Украјина

држава у источној Европи

Украјина (укр. Україна) је држава у источној Европи.[2] Граничи се са Русијом на североистоку и истоку, Белорусијом на северу, Пољском, Словачком и Мађарском на западу, Румунијом и Молдавијом на југозападу, а на југу излази на Црно море и Азовско море. Територија данашње Украјине је била средиште источнословенске културе у средњем веку, пре него што је подељена између разних сила, као што су Русија, Пољска, Литванија, Аустријско царство и Османско царство. Кратки период независности (1917—1921) након Октобарске револуције 1917, окончан је укључивањем Украјине у Совјетски Савез 1922. (Украјинска ССР). Изузев Крима, садашње границе Украјине успостављене су 1954, а независност је стекла након распада Совјетског Савеза, 1991. године.

Украјина
Україна
Химна: Ще не вмерла Україна
Још није умрла Украјина
Положај Украјине
Главни град Кијев
Службени језик украјински
Владавина
Председник Петро Порошенко
Председник Владе Володимир Гројсман
Историја
Независност Распадом Совјетског Савеза
24. августа 1991.
Географија
Површина
 — укупно 603.628 км2(45 1)
 — вода (%) 7%
Становништво
 — 2014. 45.377.581 [1](29 1)
 — густина 77/км2
Економија
Валута Гривња
 — стоти део валуте ‍100 копијка‍
Остале информације
Временска зона UTC +2 до +3
Интернет домен .ua
Позивни број +380

1 Укључује и спорне територије Крима и Севастопоља.
Украјина

Главни и највећи град је Кијев са 2.814.258 становника, у њему се налазе седиште институција Украјине и представља њен политички, административни, економски, универзитетски и културни центар. Украјина је члан ЗНД, такође има статус посматрача у ОДКБ и Евроазијској унији.

Садржај

Порекло имена

Реч Украјина је словенског порекла и првобитно је значила оно што данас називамо крајем, земљом, простором, крајином.

Највероватније реч потиче од индоевропског корена *(с)креи- (одвајати, резати). Неки лингвисти сматрају да се реч може тумачити као „најудаљенији простор“ или „погранично подручје“, док други реч доводе у везу са „родним крајем“ или „властитом, својом земљом“.

Први пут име Украјина се спомиње 1187. године у Кијевском летопису, у коме аутор пише о смрти перејасловског кнеза. ("И плакаше за њим сви Перејаславци а због њега се и Украјина у црно обавије). Отада ће се назив често јављати и у другим летописима у којима ће реч углавном означавати пограничне земље које су биле супротстављене државном средишту у Кијеву.

Средином 16. века назив Украјина се јавља и у страним изворима. Тако је у писму турског султана Сулејмана упућеном пољском краљу Жигмунду 1564. кориштен израз Украјина. Такође од 16. века па надаље, назив Украјина се користи искључиво у значењу земље или државе насељене Украјинцима.

Име Украјина такође је забележено на европским географским картама из 1650, 1666, 1720. и др. година. Кориштење тог назива у географији, у потпуности је одговарало стању у народу, међу којим је израз био врло проширен, а о томе нам сведоче многобројне песме посвећене збивањима у раздобљу од 16. до 18. века. Од тада се име веома проширило, упркос тенденцији руске и пољске власти које су предлагале друге називе, па чак и забрањивале кориштење имена Украјина, као што је био случај са Руском Империјом у 19. веку.

Географија

Положај

 
Карта Украјине
 
Поглед на кримско место Гаспру, јужна Украјина

Украјина се на копну граничи с 7 европских држава с укупном дужином границе од 4.663 km: са Русијом (1.576 км), Белорусијом (891 км), Пољском (526 км), Словачком (97 км), Мађарском (103 км), Румунијом (531 км) и Молдавијом (939 км).

Геологија и рељеф

Украјина се одликује разноврсним географским и климатским условима. Њен средишњи део заузимају степе испрекидане ниским висоравнима и сливовима река, нарочито низијом и висоравњу реке Дњепар.

На северу Украјину од Белорусије деле мочваре реке Припјат. Јужни део обухвата обалну низину дуж Црног и Азовског мора, дужина износи 2.782 км. Источна Украјина састоји се од слева реке Доњец и западног руба Средњоруске узвисине. Најважније су обележје западне Украјине прекрасне планине Карпата с највишим врхом Говерља (2.061 м). Полуострво Крим на самом југу, који чини засебну географску јединицу, одликује се средоземном климом. У Кримским планинама највиши врх је Роман-Кош (1.545 м). Најважније реке су Дњепар и Дњестар које теку са севера према југу и утичу у Црно море.

Украјина са својом величином од 603.700 km и својим стратешким положајем на источном улазу у Европу, али и на улазу у само средиште Европе, представља политички и привредни изразито значајну државу. Обилује квалитетном земљом црницом која се простире на више од 58% пољопривредно обрадиве површине (величина целе Пољске). Шуме у Украјини заузимају 18% и углавном су карактеристичне за Карапте и северозападне крајеве земље. Украјина обилује изворима воде. Готово цела земља испрана је токовима мањих река које се уливају у седам главних река: Десна, Дњепар, Дњестар, Дунав, Припјат, Доњец и Јужни Буг.

У земљи се налазе достатни извори природних ресурса, посебно: железна руда, манган, природни гас, нафта, со, сумпор, графит, титан, магнезијум, каолин, никл, жива, те дрво, нафта и други ресурси. Неки извори уопште нису у фази искориштавања, а неки извори потребнијих природних ресурса попут природног гас и нафте тек су фази откривања, посебно они који се налазе уз обалу Црног мора.

  Овај одељак треба проширити.

Воде

  Овај одељак треба проширити.

Флора и фауна

  Овај одељак треба проширити.

