Литванија
Литванија (литв. Lietuva), или званично Литванска Република (литв. Lietuvos Respublika) је највећа од три прибалтичке државе у северној Европи.[9] Излази на југоисточне обале Балтичког мора. На северу се граничи са Летонијом, на југоистоку са Белорусијом, на југу је Пољска, а на југозападу Русија.
У 14. веку Литванија је била међу територијално највећим државама Европе, а тадашња Велика кнежевина Литванија се простирала од Црног мора на југу до Балтичког мора на северу. Од 1569. била је у заједничкој држави са Пољском. Током 18. века изгубила је већи део своје територије.
Након Првог светског рата, Литванија је прогласила независност 16. фебруара 1918. године. Почетком 40-их година XX века прво је била окупирана од стране Совјетског Савеза а убрзо потом и од стране Трећег рајха. Након краха Немачке у Другом светском рату, Литванија поново 1944. долази под власт Совјетског Савеза. Дана 11. марта 1990. Литванија је обновила своју независност и тако постала прва држава која је изашла из састава Совјетског Савеза.
Литванија је чланица Европске уније, НАТО-а и Савета Европе. [10]Од 21. децембра 2007. је и пуноправна чланица Шенгенског споразума.[11] Главни град Вилњус је 2009. године био проглашен за Европску престоницу културе и уједно је славио и хиљаду година постојања под тим именом.
ЕтимологијаУреди
Први писани подаци о имену Литваније потичу из Кведлинбуршких анала (лат. Annales Quedlinburgenses)[12] од 9. марта 1009. године. У аналима се помиње латинизована словенска варијанта имена Lietuva — „Литва” или Litua.
У немачким списима из 12. и 13. века забележено је име Lettowen.[13]
Тачно значење имена нити његов извор још увек нису у потпуности познати. Претпоставља се да је овај етноним у вези са неким локалним хидронимом што је представљало честу праксу међу балтичким племенима. Претпоставља се да је термин Lietuva изведен или од литванске речи lyti која је означавала кишовито место или од хидронима Lietā.[14] Lietā је било изворно име за малену реку (данас Лиетава) код данашњег археолошког локалитета Кернаве који представља језгро првих литванских држава.
ГеографијаУреди
ПоложајУреди
Литванија је смештена у северозападној Европи, на географској ширини између 53° и 57° северно и између 21° и 27° источне географске дужине. Према прорачунима Географског института Француске из 1989. географски центар европског континента налази се 26 км северно од Вилњуса, у близини села Пурнушкес на координатама 54° 54′ N 25° 19′ E / 54.900° С; 25.317° И.[15][16] У близини је лоциран и музеј на отвореном посвећен географском срцу Европе. Литванија је смештена на прелазу из Средњоевропске у Источноевропску низију и обухвата југоисточни део Балтичке обале.
Данашње границе су формиране 1945. године, а укупна дужина граница је 1.273 км. Најдужа граница је према Белорусији на југу и истоку 502 км. На северу је 453 км дуга граница са Летонијом, на југозападу граничи са Калињинградском облашћу Русије (227 км), а економски је најважнија јужна граница са Пољском која је уједно и најважнији економски партнер Литваније (91 км). На западу Литванија излази на —108 км песковите Балтичке обале, међутим свега —38 км обале има приступ отвореном мору. Остатак обале је од отвореног мора заклоњен 67 m високом пешчаном Курском превлаком. На уском улазу у Курски залив сместила се најважнија литванска лука Клаипеда, једина чије се обале не леде током целе године. Између Курске превлаке и континента смештен је плитки Курски залив који се протеже у јужном делу обале, и пружа се на југ све до града Калињинграда у Русији.
