Трећи рајх

Трећи рајх (њем. Drittes Reich — „Треће царство“) или Нацистичка Њемачка, уобичајени су називи за Њемачку у раздобљу од 1933. до 1945. године, када су Адолф Хитлер и његова Националсоцијалистичка њемачка радничка партија (скр. Нацистичка партија) контролисале земљу кроз диктатуру. Под Хитлеровом влашћу, Њемачка је трансформисана у тоталитарну државу која је контролисана готово све видове живота путем правног процеса Глајхшалтунг. Званичан назив држава је био Њемачки рајх (њем. Deutsches Reich — „Њемачко царство“) до 1943. и Великоњемачки рајх (њем. Großdeutsches Reich — „Великоњемачко царство“) од 1943. до 1945. године. Трећи рајх, коришћен као синоним за нацистичку Њемачку, при чему се Свето римско царство види као први, а Њемачко царство 1871—1918. као други рајх. Нацистички режим је окончан побједом Савезника у мају 1945. године, чиме је завршен Други свјетски рат у Европи.

Великоњемачки рајх Großdeutsches Reich
Застава Грб
Химна Пјесма Нијемаца Заставу високо
Њемачка на врхунцу моћи током Другог свјетског рата (1942)   Њемачки Рајх   Цивилне окупиране територије   Војно-управне окупиране територије
Географија
Континент		Европа
Регија		средња Европа
Главни град		Берлин (44°48′N 20°28′E)
Друштво
Службени језик		њемачки
Религија		протестантизам, католицизам
Политика
Облик државе		нацистичка диктатура
— Фирер		Адолф Хитлер
Законодавна власт		Рајхстаг
Владајућа партија		Националсоцијалистичка немачка радничка партија
Историја
Историјско доба		савремено доба
— Оснивање		1933.
— Укидање		1945. (12 год.)
Догађаји
— Долазак Нацистичке партије на власт		30. јануар 1933.
— Закон о посебним овлашћењима		23. март 1933.
— Аншлус		12. март 1938.
— Кристална ноћ		9. новембар 1938.
— Окупација Чехословачке		15. март 1939.
— Инвазија на Пољску		1. септембар 1939.
— Капитулација		8. мај 1945.
Географске и друге карактеристике
Површина
— укупно		696.265 km²
Становништво		90.030.775 (1941) густина: 129,3/km²
Валута		рајхмарка (ℛℳ)
Земље претходнице и наследнице Њемачке
Претходнице:		Наследнице:
	Вајмарска република	Савезничка окупација Немачке

Хитлера је на положај канцелара Њемачке поставио предсједник Вајмарске републике, Паул фон Хинденбург, 30. јануара 1933. године. Нацистичка партија је затим почела да уклања политичку опозицију и консолидује политичку моћ. Хинденбург је преминуо 2. августа 1934. године и Хитлер је постао диктатор Њемачке спајање кабинета и овлашћења канцелара и предсједника. На референдуму одржаном 19. августа 1934. године Хитлер је потврђен као једини фирер (вођа) Њемачке. Сва овлашћења су централизована у Хитлеровој личности и његова ријеч је постала највиши закон. Влада није била координисано, кооперативно тијело, него збир фракција које су се бориле за власт и Хитлерову корист. Усред Велике кризе, нацисти су повратили привредну стабилност и окончала масовну незапосленост уз помоћ великих војних трошкова и мјешовите привреде. Предузети су обимни јавни радови, укључујући и изградњу ауто-путева. Повратак привредне стабилности, подстакла је популарност режима.

Расизам, нарочито антисемитизам, био је средишња одлика режима. Нацисти су германске народе сматрали најчистијим огранком Аријевске расе и такође вишом расом. Дискриминација и прогони Јевреја и Рома почеле су након ступања на власт. Први концентрациони логор је основан у марту 1933. године. Јевреји и други који су сматрани непожељним били су затварани, док су припадници либералне, социјалистичке и комунистичке опозиције убијани, затвара или протјеривани. Опозиција Хитлеровој власти и хришћанске цркве биле су угњетаване, док су многе вође биле затворене. Образовање је било усмјерено на расну биологију, популациону политику и способност за војну службу. Каријерне и образовне могућности за жене биле су смањене. Рекреација и туризам су биле организоване кроз програм Снага кроз радост, а Љетне олимпијске игре 1936. године представиле су Њемачку на међународној сцени. Министар пропаганде Јозеф Гебелс ефективно је користио филм, масовне скупове и Хитлерово хипнотичко говорништво како би утицао на јавно мнење. Власт је контролисала умјетнички израз, промовисала специфичне облике умјетности и забрањивала или обесхрабљивала друге видове.

Нацистички режим је доминирао сусједима кроз војну пријетњу у годинама пред избијање рата. Трећи рајх је постављао све агресивније територијалне захтјеве, претећи ратом уколико се они не испуне. Заузео је Аустрију и Чехословачку 1938. и 1939. године. Хитлер је склопио споразум о ненападању са Јосифом Стаљином и извршио инвазију на Пољску у септембру 1939. године, чиме је избио Други свјетски рат у Европи. Њемачка је освојила већи дио Европе до 1940. и отворено је пријетила Уједињеном Краљевству. Рајхскомисаријати су преузели контролу над освојеним подручјима и успостављена је њемачка управа у ономе што је преостало од Пољске. Њемачка је експлоатисала сировине и радну снагу са окупираних подручја и од својих савезника. Милиони Јевреја и других народа које је држава сматрала непожељним су затварани, убијани у нацистичким концентрационим логорима и логорима смрти, или су убијани током Холокауста, вршењем ратних злочина и других злочина против човјечности.

Након њемачке инвазије на Совјетски Савез 1941. године, за нацисте се стање погоршало, па су 1943. претрпјели велике војне поразе. Обимна ваздушна бомбардовања Њемачке су ескалирала 1944. године, а силе Осовине су биле у повлачењу у југоисточној и источној Европи. Након савезничке инвазије на Француску, Њемачку су са истока освојили Совјети, а са запада остале Савезници и капитулирала је у мају 1945. године. Хитлерово одбијање да призна пораз довело је до масовног уништавања њемачке инфраструктуре и додатних жртава рата у последњим мјесецима рата.

Савезничка војна побједа покренула је политику денацификације, а против неких преживелих нацистичких вођа покренуто је суђење за ратне злочине познато као Нирнбершки процес.

Назив

Детаљније: Рајх

Званичан назив државе је био Њемачки рајх (њем. Deutsches Reich — „Њемачко царство“) од 1933. до 1943. године и Великоњемачки рајх (њем. Großdeutsches Reich — „Великоњемачко царство“) од 1943. до 1945. године, док су уобичајени називи државе Трећи рајх или Нацистичка Њемачка. Назив Трећи рајх (њем. Drittes Reich — „Треће царство“) је усвојен из нацистичке пропаганде, а први пут је употребљен 1922. као наслов књиге конзервативног писца Артура Мелера ван ден Брука. Књига рачуна Свето римско царство (962—1806) као први рајх, а Њемачко царство (1871—1918) као други.

Позадина

Детаљније: Долазак Адолфа Хитлера на власт

Њемачка је била познат као Вајмарска република у раздобљу од 1919. до 1933. године. Била је то република са полупредсједничким системом. Током свог постојања, суочава се са бројним проблемима, који укључују хиперинфлацију, спорне односе са побједничким Савезницима из Првог свјетског рата и низ неуспјелих покушаја коалиционих влада подијељених политичких странака. Озбиљни преокрети за њемачку привреду почели су након завршетка рата, дјелимично због плаћања ратне одштете под одредбама Версајског споразума из 1919. Влада је штампала новац како би исплатила одштету и државни ратни дуг, због чега је избила хиперинфлација која је довела до надуваних цијена потрошачких потреба, привредног хаоса и немира због хране. Када влада није исплатила одштету у јануару 1923, француска војска је окупирала њемачке индустријске области у Руру и због тога су избили велики грађански немири.

Националсоцијалистичка њемачка радничка партија, скраћено Нацистичка партија, основана је 1920. године. Она је преименовани насљедник Њемачке радничке партије, основане 1919, једне крајње десничарских политичких странака које су биле активне у то вријеме у Њемачкој. Програм Нацистичке партије је укључивао уклањање Вајмарске републике, одбацивање одредаба Версајског мира, радикални антисемитизам и антибољшевизам. Они су обећавали јаку средишњу владу, проширени лебенсраум (животни простор) за германске народе, оснивање националне заједнице засноване на раси и расно чишћење активним прогоном Јевреја, којима ће бити одузето држављанство и грађанска права. Нацисти су предлагали национални и културни препород на основу Фолкиш покрета. Партија, нарочито њено паравојно крило Штурмабтајлунг (СА; јуришни одред, смеђекошуљаши), користила је физичко насиље како би унаприједила и ојачала свој политички положај, нарушавајући састанке супарничких организација и нападајући њихове чланове (као и Јевреје) на улици. Такве крајње десничарске оружане скупине биле су уобичајене у Баварској и толерисала их је крајње десничарска државна влада Густава фон Кара.

Када се у САД догодио берзански крах 24. октобра 1929, његов утицај на Њемачку је био кобан. Милиони радника су отпуштени, а неколико великих банака је пропало. Хитлер и нацисти су се припремили да искористе ванредно стање да би стекли подршку за своју партију. Они су обећавали да ће ојачати привреду и пружити запослења. Многи гласачи су вјеровали да је Нацистичка партија способна да успостави ред, угуши грађанске немире и побољша међународни углед Њемачке. Након савезних избора новембра 1932., Нацистичка партија је били најјача странка у Рајхстагу, са 37,4% гласова или 230 посланичких мјеста.

Историја

Види још: Историја Њемачке

Адолф Хитлер је постао њемачки шеф државе 1934. године, са титулом Фирер и Рајхскацелер

Нацистичко освајање власти

Види још: Долазак Адолфа Хитлера на власт § Одузимање контроле (1931—1933)

Иако су нацисти имали највећи удио гласова на двјема парламентарним изборима 1932, они нису имали већину. Хитлер био на челу краткотрајне коалиционе владе која је формирана са Њемачком националном народном партијом. Под притиском политичара, индустријалаца и пословне заједнице, председник Паул фон Хинденбург је именовао Хитлера за канцелара Њемачке 30. јануара 1933. године. Овај догађај је познат као махтерграјфунг (стицање моћи).