Клима

Клима у Украјини има претежно карактеристике континенталне климе, изузев полуострва Крим на ком је делимично карактеристична и медитеранска клима. Клима у Украјини је специфична по томе што температуре лети могу бити поприлично високе (и до 30 °C) за поднебље у којем се налази Украјина, а разлог томе је благи утицај топлије климе која на копно пристиже са Црног мора. С друге стране, зиме су понекад поприлично хладне (и до -30 °C), често хладније него у већини севернијих земаља Европе. Разлог томе су снажни североисточни ветрови (из смера Русије) који се зими пружају на равничарској Украјини, и тиме је хладноћа у Украјини понекад већа од оне коју приказује термометар. Температуре се у просеку крећу између -8 °C зими и 23 °C лети што Украјину чини релативно угодном дестинацијом за разноврсне активности, развој индустрије, пољопривреде, туризма и осталог. За разлику од својих севернијих суседа, Украјина у просеку са 2000 сати годишње броји пуно већи број сунчаних дана. Житородна сунчана поља и теме везане за Сунце чести су симболи Украјине у источнословенском свету.

Историја

Први човек је населио простор данашње Украјине пре готово 300.000 година. Трипољска култура (IV-III век п. н. е.; бронзано доба), сматра се једном од најстаријих култура чији су трагови распрострањени по целој данашњој југозападној Украјини. Култура се назива трипољском због насеља Трипоље где је 1890. откривено и истражено налазиште. Трипољци су узгајали жито, израђивали глинено посуђе и сврдла којима су обрађивали дрво и камен. Трипољска култура се сматра врхунцем развоја неолитичких пољопривредних и сточарских племена на тлу Европе. Око 1500. п. н. е. на простору данашње Украјине појавила су се номадска племена. Једно од тих племена били су Кимеријци (IX-VIII век п. н. е.), о којима је остао траг и у писаним изворима. О славном племену није писао само Хомер у Одисеји, већ и познати антички аутори попут Херодота, Калимаха, Страбона. Кимеријци су заузели значајни простор између Дњестра и Дона а населили су и кримско полуострво. Сматра се да су они потомци старог иранског номадског племена, генетски блиски Скитима, а управо је Скитима, иранском номадском племену из Средишње Азије, у VII веку п. н. е. успело потиснути Кимеријце из данашњих украјинских степа. Некако су у то исто време Грци почели са оснивањем првих колонија на северним обалама Црног мора. Скити су утемељили моћну државу и владали тим подручјем до око 200. п. н. е. док их одатле није протерало друго номадско племе — Сармати.

На размеђу II и III века нове ере кроз Украјину пролази пут германског племена Гота. Њих 375. године побеђује азијско племе Хуни. Они су убрзо након тога створили моћну државу која се простирала између Дона и Карпата. На њеном је челу био Атила (умро 451.), но након неколико пораза у сукобима са Римљанима и њиховим савезницима, држава губи моћ и распада се.

Прадомовина Словена нема општеприхваћену територију. Прве записе о Словенима сусрећемо код римских аутора (I-II век) Плинија Старијег, Тацита, Птолемеја, где се Словени називају Венедима или Венетима. Етноним тј. назив Словен се први пут сусреће код византских аутора. По неким изворима Словени су се већ у VI веку поделили на три велике групе: Венеди (Висла), Анти (Дњепар) и Словени или Склавини (Дунав). Већина историчара сматра сеобу племена Анта и Склавина почетком формирања одвојених словенских народа а самим тиме и украјинског народа. Последње велике сеобе народа на простору Украјине биле су оне Бугара и Мађара, али у то време већ је била устоличена једна од највећих и најмоћнијих европских држава свога доба — Кијевска Русија.

Средњи век

Половином 14. века, након смрти Јурија II Болеслава, пољски краљ Казимир III започиње кампању (1340–1366) у освојаљу украјинске кнежевине Галиција-Волинија. У међувремену је после битке на реци Ирпењ срце Кијевске Русије, укључујући град Кијев, постало део Великог литванског војводства, којим су владали Гедиминас и његови наследници. Након Уније из Крева од 1386, династичке уније између Пољске и Литваније, највећим делом данашње северне Украјине су владали све више словенизовани литвански племићи као делом Великог литванског војводства и до 1392. галицијско-волињски ратови су окончани. Пољски колонизатори напуштених области северне и централне Украјине су основали или обновили многе градове. Подоље је 1340. уврштено под Круну пољског краљевства као Подољско војводство. У јужној Украјини, тј. Криму и околним степама, Џингис-канов потомак Хаџи I Герај је 1441. основао Кримски канат.

Нови век

Придњепарска Украјина (Придњепарље, Кијевска Украјина) је историјска област, која се налази у данашњој средњој и југоисточној Украјини, простире се источно од Подоља и Волиња, између Буга и Ворскла, на басену ријеке Дњепар, до 1783. године (друга подјела Пољске) је била дио Пољско-литванске државне заједнице.

 
Приближна област Придњепарске Украјине у границама савремене Украјине.

Појам Украјина као заједничка именица је кориштен у средњем вијеку и означава пограничне дијелове географских област. До краја 16. вијека појам украјина није имао званичан карактер и једноставно је означавао „пограничне“ приватне посједе, који су били под управом различитих држава.[3][4][5][6][7]

Појам Украјина се први пут јавио у Кијевском љетопису, који описује догађаје из 12. вијека. Описујући смрт Владимира Глебовича, кнеза Перејаславског, аутор текста је написао, да је након његове смрти „ѡ нем же оукраина много постона“. Послије ових догађаји из 1189. године, Украјином се назива земља између Буга и Дњестра.[8]

Као властита именица Украјина се први пут користи у Пољско-литванској државној заједници 1590. године на засједању Сејма у складу са пројектом Јана Замојског: Porządek ze strony Niżowców i Ukrainy.[9] Тиме је подијели земљу на војводства: Кијевско и Брацлавско. У периоду између Пољановског мира (1634) и Вјечитог мира (1686) у састав територије која је назива Украјина налазило се и Черниговско војводство. На мапи из 1613. године коју је израдио Томаш Маковски у Амстердаму, област десне обале Дњепра означена је као Нижняя Волынь, которыя назвается Украиной или Низом.[8] Исти аутор је 1651. године издао другу мапу на којој је Украјина означена на територији од Дњепра до Јужног Буга.[8] На прелазу из 16. у 17. вијек назив „Украјина“ је означавао рубни ток средњег и доњег Дњепра.