Геологија и рељефУреди
Рељеф Литваније је настао као последица глацијације током последњег леденог доба које се окончало пре око 23.000 година и карактеришу га блага узвишења (фосилни моренски бедеми) између којих су смештене плодне и ниске равнице. Уз балтичку обалу на западу пружа се уска равница, просечне ширине 15 до 20 км и максималне висине око 50 m, са које се издижу ниски брежуљци и пешчане дине које се стрмо спуштају ка мору. Идући ка истоку, низија постепено прелази у благо заталасано Жемајтијско побрђе чија је максимална висина до 234 метра (Мјадвегалис гора). Кроз централне делове земље, од североистока ка југозападу у дужини од преко 100 км протеже се велика Средњолитванска низија (Lietuvos Vidurio žemuma) просечне висине 80 до 90 m. Низија је испуњена језерским седиментима и глацијалним материјалом и представља аграрни центар земље. Идући даље ка истоку и југу надморска висина опет благо расте и то је највиши део Литваније (Балтичка греда). Ту се налази и највиши врх у земљи Аукштојас висине 294 метра. На крајњем југоистоку се налази опет појас нешто нижег земљишта просечне висине око 120 m (Pietryčių lyguma).
ВодеУреди
Речна мрежа Литваније је веома густа. Чак 758 река има ток дужи од 10 км. Све литванске реке припадају сливу Балтичког мора. Најдужа литванска река је Њемен. Остали важнији водотоци су Нерис (или Вилија), Вента и Шешупе. Пловно је укупно око 600 км речних токова. Постоји и мноштво језера, посебно на крајњем североистоку земље. Површину већу од 10 km² има 2.833 језера, а регистровано је још и преко 1.600 мањих језераца и мочвара. Језера заузимају укупно 1,73% државне територије.
КлимаУреди
Литванију одликује веома блага клима која представља прелаз између океанске и континенталне климе. Просечне јануарске температуре се крећу од -2,5 °C на обали до -6 °C у унутрашњости, док је јулски просек у целој земљи око 16 °C. Снежне падавине су редовна појава током зимског периода.
Просечна количина падавина је од 800 до 900 мм у приобалним деловима и опада ка унутрашњости на 600 мм у источним деловима. Дужина вегетационог периода се креће од 169 дана на истоку до 202 дана у западним деловима земље.
Температурни екстреми по месецима у Литванији имају следеће вредности:
Показатељ \ Месец | Јан. | Феб. | Мар. | Апр. | Мај | Јун | Јул | Авг. | Сеп. | Окт. | Нов. | Дец. | Год. |
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Апсолутни максимум, °C (°F) | 12,6 (54,7) |
16,5 (61,7) |
21,8 (71,2) |
31,0 (87,8) |
34,0 (93,2) |
35,7 (96,3) |
37,5 (99,5) |
37,1 (98,8) |
35,1 (95,2) |
26,0 (78,8) |
18,5 (65,3) |
15,6 (60,1) |
37,5 (99,5) |
Максимум, °C (°F) | −1,7 (28,9) |
−1,3 (29,7) |
2,3 (36,1) |
9,4 (48,9) |
16,5 (61,7) |
19,9 (67,8) |
20,9 (69,6) |
20,6 (69,1) |
15,8 (60,4) |
9,9 (49,8) |
3,5 (38,3) |
−0,1 (31,8) |
9,5 (49,1) |
Просек, °C (°F) | −3,9 (25) |
−3,5 (25,7) |
−0,1 (31,8) |
5,5 (41,9) |
11,6 (52,9) |
15,2 (59,4) |
16,7 (62,1) |
16,1 (61) |
12,2 (54) |
7,0 (44,6) |
1,8 (35,2) |
−1,7 (28,9) |
6,2 (43,2) |
Минимум, °C (°F) | −6,3 (20,7) |
−6,6 (20,1) |
−2,8 (27) |
1,5 (34,7) |
7,0 (44,6) |
10,5 (50,9) |
12,2 (54) |
11,9 (53,4) |
8,3 (46,9) |
4,0 (39,2) |
0,1 (32,2) |
−3,7 (25,3) |
2,7 (36,9) |
Апсолутни минимум, °C (°F) | −40,5 (−40,9) |
−42,9 (−45,2) |
−37,5 (−35,5) |
−23,0 (−9,4) |
−6,8 (19,8) |
−2,8 (27) |
0,9 (33,6) |
−2,9 (26,8) |
−6,3 (20,7) |
−19,5 (−3,1) |
−23,0 (−9,4) |
−34,0 (−29,2) |
−42,9 (−45,2) |
Количина падавина, mm (in) | 36,2 (1,425) |
30,1 (1,185) |
33,9 (1,335) |
42,9 (1,689) |
52,0 (2,047) |
69,0 (2,717) |
76,9 (3,028) |
77,0 (3,031) |
60,3 (2,374) |
49,9 (1,965) |
50,4 (1,984) |
47,0 (1,85) |
625,5 (24,626) |