У ноћи 27. фебруара 1933. у згради Рајхстага је подметнут пожар. Маринус ван дер Лубе, холандски комуниста, проглашен је кривим за подметање пожара. Хитлер је тврдио да је пожар означавао почетак комунистичког устанка. Декрет о пожару у Рајхстагу, који је наметнут 28. фебруара 1933, ограничио је већину грађанских слобода, укључујући право окупљања и слободу штампе. Декрет је такође дозволио полицији да временски неограничено притвара људе без оптужнице или судског налога. Законодавство је пратила јака пропаганда која је довела до подршке јавности овој мјери. СА је предузео насилно сузбијање комуниста широм земље и 4.000 чланова Комунистичке партије Њемачке је ухапшено.

У марту 1933. Закон о посебним овлашћењима, који је представљао амандман на Вајмарски устав, усвојен је у Рајхстагу са 444 гласова за и 94 против. Овај амандман је омогућио Хитлеру и његовом кабинету да усвајају законе — чак и оне законе које крше устав — без сагласности предсједника или Рајхстага. Пошто је за усвајање закона била потребна двотрећинска већина, нацисти су искористили одредбе Декрета о пожару у Рајхстагу да спријече неколико посланика Социјалдемократске партије да присуствују сједници, а комунисти су већ били забрањени. Влада је 10. маја одузела цјелокупну имовину Социјалдемократске партије, а странка је забрањена 22. јуна. СА је 21. јуна извршила рацију у канцеларијама ЊННП — претходног коалиционог партнера — и странка је забрањена 29. јуна. Преостале велике политичке странке — Баварска народна партија, Партија центра и Њемачка народна партија — су распуштене. Њемачка је 14. јула 1933. постала једнопартијска држава са доношењем закона којим се Нацистичка партија одређује као једина легална странка у Њемачкој. Оснивање нових политички странака је учињено нелегалним, а све остале политичке странке које још нису биле распуштене су забрањене. Закон о посебним овлашћењима је накнадно служио као правна основа за диктатуру коју је установила Нацистичка партија. На изборима у новембру 1933, 1936. и 1938. били су под нацистичком контролом, јер су на њима учествовали само нацисти и мали број независних посланика.

Нацификација Њемачке

Главни чланак: Глајхсшалтунг

Иако традиционалне њемачке државе нису биле укинуте (изузев Либека 1937), њихова уставна права и суверенитет су еродирани и на крају укинути. Пруска се већ налазила под савезном управом када је Хитлер дошао на власт, пружајући модел за даљи поступак

У мјесецима након заузимања власти у јануару 1933. године, Хитлеров кабинет је користио одредбе Декрета о пожару у Рајхстагу и каснијег Закона о посебним овлашћењима како би покренуо поступак Глајхсшалтунга (координације), којим су сви видови живота стављени под контролу партије. Поједине државе које нису контролисале изабране нацистичке владе или коалиције предвођене нацистима биле су присиљене да пристану на именовање Рајх комесара како би се држава ускладила са политиком средишње владе. Ови комесари су имали овлашћења да постављају или смјењују мјесне владе, државне скупштине, званичнике и судије. Тиме је Њемачка дефакто постала унитарна држава, док је све државне владе контролисала средишња влада на челу са Нацистичком партијом. Државне скупштине и Рајхсрат (савезни гоњи дом) укинути су у јануару 1934. године, док су сва овлашћења савезних држава пребачена на средишњу владу.

Свим грађанским организацијама, укључујући удружења пољопривредника, добровољачке организације и спортске клубове, руководство је замјењено симпатизерима нациста или члановима странке; ове грађанске организације су се спојиле са Нацистичком партијом или су се суочиле са укидањем. Нацистичка влада је Први мај 1933. прогласила „Националним даном рада” и позвала је многе представнике синдиката на прославу у Берлину. Дан касније, јуришне снаге СА су уништиле канцеларије синдиката широм земље; сви синдикати су били присиљени на распуштање, а њихове вође су ухапшене. Закон о обнови стручне грађанске службе, усвојен у априлу, уклонио је са посла све учитеље, професоре, судије, магистрате и владине званичнике који су били Јевреји или оне чија је посвијећеност партији била сумњива. То је значило да су једине неполитичке институције коју није била под контролом Нацистичке партије биле цркве.

Нацистички режим је укинуо симболе Вајмарске републике, укључујући црно—црвено—златну тробојку и усвојио прилагођене симболе. Бивша царска црно—бијело—црвена тробојка је враћена као једна од двије званичне заставе Њемачке; друга застава је била застава Нацистичке партије са свастиком, која је 1935. постала једина државна застава. Нацистичка химна Заставу високо је постала друга државна химна.

Хитлер је знао да је оживљавање привреде је од виталног значаја. Године 1934, користећи дефицитарну потрошњу, предузео је пројекте јавних радова, стварајући 1,7 милиона нових радних мјеста само до краја те године. Просјечне зараде и по сату и по седмици су почеле да расту.

Консолидовање моћи

Недуго након што је Нацистичка партија отела власт, СА је наставио да врши притисак како би стекао већу политичку и војну моћ. Као одговор на то, Хитлер је искористио Шуцштафел (СС) и Гестапо како би прочистио редове СА у Ноћи дугих ножева, која је назив за низ политичких убистава од 30. јуна до 2. јула 1934. године. Хитлерова мета је био начелник штаба СА Ернст Рем и остале вође СА које су — заједно са бројним Хитлеровим политичким противницима (као што су Грегор Штрасер и бивши канцелар Курт фон Шлејхер) — похапшене и стрељани.

Хинденбург је преминуо 2. августа 1934. године. Претходног дана, кабинет је донео „Закон о највишој државној канцеларији Рајха“, који је значио да по Хинденбурговој смрти, дужност предсједника ће бити укинута, а његове надлежности спојене са надлежностима канцелара. Хитлер је на тај начин постао шеф државе и шеф владе. Званично је именован за Фирера и Рајхсканцелара (вођу и канцелара), иако је титула рајхсканцелара временом занемарена. Њемачка је сада била тоталитарна држава са Хитлером на челу. Као шеф државе, Хитлер је постао врховни заповједник оружаних снага. Нови закон је промијенио традиционалну заклетву војника, тако да су се они заклињали на вјерност Хитлеру лично, а не канцеларији врховног заповједник или државе. Спајање дужности предсједника са канцеларском дужности је одобрено са 90% бирачког тијела на плебисциту 19. августа 1934. године.

Јозеф Гебелс, рајхсминистар националног просвјећења и пропаганде

Највећем дијелу њемачког народа је лакнуло да су сукоби и уличне борби из вајмарске ере завршени. Становништво је било преплављено пропагандом коју је водио министар националног просвјећења и пропаганде Јозеф Гебелс, који је обећао мир и достојанство за све у уједињеној земљи без марксиста и без ограничења Версајског споразума. Први већи нацистички концентрациони логор, првобитно за политичке затворенике, отворен је у Дахауу 1933. На стотине логора различитих величина и намјена је направљено до краја рата.

Почетком априла 1933. године, уведене су многе мјере које дефинишу статус Јевреја и њихова права. Иницијативе и правни мандати против Јевреја кулминирали су усвајање Нирнбершких закона 1935. године, којим су им одузета основна права. Према усвојеним законима, нацисти су Јеврејима могли одузети цјелокупно богатство, било им је забрањено да се вјенчају са нејеврејима и било им је забрањено да раде већину послова на тржишту рада (као што су послови везани за право, медицину или образовање). На крају им је забрањен суживот са њемачким грађанима и друштвом, због чега су временом дехуманизовали Јевреје у очима већине њемачког народа. Етнички Нијемци који су одбили да изопште Јевреје или који су показали знакове отпора нацистичкој пропаганди стављени су под надзор Гестапоа или су им одузета права или су послат у концентрационе логоре. Нацистичка партија је прибавила и легитимисала моћ кроз своје почетне револуционарне дјелатности, затим манипулацијом правног механизма, затим употребном политичке моћи и на крају преузимањем државних и савезних институција.

Ојачавање војске

Главни чланак: Међународни односи (1919—1939)

Види још: Ремилитаризација Рајнске области и Њемачко учешће у Шпанском грађанском рату

Након усвајање Закона о посебним овлашћењима и нацистичког преузимања власти почетком 1933. године, Њемачка је била без савезника, а војска је била драстично ослабљена одредбама Версајског споразума. Француска, Пољска, Италија и Совјетски Савез су имале своје разлоге за противљење Хитлеровом уздизању на власт. Пољска је Француској предлагала да двије земље ступе у превентивни рат против Њемачке у марту 1933. године. Фашистичка Италија се противила њемачким претензијама на Аустрију и Балкан, које је дуче Бенито Мусолини сматрао дијелом италијанске сфере утицаја.

Почетком фебруара 1933, Хитлер је објавио да се мора предузети поновно наоружање, иако тајно у почетку, јер би то представљало кршење Версајског споразума. Хитлер је 17. маја 1933. одржао говор пред Рајхстагом у коме је истакао жељу за свјетским миром, док је у исто вријеме прихватио понуду америчког предсједника Френклина Д. Рузвелта за војно разоружавање, али под условом да и све друге европске државе учине исто. Како друге европске државе нису прихватиле ту понуду, Хитлер је у октобру повукао Њемачку са Свјетске конференције о разоружања и из Друштва народа, тврдећи како су одредбе разоружања неправедне уколико би се односиле само на Њемачку. На референдуму одржаном у новембру, 95% гласача је подржало њемачко повлачење.

Хитлер је 1934. године својим војним вођама рекао како би рат на истоку требало да почне 1942. године. Сарска област, која је била стављена под надзор Друштва народа на 15 година по крају Првог свјетског рата, гласала је у јануару 1935. да поново постане дио Њемачке. У марта 1935. Хитлер је најавио стварање ваздухопловних снага и да ће Рајхсвер бити повећан на 550.000 људи. Уједињено Краљевство се сложило да Њемачкој буде дозвољена изградња поморске флоте потписивањем Англо-њемачког поморског споразума 18. јуна 1935.