19. век, Први светски рат и револуција

У 19. веку је Украјина била углавном рурално подручје на које су највећи утицај имале Русија и Аустрија. Порастом урбанизација и модернизације, појавио се културни тренд према романтичарском национализму међу Украјинском елитом.

Након преузимања Крима после Руско-турског рата 1768—1774, значајан број Немаца имигрирао је након што их је позвала Катарина Велика. Имиграција Немаца и других европских народа имао је за циљ слабљење турског утицаја у овим подручјима. Са друге стране велики број људи са подручја данашње Украјине се одсељавао на друге подручје Руске империје, тако да је према попису из 1897, 223.000 Украјинаца живело у Сибиру и 102.000 у централној Азији.[10] Између 1896. и 1906, изградњом Транс-сибирске железнице, 1,6 милиона људи са ових простора је мигрирао ка истоку.[11]

 
Војници Украјинске народне армије

Националистичке и социјалистичке партије су се развиле крајем 19. века. Аустријска Галиција, у којој су постојале одређене политичке слободе под утицајем Хабсбурговаца, постала је центар националистичког покрета.

Већина Украјинаца је ушла у Први светски рат на страни Савезника у саставу Русије, а мањи дио на страни Централних сила, у саставу Аустроугарске. Око 3,5 милиона Украјинаца се борило у Руској царској армији и око 250.000 у аустроугарској војсци.[12] Током рата, аустроугарске власти створиле су Украјинску легију која се борила против Руске царевине. Касније је ова легија претворена у Украјински Галицијску армију која се борила против бољшевика и Пољака у пост-ратном периоду (1919—23). Проруско становништво у Аустрији је током ратом имало великих проблема. Око 5.000 становника Галиције који су подржавали Русију били су похапшени и пребачени у логоре по Аустроугарској.[13]

Када је завршен Први светски рат, пропале су Руска и Аустроугарска царевина. Колапсом Руског царства 1917. дошло је до стварања неколико посебних украјинских држава. Ово је водило у грађански рат и анархистички покрет познат као Црна гарда коју је предводио Нестор Махно развио је Јужну Украјину током рата.[14]

Пољска је победила Западну Украјину у Пољско-Украјинском рату. Међутим, Пољаци су били поражени у рату са бољшевицима у офанзиви на Кијев. Према Миру у Риги, који су закључили Совјетски Савез и Пољска, у марту 1919. године, западна Украјина је припала Пољској. Пољаци су заузврат признала Украјинску Совјетску Социјалистичку Републику. Украјина је постала део Совјетског Савеза у децембру 1922. године. [15]

Међуратна пољска Украјина

Рат у Украјини је настављен до 1921. године када је највећи део данашње Украјине преузео Совјетски Савез. Галиција и Волинија су се нашле су Пољској. Буковину је припојила Румунија, а Карпатска Рутенија је, уз посредовање САД, постала аутономни део Чехословачке.

Због пољске националне политике у западној Украјини значајне илегалне украјинске националистичке организације деловале су у Пољској у међуратном периоду. Међу њима су се истицале Украјинска војна организација и Организација украјинских националиста. Покрет је постао милитантан. Приступали су ми студенти и они који су били на мети Пољске. Легалне Украјинске партије, Украјинска католичка црква, штампа и привредници су такође деловали у Пољској.

Украјина у Совјетском Савезу

Грађански рат је донео совјетску власт у разорену Украјину. Погинуло је преко 1,5 милиона особа, а стотине хиљада су остале без крова над главом. Поред тога, Совјетска Украјина је морала да се суочи са глађу из 1921.[16] Због исрпљености Украјине, совјетска власт је била врло флексибилна током 1920-их.[17] Тако је под окриљем политике украјинизације које је спроводило национално комунистичко руководство Миколе Скрипњика, совјетско руководство подстицало национални препород књижевности и уметности.[18] Бољшевици су се посветили увођењу опште здравствене заштите, образовања и социјалне сигурности, као и права на рад и становање.[19] Права жена су знатно повећана кроз нове законе осмишљене да искорене вишевековне неједнакости.[20] Већина ових политика је нагло прекинута почетком 1940-их након што је Јосиф Стаљин учврстио моћ и постао de facto вођа комунистичке партије.

Други светски рат

 
Украјина је за време Другог светског рата претрпела највеће губитке од совјетских република. На слици жене из Кијева 1941. године.

Након инвазије Пољске у септембру 1939, Немачка и СССР су поделиле територију Пољске. Тако су источна Галиција и Волинија са својим украјинским становништвом уједињене са остатком Украјине. Уједињење која је Украјина први пут искусила у својој историји је постао један од кључних догађаја у историји државе.[21][22]

Румунија је 1940. уступила Бесарабију и северну Буковину као одговор на совјетске захтеве. Украјинској ССР су прикључени северни и јужни окрузи Бесарабије, северна Буковина и област Херца. Заузврат, из ње су издвојени западни делови Молдавске Аутономне Социјалистичке Републике новооснованој Молдавској Совјетској Социјалистичкој Републици. Сви ови територијални добици су међународно признати Париским мировним уговорима из 1947. године.