Извор #1: Records of Lithuanian climate[17][18] | |||||||||||||
Извор #2: Weatherbase[19] |
Флора и фаунаУреди
Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Национални парковиУреди
У Литванији постоји пет националних паркова:
Име | Основан | Величина (km²) | Слика |
---|---|---|---|
Национални парк Аукштаитија | 1974. | 405.70 | |
Национални парк Дзукија | 1991. | 550 | |
Национални парк Куршију | 1991. | 264 | |
Национални парк Тракаи | 1991. | 82 | |
Национални парк Жемаитија | 1991. | 217 |
ИсторијаУреди
Праисторијски период на тлу ЛитванијеУреди
Први људи на територији данашње Литваније населили су се у Х миленију пре нове ере, непосредно након последњег леденог доба. Те првобитне миграције одвијале су се из правца Јиланда и данашње Пољске. То су углавном била номадска ловачка племена. Током VIII миленија пре нове ере клима је постала доста топлија што је погодовало развоју шума, а самим тим је довело и до постепеног стварања седелачких насеља јер је храна била доступнија. У III миленијуму већ су почели да се развијају трговина и занатство. Негде око 2500. п. н. е. на ово подручје су почели да се досељавају први Праиндоевропљани који су се мешали са домицилним племенима, и тако су настали данашњи Балтички народи.[20]
Данашњи Литванци представљају потомке древних Балта, који су уједно били преци и данашњих Летонаца и Пруса. Иако Балтичка племена никада нису била под директним утицајем Римског царства, одржавали су блиске трговачке контакте са њима (ћилибар).[21]
Средњовековна ЛитванијаУреди
Литванска племена су се ујединила током 1230-их година под Миндаугасом који је 1253. и крунисан за првог Краља Литваније. Након његовог убиства 1263. Литванија је била на удару Тевтонских витезова Ливонијског реда наредних стотину година.
До краја 14. века Велика кнежевина Литванија је постала једна од најмоћнијих европских држава, а територијално се простирала све до Црног мора на југу.[22] Њена геополитичка позиција између Истока и Запада одредила је и њен мултикултурални и мултиконфесионални карактер. Литванска владајућа елита тог времена је дозвољавала верске слободе а староруски језик је кориштен у службеним списима.
Године 1386. велики војвода Јогаила је крунисан за краља заједничке Пољско-литванске државе. За време његове владавине Литванија је примила хришћанство. Након династичких сукоба 1392. на престо долази Витаутас Велики за чије владавине је Литванија доживела свој врхунац моћи. Под његовим водством Литванско-пољска унија је извојевала велику победу над Тевтонцима у бици код Гринвалда 1410. и то је била једна од највећих средњовековних битака.[23][24][25] Након Витаутасове смрти, литвански племићи су покушали да растуре унију са Пољском, али због експанзије Московске кнежевине крајем 15. века односи са Пољском су још више ојачани.
Период између XVI и 20. векаУреди
Године 1569. формирана је нова, друга по реду Државна заједница Пољске и Литваније. Међутим иако је Литванија у оквиру те нове заједнице задржала независност у неким областима, попут војске, монете и законодавства, процес интензивне полонизације захватио је све сфере живота, од уметности до националног идентитета.[26] У периоду од средине XVI до средине 17. века дошло је до процвата уметности и образовног система под утицајем ренесансе и реформације.
Током Северних ратова (1656—1661) Литванија је војнички и економски поражена од стране Шведске, а током Великог северног рата (1700—1721) између Русије и Шведске изгубила је скоро 40% популације. Јачање Русије и све учесталији сукоби међу племством довели су до распада Пољско-литванске заједнице и њене поделе између Русије, Хабзбуршке Аустрије и Пруске (1772. до 1795).
