Палестинска народна самоуправа
Палестинска народна самоуправа (арап. السلطة الفلسطينية الوطنية), позната као Палестинска управа и званично Држава Палестина,[6] јесте владино тело којим управља Фатах, које врши делимичну цивилну контролу над областима Западне обале „А” и „Б” као последица споразума из Осла из 1993—1995.[1][7][8] Палестинска управа је контролисала Појас Газе пре избора у Палестини 2006. године и сукоба у Гази између Фатаха и Хамаса, када је Хамас победио и успоставио контролу. Она наставља да полаже право на Појас Газе, иако Хамас врши дефакто контролу. Од јануара 2013. користи назив Држава Палестина на званичним документима, иако Уједињене нације настављају да признају Палестинску ослободилачку организацију (ПЛО) као „представника палестинског народа”.[9]
| Палестинска народна самоуправа السلطة الفلسطينية الوطنية | |
|---|---|
 Грб
| |
![Палестинске власти врше делимичну цивилну контролу над 167 „острва” на Западној обали и у Појасу Газе[1]](/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Zones_A_and_B_in_the_occupied_palestinian_territories.svg) Палестинске власти врше делимичну цивилну контролу над 167 „острва” на Западној обали и у Појасу Газе[1] | |
| Главни град | Рамала 31° 54′ N 35° 12′ E / 31.900° С; 35.200° И |
| Највећи град | Газа 31° 31′ N 34° 27′ E / 31.517° С; 34.450° И |
| Службени језик | арапски |
| Владавина | |
| Облик државе | полупредседнички систем[2] |
| — Председник | Махмуд Абас |
| — Председник владе | Мухамад Штаје |
| Законодавна власт | Законодавно веће |
| Историја | |
| Оснивање | |
| — Први споразум | 13. септембар 1993. |
| — Оснивање ПНС | 1994. |
| — Други споразум | 1995. |
| — Раскол Фатаха и Хамаса | 2007. |
| — Држава Палестина постаје посматрач УН | 22. новембар 2012. |
| Географија | |
| Површина | |
| — укупно | 6,020[3] km2 (163) |
| — вода (%) | 3,5[4] |
| Становништво | |
| — 2023. | 5.483.450 (121) |
| — густина | 731 ст./km2 |
| Привреда | |
| Валута |
|
| Остале информације | |
| Временска зона | UTC +2 (лети +3) |
| Интернет домен | .ps |
| Позивни број | +970 |
Државу Палестину је признало 138 држава, а од новембра 2012. има статус државе посматрача у Уједињеним нацијама.[10][11][12] Палестинска управа је ауторитарни режим која није одржала изборе више од 15 година. Критикована је због кршења људских права, укључујући обрачун са новинарима, активистима за људска права и неслагање против њене владавине.[13]
Географија
уредиПалестинска подручја састоје се од више енклава међусобно раздвојених подручјима насељеним Јеврејима, како у Појасу Газе, тако и на Западној обали. Појас Газе, осим с Израелом, граничи са Египтом и Средоземним морем. Назив Западна обала односи се на западну обалу ријеке Јордан. То подручје граничи са једне стране са Израелом а са друге са Јорданом. Међутим, контролу границе с Јорданом има Израел, а Аутономна управа полаже право на контролу те границе као границе свог подручја.
Становништво
уредиПодручја која Палестинци захтијевају за себе традиционално су насељена претежно арапским Палестинцима, а мањине су Самарићани и ортодоксни Јевреји који из религиозних разлога одбијају државу Израел.
По подацима из ЦИА, Газа је 2005. имала 1.376.289, а Западна обала 2.385.615 становника. Заједно су дакле имали 3.761.904 становника. С обзиром на то да је површина Газе само 363 km² а Западне обале 5.878 km² густина насељености је јако велика. У Западној обали је износила високих 400 становника/km², а у Гази чак 3.800 становника/km².
Привреда и саобраћај
уредиРазвој привреде као и саобраћаја јако је ограничен чињеницом да су палестинска подручја просторно раздвојена. У Гази постоји аеродром и морска лука. Подручја су међусобно повезана путевима које редовно прекидају контролне тачке израелске војске.
Највећи донатор Палестинаца су у протеклих 10 година била је Организација уједињених нација са 2 милијарде евра.
Историја
уредиПалестинска аутономна подручја налазе се на подручју над којим је мандат управљања имало Уједињено Краљевство. Године 1948, Јордан је заузео западну обалу ријеке Јордан, а Египат Појас Газе. Након Шестодневног рата 1967. Западну су обалу као и Појас Газе заузеле израелске војне снаге.
Палестина нема стварни суверенитет. Државне структуре дјелимично недостају, или нису до краја устројене (нпр. немају своју војску). Велике дијелове палестинских подручја контролише израелска војска. Палестинци имају своју полицију.
Од 1974. ПЛО, али не Палестинска самоуправа, има статус посматрача при Уједињеним нацијама (одлуком Главне скупштине Уједињених нација 3237). Од средине 1998. палестински представник има право учествовања у расправама у Уједињеним нацијама.
Палестина је један од оснивача Исламске конференције и призната је као службена земља-чланица. Осим тога, земља је и чланица Арапске лиге.
Дана 14. новембра 1988. Јасер Арафат је у Алжиру прогласио Државу Палестину, коју је одмах признало око 100 држава.
Уговором из Осла постигнута је данашња аутономија, која треба претходити држави способној за живот. Који ће дио Западне обале, поред оних дијелова којима већ сада управљају, припасти будућој палестинској држави је кључно питање цијелог Израелско-арапског сукоба. Арапи захтијевају цијело подручје Западне обале као и Источни Јерусалим, док већина израелских политичара жели задржати бар највећа, ако не и сва насеља.
