Отворите главни мени

Породица индоевропских језика је једна од најпроширенијих језичких породица, која обухвата готово све европске језикеЕвропи и у земљама које су населили Европљани) и знатан број језика у југозападној и јужној Азији.[2] Ти језици, посебно у свом старијем облику, показују такву сродност и таква подударна обележја у фонетици, морфологији и лексици, да се безусловно мора закључити да су они, у старије доба, били тешње међусобно повезани и да су творили језичку заједницу. Претпостављени прајезик из којег су се развили сви индоевропски језици назива се праиндоевропски језик. Од њега није остало никаквог писаног трага, али се методама компаративне лингвистике може реконструисати део речника и граматике тог језика. На основу реконструисаног речника може се претпоставити да се тим језиком говорило на прелазу из млађег каменога у бронзано доба.

Индоевропски
Географска распострањеностПре 16. века: Европа, западна, средња и јужна Азија; данас: широм света
Језичка класификацијаЈедна од примарних светских језичких породица
ПрајезикПраиндоевропски
Подподела
ISO 639-2 / 5ine
Глотологindo1319[1]
{{{mapalt}}}
Распрострањеност индоевропских језика у свету
  Већина која говори један или више индоевропских језика
  Мањина која говори један или више индоевропских језика са службеним статусом
  Мањина која говори један или више индоевропских језика без службеног статуса

Данашња распрострањеност индоевропских језика у њиховој домовини Евроазији:
  Неиндоевропски језици
Пругасте области означавају где је мултилингвизам уобичајен
Подела Центум-Сатем
Индоевропски језици у Европи
  Балтословенски (Балтички)
  Балтословенски (Словенски)
  Германски
  Италски (Романски)
  Албански
  Келтски
  Хеленски
  Нису Индоевропски

Индо-европски језици се начелно деле у десет грана:

Балтословенски језициУреди

Деле се у две групе:

Балтички језициУреди

Словенски језициУреди

 
Словенски језици у Европи
  Службени језик већине говорника
  Неслужбени, ко-службени или историјски језик
  Несловенски или билингвално кориштен језик

Јужна групаУреди

 
Породица индоевропских језика (зелени — живи, црвени — изумрли језици )

Источна групаУреди

Западна групаУреди

Германски језициУреди

Германски језици су део индоевропске језичке породице. Најранији књижевни документ на једном германском језику је превод Светог писма епископа Вулфиле на готски. Данас се германски језици деле на три групе:

  1. источногермански језици су мртви, а то су готски, вандалски и бургундски
  2. северногермански су шведски, норвешки (скоро једнаки језици), дански, исландски и фарски
  3. западногермански су енглески, немачки (са бројним дијалектима, од којих се неки врло разликују од стандардног немачког), холандски, фламански, африканс и јидиш.

Германске језике одликује скуп фонетских промена, пре свега у консонантизму (најупадљивије оне промене познате под заједничким именом „гримов закон“), реструктурирање индоевропског глаголског система и висок проценат речи које се не налазе ван германског језичког простора.

Италски језициУреди

Италски језици су грана индоевропских језика у коју спадају стари језици попут латинског, оскијског, умбријског, итд, као и модерни романски језици, који су се развили из латинског.

Романски језици су део италских језика. Овај скуп обухвата језике који потичу од латинског језика. Већина њих се развила из наречја латинског језика, односно „вулгарног латинског“ (Latina vulgata), којима су, по распаду Римског царства, говорили „обични“ људи на просторима које данас заузимају Италија, Португал, Румунија, Француска и Шпанија.

Грчки језикУреди

Је један од најбоље документованих језика, како светских тако и индоевропских језика. Постоје писани документи на старом грчком језику за период од, скоро, 3000 година. Најстарија форма грчког је микенски грчки који се говорио за време тзв. ахејског периода. Савремени грчки је живи језик и један од најбогатијих језика данашњице, са фондом од преко 600.000 речи. Неки стручњаци пренаглашавају његову сличност са хиљадама година старијим класичним грчким. Разумевање између ова два језика је ствар расправе.

Албански језикУреди

Албански језик је индоевропски језик, који сам представља једну грану ове породице језика. Током историје, албански језик је усвајао речи из низа страних језика: латинског, словенских језика, турског, старогрчког, италијанског и других језика. Албански језик је у далекој вези са словенским и балтичким језицима, а сматра се да је у блиској вези са изумрлим илирским језиком.

