Јасер Арафат
Јасер Арафат (4[1][2] / 24. август[3][4] 1929 — 11. новембар 2004), право име Мухамед Абд 'ар-Ра'уф ел Кудва ел Хусаини[5] (арап. محمد عبد الرؤوف القدوة الحسيني),[6] познат и као Абу Амар) је био кооснивач и председник Палестинске ослободилачке организације (Palestine Liberation Organization - PLO) (1969—2004), председник Палестинске Народне Самоуправе (1994—2004) и један од добитника Нобелове награде за мир 1994.[7] Током своје дуге политичке каријере, Арафат је био контроверзна фигура. Док су га његове присталице виделе као херојског борца за слободу који симболизује националне тежње палестинског народа, противници су га често описивали као терористу са дугом историјом подршке насиљу. Други су га пак оптуживали за политичку корупцију, или да је слаб вођа који је начинио превише уступака израелској влади током покушаја да се разреши израелско-палестински сукоб.
| Јасер Арафат | |||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||||||||
| Пуно име | Мухамед Абд 'ар-Ра'уф ел Кудва ел Хусаини | ||||||||||||||||||
| Датум рођења | 24. август 1929. | ||||||||||||||||||
| Место рођења | Каиро,  Краљевство Египат | ||||||||||||||||||
| Датум смрти | 11. новембар 2004. (75 год.) | ||||||||||||||||||
| Место смрти | Париз,  Француска | ||||||||||||||||||
| Народност | Арапин | ||||||||||||||||||
| Религија | сунитски ислам | ||||||||||||||||||
| Универзитет | Универзитет у Каиру | ||||||||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||||||||
| Политичка странка | Фатах | ||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||
Од 1983. до 1993. Арафат се налазио у Тунису и почео је да мења свој приступ са отвореног сукоба са Израелцима на преговоре. Године 1988, признао је право Израела на постојање и тражио решење са две државе за израелско-палестински сукоб.[5] Године 1994, вратио се у Палестину, настанио се у граду Газа и промовисао самоуправу за палестинске територије. Учествовао је у низу преговора са израелском владом да оконча сукоб између ње и ПЛО. То укључује Мадридску конференцију 1991. године, Споразуме из Осла 1993. и Самит у Кемп Дејвиду 2000. године. Успех преговора у Ослу довео је до тога да је Арафат добио Нобелову награду за мир, заједно са израелским премијерима Јицаком Рабином и Шимоном Пересом, 1994.[5] У то време, подршка Фатаха међу Палестинцима је опала са растом Хамаса и других милитантних ривала. Крајем 2004. године, након што га је израелска војска ефективно затворила у своју рамалу више од две године, Арафат је пао у кому и умро. Док је узрок Арафатове смрти остао предмет спекулација, истраге руских и француских тимова су утврдиле да нису у питању било какве нелегне радње.[8][9][10]
Арафат је и даље контроверзна личност. Палестинци га генерално виде као мученика који је симболизовао националне тежње свог народа. Израелци су га сматрали терористом.[11][12][13][14] Палестински ривали, укључујући исламисте и неколико левичара ПЛО-а, често су га прозивали као корумпираног или превише покорног у својим уступцима израелској влади.