Највећи део територије Литваније припао је Царској Русији. Након неуспешних устанака 1831. и 1863. који су имали за циљ обнављање заједнице са Пољском, руске царске власти су почеле да проводе интензивну политику русификације на тлу Литваније. Због разних репресалија, али и глади у периоду између 1868. и 1914. из Литваније се иселило око 635.000 Литванаца, или 20% целокупне популације. Многи од њих су емигрирали у САД.[27]
XX векУреди
Литвански национални Савет је искористио слабости у Русији непосредно после Првог светског рата и 16. фебруара 1918. обновио државност Литваније. Међутим, млада Литванска држава се већ на почетку свог постојања суочавала са територијалним споровима са Немачком и Пољском. Историјска престоница Вилњус је окупирана од стране Пољске у октобру 1920. што је довело до прекида односа између две земље, а престоница је привремено пребачена у Каунас. Област око града Клајпеде је враћена Немачкој 1939. године. Исте године када је изгубљена Клајпеда, Совјетски Савез је извршио инвазију на Пољску, а Вилњус је враћен Литванији.[28] Међутим 9 месеци касније, у јулу 1940. Совјетски Савез је окупирао и анектирао Литванију, у складу са Споразумом Рибентроп-Молотов.[29][30] Годину дана касније Трећи рајх је окупирао Литванију, а током трогодишње окупације у Холокаусту у Литванији је страдало око 190.000 литванских Јевреја (или 90% предратне јеврејске популације Литваније).[31]
Након повлачења трупа Вермахта 1944. Литванија се вратила у састав Совјетског Савеза као Литванска ССР. У периоду од 1944. до 1952. на територији Литваније је деловао партизански герилски покрет (око 100.000 герилаца) који се борио против совјетске власти. У тој борби страдало је око 30.000 герилаца и њихових присталица, а далеко већи број је депортован у сибирске гулаге. Процењује се да је током Другог светског рата и за време Стаљинове власти Литванија имала око 780.000 људских жртава.[32] Педесет година комунистичке владавине је окончано појавом гласности и перестројке у Совјетском Савезу, и Литванија је, предвођена антикомунистичким и антисовјетским покретом Сајудисом (Sąjūdis), обновила своју независност 11. марта, 1990. године. Литванија је тако постала прва чланица Совјетског Савеза која је прогласила независност. Совјети су покушавали да осујете сепаратистичке тежње тако што су завели економску блокаду према Литванији, а 13. јануара 1991. совјетска армија је чак и ушла у Вилњус, и тада је убијено 14 литванских држављана.[33] Прво међународно признање Литванији стигло је са Исланда 4. фебруара 1991. године а већ 17. септембра исте године примљена је у пуноправно чланство у Уједињеним нацијама. Након повлачења последњих совјетских јединица са своје територије у августу 1991. Литванија је у јануару 1994. аплицирала за чланство у НАТО, а у пуноправно чланство у тој војној организацији је примљена 29. марта 2004. Нешто касније 1. маја, исте године постала је и чланица Европске уније.
СтановништвоУреди
Према подацима националне статистичке службе (Statisticos Departmentas) број становника Литваније у 2011. години је 3.245.000 што је за око 80.000 становника мање у односу на претходну годину, или за 110.000 мање у поређењу са 2009. годином.[34] Први и Други светски рат, велике емиграције у периоду 1922—1945. и репресалије од 1940. до 1950. су имале веома негативан утицај на популациону слику Литваније. У периоду између 1940. и 1952. Литванија је изгубила око 850.000 становника или трећину целокупне популације. Тако је према резултатима пописа из 1959. Литванија те године имала мање становника него 1913. године.[35] Годишња стопа раста становништва у 2007. години повећана је за свега 0,3%.
Према подацима (Statisticos Departmentas) за 2011.[34] етнички састав је био следећи:
Литванци | Пољаци | Руси | Белоруси | Украјинци | Немци | Јевреји | Татари | Летонци | Роми | Остали | Укупно | |
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Број | 2.721.500 | 212.800 | 175.000 | 41.100 | 21.100 | 3.000 | 3.400 | 3.100 | 2.400 | 2.900 | 58.400 | 3.244.600 |
% | 83,9 | 6,6 | 5,4 | 1,3 | 0,6 | 0,1 | 0,1 | 0,1 | 0,1 | 0.1 | 1.7 | 100 |
Пољска национална мањина је углавном распоређена у подручју око главног града. Највећи број Руса живи у Клајпеди где чине трећину становништва и у Вилњусу (14% популације). Некада најбројнија мањинска заједница Јевреја данас је сведена на мање од 1% у укупној популацији.
