Отворите главни мени

Италски језици су група индоевропских језика која је део Кентум гране. Ова група укључује и романске језике (италијански, шпански, португалски, каталонски, провансалски, француски и румунски), а такође и многе изумрле језике.

Италски језици
Географска распострањеност Првобитно Италија, данас Јужна Европа, Западна Европа, Источна Европа, Јужна Америка и Средња Америка
Језичка класификација Индоевропски језици
  • Италски језици
Прајезик Праиталски језик
Подподела
ISO 639-2 / 5 itc
Glottolog ital1284[1]
{{{mapalt}}}
Италски језици у 6. веку пре нове ере:      латински (од кога потичу романски језици)     фалишћански     пиценски (јужни)     умбријски     осачки

Садржај

КласификацијаУреди

Италска група језика има две познате гране:

Могуће италски језициУреди

На северу Италије постојало је племе које је говорило венетским језиком сличним латинском, па се и овај језик некад убраја у италске језике. Међутим, он има неке карактеристике германских језика тако да се данас сматра да је посебан језик у оквиру индоевропских језика.

Још један језик који можда припада италским језицима је сикулски језик, којим је говорило племе Сикули са Сицилије.

Најстарији натписиУреди

Први натписи који су нађени из ове групе језика су написани на умбријском и фалишћанском и датирају из VII века п. н. е. Писмо које се тада користило назива се Старо италско писмо и настало је од старогрчког. Сами италски језици показују утицај етрурског и нешто више старогрчког.

Порекло ИталикаУреди

Италици нису први становници Италије, већ су ту мигрирали током другог миленијума п. н. е. и били су највероватније у сродству са Келтима који су заузимали велике просторе западне Европе. Пре доласка Италских племена Италија је била насељена групама које нису припадале Индоевропљанима, а међу њима су били можда и Етрурци.

Ширење латинскогУреди

Како се Рим ширио целим Апенинским полуострвом, тако је и латински језик постајао доминантнији на том простору и коначно су остали језици Италије изумрли до краја I века наше ере.

ИзвориУреди

  1. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Italic”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History.