Детињство и младостУреди
Јасер Арафат рођен је 1929. године као пето од седморо деце палестинског трговца текстилом који је пословао у Египту.[15] Тачан датум и место Арафатовог рођења предмет су спора његових биографа[5], иако се у неким његовим биографијама као место рођења наводи град Јерусалим, по свој прилици Јасер Арафат је рођен на подручју Египта, могуће у Каиру. Арафат по очевој страни има египатске крви док су мајчини угледна јерусалимска породица. У детињству се Јасер Арафат сели између Јерусалима и Каира. Избијањем првог Израелско-арапског рата 1948. године, тада деветнаестогодишњи Арафат придружује се лоше наоружаним арапским добровољцима које је египатска војска вратила са ратног подручја пре него што су добили прилику да се боре. После рата млади Арафат се уписао на Каирски универзитет[5] где је 1956. године стекао диплому инжењера грађевинарства. У Египту је развио интерес за политику придруживши се Муслиманском братству и деловао је као активан члан палестинске Студентске уније. Током Суецког рата 1956. године служио је као официр у египатској војсци али није директно учествовао у борбама с Израелцима и англо-француским снагама.[5]
На крају педесетих година двадесетог века Јасер Арафат напушта Египат и одлази у Кувајт где ради као грађевинар. У Кувајту је 1957. године Арафат један од оснивача покрета Фатах[5] — палестинске скупине која је прихватила борбу против Израела војним средствима. Фатах је наредних година с јорданске територије извео бројне упаде у Израел, с бројним цивилним жртвама, због чега је постао посебно озлоглашен међу Израелцима. У једном од израелских осветничких напада 1968. године, мета напада израелских командоса била је база Фатаха у јорданском селу Ал Кувајта у којем је погинуло више од 150 палестинских герилаца. Упркос великим губицима у окршају с израелском војском, сраз у Ал Куваити је, захваљујући одлучном палестинском отпору, претворен у Арафатову победу. Исте године Јасер Арафат уводи покрет Фатах у Палестинску ослободилачку организацију а у фебруару 1969. године замењује Ахмада Шукеирија на челу извршног већа ПЛО-а. Две године касније постаје и врховни војни заповедник организације.[5]
Неспорни палестински вођаУреди
Бројне палестинске избеглице након израелско-арапских ратова своје су уточиште већином пронашле у суседном Јордану. До почетка седамдесетих година ПЛО је створио паралелну државу у Јордану, међутим након серије палестинских отмица страних авиона у септембру 1970. јорданском је стрпљењу дошао крај. Јордански краљ Хусеин је заповедио напад на базе ПЛО-а у Јордану и тешко их поразио, а Јасер Арафат је био присиљен напустити Јордан. Током седамдесетих година, неколико америчких извештаја говори о Арафату као организатору терористичких акција које су раних седамдесетих извели Палестинци, укључујући бомбашки напад на саудијску амбасаду у Судану и егзекуције неколико страних дипломата. У септембру 1972. палестинска организација „Црни септембар“, која је повезана с Арафатовим Фатахом, изводи терористичку акцију на Олимпијским играма у Минхену у којој је убијено једанаест израелских спортиста. Иако се Арафат оградио од свих терористичких акција, а 1974. године издао забрану о нападима ПЛО-а изван територије Израела, Западне обале и Газе, трагови његове повезаности с међународним тероризмом су остали.
Важан корак у етаблирању Јасера Арафата као неспорног палестинског вође је дошао 1974. године када Арапска лига признаје ПЛО као јединог представника палестинског народа, након чега Арафат постаје релевантна политичка фигура и у међународним оквирима. Убрзо потом услиједио је позив Уједињених народа Арафату да се обрати Главној скупштини ОУН.[5] У обраћању светској јавности преко говорнице УН-а, Арафат је — с пиштољем око каиша — позвао на стварање палестинске државе и обећао наставак рата не буде ли решено палестинско питање. Једна од Арафатових реченица изречених пред УН-ом остала је до данас парадигма палестинске борбе; „у једној руци држим маслинову грану а у другој пиштољ. Немојте допустити да ми маслинова грана испадне из руке“.
Након протеривања палестинских герилаца из Јордана, главни штаб ПЛО-а премештен је либански град Бејрут где герилци ПЛО-а учествују у либанском грађанском рату. До краја седамдесетих година ПЛО је из Либана извео бројне нападе на израелску територију. Израелска војска 1978. године у операцији Литани и поновно 1982. у операцији Мир за Галилеју упада на либанску територију са сврхом уништења ПЛО-а. Након војног пораза палестинских герилаца и примирја које су организовали Американци, ПЛО и Арафат се извлаче из Бејрута и трећи пут селе, овај пут у две хиљаде километара источније у Тунис. Пораз у Либану је ослабио Арафатов утицај међу Палестинцима но он ипак задржава статус палестинског вође. Покољи у палестинским избјегличким камповима Сабра и Шатила које су починили хришћански Фалангисти је изазвао симпатије света за палестинско питање што је Арафат вешто искористио.
СмртУреди
Умро је у новембру 2004. након болести која је трајала око месец дана. Према каснијим истраживањима утврђено је постојање полонијума, радиоактивног елемента, на његовој одећи и четкици за зубе[16], као и на посмртним остацима[17], па се дошло до закључка да је тим отрован.