 
Разорени Кијев у Другом светском рату

Немачке армије су напале Совјетски Савез 22. јуна 1941, започевши четири године суровог рата. Силе Осовине су на почетку напредовале против очајничких, али и неуспешних напора Црвене армије. У бици за Кијев, граду је проглашен за града-хероја, пошто је отпор Црвене армије и локалног становништва био жесток. Више од 600.000 совјетских војника је убијено или одведено у заробљеничке логоре.[23][24]

Иако се већина Украјинаца борила у редовима Црвене армије и совјетских партизана,[25] неки припадници тајних украјинских националистичких организација су основали Украјинску побуњеничку армију, антисовјетску националистичку формацију у Галицији. С времена на време она је била у савезу са нацистима, и вршила је масакре над Пољацима, а после рата је наставила да се бори поритв Совјетског Савеза. Користећи герилску тактику, побуњеници су нападали и терорисали све за које су сматрали да на било који начин сарађују са совјетском државом.[26][27] У исто време, Украјинска ослободилачка армија, још један националистички покрет, се борио уз нацисте. Укупно, број Украјинаца који су се борили у редовима Црвене армије се процењује на од 4,5 милиона[25] до 7 милиона. Просовјетски партизани су бројали око 47.800 бораца на почетку окупације до 500.000 на врхунцу у 1944; а од тога око половина су били Украјинци.[28] Бројке бораца Украјинске побуњеничке армије нису поуздане и крећу се од 15.000 до 100.000 бораца.[29][30]

 
Совјетски војници припремају сплавове да пређу реку Дњепар (на знаку пише „На Кијев!") током битке на Дњепру из 1943.

Највећи део Украјинске ССР је био организован у Рајхскомесаријат Украјина, са циљем искоришћавања њених природних богатстава и за евентуално насељавање Немаца. У почетку су неки западни Украјинци, који су постали житељи Совјетског Савеза тек 1939. године, дочекивали Немце као ослободице. Међутим, окрутна немачка управа их је брзо окренула против њих. Нацистички управници освојених совјетских територија нису се трудили да искористе незадовољство Украјинаца Стаљиновом влашћу.[31] Уместо тога, нацисти су очували систем колективних фарми, систематски вршили геноцид над Јеврејима, депортовали људе на принудни рад у Немачкој и започели систематско расељавање Украјине и Пољске да би их припремили за немачку колонизацију.[31] Блокирали су и превоз хране Дњепром.[32]

Укупни губици нанети становништву Украјине у Другом светском рату се процењује на између пет и осам милиона људи, укључујући и процењених милион и по Јевреја које су убиле ајнзацгрупе, понекад уз помоћ локалних сарадника. Од процењених 8,7 милиона совјетских војника који су пали у борби против нациста, око 1,4 милиона су били етнички Украјинци. Дан победе се слави као један од десет украјинских националних празника.

Послератна Украјина

Украјинска ССР је било тешко разорена ратим и захтевала је значајне напоре за опоравак. Уништено је више од 700 градова и вароши и 28.000 села.[33] Стање је погоршала глад из 1946-47, коју је изазвала суша и ратно разарање инфраструктуре. Број жртава ове глади варира, а најниже процене су неколико десетина хиљада.[34][35][36]

Украјинска ССР је 1945. била једна од оснивача Уједињених нација.[37] Послератна етничка чишћења су се догодила у проширеном Совјетском Савезу. До 1. јануара 1953. Украјинци су чинили 20% укупног броја специјално депортованих особа. По броју депортованих премашили су их једино Руси.[38] Поред тога, око 450.000 Немаца из Украјине и 200.000 Кримских Татара су били предмет принудних депортација.[38]

Након смрти Јосифа Стаљина, 1953. године, Никита Хрушчов је постао нови вођа Совјетског Савеза. Пошто је између 1938. и 1949. године био први секретар Комунистичке партије Украјинске ССР, Хрушчов је био упознат са стањем у Републици. По преузимању највише власти, почео је да наглашава пријатељство Украјинаца и Руса. Године 1954. је широко обележавана 300. годишњица Перејаславског споразума. Крим је 1954. бирократском одлуком издвојен из Руске СФСР и припојен Украјинској ССР.[39]

 
Харков током позног совјетског периода (1981)

До. 1950. године Украјинска ССР је потпуно премашила предратне нивое индустријске производње.[40] Током петогодишњег плана од 1946-1950. скоро хy% совјетског буџета је инвестирано у Украјину, што је било повећање од 5% од предратних планова. Као последица тога, број украјинске радне снаге се повећао 33,2% од 1940. до 1955. док је индустријска производња порасла 2,2 пута у истом периоду.

Совјетска Украјина је убрзо постала европски лидер у индустријској производњи,[41] и важан центар совјетске наменске индустрије и високотехнолошких истраживања. Таква важна улога је за последоцу имала велики утицај локалне елите. Многи чланови совјетског руководства су долазили из Украјине, а од њих је најпознатији Леонид Брежњев. Он је касније истиснуо Хрушчова и постао је нови совјетски вођа од 1964. до 1982. године. Многи познати совјетски спортисти, научници и уметници су долазили из Украјине.

 
Напуштени град Припјат.

Дана 26. априла 1986. реактор бр. 4 у нуклеарној електрани Чернобиљ је експлодирао и изазвао Чернобиљску катастрофу, највећу несрећу на нуклеарним реакторима у историји.[42] У време несреће, 7 милиона људи је живело у контаминираним областима, а од тога 2,2 милиона у Украјини.[43] После несреће, нови град Славутич је саграђен изван евакуисане зоне да у њему живе радници електране, која је повучена из употребе 2000. Извештај из 2008. који су сачиниле Међународна агенција за нуклеарну енергију и Светска здравствена организација је приписао несрећи 56 директних смртних случајева и процеено је да је она изазвала 4000 више смрти због рака.[44]

Независна Украјина

 
Украјинке поред Опере у Лавову.
 