Очекивана животна доб (према подацима за 2009.) износила је 66 година за мушкарце и 78 година за жене, што представља највећу разлику у животној доби међу половима у ЕУ. Стопа смртности новорођенчади је 5,9 на 1.000 рођених.[36] Са 30,4 самоубиства на 100.000 становника на првом је месту у свету (1995. тај број је износио 45,6 на 100.000),[37] док је по броју убистава на првом месту у ЕУ.[38]
ЈезициУреди
Према уставу Литваније службени језик је литвански.[1] и матерњи је језик за око 85% становника у земљи. Литвански језик (литв. lietuvių kalba) је индоевропски језик из групе балтичких језика и користи латинично писмо са 32 слова (20 сугласника и 12 самогласника).[40] Укупан број говорника се процењује на око 3.500.000, од чега је око 500.000 говорника ван Литваније.
За око 8,2% матерњи језик је руски, док је 5,8% говорника пољског језика. Као последица дуготрајног руског утицаја у земљи око 80% становништва говори руски језик, који је de facto други језик у земљи. Из истих историјских разлога доста су раширени и пољски и немачки језик. У школском систему енглески језик се обично изучава као примарни страни језик, тако да број говорника овог језика у последње време константно расте.[41]
РелигијаУреди
Према истраживању Еуробарометра из 2005. године[42] 49% грађана Литваније се изјаснило као верујући у Бога, 36% сматра да постоји нека „виша сила”, док се остатак изјаснио као атеисти. Према истом истраживању, око 80% популације припада Римокатоличкој цркви. Почетком 20. века Протестантска црква је била на другом месту по броју чланова (око 200.000 верника), али је тај проценат данас знатно мањи и износи око 20.000 верника углавном на северу и западу земље. Око 5% становника су верници Руске православне цркве (углавном етнички Руси).
Током совјетског периода деловање црквених заједница у земљи је било забрањено, верски објекти су рушени а бројни верници и свештеници су депортовани у гулаге широм Сибира. Неки свештеници су били активни чланови покрета отпора против совјетске власти.
Симбол борбе за хришћанство и католицизам у Литванији је Брдо Крстова (литв. Kryžių kalnas) које се налази 12 км северно од града Шјауљаја. Ово место је имало посебно значење у време совјетске владавине и постало је симбол отпора литванског народа. Иако су совјетске власти три пута уклањале крстове са брда, Литванци су их увек изнова враћали, тако да данас има преко 100.000 крстова различитих димензија на брду.[43]
Образовни системУреди
Прва школска установа на територији Литваније везује се за постојање Вилњуске катедрале и датира из 1378. године.[44] Универзитет у Вилњусу је основан 1579. године и то је најстарија високошколска установа у земљи. Нешто касније основан је и Универзитет у Каунасу.
Образовним сектором у земљи руководи Министарство образовања и науке Владе Литваније.[45] Према Уставу основно образовање које траје десет година је обавезно за све (и траје од 6. до 16. године старости).[46] Према подацима Светске Банке, 100% становника старијих од 15 година се може сматрати писменим,[47] док је према подацима за 2008. годину трећина популације земље старости од 25 до 64 године имала високи степен образовања, а чак 61% у истој старосној скупини завршену средњу или вишу школу.[48] Око 90% пунолетних Литванаца говори један страни језик, док око половина становништва користи два страна језика (углавном руски и енглески језик).
Велики проблем Литванији данас представља „одлив мозгова„”, односна одлазак високообразованих кадрова на рад у иностранство, због боље плаћених послова и наставка школовања. Од уласка у ЕУ 2004. Литванију је напустило 180.000 високообразованих кадрова (углавном младих људи).[49][50]
Године 2008. на територији Литваније је деловало 15 државних универзитета и 6 приватних института, 16 јавних и 11 приватних високих школа.[51] Најважније образовне установе су Универзитет у Вилњусу (најстарији у северној Европи) те Технолошки Факултет у Каунасу.
Највиша научна институција у земљи је Академија наука Литваније (литв. Lietuvos mokslų akademija) основана 1941. године са седиштем у Вилњусу.