Када је италијанска инвазија Етиопије довело до благих протеста британске и француске владе, Хитлер је 7. марта 1936. искористио Француско-совјетски споразум о узајамној помоћи као изговор да нареди војсци да умаршира са 3.000 војника у рајнску демилитаризовану зону, што је било у супротности са Версајским споразумом. Како је та територија била дио Њемачке, британска и француска влада нису сматрале да је истрајавање да се испоштује споразум вриједно ризика од рата. На једнопартијским изборима одржаним 29. марта, Нацистичка партија је добила 98,9% подршке. Хитлер је 1936. потписао Антикоминтернски пакт са Јапаном и споразум о ненападању са Мусолинијем, што ће се ускоро називати „Осовина Рим—Берлин“.

Хитлер је послао војни материјал и помоћ националистичким снагама генерала Франциска Франка у Шпанском грађанском рату, који је избио у јулу 1936. Њемачка Легија Кондор у свом саставу је имала низ авиона и њихових посада, као и контигент тенкова. Авиони Легије су уништили Гернику 1937. године. Националистичке снаге су побједиле 1939. и постали су неформални савезници нацистичке Њемачке.

Аустрија и Чехословачка

Главни чланци: Аншлус и Њемачка окупација Чехословачке

Детаљније: Протекторат Чешка и Моравска

(горе) Хитлер проглашава Аншлус на Хелденплацу, Беч, 15. марта 1938. године
(доле) Нијемци у Жатецу, Чехословачка, поздрављају њемачке војнике са нацистичким поздравом, 1938. година

У фебруару 1938. Хитлер је нагласио аустријском канцелару Курту Шушнигу потребу да Њемачка да обезбједи своје границе. Шушниг је заказао плебисцит о аустријској независности за 13. март, али је Хитлер 11. марта послао ултиматум Шушнигу са захтјевом да преда сву власт аустријској Нацистичкој партији или ће се суочити са инвазијом. Њемачке снаге су ушле у Аустрију сљедећег дана, поздрављене са ентузијазмом од стране становништва.

Чехословачка је била дом бројне њемачке мањине, која је живела углавном у Судетској области. Под притиском сепаратистичких група у оквиру Партије судетских Нијемаца, чехословачка влада је понудила привредне уступке у региону. Хитлер је одлучио да не укључи само Судетску област у Рајх, већ и цијелу Чехословачку. Нацисти су предузели пропагандну кампању у покушају да стекну подршку за инвазију. Највише војне вође нису подржале ратни план, јер Њемачка није била спремна за рат.

Криза је довела до ратних припрема Уједињеног Краљевства, Чехословачке и Француске (чехословачких савезника). У покушају да се избјегне рат, британски премијер Невил Чемберлен је уговорио низ састанака, чији је исход био Минхенски споразум, потписан 29. септембра 1938. Чехословачка влада је била приморана да прихвати њемачку анексију Судетске области. Чемберлен је дочекан са одушевљењем када је слетео у Лондону доневши, по његовим ријечима, „мир за наше вријеме." Споразум је потрајао шест мјесеци прије него што је Хитлер окупирао остатак територије Чешке у марту 1939. Нијемци су подијели Чехословачку на два дијела, марионетску Словачку Републику и Протекторат Чешка и Моравска.

Аустријске и чешке девизне резерве су нацисти убрзо конфисковали, као и залихе сировина као што су метали и готови производи робе, као што су наоружање и авиони, који су испоручени у Њемачку. Индустријски конгломерат Рајхсверк Херман Геринг преузео контролу над производним погонима челика и угља у обје земље.

Пољска

Нацистички пропагандни плакат који Данциг проглашава њемачким

У јануару 1939. године Њемачка је са Пољском потписала споразум о ненападању, а који је ометао француску мрежу антинемачких савеза у источној Европи. У марту исте године Хитлер је затражио повратак Слободног града Данцинга и Пољског коридора, појас копна којим је Источна Пруска била одвојена од остатка Њемачке. Британци су најавили да ће пружити помоћ Пољској, ако буде нападнута. Хитлер је, вјерујући да Британци не би заправо предузели акцију, наредио да би план инвазије требало да буде спреман до септембра 1939. Дана 23. маја је описао својим генералима свој општи план који је садржавао не само одузимање Пољског коридора, већ знатно ширење њемачке територије на исток на рачун Пољске. Очекивао је да ће овог пута његов план бити испуњен силом.

Нијемци су поново потврдили свој савез са Италијом и потписали споразуме о ненападању са Данском, Естонијом и Летонијом. Трговинске везе су озваничене са Румунијом, Норвешком и Шведском. Хитлеров министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп, организовао је преговоре са Совјетским Савезом о споразум о ненападању чији је исход споразум Рибентроп—Молотов потписан у августу 1939. Споразум је садржао тајни протокол о подели Пољске и балтичких држава у њемачке и совјетске сфере утицаја.

Други свјетски рат

(горе) Анимирана мапа која приказује низ догађаја у Европи током Другог свјетског рата
(доље) Њемачке и њене савезнице на врхунцу успјеха сила Осовине, 1942. године

Спољна политика

Детаљније: Дипломатска историја Другог свјетског рата § Њемачка

Њемачка ратна спољна политика укључивала је стварање савезничких влада под непосредном или посредном контролом из Берлина. Главни циљ је добијање војних снага од важнијих савезника, попут Италије и Мађарске, као и милиона радника и обилних залиха хране од подређених савезника као што су Вишијевска Француска. До јесени 1942, на Источном фронту било је 24 дивизије из Румуније, 10 из Италије и 10 из Мађарске. Када нека држава више није била поуздана, Њемачка би преузела пуну контролу, као што је учинила са Француском 1942, Италијом 1943. и Мађарском 1944. Иако је Јапан званично био моћан савезник, однос је био далек и било је мало координације или сарадње. Нпр, Њемачка је одбила да дијели своју формулу за добијање синтетичке нафте из угља скоро све до краја рата.

Почетак рата

Њемачка је напала Пољску и заузела Слободни град Данциг 1. септембра 1939, чиме је почео Други свјетски рат у Европи. Поштујући своје уговорне обавезе, Уједињено Краљевство и Француска су два дана касније објавиле рат Њемачкој. Пољска је пала брзо, јер су Совјети напали са истока 17. септембра. Рајнхард Хајдрих, тадашњи шеф Зихерхајтсполицаја и Зихерхајтсдинста, наредио је 21. септембра да Јевреји треба да се скупе и сконцентришу у градовима са добрим железничким везама. У почетку је намера била да се депортације Јевреја усмјере даље на исток или евентуално на Мадагаскар. Коришћењем од раније припремљених спискова, око 65.000 припадника пољске интелигенције, племића, свештеника и учитеља је убијено крајем 1939. у покушају да се уништи идентитет Пољске као нације.. Совјети су наставили да нападају, напредујући у Финској у Зимском рату, а њемачке снаге су укључене у акцију на мору. Није било скоро никаквих других активности до маја 1940, тако да је тај период постао познат као "лажни рат".

Од почетка рата, британска блокада пошиљки у Њемачку је имала утицај на привреду Рајха. Нијемци су били посебно зависни од страних залиха нафте, угља и житарица. Да би заштитио шведске испоруке руде гвожђа у Њемачку, Хитлер је наредио напад на Данску и Норвешку, која је изведен 9. априла 1940. Данска је пала за мање од једног дана, док је већи дио Норвешке пао до краја мјесеца. Почетком јуна, Њемачка је окупирала цијелу Норвешку.

Освајање Европе

Насупрот ставу многих од његових високих војних официра, Хитлер је наредио напад на Француску и Низоземску, који је почео у мају 1940. Нијемци су брзо освојили Луксембург, Холандију и Белгију, а Француска се предала се 22. јуна. Побједа у Француској довела је до порасти Хитлерове популарности, као и раста ратне грознице у Њемачкој.

Упркос одредбама Хашке конвенције, индустријска предузећа у Холандији, Француској и Белгији су стављене у службу производње ратног материјала за Њемачку. Званичници окупираних земаља су видјели ову опцију као бољу него да њихови грађани буду депортовани у Њемачку на принудни рад.

Њемачки војници марширају код Тријумфалне кампање у Паризу, 14. јун 1940. године

Нацисти су заплијенили од француске хиљада локомотива и возног парка, залихе оружја и сировина, као што су бакар, калај, нафта и никл. Такође су наметнути финансијски захтјеви владама окупираних земаља; исплате за трошкове окупације су стизали из Француске, Белгије и Норвешке. Трговинска баријера довела је до гомилања залиха, црног тржишта и неизвесности око будућности Залихе хране су биле несигурне; производња хране је опала у већини области у Европи, али не као време Првог светског рата. Многе окупиране земље је задесила глад током рата.

Хитлер је понудио мир новом британском премијеру Винстону Черчилу, што је он одбио у јулу 1940. године. Велики адмирал Ерих Редер је у јуну упозорио Хитлера да је супериорност у ваздуху предуслов за успјешну инвазију на Британију, па је наредио низ ваздушних напада на ваздушне базе и радарске странице Краљевског ваздухопловства, као и на британске градове, укључујући Лондон, Плимут и Ковентри. Међутим, њемачки Луфтвафе није успио да побједи Краљевско ваздухопловство у оно што је постало познато као битка за Британију. До краја октобра, Хитлер је схватио потребна ваздушна надмоћ неопходна за његову планирану за инвазију на Британију није могла да се оствари. Неколико историчара, укључујући Ендруа Гордона, сматрају да је главни разлог за пропаст планова инвазије био надмоћ Краљевске морнарице, а не Краљевског ваздухопловства.

Њемачки напори на обезбјеђивању нафте укључивали су преговоре о снабдијевању од новог савезника, Румуније, која се придружила силама Осовине потписивање Тројног пакта у новембру 1940. године. У фебруару 1941, Њемачки афрички корпус стигао је у Либију да помогне Италијанима у Сјеверноафричкој кампањи. Дана 6. априла, Њемачка је покренула инвазију на Југославију и Грчку. Цијела Југославија и дијелови Грчке су накнадно подијељени између Њемачке, Мађарске, Италије и Бугарске. Хрватски фашистички вођа Анте Павелић, уз подршку Италије и Њемачке, основао је Независну Државу Хрватску.