Полагање венаца у Бабин Јару 1991, где су нацисти убили око 100.000 особа.

Нова украјинска Врховна рада је 16. јула 1990. усвојио Декларацију о независности Украјине, месец дана пошто је сличну декларацију усвојио и Врховни совјет Руске СФСР. Декларација је нагласила право на самоопредељење украјинског народа и преимућство украјинских закона над совјетским законима на територији Украјинске ССР. Овим је почео период сукоба између централне власти и република Совјетског Савеза. У августу 1991. конзерватина струја међу комунистичким вођама Совјетског Савеза је покушала да изведе држани удар, смени Михаила Горбачова и врати Комунистичку партију на власт. Након неуспеха државног удара, украјински парламент је усвојио Закон о независности, којом је парламент прогласио Украјину за независну државу.

Референдум и први председнички избори одржани су 1. децембра 1991. Тог дана је више од 90% бирачког тела изразило подршку Закону о независности и изабрали дотадашњег председника Врховне раде Леонида Кравчука за првог председника државе. На састанку у Бресту у Белорусији 8. децембра, који је пратио састанат у Алма Ати, лидери Белорусије, Русије и Украјине Станислав Шушкевич, Борис Јељцин и Леонид Кравчук су званично распустили Совјетски Савез и основали Заједницу независних држава.

Између 1992. и 1995. године, Крим је био самопроглашена полунезависна република, која се противила централним властима Украјине. У марту 1994. Украјина је због властите и међународне безбедности донела одлуку да сама до 1996. постане не-нуклеарна сила, што је уједно био подстицај свим осталим бившим совјетским републикама (изузев Русије) да се одрекну нуклеарног наоружања. Украјина је заузврат добила међународне гаранције Русије, САД и осталих нуклерарних сила о поштовању њеног суверенитета и територијалног интегритета. Меморандумом из Будимпеште, који су 1994. потписали Бил Клинтон, Џон Мејџор, Борис Јељцин и Леонид Кучма све стране су се обавезале да ће штитити постојеће украјинске границе. Након тога, власти Крима су приморане да прихвате статус аутономне републике у Украјини. Споразумом Русије и Украјине из 1997. Украјина је пристала да изнамљује Русији војну луку у Севастопољу за потребе Руске црноморске флоте.

 
Жртве Стаљинове Велике чистке у масовној гробници код Кијева 2011.

Иако идеја о независној украјинској држави није претходно постојала у умовиме креаторима међународне политике,[45] Украјина је на почетку сматрана републиком са повољним економским условима у поређењу са другин регионима другим бившим совјетским републикама.[46] Међутим, држава је доживела дубљи економски пад у односу на неке друге бивше совјетске републике. Током рецесије између 1991. и 1990, Украјина је изгубила 60% свог БДП,[47] и доживела петоцифрену инфлацију.[48] Разочарани економским условима, као и тежином кризе и корупцијом, Украјинци су често организовали протесте и штрајкове.[49]

Украјинска привреда се стабилизовала крајем 1990-их. Нова валута, гривња, је уведена 1996. Од 2000. држава је доживела постепени реални економски раст, у просеку око 7% годишње.[50] Нови устав Украјине је усвојен 1996. за време другог председника Леонида Кучме. којим је Украјина претворена у полупредседничку републику и уведен стабилан политички систем. Међутим, Кучма је критикован за корупцију, изборну превару, ограничавање слободе говора и концентрисање превише моћи у свом кабинету.[51]

Наранџаста револуција

Наранџаста револуција је назив за низ протеста и политичких догађаја који су се одвијали у Украјини крајем 2004. и 2005. године непосредно након другог круга председничких избора на којима је званично победио тадашњи премијер Виктор Јанукович. Његов противкандидат Виктор Јушченко је те резултате оспорио, тврдећи да су последица изборне преваре, а његове присталице започеле серију уличних демонстрација у Кијеву. Његове захтеве је прихватио Врховни суд Украјине наредивши понављање избора, а на којима је победио Јушченко.

Наранџаста револуција се сматрала једном од обојених револуција, а с обзиром да је Јушченко био заговорник уласка Украјине у НАТО и недвосмислено про-западне оријентације Украјине, њен резултат се сматрао великом победом САД и ЕУ, односно поразом Путинове Русије која је подржавала Јануковича. Након пет година председниковања Виктор Јушченко је напустио власт, остваривши 2010. године историјски најгори изборни резултат за било којег председника који се налазио на власти[52][53].

Еуромајдан и Кримска криза

Кримска криза је међународна криза у којој су биле укључене Русија и Украјина. Већина догађаја је везана за полуострво Крим, некада вишенационални регион Украјине који су чинили (сада распуштени) Аутономна Република Крим и административно засебан град Севастопољ. Обе области насељава руска већина и мањински Украјинци и Кримски Татари.

Криза је почела крајем фебруара 2014. као одговор на Украјинску револуцију, када је након више месеци протеста на Тргу независности и неколико дана насилних сукоба демонтраната и полиције у главном граду Украјине Кијеву, Врховна рада Украјине одлучила да смени председника Украјине Виктора Јануковича. Гласањем није добијена већина од три четвртине посланика потребних за смену председник према Уставу Украјине. Руски председник Владимир Путин сматра да је Јанукович незаконито смњене и да га он сматра легитимним председником Украјине. После смењивања Јануковича именована је прелазана влада на челу са Арсенијем Јацењуком и нови вршилац дужности председника Украјине, Олександр Турчинов, које Русија сматра „самопроглашеним“ у „државном удару“.