НасељаУреди
Поредак | Град | Популација | Поредак | Град | Популација | ||
---|---|---|---|---|---|---|---|
1. | Вилњус | 547.000 | 11. | Кедајњај | 31.000 | ||
2. | Каунас | 353.000 | 12. | Телшјај | 30.000 | ||
3. | Клајпеда | 162.000 | 13. | Висагинас | 28.200 | ||
4. | Шјауљај | 126.300 | 14. | Таураге | 27.700 | ||
5. | Паневежис | 112.700 | 15. | Укмерге | 27.350 | ||
6. | Алитус | 67.500 | 16. | Плунге | 23.161 | ||
7. | Маријамполе | 46.700 | 17. | Кретинга | 21.500 | ||
8. | Мажејкај | 40.500 | 18. | Шилуте | 21.000 | ||
9. | Јонава | 34.238 | 19. | Радвилишкис | 19.400 | ||
10. | Утена | 32.500 | 20. | Паланга | 17.574 | ||
Statistikos Departamentas[52] |
Политички животУреди
Административна поделаУреди
Литванија се дели на округе (литвански: apskritis). Укупно постоји 10 округа, чија су имена изведена од њихових управних средишта, одн. великих градова Литваније. То су:
- 1. - Алитус округ
- 2. - Вилњус округ
- 3. - Каунас округ
- 4. - Клајпеда округ
- 5. - Маријамполе округ
- 6. - Паневежис округ
- 7. - Шјауљај округ
- 8. - Таураге округ
- 9. - Телшиај округ
- 10. - Утена округ
ПривредаУреди
Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
СпортУреди
Национални спорт у Литванији је кошарка. Кошаркашка репрезентација Литваније је освојила три бронзане медаље на Олимпијским играма и једну на Светском првенству. На Европском првенству репрезентација је дошла до три златне медаље, једне сребрне и једне бронзане.[53] Познати играчи су: Арвидас Сабонис (први Литванац члан NBA куће славних), Жидрунас Илгаускас, Шарунас Марчиулионис, Даријус Сонгајла, Шарунас Јасикевичијус и Линас Клејза. У Литванији су одржане две завршнице Европских првенстава 1939. и 2011.[54] КК Жалгирис[55] је 1999. освојио Евролигу и 1998. Еврокуп, а КК Лијетувос ритас[56] је двоструки освајач Еврокупа. Женска репрезентација је освојила по једну златну и сребрну медаљу на Европском првенству.
Закључно са 2012. годином, Литванија је као независна држава учествовала на 8 Летњих и 7 Зимских олимпијских игара. Литвански спортисти су до сада освојили 6 златних, 5 сребрних и 10 бронзаних медаља, све на Летњим играма.[57] Најуспешнији су атлетичари. Ромас Убартас[58] је освојио злато на Олимпијским играма 1992. у Барселони у бацању диска. Виргилијус Алекна[тражи се извор] је двоструки Олимпијски шампион у бацању диска 2000. и 2004. а 2008. је освојио бронзану медаљу. Аустра Скујите је 2004. у Атини освојила сребро у седмобоју. [59]На Светским првенствима, литвански атлетичари су до сада освојили две златне, две сребрне и једну бронзану медаљу, а на Европским једну златну, две сребрне и три бронзане.[60]
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ а б "Lithuania". Encyclopedia Britannica., Приступљено 9. 10. 2010.
- ^ Kulikauskienė, Lina (2002). Lietuvos Respublikos Konstitucija [The Constitution of the Republic of Lithuania] (на језику: Lithuanian). Native History, CD. ISBN 978-9986-9216-7-7.
- ^ Veser, Ernst (23. 9. 1997). „Semi-Presidentialism-Duverger's Concept — A New Political System Model” (PDF) (на језику: енглески и Chinese). Department of Education, School of Education, University of Cologne: 39—60. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 24. 04. 2021. Приступљено 23. 8. 2017. »Duhamel has developed the approach further: He stresses that the French construction does not correspond to either parliamentary or the presidential form of government, and then develops the distinction of 'système politique' and 'régime constitutionnel'. While the former comprises the exercise of power that results from the dominant institutional practice, the latter is the totality of the rules for the dominant institutional practice of the power. In this way, France appears as 'presidentialist system' endowed with a 'semi-presidential regime' (1983: 587). By this standard he recognizes Duverger's pléiade as semi-presidential regimes, as well as Poland, Romania, Bulgaria and Lithuania (1993: 87).«
- ^ Shugart, Matthew Søberg (септембар 2005). „Semi-Presidential Systems: Dual Executive and Mixed Authority Patterns” (PDF). Graduate School of International Relations and Pacific Studies. United States: University of California, San Diego. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 19. 8. 2008. Приступљено 23. 8. 2017.
