Дан Катастрофе и Дан сјећања). Религиозне мањине задржавају право на дане одмора на дане сопствених религиозних празника.

Од 1998, Израел има закон којим се од владиних агенција захтјева да на документима наведу јеврејски и грегоријански датум, наводећи да се први не односи на насеља са већинским нејеврејским становништвом и образовне установе са програмом који није на хебрејском. Израелске личне карте приказују датуме рођења у јеврејском и грегоријанском систему. Због великог удјела репатрираната из земаља бившег Совјетског Савеза у становништву Израела, Дан побједе је одобрен као државни празник 2017, који се не слави по јеврејском, већ по грегоријанском календару 9. маја.

Култура

Шаренило израелске културе потиче из разноликости становништва. Јевреји су из целог света са собом донели своје културне и версе традиције, стварајући мешавину јеврејских обичаја и веровања. Израел је једина земља у свету у којој се дешавања прилагођавају хебрејском календару. Годишњи одмори и школски распусти одређени су јеврејским празницима, а званични дан за одмор је субота, позната као јеврејски Сабат. Израелска арапска мањина је такође оставила траг у израелској култури, у областима музике, архитектуре и кухиње.

Књижевност

Дела Амоса Оза су преведена на 36 језика што је више од било ког другог израелског писца.

Главни чланак: Израелска књижевност

Израелска књижевност се углавном састоји од поезије и прозе на хебрејском језику, насталу у периоду ренесансе од средине 19. века. Мали број дела преведен је и објављен на друге језике. Према израелском закону сва штампана дела имају два примерка депонована у Националној библиотеци и Хебрејском универзитету у Јерусалиму. Године 2001, закон је измењен и проширен на аудио и видео-снимке и друге не штампане медије. У 2006. години око 85% књига пренесених у библиотеци било је на хебрејском језику.

Хебрејска недеља књиге се одржава сваког јуна широм земље. Читава држава постаје сајам књига на којем учествују многи познати аутори; организују се јавна читања ... Током те недеље додељује се и књижевна награда Сапир.

Нобелова награда за књижевност 1966, припала је Израелцу Шмуел Јосифу Агнону и Немици јеврејског порекла Нели Закс. Неки од најпознатијих песника су Yehuda Amichai, Nathan Alterman и Rachel Bluwstein. Међународну препознатљивост стекли су Амос Оз и Давид Гросман.

Израел је такође био дом познатих палестинских књижевника. Emile Habibi је са романом The Secret Life of Saeed the Pessoptimist освојио Израелску награду за арапску књижевност. Mahmoud Darwish кога још називају и палестинским националним песником, рођен је на северу Израела, али је живео и изгнанству након приступа Палестинској ослободилачкој организацији.

Позориште и филм

Девет израелских филмова номиновано је за награду Оскар у категорији Најбољи страни филм. Највећи успех имао је филм Ајми, који се пласирао на треће место.

Негујући позоришну традицију [јидиш] театра широм источне Европе, Израел је наставио развој јеврејске позоришне сцене. Позориште Хабима у Тел Авиву основано је 1918. године и сматра се за најстарију позоришну трупу у земљи.

Поред јеврејских аутора, значајне успехе имало су и муслимански ствараоци. Многобројна дела контроверзне тематике који се баве израелским сукобима и статусом Палестине изазвала су пажњу публике. Филм Џенин, Џенин (Jenin, Jenin) из 2002. аутора Мухамеда Бакриа који је заснован на израелској војној акцији у граду Џенин (Западна обала), добио је награду за најбољи филм на Картагинском међународном фестивалу, и поред чињенице да су га израелски критичари прозвали због искривљеног представљања догађаја. Филмска прича из 2009. године, о насиљу и дискриминацији у мешовитом јеврејско-арапском насељу надомак Тел Авиве, испричана у филму Ајми била је врло запажена на Канском филмском фестивалу. Жири је доделио посебну похвалу режисерском палестинско-јеврејском пару. Сиријска невеста која прати причу Друза у Голанској висоравни добила је неколико значајних филмских награда.

Спорт

Мордехај Шпиглер, постигао је једини гол за Израел у историји на Светским првенствима.

Најпопуларнији спортови у Израелу су фудбал и кошарка. Израелска премијер лига је највиши ранг такмичења за клубове у фудбалу, а израелска кошаркашка суперлига је прва кошаркашка лига у држави. Макаби Хаифа, Макаби Тел Авив, Хапоел Тел Авив и Беитар Јерусалим су највећи фудбалски клубови. Макаби Тел Авив, Макаби Хаифа и Хапоел Тел Авив такмичили су се у УЕФА Лиги шампиона, а Хапоел Тел Авив је стигао до четвртфинала Купа УЕФА. Израел је био домаћин и освојио је АФК азијски куп 1964. године, а 1970. фудбалска репрезентација Израела се квалификовала за Свјетско првенство, што је до сада једини пут да је учествовала на првенству. Азијске игре 1974. одржане у Техерану биле су последње Азијске игре на којима је учествовао Израел, јер је искључен са Азијских игара 1978. због арапских земаља које су одбиле да играју и од тада се није такмичио на азијским спортским приредбама. Године 1994. УЕФА је пристала да прими Израел, а њени фудбалски тимови се такмиче равноправно у Европи. КК Макаби Тел Авив је шест пута освајао титулу првака Европе у кошарци. Израел је био један од домаћина Евробаскета 2017.