Политика
уредиПолитика Самоуправе усмјерена је ка постизању сопствене, независне државе за Палестинце. Различите палестинске групе имају, у односу на подручје захтијеване државе, различите циљеве. ПЛО се нада држави која ће се састојати од цијеле Западне обале и Појаса Газе с Јерусалимом као главним градом, док Хамас захтијева читаво подручје државе Израел .
Важни градови
уредиВиди још
уредиРеференце
уреди- ^ а б Thrall 2017, стр. 144: the West Bank was divided into 165 islands of ostensible PA control; Peteet 2016, стр. 268: In total, over 167 enclaves can be identified
- ^ „The Palestinian Authority”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2023-02-20.
- ^ „Table 3, Population by sex, annual rate of population increase, surface area and density” (PDF). Demographic Yearbook. United Nations Statistics Division. 2012. Архивирано из оригинала 15. 10. 2017. г. Приступљено 28. 1. 2018.
- ^ „The World Factbook: Middle East: West Bank”. cia.gov. Central Intelligence Agency. 7. 4. 2014. Архивирано из оригинала 22. 7. 2021. г. Приступљено 8. 6. 2014.
- ^ „Article IV: Monetary and Financial Issues”, Gaza-Jericho Agreement Annex IV - Economic Protocol, Israeli Ministry of Foreign Affairs, 29. 4. 1994, Архивирано из оригинала 7. 8. 2004. г., Приступљено 2023-02-20The Protocol allows the Palestinian Authority to adopt multiple currencies. In the West Bank, the Israeli new sheqel and Jordanian dinar are widely accepted; while in the Gaza Strip, the Israeli new sheqel and Egyptian pound are widely accepted.
- ^ „Palestine: What is in a name (change)?”. Inside Story. Al Jazeera. 8. 1. 2013. Архивирано из оригинала 21. 3. 2020. г. Приступљено 2023-02-20.
- ^ Rudoren, Jodi. „The Palestinian Authority”. The New York Times.
- ^ „The Palestinian government”. CNN. 5. 4. 2001. Приступљено 26. 11. 2012.
- ^ „Status of Palestine in the UN - Non-member observer State status - SecGen report”. Question of Palestine (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-13.
- ^ Gharib, Ali (20. 12. 2012). „U.N. Adds New Name: "State of Palestine"”. The Daily Beast. Архивирано из оригинала 1. 1. 2013. г. Приступљено 10. 1. 2013.
- ^ „Permanent Observer Mission of Palestine to the United Nations.”. United Nations. Архивирано из оригинала 31. 1. 2013. г. Приступљено 25. 8. 2013. „**Please note that since Thursday's Historic Vote in the United Nations General Assembly which accorded to Palestine Observer State Status, the official title of the Palestine mission has been changed to The Permanent Observer Mission of the State of Palestine to the United Nations.**”
- ^ „A/67/L.28 of 26 November 2012 and A/RES/67/19 of 29 November 2012”. United Nations. Архивирано из оригинала 10. 12. 2012. г. Приступљено 2. 12. 2012.
- ^ Multiple sources:
- Rahman, Omar H. (2. 7. 2021). „U.S. Support Is Keeping the Undemocratic Palestinian Authority Alive”. Foreign Policy (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-05.
- Oppenheim, Beth. „Halting Palestine's Democratic Decline”. Carnegie Europe (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-05.
- „Two Authorities, One Way, Zero Dissent: Arbitrary Arrest and Torture Under the Palestinian Authority and Hamas”. Human Rights Watch (на језику: енглески). 2018-10-23.
- El Kurd, Dana (2020). Polarized and Demobilized: Legacies of Authoritarianism in Palestine. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-009586-4. doi:10.1093/oso/9780190095864.001.0001.
- Lovatt, Saleh Hijazi, Hugh (2017-04-20). „Europe and the Palestinian Authority's Authoritarian Drift – European Council on Foreign Relations”. ECFR (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-05.
- Kershner, Isabel; Rasgon, Adam (2021-07-07). „Critic's Death Puts Focus on Palestinian Authority's Authoritarianism”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-12-05.
- „West Bank: Freedom in the World 2021 Country Report”. Freedom House (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-05.
Додатна литература
уреди- Brown, Nathan J. (2003), Palestinian politics after the Oslo accords: resuming Arab Palestine, University of California Press, ISBN 978-0-520-24115-2
- Eur (2003), The Middle East and North Africa 2003 (49th, illustrated изд.), Routledge, ISBN 978-1-85743-132-2
- Forbes, Andrew, and Henley, David, People of Palestine (Chiang Mai: Cognoscenti Books, 2012), People of Palestine. Cognoscenti Books. 31. 8. 2012. ASIN B0094TU8VY.
- Rothstein, Robert L. (1999), After the peace: resistance and reconciliation (Illustrated изд.), Lynne Rienner Publishers, ISBN 978-1-55587-828-3
- Watson, Geoffrey R. (2000), The Oslo Accords: international law and the Israeli-Palestinian peace agreements (Illustrated изд.), Oxford University Press, ISBN 978-0-19-829891-5
- Thrall, Nathan (16. 5. 2017). The Only Language They Understand: Forcing Compromise in Israel and Palestine. Henry Holt and Company. стр. 144—. ISBN 978-1-62779-710-8.
- Peteet, Julie (зима 2016). „The Work of Comparison: Israel/Palestine and Apartheid”. Anthropological Quarterly. 89 (1): 247—281. S2CID 147128703. doi:10.1353/anq.2016.0015.
Спољашње везе
уредисестринским пројектима:
