Ауторитарност

Ауторитарност је друштвени однос који фаворизује претерано поштовање ауторитета власти али и појединих личности као неприкосновених арбитара у свим значајним питањима од важности за социјалну организацију живота, институције и политику. Из тога проистиче трајна и радикална неједнакост учесника у друштвеном животу и њихова немогућност да слободно исказују и задовољавају своје потребе и интересе. Идеологија ауторитарности која може прећи у идеологију ауторитаризма је антидемократска, потцењује вредности појединца, оправдава идеју силе и почива на ауторитарном систему вредности. Овакав систем вредности најчешће се остварује принудним средствима преко државних институција и органа, политичких странака, верских група, система образовања или било којих других група за притисак.[1]

Ауторитарност је облик владавине који се одликује одбацивањем политичке плуралности, употребом јаке централне моћи за очување политичког статуса куо и редукцијом владавине права, поделом власти и демократским гласањем.[2] Политиколози су створили многе типологије које описују варијације ауторитарних облика владавине.[2] Ауторитарни режими могу бити аутократске или олигархијске природе и могу се заснивати на владавини странке или војске.[3][4]

У једном утицајном делу из 1964. године,[5] политиколог Хуан Линц дефинисао је ауторитаризам у виду четири својства:

  1. Ограничени политички плурализам, остварен уз ограничења законодавне власти, политичких партија и интересних група.
  2. Политички легитимитет заснован на позивима на емоције и идентификацији режима као неопходног зла за борбу против „лако препознатљивих друштвених проблема, попут неразвијености или побуне”.
  3. Минимална политичка мобилизација и сузбијање антирежимских активности.
  4. Лоше дефинисана извршна овлашћења, често нејасна и променљива, што проширује моћ извршне власти.[6][7]

Према уској дефиницији, ауторитарној влади недостају слободни и конкурентни директни избори за законодавна тела, слободни и конкурентни директни или индиректни избори за руководиоце, или обоје.[8] Широко дефинисано, ауторитарне државе укључују земље којима недостају грађанске слободе, попут слободе вероисповести, или земље у којима се влада и опозиција не измењују на власти након слободних избора.[9] Ауторитарне државе могу номинално садржати демократске институције као што су политичке партије, законодавна тела и избори којима се управља тако да учвршћују ауторитарну власт, и могу да обављају лажне, неконкурентне изборе.[10] Од 1946. године удео ауторитарних држава у међународном политичком систему повећавао се до средине 1970-их, али је од тада био у падању до 2000.[11]

КарактеристикеУреди

Ауторитарност карактерише високо концентрисана и централизована моћ владе коју одржава политичка репресија и искључење потенцијалних изазивача. Користе се политичке партије и масовне организације за мобилизацију људи око циљева режима.[12] Адам Прзеворски је теоретисао да „ауторитарна равнотежа почива углавном на лажима, страху и економском просперитету”.[13]

Ауторитаризам такође тежи да прихвати неформално и нерегулисано вршење политичке моћи, лидерство које је „самозвано чак и ако је изабрано не може бити замењено слободним избором грађана међу конкурентима“, произвољно лишавање грађанских слобода и мало толеранције према смисленој опозицији.[12] Низ друштвених контрола такође настоји да угуши цивилно друштво, док се политичка стабилност одржава контролом и подршком оружаних снага, бирократије у којој ради режим и успостављање оданости различитим средствима социјализације и индоктринације.[12]

Ауторитарност је обележена „неограниченим политичким мандатом“ владара или владајуће странке (често у једнопартијској држави) или других ауторитета.[12] Прелазак са ауторитарног система на демократски облик власти назива се демократизација.[12]

РеференцеУреди

  1. ^ Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.
  2. ^ а б Furio Cerutti (2017). Conceptualizing Politics: An Introduction to Political Philosophy. Routledge. стр. 17. »Political scientists have outlined elaborated typologies of authoritarianism, from which it is not easy to draw a generally accepted definition; it seems that its main features are the non-acceptance of conflict and plurality as normal elements of politics, the will to preserve the status quo and prevent change by keeping all political dynamics under close control by a strong central power, and lastly, the erosion of the rule of law, the division of powers, and democratic voting procedures.« 
  3. ^ Natasha M. Ezrow; Erica Frantz (2011). Dictators and Dictatorships: Understanding Authoritarian Regimes and Their Leaders. Continuum. стр. 17. 
  4. ^ Brian Lai; Dan Slater (2006). „Institutions of the Offensive: Domestic Sources of Dispute Initiation in Authoritarian Regimes, 1950-1992”. American Journal of Political Science. 50 (1): 113—126. JSTOR 3694260. doi:10.1111/j.1540-5907.2006.00173.x. 
  5. ^ Richard Shorten, Modernism and Totalitarianism: Rethinking the Intellectual Sources of Nazism and Stalinism, 1945 to the Present Архивирано 2020-01-09 на сајту Wayback Machine (Palgrave Macmillan, 2012), p. 256 (note 67): "For a long time the authoritative definition of authoritarianism was that of Juan J. Linz."
  6. ^ Juan J. Linz, "An Authoritarian Regime: The Case of Spain," in Erik Allardt and Yrjö Littunen, eds., Cleavages, Ideologies, and Party Systems: Contributions to Comparative Political Sociology (Helsinki: Transactions of the Westermarck Society), pp. 291-342. Reprinted in Erik Allardt & Stine Rokkan, eds., Mas Politics: Studies in Political Sociology (New York: Free Press, 1970), pp.251-83, 374-81.
  7. ^ Gretchen Casper, Fragile Democracies: The Legacies of Authoritarian Rule Архивирано 2020-01-09 на сајту Wayback Machine (University of Pittsburgh Press, 1995), pp. 40–50 (citing Linz 1964).
  8. ^ Milan W. Svolik (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 22—23. Архивирано из оригинала на датум 2019-10-21. Приступљено 2019-10-21. »I follow Przeworski et al. (2000), Boix (2003), and Cheibub et al. (2010) in defining a dictatorship as an independent country that fails to satisfy at least one of the following two criteria for democracy: (1) free and competitive legislative elections and (2) an executive that is elected either directly in free and competitive presidential elections or indirectly by a legislature in parliamentary systems. Throughout this book, I use the terms dictatorship and authoritarian regime interchangeably and refer to the heads of these regimes' governments as simply dictators or authoritarian leaders, regardless of their formal title.« 
  9. ^ Milan W. Svolik (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 20. Архивирано из оригинала на датум 2019-10-21. Приступљено 2019-10-21. »More demanding criteria may require that governments respect certain civil liberties– such as the freedom of religion (Schmitter and Karl 1991; Zakaria 1997) — or that the incumbent government and the opposition alternate in power at least once after the first seemingly free election (Huntington 1993; Przeworski et al. 2000; Cheibib et al. 2010).« 
  10. ^ Milan W. Svolik (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 8, 12, 22, 25, 88, 117. Архивирано из оригинала на датум 2019-10-21. Приступљено 2019-10-21. 
  11. ^ Milan W. Svolik (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 25. Архивирано из оригинала на датум 2019-10-21. Приступљено 2019-10-21. 
  12. ^ а б в г д Theodore M. Vesta, Ethiopia: A Post-Cold War African State. Greenwood, 1999, p. 17.
  13. ^ Przeworski, Adam (26. 7. 1991). Democracy and the Market: Political and Economic Reforms in Eastern Europe and Latin America . Cambridge University Press. стр. 58. ISBN 9780521423359. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

  • „Milosevic: Serbia's fallen strongmany”. BBC. 30. 3. 2001. Приступљено 12. 12. 2018. </ref><ref>Pribićević. "Serbia—From Authoritarian Regime to Democracy." Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies. Project MUSE.