Инвазија на Совјетски Савез

Дана 22. јуна 1941, у супротности са споразумом Молотов—Рибентроп, 5,5 милиона осовинских војника је напало Совјетски Савез. Поред Хитлерове намјере стицања Лебенсраума, ова велика офанзива — под кодним именом операција Барбароса — имала је циљ да уништи Совјетски Савез и искористи његове природне ресурсе за каснију агресију на западне силе. Међу њемачким народом реакције су биле изненађење и стрепња. Многи су се забринули колико дуго ће се рат потрајати или су сумњали да Њемачка не може добити рат на два фронта.

Смрт и уништење током Стаљинградске битке, октобар 1942. године

Инвазијом је освојен огроман простор, укључујући и балтичке земље, Бјелорусију и западну Украјину. Након успјешне битке код Смоленска, Хитлер је наредио армијској групи Центар да заустави своје напредовање ка Москви и привремено преусмјери своје оклопне групе за помоћ у опкољавању Лењинграда и Кијевa. Ова пауза је дала Црвеној армији могућност да мобилише нове резерве. Напад на Москву, који је настављен у октобру 1941, завршио се катастрофално у децембру. Дана 7. децембра 1941, Јапан је напао Перл Харбор на Хавајима. Четири дана касније, Њемачка је објавила рат САД.

Хране је недостајало у освојеним областима Совјетског Савеза и Пољске, с обзиром да је војска у повлачењу спаљивала усјеве, а већи дио преосталог је однесен у Њемачку. У самој Њемачкој, оброци су морали да се смање 1942. У својој улози опуномоћеног у Четворогодишњем плану, Херман Геринг је захтијевао повећање испоруке жита из Француске и рибе из Норвешке. Жетва 1942. је била добра и залихе хране су остале одговарајуће у западној Европи.

Њемачка, као и Европа у цјелини, у потпуности је зависила од увоза нафте. У покушају да ријеши проблем несташице, Њемачка је у јуну 1942. покренула операцију Плаво, инвазију на кавкаска нафтна поља. Црвена армија је покренула противофанзиву 19. новембра и окружила осовинске снаге у Стаљинграду 23. новембра. Геринг је убиједио Хитлера да се 6. армија може снабдјевати путем ваздуха, што се показало неизводивим. Хитлерово одбијање да нареди повлачење довело је до смрти 200.000 њемачких и румунских војника; од 91.000 људи који су се предали у граду 31. јануара 1943, само се 6.000 вратило живо у Њемачку послије рата.

Прекретница и пораз

Губици су наставили да расту након Стаљинграда, што је довело до оштрог смањења популарности партије и пада морала међу војском и цивилним становништвом. Совјетске снаге су наставиле да потискују Нијемце на запад после неуспјеле њемачке офанзиве код Курска. До краја 1943, Нијемци су изгубили већину својих територијалних добитака на истоку.. У Египту, Афрички корпус фелдмаршала Ервина Ромела су поразиле британске снаге под фелдмаршалом Бернардом Монтгомеријем у октобру 1942. Савезничке снаге су се искрцале на Сицилији у јулу 1943, а у Италији у септембру. У међувремену, амерички и британски бомбардери су, са базама у Британији, отпочели операције против Њемачке. У настојању да уништи њемачки морал, многим мисијама је намерно наређивано да бомбардују цивилне циљеве. Ускоро њемачки производња авиона није могла да држи корак са губицима, а без ваздухопловне одбране, савезничка бомбардовања су постала још разорнија. Гађањем рафинерија нафте и фабрика, бомбардовања су до краја 1944. осакатила њемачке ратне напоре.

Дана 6. јуна 1944, америчке, британске и канадски снаге су успоставиле Западни фронт искрцавањем у Нормандији. Дана 20. јула 1944, Хитлер је једва преживио бомбашки напад. Због тога је наредио сурову одмазду, што је довело до хапшења 7.000 и погубљењу преко 4.900 људи. Неуспјешна Арденска офанзива (16. децембар 1944—25. јануар 1945) била је последња велика њемачки офанзива у рату и совјетске снаге су ушле у Њемачку 27. јануара. Хитлерово одбијање да призна пораз и његово стално инсистирање да се рат мора водити до последњег човјека довело до непотребне смрти и разарања у завршним мјесецима рата. Преко свог министра правде, Ота Тирака, наредио је да свако ко није спреман да се бори мора по кратком поступку на војни суд и на хиљаде људи је убијено. У многим областима, људи су тражили начине да се предају надолазећим Савезницима, упркос опоменама мјесних вођа да наставе борбу. Степен самоубистава у Немачкој се повећавао, како се рат приближавао крају, посебно у крајевима у које је стизала Црвена армија. Хитлер је такође наредио намјерно уништавање саобраћајница, мостова, индустрије и друге инфраструктура — декрет спаљена земља — али министар за наоружање Алберт Шпер је успео у томе да се ово наређење не спроведе у потпуности.

Филм Америчког ваздухопловства о разарања у центру Берлина у јулу 1945.

Током битке за Берлин (16. април 1945 — 2. мај 1945), Хитлер и његово особље су живјели у подземном Фирербункеру, док се Црвена армија приближавала. Дана 30. априла, када су совјетске снаге биле далеко два блока од Рајхсканцеларије, Хитлер и Ева Браун су извршили самоубиство. Дана 2. маја генерал Хелмут Вајдлинг је безусловно предао Берлин совјетском генералу Василију Чујкову. Хитлера је наследио велики адмирал Карл Дениц као предсједника Рајха и Гебелса као канцелар Рајха. Гебелс и његова супруга Магда су починили самоубиство сутрадан, послије убиства своје шесторо дјеце. Од 4. до 8. маја 1945. већина преосталих њемачких оружаних снага се предала безусловно. Акт о капитулацији Њемачке потписан је 7. маја, чиме је обиљежен крај Другог светског рата у Европи.

Главни чланак: Масовна самоубиства у Трећем рајху 1945.

Народна подршка Хитлеру је скоро у потпуности нестала како се рат приближавао крају. Стопа самоубистава у Њемачкој је расла, нарочито у подручјима у којима је напредовала Црвена армија. Међу војницима и партијским особљем, самоубиство се често сматрало часном и јуначком алтернативом предаји. Пропаганда о нецивилизованом понашању напредујућих совјетских снага изазвала је панику међу цивилима на Источном фронту, нарочито међу женама, које су се плашиле силовања. Више од хиљаду људи (од укупно око 16.000 становника) починило је самоубиство у Дениму око 1. маја 1945. године када се 65. армија 2. бјелоруског фронта прво пробила у дестилацију, а затим кроз град, вршећи масовна силовања, произвољно стрељајући цивиле и палећи зграде. Велики број самоубистава догодио се и у другим мјестима, укључујући Нојбранденбург (600 мртвих), Столп у Померанији (1.000 мртвих) и Берлин, гдје је најмање 7.057 људи починило самоубиство 1945. године.

Њемачке жртве

Детаљније: Жртве у Другом свјетском рату и Њемачке жртве у Другом свјетском рату

Њемачке избјеглице у Бедбургу, код Клевеа, 19. фебруара 1945. године

Процене о њемачким ратним жртвама иду од 5,5 до 6,9 милиона особа. Студија њемачког историчара Ридигера Оверманса је дала бројку од 5,3 милиона убијених и несталних припадника њемачке војске, рачунајући ту и око 900.000 регрутованих ван њемачких граница из 1937, у Аустрији и средњој и источној Европи. Цивилне жртве због савезничких стратегијских бомбардовања унутар граница из 1942. износиле су око 353.000. Друге бројке о цивилним жртвама износе око 300.000 Нијемаца (рачунајући и Јевреје) који су били жртве нацистичких политичких, расних и вјерских прогона и 200.000 који су били убијени у нацистичком програму еутаназије. Политички судови звани Зондергерихт осудили су на смрт око 12.000 чланова њемачког покрета отпора, док су цивилни судови су осудили још 40.000 Нијемаца. Такође су се десила масовна силовања Нијемица.

На крају рата, у Европи је било више од 40 милиона избјеглица, њена привреда је пропала, а 70% њене индустријске инфраструктуре је било уништено. Између 12 и 15 милиона Нијемаца је избјегло или протерано из источне и средње Европе у Њемачку. Влада Западне Њемачке је процијенила да је број жртава износи 2,2 милиона мртвих цивила због бјекства и прогона Нијемаца и присилног рада Нијемаца у Совјетском Савезу. Ова бројка је била неоспорена до 1990-их, када су неки историчари спустили број на 500.000—600.000 потврђених смртних случајева. Њемачка влада је 2006. поновила свој став о 2—2,5 милиона смртних случајева.

Географија

Територијалне промјене

Главни чланак: Територијални развој Њемачке

Као резултат пораза у Првом свјетском рату и посљедица Версајског споразума, Њемачка је изгубила Царску територију Алзас-Лорена, сјеверни дио Покрајине Шлезвиг-Холнштајн и источни дио Покрајине Источна Пруска (Мемел). Сарски басен је привремено постао протекторат Француске и Уједињеног Краљевства под условом да становници касније на референдуму одлуче којој ће се земљи придружити, а Пољска је постала засебна држава и дала је излаз на море кроз Пољски коридор, који је раздвајао Пруску од остатка Њемачке, док је Данциг постао слободан град.

Њемачка је повратила контролу над Сарским басеном кроз референдум одржан 1935. године, а Аустрију је анектирала у Аншлусу 1938. године. Минхенским споразумом из 1938. Њемачка је стекла контролу над Судетима, а остатак Чехословачке је заузет шест мјесеци касније. Под претњом инвазије са мора, Литванија је предала Мемел у марту 1939. године.

Од 1939. до 1941. године, њемачке снаге су извршиле инвазију на Пољску, Француску, Луксембург, Холандију, Белгију, Југославију, Грчку и Совјетски Савез. Мусолини је препустио Трст, Јужни Тирол и Истру Њемачкој 1943. године. На том подручју су створена два марионетска округа: Оперативна зона Јадранско приморје и Оперативна зона Алпенворланд.