- ^ Shugart, Matthew Søberg (децембар 2005). „Semi-Presidential Systems: Dual Executive And Mixed Authority Patterns” (PDF). French Politics. Palgrave Macmillan Journals. 3 (3): 323—351. doi:10.1057/palgrave.fp.8200087 . Архивирано из оригинала (PDF) на датум 04. 03. 2016. Приступљено 23. 8. 2017. »A pattern similar to the French case of compatible majorities alternating with periods of cohabitation emerged in Lithuania, where Talat-Kelpsa (2001) notes that the ability of the Lithuanian president to influence government formation and policy declined abruptly when he lost the sympathetic majority in parliament.«
- ^ „Statistikos departamentas”.
- ^ а б "Lithuania". International Monetary Fund., Приступљено 4. 5. 2011.
- ^ "Human Development Report 2010". United Nations. 2010. Приступљено 5 November 2010.
- ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
- ^ „Evropa – Obnovite svoje znanje o Litvaniji”. Travel Magazine (на језику: српски). 2018-04-18. Приступљено 2023-01-26.
- ^ "Lietuva įsiliejo į Šengeno erdvę" Архивирано на сајту Wayback Machine (13. јануар 2008). Vidaus reikalų ministerija., Приступљено 22. 12. 2007. (језик: литвански)
- ^ Baranauskas, Tomas (Fall 2009). "On the Origin of the Name of Lithuania". Lithuanian Quarterly Journal of Arts and Sciences 55 (3). ISSN 0024-5089, Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ Zinkevičius, Zigmas (2007). Senosios Lietuvos valstybės vardynas. (језик: литвански)
- ^ Zigmas Zinkevičius. Kelios mintys, kurios kyla skaitant Alfredo Bumblausko Senosios Lietuvos istoriją 1009-1795m. Voruta, 2005. (језик: литвански)
- ^ Jan S. Krogh. "Other Places of Interest: Central Europe", Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ "Europos Parkas: Open Air Museum of the Centre of Europe". EU PHARE 2001 Co-operation in the Baltic Sea Region Programme.
- ^ „Ekstremalūs reiškiniai (Extreme Phenomena)”. Meteo.lt. Архивирано из оригинала на датум 1. 4. 2015. Приступљено 13. 4. 2015.
- ^ „Rekordiškai šilta Rugsėjo Pirmoji (Warmest 1 September on record)”. Meteo.lt. 2. 9. 2015. Архивирано из оригинала на датум 7. 9. 2015. Приступљено 7. 9. 2015.
- ^ „Weatherbase: Historical Weather for Lithuania”. Weatherbase.com. Приступљено 22. 2. 2013.
- ^ Lietuvos istorijos forumas[мртва веза] (језик: литвански)
- ^ Amber Road Архивирано из оригинала на дан 12. 05. 2013.(језик: енглески)
- ^ Magocsi 1996, стр. 128.
- ^ The New Encyclopaedia Britannica.v. 17, (1998). стр. 545.
- ^ R. Fawn Ideology and National Identity in Post-communist Foreign Policies. стр. 186.
- ^ Lane 2001.
- ^ Stone 2001, стр. 63.
- ^ "Lithuanians in the United States". Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 1913.
- ^ Ready 1995, стр. 191.
- ^ I. Žiemele. Baltic Yearbook of International Law, 2001. 2002, Vol.1. стр. 10.
- ^ K. Dawisha, B. Parrott. The Consolidation of Democracy in East-Central Europe. (1997). стр. 293.
- ^ Račinskas’s Version of ‘Holocaust Studies’, Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ "US Department of State Bureau of Public Affairs, August 2006". Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јул 2011)State.gov., Приступљено 25. 4. 2010.