РеференцеУреди
- ^ The A to Z of the Arab-Israeli Conflict, P R. Kumaraswamy, page 26
- ^ „Yasser Arafat Mausoleum |”. Alluring World (на језику: енглески). 17. 3. 2016. Приступљено 5. 9. 2019.
- ^ Arafat, a Political Biography, Alan Hart, page 67
- ^ Encyclopedia of the Modern Middle East & North Africa: A-C, Philip Mattar, page 269, quote: Arafat and his family have always insisted that he was born 4 August 1929. in his mother's family home in Jerusalem. Nevertheless, an Egyptian birth registration exists, suggesting that he was born in Egypt on 24 August 1929– His father had ...
- ^ а б в г д ђ е ж з Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 64. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ "Arafat". Random House Webster's Unabridged Dictionary.
- ^ Some sources use the term Chairman, rather than President; the Arabic word for both titles is the same. See President of the Palestinian National Authority for further information.
- ^ „Yasser Arafat: French rule out foul play in former Palestinian leader's death”. The Guardian. 16. 3. 2015.
- ^ „France drops investigation into Arafat's death”. The Jerusalem Post. 2. 9. 2015.
- ^ „Yasser Arafat investigation: Russian probe finds death not caused by radiation”. CBS News. 26. 12. 2013.
- ^ Major Richard D. Creed Jr., Eighteen Years In Lebanon And Two Intifadas: The Israeli Defense Force And The U.S. Army Operational Environment, Pickle Partners Publishing, 2014 p.53.
- ^ As'ad Ghanem Palestinian Politics after Arafat: A Failed National Movement:Palestinian Politics after Arafat, Indiana University Press, 2010 p.259.
- ^ Kershner, Isabel (4. 7. 2012). „Palestinians May Exhume Arafat After Report of Poisoning”. The New York Times. Приступљено 5. 8. 2012.
- ^ Hockstader, Lee (11. 11. 2004). „A Dreamer Who Forced His Cause Onto World Stage”. The Washington Post. Приступљено 31. 10. 2007.
- ^ Not certain; Disputed; Most sources including Tony Walker, Andrew Gowers, Alan Hart and Said K. Aburish indicate Cairo as Arafat's place of birth, but others list his birthplace as Jerusalem as well as Gaza. See here [1] and here [2] for more information. Some believe also that the Jerusalem birthplace might have been a little known rumor created by the KGB [3].
- ^ Арафат отрован полонијумом (Б92, 12. октобар 2013)
- ^ Арафат сигурно отрован радиоактивним полонијумом („Вечерње новости“, 6. новембар 2013)
ЛитератураУреди
 Booknotes interview with John and Janet Wallach on Arafat: In the Eyes of the Beholder, 23 December 1990, C-SPAN |
- Aburish, Said K. (1998). Arafat: From Defender to Dictator
. New York: Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-58234-049-4. - Gowers, Andrew; Tony Walker (2005). Arafat: The Biography. Virgin Books. ISBN 978-1-85227-924-0.
- Karsh, Efraim (2003). Arafat's War: The Man and His Battle for Israeli Conquest. New York: Grove Press. ISBN 978-0-8021-1758-8.
- Livingstone, Neil (1990). Inside the PLO. Reader's Digest Association. ISBN 978-0-7090-4548-9.
- Rubin, Barry M.; Judith Colp Rubin (2003). Yasir Arafat: A Political Biography. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-516689-7.
- Rubenstein, Danny; Dan Leon (1995). The Mystery of Arafat. Steerforth Press. ISBN 978-1-883642-10-5.
- Sela, Avraham. "Arafat, Yasser." The Continuum Political Encyclopedia of the Middle East. Ed. Sela. New York: Continuum, 2002. pp. 166–171.
- Wallach, Janet (1990). Arafat: In the Eyes of the Beholder. Lyle Stuart. ISBN 978-0-8184-0533-4.
Спољашње везеУреди
- Yasser Arafat (1929–2004) at PASSIA
- A Life in Retrospect: Yasser Arafat, Time
- Јасер Арафат на сајту C-SPAN (језик: енглески)
- Јасер Арафат на сајту IMDb (језик: енглески)
- „Прикуљене вијести и коментари o чланку Јасер Арафат”. The New York Times.
- Јасер Арафат на сајту DMOZ (језик: енглески)