Као последицу немира у Украјини почетком 2014. године и свргавања про-руских украјинских власти, кримски парламент је за 30. март 2014.[54] расписао референдум о будућем статусу Крима. Посланици су изгласали да се распусти тренутна регионална влада, која је подржала нове привремене власти у Кијеву, и да се на референдуму одлучује о томе да ли да Крим остане аутономна република у Украјини или да буде независна држава или део Русије.[55] [56] Већинско руско становништво Крима се углавном противи новим про-западним властима Украјине, док је део грађана украјинског и кримскотатарског порекла на страни нових власти.

Административна подела

 
Политичка мапа Украјине

Украјина је подељена на 24 административне јединице које се називају областима, једну аутономну републику и два града са посебним статусом. Области се деле на мање јединице које се називају рајонима.

Већина украјинских се области назива према обласном средишту (нпр. Лавовска област). Уз то, још се традиционално на корен речи обласног средишта додаје суфикс –шчин- и на тај начин су настали традиционални називи попут Одешчина, Кијевшчина.

Једино се Волињска и Закарпатска област са средиштима у Луцку и Ужгороду не придржавају тог корена. Кијев као главни град је административно засебна јединица која је уједно и средиште истоимене области. Уз њега, још је Севастопољ град са посебним статусом. Обласно средиште је најчешће највећи и најразвијенији град у регији.

Аутономна Република Крим

Аутономна Република Крим (укр. Автономна Республіка Крим, рус. Автономная Республика Крым), некада под именом Кримска област Украјинске ССР, географски је смештена на кримском полуострву на југу Украјине. Главни град АР Крим је Симферопољ.

11. марта 2014. године Кримски парламент је усвојио декларацију о независности Републике Крим, да би 18. марта 2014. Република Крим ушла у састав Руске Федерације, на основу споразума који су потписали руски председник Владимир Путин и кримски лидери. Град Севастопољ је истог дана такође постао део Руске федерације, као град са федералним статусом. Украјинске власти сматрају Крим својом територијом.

Попис украјинских области

Област украјински Традиционални назив Средиште
Виничка област Вінницька область Вінниччина Виница (Вінниця)
Волињска област Волинська область Волинь Луцк (Луцьк)
Дњипропетровска област Дніпропетровська область Дніпропетровщина Дњепропетровск (Дніпропетровськ)
Доњечка област/Донбас Донецька область Донеччина/Донбас Доњецк (Донецьк)
Житомирска област Житомирська область Житомирщина Житомир (Житомир)
Закарпатска област Закарпатська область Закарпаття Ужгород (Ужгород)
Запорошка област Запорізька область Запоріжжя Запорожје (Запоріжжя)
Ивано-Франкивска област Івано-Франківська область Івано-Франківщина Ивано-Франкивск (Івано-Франківськ)
Кијевска област Київська область Київщина Кијев (Київ)
Кировоградска област Кіровоградська область Кіровоградщина Кировоград (Кіровоград)
Луганска област Луганська область Луганщина Луганск (Луганськ)
Лавовска област Львівська область Львівщина Лавов (Львів)
Миколајивска област Миколаївська область Миколаївщина Миколајив (Миколаїв)
Одешка област Одеська область Одещина Одеса (Одеса)
Полтавска област Полтавська область Полтавщина Полтава (Полтава)
Ривањска област Рівненська область Рівненщина Ровно (Рівне)
Сумска област Сумська область Сумщина Суми (Суми)
Тернопољска област Тернопільська область Тернопільщина Тернопољ (Тернопіль)
Харковска област Харківська область Харківщина/Слобожанщина Харков (Харків)
Херсонска област Херсонська область Херсонщина Херсон (Херсон)
Хмељничка област Хмельнитська область Хмельниччина Хмељницкиј (Хмельницький)
Черкашка област Черкаська область Черкащина Черкаси (Черкаси)
Черновицка област Чернівецька область Буковина Чернивци (Чернівці)
Чернигивска област Чернігівська область Чернігівщина Чернигов (Чернігів)

Становништво

 
Демографска карта Украјине

Етнички Украјинци сачињавају око 77,8% свеукупног становништва Украјине. Од националних мањина најбројнији су Руси 17,3% иза којих следе Русини (Закарпатска област) око 0,9%. Важно је напоменути да службена украјинска власт не признаје Русине као посебан народ, већ као део украјинског етноса, а њихов русински језик, украјинским дијалектом. У Хрватској и Србији (на простору АП Војводина), Русини су признати као национална мањина.

Од осталих мањина присутни су Румуни и Молдавци (0,8%), Белоруси (0,6%), Кримски Татари (0,5%), Бугари (0,4%), Мађари, Пољаци (0,4%), Јевреји (0,3%) и Роми.

Језик

 
Мапа распрострањености украјинског језика

Службени језик у Украјини је украјински, иако је знање руског језика веома важно како на културном тако и на економском плану. Украјински говори око 55% док руски око 45% становништва (око 67,5% становника сматра украјински својим матерњим језиком, док руски сматра 29,6% становника, према попису из 2001). Књижевни украјински се говори у западној Украјини, највише у Лавову. Руски превладава у средишњој Украјини и у великим градовима (Кијев, Одеса, Севастопољ), док је суржик (мешавина украјинског и руског, карактеристичан по кориштењу украјинске граматике и фонетике и руског речника) распрострањен по руралним подручјима и мањим градовима. Источна Украјина је под снажним руским утицајем и тамо са високим постотком превладава руски језик. На Криму, украјински језик је скоро одсутан, упркос покушајима његовог увођења као једино допуштеног језика у администрацији, медијима и рекламирању.

Број ученика који се школују на руском језику знатно је пао у последњих 10 година (са 41% на 24%). Ипак, многе украјинске градске школе су de facto рускојезичне, посебно на истоку и југу земље. Руски језик и даље остаје језиком међународног споразумевања за велик број Украјинаца и језик који је разумљив широм Украјине.