Окупиране територије

Под изговор антипартизанских операција, Нијемци су убијали цивиле у 5.295 мјеста на простору окупиране Совјетске Бјелорусије

Неке од окупираних територија су припојене Њемачкој у склопу Хитлеровог дуготрајног циља стварања Великогерманског рајха. Неколико области, као што је Алзас-Лорена, стављене су под надлежност сусједног гауа (округ). Иза припојених територија били су Рајхскомисаријати, квазиколонијални режими успостављени у неким окупираним земљама. Подручја стављена под њемачку управу, као што су Протекторат Чешка и Моравска, Рајхскомисаријат Остланд (обухватао балтичке земље и Бјелорусију) и Рајхскомисаријат Украјина. Освојена подручја Белгије и Француске стављена су под контролуд Војне управе Сјеверне Француске и Белгије. Белгијски Ејпен-Малмеди, који је био у саставу Њемачке до 1919, јесте анектиран. Дио Пољске је припојен Рајху, а Генерално губернаторство је успостављено у средишњој Пољској. Владе Данске, Норвешке (Рајхскомисаријет Норвешка) и Холандије (Рајхскомисаријат Холандија) стављене су под цивилну управу коју су углавном чинили домаћи становници. Хитлер је намјеравао да ова подручја на крају укључи у састав Рајха.

Послијератне промјене

Са издавање Берлинске декларације 1945. и каснијим оснивањем Савезничко контролног савјета, четири савезничке силе су привремено преузеле власт у Њемачкој. На Потсдамској конференцији у августу 1945. године, Савезници су договорили савезничку окупацију и денацификацију земље. Њемачке је подијељена у четири зоне, свака зона је била под контролом једне савезничке силе, која је изводила репарације из своје зоне. С обзиром да је већина индустријских области била у западним зонама, Совјетском Савезу су пренијете додатне репарације. Савезнички контролни савјет је укинуо Пруску 20. маја 1947. године. Помоћ за Њемачку је почела да стиже из САД према Маршаловом плану 1948. године. Окупација је потрајала до 1949. године, када су основане земље Западна Њемачка и Источна Њемачка. Њемачка је 1970. године довршила своју границу за Пољском потписивањем Варшавског споразума. Њемачка је остала подијељена до 1990. године, када су Савезници одустали од свих захтјева према њемачкој територији Споразумом о коначном поравњању у односу на Њемачку, којим је и Њемачка одустала од потраживања територија које је изгубила током Првог свјетског рата.

Политички систем

Хајнрих Химлер, Хитлер и Виктор Луце поздрављају на нацистички начин на Нирнбершком митингу, септембра 1934. године

Идеологија

Детаљније: Нацизам

Националсоцијалистичка њемачка радничка партија је била крајње десничарска политичка странка која је стицала подршку у вријеме друштвених и финансијских потреса који су се десили са почетка Велике кризе 1929. године. Док је био у затвору после неуспјелог Пивничког пуча 1923, Хитлер је написао Мајн кампф, где је изнио свој план трансформације њемачког друштва на основу расе. Нацистичка идеологија је обједињавала елементе антисемитизма, расне чистоће и еугенике, и комбиновала их са пангерманизамом и територијалним ширењем са циљем добијања већег Лебенсраума за германске народе. Режим је покушао да добије ову нову територију нападајући Пољску и Совјетски Савез, са намјером да депортује или убије Јевреје и Словене који тамо живе, а који су сматрали инфериорним у односу на аријевску расу и дијелом јудеобољшевичке завјере. Нацистички режим је вјеровао да сам Њемачка може побиједити бољшевичке снаге и сачувати човјечанство од свјетске доминације међународног јеврејства. Други које су нацисти сматрали недостојним живота били су људи са менталним или физичким обољењима, Роми, хомосексуалци, Јеховини свједоци и друштвени отпадници.

Под утицајем Фолкиш покрета, режим је био против културног модернизма и подржавао је развој велике војске на штету интелектуализма. Креативност и умјетност су угушене, осим у случају када би могао да послужи као средство пропаганде. Странка је користила симболе, као што је Крвава застава, и ритуале, као што су митинзи Нацистичке партије, да негује јединство и учврсти популарност режима.

Власт

Види још: Влада Трећег рајха

Хитлер, Геринг, Гебелс и Рудолф Хес током војне параде 1933. године

Хитлер је Њемачком владао аутократски истицањем Принципа вође (Фирерпринцип), који је тражио потпуно послушност свих подређених. Он је видио структуру власти као пирамиду, са собом — као непогрешиви вођа — на врху. Партијски положај није одређиван на изборима, а позиције су попуњаване именовањем од оних који су били на вишем положају. Партија је користила пропаганду како би развила култ личности око Хитлера. Историчари, као што је Кершав, наглашавају психолошки утицај Хитлерових говорничких способности. Роџер Гил каже: „Његови покретни говори заузимали су ум и срца огромног броја њемачког народа: он је практично хипнотисао своју публику”.

Док су највиши званичници извјештавали Хитлера и слиједили његову политику, имали су значајну аутономију. Он је очекивао од званичника да „раде према фиреру” — да преузму иницијативу у промоцији политика и дјеловања у складу са циљевима партије и Хитлеровим жељама, без његовог учешћа у свакодневном одлучивању. Влада није била координисано, кооперативно тијело, већ неорганизовани збир фракција које предводи партијска елита, која се борила да удвостручи моћ и стекле фирерову наклоност. Хитлеров стил руковођења био је да да контрадикторна наређења свим подређенима и да их ставља на мјеста гдје су се њихове дужности и одговорности преклапале. На тај начин је подстицао неповјерење, конкуренцију и сукобе између својих подређених, како би консолидовао и максимизирао властиту моћ.

Узастопним Рајхсштатфалтер декретима од 1933. до 1935. године укинуте су конститутивне државе (ландер) Њемачке и замјењене су новом административном подјелом, гау, којом су управљале нацистичке вође (гаулајтери). Промјене никада нису у потпуности спроведене, јер су се ландери и даље користили као административне подјеле за нека владина одјељења, као што је образовање. Ово је довело до бирократског замагљивања преклапајући надлежности и одговорности типичне за административни стил нацистичког режима.

Јеврејски цивилни службеници су изгубили своје послове 1933. године, осим оних који су били у војној служби у Првом свјетском рату. Чланови Нацистичке партије или њени симпатизери су постављени на њихова мјеста. Као дио поступка Глајхшалтунга, Закон о мјесној власти Рајха из 1935. укинуо је локалне изборе и од тада је градоначелнике постављало министарство унутрашњих послова.

Правни систем

Детаљније: Правни систем Њемачке

Графикон који приказује псеудонаучну расну подјелу која је кориштена као расна политике Трећег рајха

Цивилни службеници и припадници војске су од августа 1934. године били дужни заклети се на безусловну послушност Адолфу Хитлеру. Овај закон је био основа Фирерпринципа, концепта по коме је Хитлерова ријеч изнад сваког постојећег закона. Свако дјело које је Хитлер санкционисао — чак и убиство — постало је законито. Свако законодавство које је предлагао кабинет министара морала је одобрити канцеларија замјеника фирера Рудолфа Хеса, која је могла ставити вето на именовања највиших цивилних службеника.

Већина правосудних система и законских прописа Вајмарске републике који су се бавили неполитичким злочини опстали су и током и послије нацистичке ере. Судови су пресуђивали и извршавали далеко више смртних пресуда него прије нацистичког преузимања власти. Људи који су били осуђени за три или више прекршаја — чак и ситних — могли су се сматрати обичним преступницима и казне су им могле бити на неодређено вријеме. Људи као што су проститутке и џепароши су оцјењени као инхеретно криминални и пријетња расној заједници. Хиљаде људи је ухапшено и осуђено на неодређено вријеме без суђења.

Састанак четвори правника који су наметали нацистичку идеологију кроз правни систем Њемачке (слијева надесно: Роланд Фрајслер, Франц Шлегелбергер, Ото Георг Тирак и Курт Ротенбергер)

Нова врста суда, Народни суд правде, успостављена је 1934. како би се бавила политичким случајевима. Овај суд је пресудио више од 5.000 смртних пресуда до његовог распуштања 1945. године. Смртна казна се могла добити због кривичних дјела као што је комунизам, штампање револуционарних летака или због шала на рачун Хитлера или других званичника. Гестапо је био задужен за истражно полицијско дјеловање како би се спровела националсоцијалистичке идеологија док су проналазили и затвара политичке преступнике, Јевреје и друге непожељне. Политички преступници који су пуштени из притвора, обично су поново били ухапшени од стране Гестапоа и затим послати у концентрационе логоре.

Нацисти су користили пропаганду како би шири концепт Расеншанд (расна срамота) како би оправдали потребу за таквим законима. У септембру 1935. године, донесени су Нирнбершки закони. Ови закони су на почетку забранили сексуалне односе и бракове између Јевреја и Аријеваца, а касније су проширени и на Роме, црнце или на њихове потомке. Законом је такође забрањено запошљавање Нијемица млађих од 45 године као послуге у јеврејским домовима. Према Цивилном закону Рајха само они „њемачке или сродне крви” имали су право на држављанство. То је значило да Јевреји и неаријевци нису имали право на држављанство. Текст закона је такође дозвољавао нацистима да одузму држављанство свима који нису довољно подржавали режим. Додатна уредба издата у новембру дефинисала је као Јевреје особе које имају три јеврејска дједа и бабе или два дједа и бабе уколико су слиједили јеврејску вјеру.

Војска и паравојска

Вермахт

Главни чланак: Вермахт

Колона тенкова и других оклопних возила Панцервафеа код Стаљинграда

Јединствене оружане снаге Њемачке од 1935. до 1945. године носиле су назив Вермахт (одбрамбене снаге). Видови одбрамбених снага су били Хер (копнена војска), Кригсмарине (морнарица) и Луфтвафе (ваздухопловство). Од 2. августа 1934. године, припадници оружаних снага били су дужни положити заклетву на безусловној вијерности Хитлеру лично. Као супротност ранијој заклетви, која се полагала на вијерност уставу земље и њеним законима, нова заклетва је од припадника оружаних снага тражила да послушају Хитлер чак и ако им наређено да предузму нешто незаконито. Хитлер је одлучио да оружане снаге морају толерисати, чак и пружити логистичку подршку, Ајнзацгрупе — мобилним одредима смрти који су одговорни за смрти милионе људи у источној Европи — када је то било тактички могуће. Припадници Вермахта су учествовали и непосредно у Холокаусту стрељањем цивила или извршењем геноцида под маском противпартизанских операција. Према партијског агенди Јевреји су били главни подстрекачи партизанске борбе и према томе морали су да се елиминишу. Хајнрих је 8. јула 1941. године најавио да се сви Јевреји сматрају партизанима и наредио је да се сви Јевреји мушког пола старости од 15 до 45 година стрељају. До августа, наређење је проширено на цјелокупно јеврејско становништво.