Јерменски језикУреди

Језик Јермена. Користи га око 3 милиона људи. Садржи елементе преузетих из других језика, највише персијског, грчког и сиријског. Од осталих индоевропских језика разликује се фонетским системом, који је преузет из кавкаских језика. Старојерменски је остао у употреби у цркви и науци. Заједно са индоиранским, балтословенским, албанским и трачким језицима припада сатемској скупини. Има 32 дијалекта.

Келтски језициУреди

Потекли су од протокелтског језика. Током првог миленијума пре нове ере, коришћен је широм Европе, од Британских острва до Мале Азије. Данас су келтски језици остали у употреби само у неким деловима Велике Британије, Бретање (Француска) и Канаде.

Аријски (индоирански) језициУреди

Деле се у три групе:

Ирански језициУреди

  • Ирански
    • Западноперсијски језици
      • Северозападноирански језици
        • Медијски језик
        • Парћански језик
        • Белучки језик
        • Каспијски језик
        • Курдски језик
          • Курманџи језик
          • Сорански језик
          • Јужнокурдски језик
      • Југозападноиранск језици
        • Персијски језик
        • Лури језик
    • Источноирански језици
      • Североисточноирански језици
        • Бактријски језик
        • Авестански језик
        • Скитско-осетински језик
      • Југоисточноирански језици
        • Пашто језик
        • Памирски језици
          • Мунџи језик
          • Шунги језик

Индоаријски језициУреди

(потребно написати)

Нуристански језициУреди

(потребно написати)

Анатолски језициУреди

Анатолски језици представљају групу језика који су се говорили на тлу Мале Азије, па стога имају и други назив - Малоазијски. Ови језици су фактички изумрли, али је доказ њиховог постојања сачуван у многим црквеним списима.

  • Старији
    • Хетски језик †
    • Лувијски језик †
    • Палајски језик †
  • Новији
    • Ликијски језик †
    • Лидијски језик †
    • Каријски језик †
    • Сидетијски језик †
    • Писидијски језик †

Тохарски језициУреди

Тохарски језици су једна од најзагонетнијих грана индоевропске језичке групе. Састоји се из 2 језика, Тохарски А (Турфански, Арси или Источно Тохарски) и Тохарски Б (Кучеански или Западно Тохарски). Ови језици су били живи негде од шестог до осмог века, а онда су изумрли, услед ширења Ујгурских племена.

Тохарски језици су кориштени у басену реке Тарим у Централној Азији, што данас одговара провинцији Синкјанг у Кини.

Име језика је узето од појма Тохарци (грчки: Τόχαροι, Tokharoi) који су користили грчки историчари (Птолемеј VI, 11, 6). Израз Тохаристан се обично повезује са Бактријом у првом миленијуму нове ере.

Палеобалкански језициУреди

На подручју Балкана и јужне Италије се у античко доба говорило неколико језика који су класификовани као индоевропски. За њих се користи заједнички назив палеобалкански језици, иако су подаци о њима оскудни, па се не може тачно утврдити колико су они били сродни једни другима или сродни осталим индоевропским језицима.

Списак палеобалканских језика:

РеференцеУреди

  1. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Indo-European”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History. 
  2. ^ Quiles, Carlos (јун 2017). „Indo-European demic diffusion model” (PDF) (2nd изд.). Badajoz: Universidad de Extremadura. Приступљено 24. 3. 2018. 