Након усвајања закона о мањинским језицима 2012. руски језик је имао статус званичног у Дњепропетровској, Доњечкој, Запорошкој, Луганској, Миколајивској, Одешкој, Харковској, Херсонској области, Севастопољу и АР Крим. Осим тога у Закарпатској области мађарски језик је имао званичан статус у месту и рејону Берегово, у рејону Виноградов и у месту Шаланки, а румунски језик у месту Била Церква. У Чернивачкој области у месту Тарасовци званичан је био молдавски језик а у месту Нижњи Петровци румунски језик. Након револуције 2014. закон о мањинским језицима је укинут чиме су они изгубили званични статус.

Највећи градови

 
Град Територија Популација
 
Кијев
 
Харков
 
Одеса
 
Дњепар
1. Кијев Кијев 2.786.518  
Доњецк
 
Запорожје
 
Лавов
 
Криви Рог
2. Харков Харковска област 1.440.676
3. Одеса Одешка област 1.003.705
4. Дњепар Дњепропетровска област 1.001.612
5. Доњецк Доњечка област 977.257
6. Запорожје Запорошка област 776.918
7. Лавов Лавовска област 758.351
8. Криви Рог Дњепропетровска област 670.068
9. Миколајив Миколајивска област 499.659
10. Маријупољ Доњечка област 489.702
11. Луганск Луганска област 470.152
12. Макејевка Доњечка област 398.058
13. Виница Виничка област 369.200
14. Симферопољ Крим 359.551
15. Севастопољ Севастопољ 380.301
16. Херсон Херсонска област 340.525
17. Полтава Полтавска област 298.492
18. Чернигов Черниговска област 296.896
19. Черкаси Черкашка област 287.591
20. Суми Сумска област 272.899

Привреда

  Овај одељак треба проширити.

Култура

  Овај одељак треба проширити.

Музика

 
Мотив из украјинског плеса Хопак

Украјинска музика почиње своју модернију историју од Кијевске Русије у 9. веку. Њен снажан утецај види се у међународним надимцима за Украјину :«Земља славуја» и «Словенска Италија». У традиционалној украјинској музици може се приметити снажан хришћански утицај с обзиром да је средњовековна Украјина била хришћанско средиште Источних Словена преко четири века. Украјински утицај примећује се и у познатој класичној руској музици, посебно када је реч о музичарима који имају украјинско порекло попут Петра Иљича Чајковског, Игора Стравинског и других. Данас украјинска музика у својој разноврсности звукова у Украјини и иностранству, наставља да се развија у народним и професионалним традицијама.

Спорт

 
Сергеј Бупка, први је атлетичар који је прескочио 6 метара.

Крајем XIX века спортови као што су фудбал, мачевање, рвање, гимнастика и рагби су се раширили Украјином. Током совјетског периода изграђена је спортска инфраструктура која је омогућила да украјински спортисти буду перјаница репрезентације Совјетског Савеза.

Најпопуларнији спорт у Украјини је фудбал. Током постојања Совјетског Савеза, фудбалери из Украјине су чинили окосницу репрезентације, која је била стандардни учесник светских првенстава после Другог светског рата и освајач златних медаља на Олимпијским играма 1952. и 1988. године. Након распада Совјетског Савеза, једини запаженији резултат фудбалске репрезентације Украјине је четвртфинале на Светском првенству 2006. године. Заједно са Пољском организовала је Европско првенство 2012. године. Најуспешнији клуб у Украјини је кијевски Динамо освајач Купа победника купова 1986. године. Олег Блохин и Андриј Шевченко су неки од најбољих фудбалера из ове земље.

У атлетици, пливању и гимнастици украјински спортисти су остварили изузетне резултате. Валериј Борзов је освајач златних медаља у тркама на 100 и 200 метара на Олимпијским играма у Минхену 1972, док је Сергеј Бупка олимпијски и шестоструки светски првак у скоку мотком. Јана Клочкова је четворострука олимпијска победница у пливању у дисциплинама 200 и 400 метара мешовито. Лариса Латињина је најуспешнија гимнастичарка свих времена са девет златних, пет сребрних и четири бронзане медаље на олимпијским играма.

Као и другим земљама на простору бившег Совјетског Савеза и у Украјини је веома популаран шах а Руслан Пономарјов је бивши светски првак. Последњих петнаестак година вероватно најпознатији украјински спортисти на свету су браћа Владимир и Виталиј Кличко, дугогодишњи прваци света у тешкој категорији.

На олимпијским играма Украјина је као независна држава дебитовала 1996. у Атланти, пре тога се такмичила као део Аустро-Угарске, Совјетског Савеза и Заједнице Независних Држава. На летњим олимпијским играма освојила је 115 медаља, од чега тридесет три златне, док је на зимским олимпијским играма освојила седам медаља, од чега две златне.