Упркос напорима земље да се војно припреми, привреда није могла да одржи дуготрајни рат. Стратегија је развијена на основу тактике Блицкриг (муњевити рат), која је укључивала брзе координисане нападе који су избјегавали јаке непријатељске тачке. Напади су почињали са артиљеријским гранатирање, затим бомбардовањем и кажњавањем. Затим би услиједио тенковски напад и на крају би се пјешадија како би обезбједила заузету област. Побједе су настављене до средине четрдесетих година, али неуспјех да се побиједи Британија била је прва прекретница у рату. Одлука о нападу на Совјетски Савез и одлучујући пораз у Стаљинграду, довео је до повлачења њемачке војске и евентуалног губитка рата. Укупан број војника који су служили у Вермахту до 1935. до 1945. године био је око 18,2 милиона, од чега је 5,3 милиона погинуло.

СА и СС

Главни чланци: Штурмабтајлунг и Шуцштафел

(горе) Припадници СА спроводе бојкот јеврејских радњи, 1. април 1933. године
(доле) Инспекција снага СС дивизија Тјелесна гарда Адолфа Хитлера у Берлину, 1938. године

Штурмабтајлунг (СА; јуришни одред), основан 1921. године, био је прво паравојно крило Нацистичке партије; њихов почетни задатак био је да заштити нацистичке вође на скуповима и митинзима. Они су такође учествовали у уличним борбама против супарничких политичких странака и насилних акција против Јевреја и других. Под вођством Ернеста Рема СА је до 1934. године имао преком пола милиона припадника — укључујући резерву 4,5 милиона — у то вријеме регуларна војска је још увијек била ограничена на 100.000 војника према Версајском споразуму.

Рем се надао да ће преузети заповједништво над војска и да ће је апсорбовати у редове СА. Хинденбурга и министар одбране Вернер фон Бломберг су пријетили наметањем ратног закона уколико се дјелатности СА не ограниче. Хитлер је такође сумњао да Рем има намјеру да га смијени, па је наредио убиства Рема и других политичких непријатеља. До 200 људи је убијено од 30. јуна до 2. јула 1934. у догађају познатом као Ноћ дугих ножева. Након ове чистке, СА више није била главна сила.

Шуцштафел (СС; Заштитни ешалон) првобитно је био мала телохранитељска јединица у оквиру СА, а која је постала једна од највећих и најмоћнијих скупина у Трећем рајху. Предвођена рајхсфирером СС Хајнрихом Химлером од 1929. године, СС до 1938. године имала преко четвртине милиона припадника. Химлер је у почетку СС видио као елитну скупину телохранитеља, Хитлерову посљедњу линију одбране. Вафен-СС, војни огранак СС, постао је дефакто четврити вид Вермахта, међутим, никада није био „озбиљни супарник” Херу. Никада није добила потпуну „независну команду” и по питању тешког оружја и опреме зависила је од војске. До краја 1942. године како се потиснута Совјетска војска опорављала и како су губици Вафен-СС расли, изборни и расни захтјеви више нису поштовани. Са регрутовањем заснованим на експанзији, Вафен-СС до 1943. године више није могао претендовати на елитни борбени статус. Јединице Вафен-СС починиле су многе злочине над цивилима и савезницима. До 60.000 припадника Вафен-СС служило је у концентрационим логорима и логорима смрти. Трећину припадника Ајнзацгрупе који су били одговорни за масовна убиства, регрутовало је особље Вафен-СС. Од 1935. па надаље, СС је спроводио прогон Јевреја, који су били заробљени у гетоима и концентрационим логорима. Са избијањем Другог свјетског рата, јединице Ајнзацгрупе СС пратиле су војску у Пољској и Совјетском Савезу, гдје су од 1941. до 1945. године убили више од два милиона људи, укључујући 1,3 милиона Јевреја. СС-Тотенкофвербанде (јединице „Мртвачка глава”) водиле су концентрационе логоре и логоре смрти, гдје су убијени милиони људи.

Химлер је 1931. године организовао обавјештају службу СС познату као Зихерхајтсдинст (СД; Безбједносна служба) под заповједништвом свог замјеника, Хајдриха. Ова организација била је задужена за проналажење и хапшење комуниста и других политичких противника. Химлер започео успостављање паралелне привреде под покровитељством Главне канцеларије СС за привреду и администрацију. Ово холдинг предузеће је посједовало корпорације за становање, фабрике и издавачке куће.

Привреда

Главни чланак: Привреда Трећег рајха

Економија Рајха

Постројење синтетичког уља ИГ Фарбена у изградњу код Буна Верке (1941). Ово постројење је било дио комплекса у концентрационом логору Аушвиц

Највећа привредна потешкоћа за нацистичку власт била је та што су се на почетку владавине сусрела са стопом незапослености од 30%. Економиста Хјалмар Шахт, предсједник Рајхсбанке и министар привреде, створио схему за финансирање дефицита у мају 1933. године. Капитални пројекти су плаћени издавањем мјеница под називом Мефо рачуни. Када су новчанице представљене као средство за плаћање, Рајхсбанка је отпочела штампање новца. Хитлер и његов тим за економију очекивали су да ће надолазећа територијална експанзија обезбиједити средства за враћање високог државног дуга. Шахтова администрација постигла је нагли пад стопе незапослености, највећи међу свих земљама током Велике кризе. Економски опоравак био је неуједначен, са смањеним радним временом и нередовном расположивошћу потреба, што је довело до разочарења режимом већ 1934. године.

Октобра 1933. године ваздухопловна фабрика Јункерс је експроприсана. У сарадњи са другим произвођачима авиона и под вођством министра ваздухопловства Геринга, производња је повећана. Од радне снаге од 3200 људи који су производили 100 јединки годишње 1932. године, индустрија је расла и запослила четвртину милиона радника који су производили 10.000 технички напредних летјелица мање него десет година касније.

Створена је сложена бирократија за регулисање увоза сировина и готових производа са намјером да се елиминише страна конкуренција на њемачком тржишту и побољша државни платни биланс. Нацисти су подстакли развој синтетичких замјена за материјале као што су уље и текстил. С обзиром да је тржиште било претрпано, а цијене нафте ниске, нацистичка власт је 1933. склопила споразум о подјели профита са компанијом ИГ Фарбен, гарантујући им 5% поврата на капитал уложен у њену фабрику синтетичког уља у Лојни. Сваки профит већи од тог износа би се предао Рајху. Фарбен је до 1936. пожалио што је склопио тај договор, јер је до тада дошло до вишка профита. У другом покушају да обезбиједи одговарајуће ратне залихе нафте, Њемачка је уцијенила Румунију како би потписала трговински споразум у марту 1939. године.

Велики пројекти јавних радова који се финансирају са дефицитом потрошње укључивали су изградњу мреже аутопутева и финансирање програма које је покренула претходна влада за побољшање становања и пољопривреде. Да би се стимулисала грађевинска индустрија, понуђени су кредити приватним предузећима, а за куповину кућа и поправке су понуђене субвенције. Под условом да супруга напусти радно мјесто, млади парови аријевског поријекла који су намјеравали да се вјенчају могли су добити зајам од 1.000 рајхсмарака, а износ који је требало вратити је смање за 25% за свако рођено дијете. Упозорење да је жена морала остати незапослена стављено је ван снаге 1937. због недостатка квалификованих радника.

Замишљајући широко власништво над аутомобилима као дио нове Њемачке, Хитлер је договорио да дизајнер Фердинанд Порше изради планове за аутомобил Снага кроз радост, аутомобил који би свако могао приуштити. Прототип је приказан на Међународном аутомобилском сајму у Берлину 17. фебруара 1939. године. Избијањем Другог свјетског рата фабрика, првобитна сврха фабрике је преиначена у производњу војних возила. Ниједан није продат све до послије рата, када је возило преименовано у Фолксваген (народни аутомобил).

Слијева на десно: Хитлер, Роберт Лај, шеф Њемачког фронта рада, Фердинанд Проше, произвођач наоружања и Херман Геринг, шеф четворогодишњег плана (1942).

Шест милиона људи било је незапослено када су нацисти преузели власт 1933, а до 1937. незапослених било је мање од милион. Дјелимичан разлог је био уклањање жена са радним мјеста. Реалне наднице пале су за 25% између 1933. и 1938. године. Након распада синдиката у мају 1933, њихова средства су заплијењена, а руководство ухапшено, укључујући и оне који су покушали да сарађују с нацистима. Нова организација, Њемачки раднички фронт, створена је и стављена под надзор функционера Нацистичке партије Роберта Лаја. Просјечна радна седмица 1933. трајала је 43 сата; до 1939. повећала се на 47 сати.

Почетком 1934. фокус се поновно окренуо на наоружавање. Војни расходи су до 1935. чинили 73% владиних расхода на робу и услуга. Хитлер је 18. октобра 1936. именовао Геринга за опуномоћеника четворогодишњег плана, са намјером да убрза поновно наоружавање. Осим што је позвао на брзу изградњу челичана, фабрика синтетичких гума и другим фабрика, Геринг је увео контролу надница и цијена и ограничио издавање дивиденада на дионице. Велики расходи су направљени за поновно наоружавање упркос растућим дефицитима. Планови који су откривени крајем 1938. о великом увећању морнарице и ваздухопловства било је немогуће испунити, јер је Њемачкој недостајало финансија и материјалних средстава за изградњу планираних јединица, као и потребног горива за њихово одржавање. Увођењем обавезног војног рока 1935, Рајхсвер, који је према Версајском споразума био ограничен на 100.000, на почетку Другог свјетског рата проширио се на 750.000 активних службеника, са још милион у резерви. До јануара 1939. незапосленост се смањила на 301.800, а до септембра је пала на само 77.500.

Ратна привреда и принудни рад

Детаљније: Принудни рад под њемачком влашћу током Другог свјетског рата

Жена са беџом Остарбајтер и посторејењу ИГ Фарбена у Аушвицу.

Нацистичка ратна привреда била је мјешовита привреда која је комбиновала слободно тржиште са централним планирањем. Историчар Ричард Овери описује то као нешто између командне привреде Совјетског Савеза и капиталистичког система Сједињених Држава.