ЛитератураУреди

  • Anthony, David W. (2007). The Horse, the Wheel, and Language: How Bronze-Age Riders from the Eurasian Steppes Shaped the Modern World. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-05887-0. 
  • Auroux, Sylvain (2000). History of the Language Sciences. Berlin: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-016735-1. 
  • Fortson, Benjamin W. (2004). Indo-European Language and Culture: An Introduction. Malden, Massachusetts: Blackwell. ISBN 978-1-4051-0315-2. 
  • Brugmann, Karl (1886). Grundriss der Vergleichenden Grammatik der indogermanischen Sprachen (на језику: немачки). Erster Band. Strassburg: Karl J. Trübner. 
  • Houwink ten Cate, H.J.; Melchert, H. Craig & van den Hout, Theo P.J. (1981). „Indo-European languages, The parent language, Laryngeal theory”. Encyclopædia Britannica. 22 (15th изд.). Chicago: Helen Hemingway Benton. 
  • Holm, Hans J. (2008). „The Distribution of Data in Word Lists and its Impact on the Subgrouping of Languages”. Ур.: Preisach, Christine; Burkhardt, Hans; Schmidt-Thieme, Lars; et al. Data Analysis, Machine Learning, and Applications. Proceedings of the 31st Annual Conference of the German Classification Society (GfKl), University of Freiburg, March 7–9, 2007. Heidelberg-Berlin: Springer-Verlag. ISBN 978-3-540-78239-1. 
  • Kortlandt, Frederik (1990). „The Spread of the Indo-Europeans” (PDF). Journal of Indo-European Studies. 18 (1–2): 131—40. 
  • Lubotsky, A. (1988). „The Old Phrygian Areyastis-inscription” (PDF). Kadmos. 27: 9—26. doi:10.1515/kadmos-1988-0103. 
  • Kortlandt, Frederik (1988). „The Thraco-Armenian consonant shift”. Linguistique Balkanique. 31: 71—74. 
  • Lane, George S.; Adams, Douglas Q. (1981). „The Tocharian problem”. Encyclopædia Britannica. 22 (15th изд.). Chicago: Helen Hemingway Benton. 
  • Porzig, Walter (1954). Die Gliederung des indogermanischen Sprachgebiets. Heidelberg: Carl Winter Universitätsverlag. 
  • Renfrew, C. (2001). „The Anatolian origins of Proto-Indo-European and the autochthony of the Hittites”. Ур.: Drews, R. Greater Anatolia and the Indo-Hittite language family. Washington, DC: Institute for the Study of Man. ISBN 978-0-941694-77-3. 
  • Schleicher, August (1861). Compendium der vergleichenden Grammatik der indogermanischen Sprachen (на језику: German). Weimar: Böhlau (reprinted by Minerva GmbH, Wissenschaftlicher Verlag). ISBN 978-3-8102-1071-5. 
  • Szemerényi, Oswald; Jones, David; Jones, Irene (1999). Introduction to Indo-European Linguistics. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-823870-6. 
  • von Bradke, Peter (1890). Über Methode und Ergebnisse der arischen (indogermanischen) Alterthumswissenshaft (на језику: немачки). Giessen: J. Ricker'che Buchhandlung. 
  • Beekes, Robert S.P. (1995). Comparative Indo-European Linguistics. Amsterdam: John Benjamins. 
  • Chakrabarti, Byomkes (1994). A comparative study of Santali and Bengali. Calcutta: K.P. Bagchi & Co. ISBN 978-81-7074-128-2. 
  • Collinge, N.E. (1985). The Laws of Indo-European. Amsterdam: John Benjamins. 
  • Mallory, J.P. (1989). In Search of the Indo-Europeans. London: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-27616-7. 
  • Renfrew, Colin (1987). Archaeology & Language. The Puzzle of the Indo-European Origins. London: Jonathan Cape. ISBN 978-0-224-02495-2. 
  • Meillet, Antoine. Esquisse d'une grammaire comparée de l'arménien classique, 1903.
  • Ramat, Paolo; Ramat, Anna Giacalone (1998). The Indo-European languages. Routledge. 
  • Schleicher, August, A Compendium of the Comparative Grammar of the Indo-European Languages (1861/62).
  • Strazny, Philip; Trask, R.L., ур. (2000). Dictionary of Historical and Comparative Linguistics (1 изд.). Routledge. ISBN 978-1-57958-218-0. 
  • Szemerényi, Oswald (1957). „The problem of Balto-Slav unity”. Kratylos. 2: 97—123. 
  • Watkins, Calvert (2000). The American Heritage Dictionary of Indo-European Roots. Houghton Mifflin. ISBN 978-0-618-08250-6. 
  • Remys, Edmund, General distinguishing features of various Indo-European languages and their relationship to Lithuanian. Berlin, New York: Indogermanische Forschungen, Vol. 112, 2007.
  • P. Chantraine (1968), Dictionnaire étymologique de la langue grecque, Klincksieck, Paris.

Спољашње везеУреди

Базе податакаУреди

ЛексикаУреди