Израел је освојио тринаест медаља на Олимпијским играма, три златне, једну сребрну и девет бронзаних. Освојио је преко 100 златних медаља на Параолимпијским играма и налази се на 20. мјесту по броју освојених медаља свих времена.

Израел је био домаћин прве три етапе Ђиро д’Италије 2018. једне од три гранд тур трке, у част прославе 70 година од стварања државе Израел, што је први пут у историји да је Ђиро стартовао ван Европе. У Израелу су вожене три етапе: индивидуални хронометар у Јерусалиму и двије равне етапе — од Хајфе до Тел Авива и од Биршебе до Еилата. Хронометар не отварању била је „етапа Ђино Бартали“, у знак сјећања на троструког побједника Ђира — Ђина Барталија, који је укључен међу 682 Италијана који су добили признање „Праведни међу народима“ од стране Израела, због кријумчарења докумената на бициклу за вријеме Нацистичке Италије, помажући Јеврејима током Другог свјетског рата. Организација за људска права — Human rights group, са сједиштем у Европи, послала је писмо организаторима трке — RCS Sport, у коме су тражили да се помјери отварање Ђира из Израела. Поред међународне организације људских права, етничке туристичке организације, спортских и вјерских група, међу онима који су потписали писмо били су и Амерички лингвиста и аутор — Ноам Чомски, бивши адвокати Уједињених нација за палестинско право — Џон Дигард и Ричард Фалк, италијански драмски писац Мони Овадија, чланови Европског парламента — Елеонора Форенца и Серђо Коферати, као и бивша замјеница предсједника Европског парламента — Луиза Моргантини. Етапе у Јерусалиму и Еилату су биле нарочито проблематичне за организацију за људска права, јер су етапе које су планиране у Јужном Израелу пролазиле кроз десетине палестинских села које Израел одбија да призна. У писму је такође наведено да трка сарађује са најмање једном компанијом активном у илегалном израелском насељу. На представљању руте у Милану, 29. новембра 2017. године, RCS Sport је за прву етапу у Јерусалиму употријебио израз „западни Јерусалим“ за дио града гдје ће се возити хронометар, за који и Израел и Палестина имају потраживања. Израел је заузео источни Јерусалим након Шестодневног рата 1967. године. Касније су га анексирали, иако међународне организације нису признале тај потез. Израел наводи цијели град као јединствену пријестоницу, док Палестинци сматрају да је источни Јерусалим нелегално окупиран. Министарка спорта Израела — Мири Регев и министар туризма — Јарив Левин изјавили су да ће држава отказати подршку Ђиру ако се термин западни Јерусалим не промијени, истакавши: „у Јерусалиму, главном граду Израела, нема источног и западног.“ RCS Sport је након тога уклонио термин западни Јерусалим са мапе и званичних информација о Ђиру 2018. наводећи да се „западни Јерусалим“ односило на географску одредницу мјеста гдје ће се возити хронометар, без икакве везе са политиком. Године 2015. основан је бициклистички тим Израел сајклинг академи, чије је оснивање помогао словачки бициклиста Петер Саган, а који је на Ђиру 2018. постао први израелски тим на некој гранд тур трци, док су Гај Сагив и Гај Нив постали први израелски бициклисти на некој гранд тур трци. Тим се такмичио на Тур де Франсу 2020. након што је добио ворлд тур статус, чиме је постао први израелски тим у историји на Тур де Франсу, а Гај Нив је постао први израелски возач на Туру. На Тур де Франсу 2022. аустралијски возач Сајмон Кларк је остварио етапну побједу возећи за тим који је промијенио назив у Израел—премијер тех, што је била прва побједа за израелски тим у историји Тур де Франса.

Види још

• Антисемитизам
• Праисторија региона Палестине
• Историја Палестине
• Јеврејске избеглице
• Балфорова декларација
• 1922. Text: League of Nations Palestine Mandate
• Мировни споразум у Кемп Дејвиду имеђу Египта и Израела 1978.
• Мировни споразум у Ослу између Палестинаца и Израела 1993.
• Самит у Кемп Дејвиду између Палестинаца и Израела 2000.
• Предлози за палестинску државу
• Израелско-арапски сукоб
• Израелске одбрамбене снаге
• Краљевство Израел

Литература

• Abadi, Jacob (2004). Israel's Quest for Recognition and Acceptance in Asia: Garrison State Diplomacy. Routledge. ISBN 978-0-7146-5576-5. 
• Wood, Joyce Rilett; Harvey, John E.; Leuchter, Mark (2006). From Babel to Babylon: Essays on Biblical History and Literature in Honor of Brian Peckham. Continuum. стр. 273. ISBN 978-0-567-02892-1. 
• Barton, John; Bowden, Julie (2004). The Original Story: God, Israel and the World. Wm. B. Eerdmans Publishing Company. ISBN 978-0-8028-2900-9. 
• Ausubel, Natan (1964). The Book of Jewish Knowledge. New York, New York: Crown Publishers. ISBN 978-0-517-09746-5. 
• Barzilai, Gad (1996). Wars, Internal Conflicts, and Political Order: A Jewish Democracy in the Middle East. State University of New York Press. ISBN