Послије смрти министра наоружавања Фрица Тота 1942, Хитлер је за његову замјену именовао Алберта Шпера. Ратно рационализовање робе широке потрошње довело је до повећања личне штедње, средстава која су заузврат посуђена влади за подршку ратним напорима. Ратни расходи су до 1944. чинили 75% бруто домаћег производа Њемачке, у поређењу са 60% у Совјетском Савезу и 55% у Британији. Шпер је побољшао производњу централизацијом планирања и контроле, смањењем производње робе широке потрошње и употребом присилног рада и ропства. Ратна привреда се на крају у великој мјери ослањала на робовски рад. Њемачка је увезла и поробила око 12 милиона људи из 20 европских земаља за рад у фабрикама и на фармама. Отприлике 75% били су источноевропског поријекла. Многи су били жртве савезничког бомбардовања, јер су имали лошу заштиту од ваздушних напада. Лоши животни услови довели су до високих стопа обољења, повреда и смрти, као и до саботажа и криминалних дјелатности. Ратна привреда се такође ослањала на велику пљачку, прво кроз државу која је одузимала имовину јеврејским грађанима, а касније и пљачком ресурса окупираних територија.

Страни радници доведени у Њемачку сврстани су у четири категорије: гастарбајтери, војни интернирци, цивилни радници и источни радници. Свака група је била подложна различитим прописима. Нацисти су забранили сексуалне односе између Нијемаца и страних радника.

До 1944. више од пола милиона жена служило је као помоћно средство у њемачким оружаним снагама. Број плаћених жена повећао се само за 271.000 (1,8%) од 1939. до 1944. године. Како је производња робе широке потрошње била смањења, жене су напустиле те индустрије ради запошљавања у ратној привреди. Такође су узимали послове које су раније имали мушкарци, посебно на фармама и у породичним продавницама.

Веома тешко савезничко стратешко бомбардовање циљало је на рафинерије које производе синтетичку нафту и бензин, као и на њемачки транспортни систем, посебно на жељезничка дворишта и канале. Индустрија наоружања почела је да се распада до септембра 1944. године. До новембра горивни угаљ више није стизао на своја одредишта, а производња новог наоружања више није била могућа. Овери тврди да је бомбардовање оптеретило њемачку ратну привреду и приморало је да до четвртине свог људства и индустрије преусмјери у противавионске ресурсе, што је врло вјероватно скратило рат.

Финансијска експлоатација освојених територија

Главни чланак: Нацистичке пљачке

Њемачки плијен складиштен у дворској цркви Елинген, Баварска (април 1945).

Током рата, нацисти су извукли значај плијен из окупиране Европе. Историчар и ратни дописник Вилијам Л. Ширер пише: „Укупна количина [нацистичког] плијена никада неће бити позната; показало се да је изнад способности човјека да то израчуна”. Златне резерве и други инострани фондови заплијењени су из националних банака окупираних територија, док су се обично наметали велики „трошкови окупације”. До краја рата, нацисти су израчунали да трошкови износе 60 милијарди рајхсмарака, а само Француска је платила 31,5 милијарди. Банка Француске је била приморана да обезбиједи 4,5 милијарди рајхсмарака у „кредитима” Њемачкој, док су нацисти процијенили додатних 500.000 рајхсмарака Вишијевској Француској у облику „такси” и других разних намета. Нацисти су на сличан начин експлоатисали и друге освојене територије. Након рата, Истраживање стратешког бомбардовања Сједињених Држава закључило је да је Њемачка прибавила 104 милијарде рајхсмарака у виду трошкова окупације и других трансфера богатства из окупиране Европе, укључујући двије трећине бруто домаћег производа Белгије и Холандије.

Нацистичка пљачка укључивала је приватне и јавне умјетничке збирке, артефакте, племените метале, књиге и личне ствари. Хитлер и Геринг били су посебно заинтересовани за набавку опљачканог умјетничког блага из окупиране Европе, који су првобитно планирали да искористе за попуњавање галерије планираног Фиреровог музеја, а касније за личну колекцију. Геринг је, након што је готово из цијеле окупиране Пољске шест мјесеци послије њемачке инвазије сабрао сва умјетничка дјела, на крају развио колекцију вриједну преко 50 милиона рајхсмарака. Оперативни штаб рајхслајтера Розенберга основан је 1940. за пљачку умјетничких дјела и културног материјала из јавних и приватних збирки, библиотека и музеја широк Европе. Француска је претрпјела највећи обим нацистичке пљачке. Око 26.000 вагона умјетничког блага, намјештаја и других опљачканих предмета послато је у Њемачку из Француске. До јануара 1941, Розенберг је опљачкано благо из Француске процијенио на више од једне милијарде рајхсмарака. Осим тога, војници су пљачкали или куповали робу попут производа и одјеће — предмета које је у Њемачкој било све теже набавити — за пошиљку кући.

Узимане су и роба и сировине. Процјењује се да је у Француској током рата заплијењено 9 милиона тона житарица, укључујући 75% овса. Осим тога, узето је 80% нафте у земљи и 74% њене производње челика. Процјењује се да је вриједност овог плијена 184,5 милијарди француских франака. У Пољској је нацистичка пљачка сировина започета чак и прије него што се њемачка инвазија завршила.

Након операција Барбароса, Совјетски Савез је такође опљачкан. Само 1943. 9 милиона тона житарица, 2 милиона тона сточне хране, 3 милиона тона кромпира и 662.000 тона меса послато је у Њемачку. Током њемачке окупације одведено је око 12 милиона свиња и 13 милиона оваца. Вриједност ове пљачке процјењује се на 4 милијарде рајхсмарака. Овај релативно мали број у поређењу са окупираним државама западне Европе може се приписати разорним борбама на Источном фронту.

Расна политика и еугеника

Расизам и антисемитизам

Главни чланци: Расизам и нацизам, Расна политика Трећег рајха и Нацистичка еугеника

Расизам и антисемитизам су били основна начела Нацистичке партије и нацистичког режима. Расна политика Трећег рајха била је заснована на увјерење о постојању супериорне више расе. Нацисти су исказивали постојање расног сукоба између Аријевске више расе и нижих раса, нарочито Јевреја, који су сматрани мјешавином раса која се инфилтрирала у друштво и која је одговорна за експлоатацију и репресију Аријевске расе.

Прогон Јевреја

Детаљније: Противјеврејско законодавство у предратном Трећем рајху

Нацистички бојкот јеврејског пословања, април 1933. године. Протестанти узвикују „Нијемци! Браните се! Не купујте од Јевреја!”.

Дискриминација Јевреја почела је одмах по преузимању власти. Након вишемјесечног низа напада припадника СА на јеврејска предузећа и синагоге, Хитлер је 1. априла 1933. прогласио национални бојкот јеврејских предузећа. Закон о обнови професионалне грађанске службе усвоје 7. априла, приморао је све неаријевске државне службенике на повлачење из правне професије и грађанске службе. Слично законодавство убрзо је одузело другим јеврејским стручњацима право на праксу, па је 11. априла објављен декрет по којем се свако ко има барем једног јеврејског родитеља или дједа не сматра Аријевцем. Као дио настојања да се уклони јеврејски утицај из културног живота, чланови Националсоцијалистичког њемачког студентског савеза уклонили су из библиотека све књиге које се не сматрају њемачким, а спаљивање књига широм земље одржано је 10. маја.

Режим је путем насиља и економског притиска подстицао Јевреје да добровољно напусте земљу. Јеврејским предузећима је ускраћен приступ тржишту, забрањено је оглашавање и приступ владиним уговорима. Грађани су малтретирани и изложени насилним нападима. Многи градови су постављали натписе о забрани уласка Јеврејима.

Јеврејски младић Хершел Гриншпан је 7. новембра 1938. упуцао и убио Ернста фон Рата, секретара дипломатске мисије у њемачкој амбасади у Паризу, у знак протеста против третирања његове породице у Њемачкој. Овај инцидент пружио је изговор за погром који су нацисти подстакли против Јевреја два дана касније. Припадници СА оштетили су или уништили синагоге и јеврејску имовину широм земље. Најмање 91 Јевреј је убијен током овог погрома, који ће касније постати познат као Кристална ноћ. Јеврејима су у наредним мјесецима наметнута додатна ограничења — забрањено им је да посједују предузећа или раде у малопродајним објектима, возе аутомобиле, одлазе у биоскоп, посјећују библиотеку или посједују оружје, а јеврејске ученике су избацивали из школа. Јеврејска заједница је кажњена са милијарду рајхсмарака за плаћање штете која је настала током Кристалне ноћи и речено јој је да ће сва потраживања осигурања бити одузета. Око 250.000 од 437.000 њемачких Јевреја емигрирало до 1939. у Сједињене Државе, Аргентину, Уједињено Краљевство, Палестину и друге земље. Многи су одлучили да остану у континенталној Европи. Исељеницима у Палестину било је дозвољено да тамо преносе имовину према условима Хавара уговора, али они који су се преселили у друге земље морали су оставити готово сву своју имовину, коју је влада заплијенила.

Прогон Рома

Детаљније: Геноцид над Ромима

Као и Јевреји, Роми су били изложени прогонима од првих дана режима. Ромима је било забрањено да ступају у брак са особама њемачког поријекла. Отпремани су у концентрационе логоре од 1935, а многи су убијени. Након инвазије на Пољску, 2.500 Рома и Синта депортовано је из Њемачке у Генерално губернаторство, гдје су се налазили у радним логорима. Преживјели су вјероватно убијани у Белзецу, Собибору или Треблинки. Додатних 5.00 Синта и аустријских Лалера депортовано је у Лођски гето крај 1941, гдје је према процјенама половина умрла. Роми који су преживјели гето касније су премјештени у логор смрти Хелмно почетком 1942. године.

Нацисти су намјеравали да депортују све Роме из Њемачке и због тога су их затворили у ромске логоре (њем. Zigeunerlager). Химлер је наредио њихову депортацију из Њемачке у децембру 1942, уз неколико изузетака. Укупно 23.000 Рома депортовано је у концентрациони логор Аушвиц, од чега је 19.000 умрло. Изван Њемачке, Роми су редовно коришћени за принудни рад, мада су многи убијени. У балтичким земљама и Совјетском Савезу, СС, Вермахт и СА убили су 30.000 Рома. У окупираној Србији убијено је 1.000 до 12.000 Рома, док је у Независној Држави Хрватској убијено скоро свих 25.000 Рома. Према процјенама на крају рата, укупан број убијених је износио око 220.000, што је било приближно 25% ромске популације у Европи.