- ^ BBC Story 1991: Bloodshed at Lithuanian TV station, Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ а б Department of Statistics to the Government of the Republic of Lithuania."Population by ethnicity" Архивирано на сајту Wayback Machine (13. август 2011), Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ Algirdas Stanaitis. Lietuvos TSR gyventojai. (Жители Литовской ССР) Vilnius, Mintis, (1973). стр. 12., 17, 18(језик: литвански)
- ^ „"Statistics Lithuania".”. Stat.gov.lt. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2011. Приступљено 5. 6. 2011.
- ^ „"Eurostat – Tables, Graphs and Maps Interface (TGM) table".”. epp.eurostat.ec.europa.eu. Приступљено 26. 12. 2010.
- ^ Lietuvoje žudoma dažniau nei kitur ES, Vilniuje – rečiau nei Rygoje. (језик: литвански)
- ^ http://ec.europa.eu/public_opinion/archives/ebs/ebs_243_en.pdf
- ^ Languages of Lithuania. Ethnologue.com
- ^ The Languages spoken in Lithuania. (језик: шпански)(језик: енглески)
- ^ „"Eurobarometer on Social Values, Science and technology 2005"” (PDF). (PDF). стр. 11. Приступљено 5. 5. 2007.
- ^ "Kryžių skaičius". Lithuanian Millennium of Cultural Heritage Virtual Tour. Приступљено 2007-05-06. (језик: литвански)
- ^ Kiaupienė & Petrauskas 2009, стр. 145-147.
- ^ „"Education in Lithuania".” (PDF). European Agency for Development in Special Needs Education. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 15. 12. 2010. Приступљено 6. 4. 2010.
- ^ {{Cite web|url=http://www3.lrs.lt/home/Konstitucija/Constitution.htm |title="The Constitution of the Republic of Lithuania came into force on 2 November 1992"], Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ „"World Bank – ICT at a Glance".” (PDF). World Bank. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 29. 5. 2012. Приступљено 7. 4. 2010.
- ^ „"Vocational Education and Training in Lithuania".” (PDF). Lithuanian Ministry of Science and Education. Приступљено 7. 4. 2010.
- ^ „"Tarptautinė migracija – Rodiklių duomenų bazėje".”. Db1.stat.gov.lt. Архивирано из оригинала на датум 11. 5. 2011. Приступљено 5. 6. 2011.
- ^ „"Baltic brain drain hits hardest in Lithuania".”. Rt.com. Приступљено 5. 6. 2011.
- ^ „"Lithuania, Academic Career Structure".”. European University Institute. Приступљено 7. 4. 2010.
- ^ Statistics Lithuania подаци за 2009. годину
- ^ http://www.musukrepsinis.lt/ Архивирано на сајту Wayback Machine (22. јул 2011) Сајт Литванског кошаркашког савеза
- ^ „Историја Европских првенстава на FIBAEUROPE.COM”. Eurobasket2013.org. Архивирано из оригинала на датум 8. 10. 2014. Приступљено 24. 11. 2013.
- ^ http://www.zalgiris.lt/ Званични сајт клуба
- ^ сајт клуба[мртва веза]
- ^ http://www.ltok.lt/ Олимпијски комитет Литваније
- ^ Romas Ubartas Bio, Stats, and Results | Olympics at Sports-Reference.com Архивирано на сајту Wayback Machine (25. јул 2009), Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ „Austra Skujite”.
- ^ Атлетски савез Литваније, Приступљено 11. 4. 2013.
ЛитератураУреди
- Kulikauskienė, Lina (2002). Lietuvos Respublikos Konstitucija [The Constitution of the Republic of Lithuania] (на језику: Lithuanian). Native History, CD. ISBN 978-9986-9216-7-7.
- Ready, J.Lee (1995). World War Two. Nation by Nation. London: Cassell. стр. 191. ISBN 978-1-85409-290-8.
- Kiaupienė, Jūratė; Petrauskas, Rimvydas (2009). Lietuvos istorija. IV. Vilnius: Baltos lankos. стр. 145—147. ISBN 978-9955-23-239-1.
- Lane, Thomas (2001). Lithuania: Stepping Westward.
- Magocsi, Paul (1996). History of the Ukraine. стр. 128.
- Stone, Daniel (2001). The Polish-Lithuanian state: 1386–1795. стр. 63.