Референце

  1. Национална агенција за статистику
  2. United Nations Statistics Division — Standard Country and Area Codes Classifications
  3. Zygmunt Gloger, Geografia historyczna ziem dawnej Polski, Kraków 1903
  4. Pojęcie Ukrainy, ukrain równoznaczne było najczęściej z pojęciem pogranicza państwowego. Były tedy ukrainy tatarskie, moskiewskie, litewskie, polskie, a nawet w samej Rzptej polskiej (…) były różne «ukrainy» czyli krańce państwowe Por. Franciszek Rawita-Gawroński, Nazwa Ukrainy: jej początek i charakter, «Ruś», 1911, z. 1
  5. Henryk Paszkiewicz, Początki Rusi, Kraków 1996, s. 496
  6. Zbigniew Wójcik, Wojny kozackie w dawnej Polsce, Kraków 1989, s. 1
  7. «Стара ся назва, уживана в староруських часах в загальнім звачінню погранича» Михайло Грушевський Історія України-Руси т. I розділ I.ТЕРМІНОЛОГІЯ, УКРАЇНСЬКЕ ІМЯ, ЗАТЕМНЕННЄ ПОНЯТІЯ УКРАЇНСЬКОЇ НАЦІОНАЛЬНОСТІ, ЗВИЧАЙНА ІСТОРИЧНА СХЕМА, СПОРИ ПРО САМОСТІЙНІСТЬ
  8. 8,0 8,1 8,2 W. Serczyk, Historia Ukrainy, s.9
  9. Władysław Konopczyński Dzieje Polski nowożytnej Wydanie czwarte krajowe, Warszawa 1999, Wyd. Instytut Wydawniczy Pax s. 211.
  10. Münz & Ohliger (2003)
  11. Subtelny (2000). стр. 262.
  12. Subtelny (2000). стр. 340–344.
  13. Horbal, Bogdan. „Talerhof”. The world academy of Rusyn culture. Приступљено 20. 1. 2008. 
  14. Cipko, Serge. „Makhno, Nestor”. Encyclopedia of Ukraine. Приступљено 17. 1. 2008. 
  15. Subtelny (2000). стр. 385.
  16. Famine, Encyclopedia of Ukraine
  17. Subtelny (2000). стр. 380.
  18. „Scythian”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 21. 10. 2015. 
  19. „Communism”. MSN Encarta. Архивирано из оригинала на датум 1. 11. 2009. Приступљено 5. 7. 2008. 
  20. Cliff. стр. 138–39.
  21. Wilson. стр. 17.
  22. Subtelny (2000). стр. 487.
  23. Roberts. стр. 102.
  24. Boshyk. стр. 89.
  25. 25,0 25,1 „World wars”. Encyclopedia of Ukraine. Приступљено 20. 12. 2007. 
  26. Piotrowski. стр. 352–54.
  27. Weiner. стр. 127–237.
  28. Subtelny. стр. 476.
  29. Magocsi. стр. 635.
  30. „Ukrainian Insurgent Army”. Encyclopedia of Ukraine. Приступљено 20. 12. 2007. 
  31. 31,0 31,1 „Ukraine — World War II and its aftermath”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 28. 12. 2007. 
  32. Berkhoff (2004). стр. 164.
  33. „Ukraine: World War II and its aftermath”. Encyclopædia Britannica (fee required). Архивирано из оригинала на датум 29. 9. 2007. Приступљено 12. 9. 2007. 
  34. Кульчинский [Kulchytsky], Станислав [Stanislav] (2—8. 10. 2004), „Демографические потери Украины в XX веке”, Зеркало Недели [The Mirror of the Week] (на језику: руски), RU: [Demoscope] 
  35. „Демографические потери Украины в XX веке” [Demographic losses of Ukraine in the XX century] (на језику: руски). Зеркало Недели. Архивирано из оригинала на датум 21. 7. 2006. Приступљено 8. 1. 2014. 
  36. „Демографічні втрати України в хх столітті” [Demographic losses in Ukraine twentieth century] (на језику: Ukrainian). Зеркало Недели. Архивирано из оригинала на датум 13. 3. 2007. Приступљено 8. 1. 2014. 
  37. „Activities of the Member States — Ukraine”. United Nations. Приступљено 17. 1. 2011. 
  38. 38,0 38,1 Malynovska, Olena (14. 6. 2006). „Migration and migration policy in Ukraine”. 
  39. „The Transfer of Crimea to Ukraine”. International Committee for Crimea. јул 2005. Приступљено 25. 3. 2007. 
  40. „Ukraine — The last years of Stalin's rule”. Encyclopædia Britannica (fee required). Архивирано из оригинала на датум 15. 1. 2008. Приступљено 28. 12. 2007. 
  41. Magocsi. стр. 644.
  42. Remy, Johannes (1996). „'Sombre anniversary' of worst nuclear disaster in history — Chernobyl: 10th anniversary”. UN Chronicle. Find articles. Архивирано из оригинала на датум 28. 6. 2012. Приступљено 16. 12. 2007. 
  43. „Geographical location and extent of radioactive contamination”. Chernobyl.info. Swiss Agency for Development and Cooperation. Архивирано из оригинала на датум 30. 6. 2007. Приступљено 8. 1. 2014. 
  44. „IAEA Report”. In Focus: Chernobyl. Приступљено 31. 5. 2008. 
  45. Szporluk (1994). стр. 118.
  46. Shen. стр. 41.
  47. „Ukrainian GDP (PPP)”. World Economic Outlook Database, October 2007. International Monetary Fund (IMF). Приступљено 10. 3. 2008. 
  48. Figliuoli, Lorenzo; Lissovolik, Bogdan (2002). „The IMF and Ukraine: What Really Happened”. International Monetary Fund. Приступљено 16. 12. 2007. 
  49. Aslund, Anders; Aslund, Anders (јесен 1995). „Eurasia Letter: Ukraine's Turnaround”. Foreign Policy. JSTOR. 100 (100): 125—143. JSTOR 1149308. doi:10.2307/1149308. 
  50. „Macroeconomic Indicators”. National Bank of Ukraine. Архивирано из оригинала на датум 21. 10. 2007. 
  51. Wines, Michael (1. 4. 2002). „Leader's Party Seems to Slip In Ukraine”. The New York Times. Приступљено 24. 12. 2007. 
  52. Кому достанется трезубец // Trud, 19 January 2010
  53. Ющенко войдет в мировую историю со своим результатом на выборах // Regnum, 17 January 2010
  54. 16:34. „Референдум о статусе Крыма пройдет 30. марта | РИА Новости”. Ria.ru. Приступљено 2. 3. 2014. 
  55. 16:34. „Референдум о статусе Крыма пройдет 30. марта | РИА Новости”. Ria.ru. Приступљено 2. 3. 2014. 
  56. 10:38. „Press Online :: Globus :: Krim izabrao premijera i raspisao referendum!”. Pressonline.rs. Приступљено 2. 3. 2014. 

Литература

Спољашње везе