Људи са инвалидитетом

Главни чланак: Акција Т4

Постер Канцеларије за расну политику Трећег рајха: „60.000 рајхсмарака је колико ова особа са насљедном болешћу кошта заједницу током свога живота. Суграђани, то је и ваш новац”.

Акција Т4 била је програм систематског убијања физички и ментално ометених и пацијената у психијатријским болницама који се спроводио углавном од 1939. до 1941, а настављен је и до краја рата. У почетку су жртве убијали припадници Ајнзацгрупе и остали; гасне коморе и душегупке које су користиле угљен-моноксид коришћене су почетком 1940. године. Према Закону о спрјечавању рађања потомака с насљедним обољењем, који је усвојен 14. јула 1933, више од 400.000 појединаца прошло је принудну стерилизацију. Више од половине су они који се сматрају ментално ометеним, што укључује не само људе који су имали лоше резултате на тестовима интелигенције, већ и оне који су одступили од очекиваних стандарда понашања у погледу штедљивости, сексуалног понашања и педантности. Већина жртава долази из група у неповољном положају, попут проститутки, сиромашних, бескућника и криминалаца. Друге групе које су прогоњене и убијане укључивале су Јеховине свједоке, хомосексуалце, социјално неприхватљиве и чланове политичке и вјерске опозиције.

Генералплан Ост

Главни чланак: Генералплан Ост

Њемачки рат на истоку заснивао се на Хитлеровог дугогодишњем виђењу Јевреја као великих непријатеља њемачког народа и да за ширење Њемачке потребан „животни простор” (њем. Lebensraum). Хитлер је своју пажњу усмјерио на источну Европу, са циљем да освоји Пољску и Совјетски Савез. Након окупације Пољске 1939, сви Јевреји који су живјели у Генералном губернаторству затворени су у гета, а они који су били физички способни морали су обављати принудне радове. Хитлер је 1941. одлучио потпуно уништити пољски народ; у року од 15 до 20 године Генерално губернаторство требало је бити очишћено од етничких Пољака и поновно насељено њемачким колонистима. Око 3,8 до 4 милиона Пољака остали би као робови, дио ропске радне снаге од 14 милиона који су нацисти намјеравали створити користећи грађане окупираних територија.

Генералплан Ост („генерални план за Исток”) позвао је на депортацију становништва окупиране источне Европе и Совјетског Савеза у Сибир, на употребу њих као робовске радне снаге или на њихово убиство. Да би утврдио ко треба бити убијен, Химлер је створио Фолкслист, систем класификације људе за које се сматра да су њемачке крви. Наредио је да оне германског поријекла који су одбили да буду класификовани као етнички Нијемци депортују у концентрационе логоре, одузму им дјецу или распореде на принудни рад. План је укључивао отимање дјеце за које се сматрало да имају аријевско-нордијске особине, за које се претпостављало да су њемачког поријекла. Циљ је био спровођење Генералплана Ост након освајања Совјетског Савеза, али како инвазије није успјела Хитлер је морао размотрити друге опције. Један од приједлога био је масовна присилна депортација Јевреја у Пољску, Палестину или на Мадагаскар.

Осим што су елиминисали Јевреје, нацисти су планирали смањити становништво освојених територија за 30 милиона глађу у акцији под називом План глади. Залихе хране би биле преусмјерене на њемачку војску и њемачке цивиле. Градови би били сравњени, а земљиште би било препуштено шумама или поновно насељено њемачким колонистима. Заједно, План глади и Генералплан Ост довели би до гладовања 80 милиона људи у Совјетском Савезу. Ови дјелимично испуњени планови резултирали су демоцидном смрћу приближно 19,3 милиона цивила и ратних заробљеника широм Совјетског Савеза и другдје у Европи. Током рата Совјетски Савез је изгубио укупно 27 милиона људи, мање од 9 милиона од тога је погинуло у борбама. Сваки четврти становник Совјетског Савеза је или убијен или рањен.

Холокауст и коначно рјешење

Главни чланак: Холокауст

Вагон препун лешева испред крематоријума у концентрационом логору Бухенвалд који је ослободила америчка војска, 1945. године.

Отприлике за вријеме неуспјешне офанзиве на Москву у децембру 1941, Хитлер је одлучио да Јевреји Европе морају бити одмах истребљени. И док су убиства јеврејских цивила било у току на окупираним територијама Пољске и Совјетског Савеза било у току, планови за тотално уништење јеврејског становништва Европе — 11 милиона људи — формализовани су на Ванзејској конференцији од 20. јануара 1942. године. Неки Јевреји би радили до смрти, а остатак би био убијен спровођењем Коначног рјешења јеврејског питања. У почетку су жртве убијали стрељачки водови Ајнзацгупа, затим стационирам гасним коморама или душегупкама, али су се ове методе показале непрактичним за операцију ове размјере. До 1942. логори смрти опремљени гасним коморама су основану у Аушвицу, Хелмну, Собибору, Треблинки, и другде. Укупан број убијених Јевреја се процјењује на 5,5 до 6 милиона, укључујући више од милиона дјеце.

Савезници су добили информације о овим убиствима од пољске избјегличке владе и пољског руководства у Варшави, углавном на основу информација које је прикупила Пољска подземна држава. Њемачки грађани су такође имали приступ информацијама о томе шта се дешава, јер су војници који су се враћали са окупираних територија причали шта су видјели и радили. Историчар Ричард Џ. Еванс наводи да већина њемачких грађана није одобравала геноцид.

Прогон Пољака

Детаљније: Окупација Пољске (1939—1945)

Главни чланак: Нацистички злочини над Пољацима

Нацисти су на Пољаке гледали као на подљудске неаријавце, а током њемачке окупације Пољске убијено 2,7 милиона Пољака. Пољски цивили су били подвргнути присилном раду у њемачкој индустрији, интернирању, протјеривању како би се уступило мјесто њемачким колонистима и масовним погубљењима. Њемачке власти су се упустиле у систематске напоне да униште пољску културу и национални идентитет. Током акције АБ, многи универзитетски професори и припадници пољске интелигенције су ухапшени, пребачени у концентрационе логоре или убијени. Током рата, Пољске је изгубиле процијењених 39—45% љекара и стоматолога, 26—57% адвоката, 15—30% наставника, 30—40% научника и универзитетских професора и 18—28% свештенства.

Злостављање совјетских ратних заробљеника

Детаљније: Њемачко злостављање совјетских ратних заробљеника

Совјетски ратни заробљеници у Маутхаузену.

Нацисти су заробили 5,75 милиона совјетских војника, више него што су заробили од свих осталих сила Савезника заједно. Процјењује се да су од тог броја убили 3,3 милиона, од којих је 2,8 милиона убијано између јуна 1941. и јануара 1942. године. Многи ратни заробљеници су умрли од глади или су прибјегли канибализму док су држани у торовима на отвореном у Аушвицу и другим логорима.

Од 1942. па надаље, на совјетске ратне заробљенике се гледало као на извор принудне радне снаге и боље су третирани како би могли радити. До децембра 1944. радило је 750.000 совјетских ратних заробљеника, у њемачким фабрикама наоружања (кршећи Хашку и Женевску конвенцију), рудницима и фармама.

Друштво

Образовање

Види још: Универзитетско образовање у Трећем рајху

Антисемитско законодавство усвојено 1933. довело је до уклањања свих јеврејских наставника, професора и званичника из образовног система. Већина наставника морала је бити учлањена у Националсоцијалистички савез наставника, а универзитетски професори морали су се придружити Националсоцијалистичком савезу њемачких предавача. Наставници су морали положити заклетву на лојалност и послушност Хитлеру, а оне који нису исказали довољну сагласност са партијским идеалима често су пријављивали ученици или колеге и на крају би их отпуштали. Недостатак средстава за плате довео је до тога су многи наставници напустили професију. Просјечна величина разреда повећала се са 37 у 1927. на 43. у 1938. због резултирајућег недостатка наставника.

Често контрадикторне директиве издавали су министара унутрашњих послова Вилхелм Фрик, министар науке, образовања и културе Бернхард Руст и друге агенције у погледу садржаја часова и прихватљивих уџбеника за употребу у основним и средњим школама. Књиге које је режим сматрао неприхватљивим уклоњене су из школских библиотека. Индоктринација у нацистичку идеологију постала је обавезна у јануару 1934. године. Ученици изабрани за будуће чланове партијске елите били су индоктринирани од своје 12 године у школама Адолфа Хитлера за основно образовање и Националним политичким образовним заводима за средње образовање. Детаљна индоктринација будућих носилаца елитног војног чина предузета је у Дворцима покрета.

Нацистички поздрав у школи (1934): дјеца су индоктринирана у раном добу.

Основно и средње образовање фокусирано је на расну биологију, популациону политику, културу, географију и физичку спремност. Наставни план и програм из већине предмета, укључујући биологију, географију, па чак и аритметику, промијењен је како би фокус био на раси. Војно образовања постало је средишња компонента физичког васпитања, а физичко образовање било је усмјерено на предмете са војном примјеном, попут балистике и аеродинамике. Ученици су морали погледати све филмове које је припремило школске одјељење министарства народног просвјетљења и пропаганде.

На универзитетима, именовања на највише положаје била су тема борби за моћ између министарства образовања, универзитетских одбора и Националсоцијалистичког њемачког савеза студената. Упркос притисцима студентског савеза и разних министарстава, већина универзитетских професора није мијењала своја предавања или наставне програме током нацистичког периода. Ово се посебно односило на универзитете који се налазе у претежно католичким регијама. Уписи на њемачке универзитете опали су са 104.000 студената 1931. на 41.000 1939, али је упис у медицинске школе нагло порастао јер су јеврејски љекари били приморани да напусте професију, па су дипломирани медицинари имали добре шансе за посао. Од 1934. студенти су морали присуствовати честим и дуготрајним војним обукама које је водио СА. Студенти прве године такође су морали служити шест мјесеци у радном логору Радне службе Рајха; студентима друге године било је потребно додатних десет седмица службе.

Улога жене и породице

Види још: Жене у Трећем рајху

Здравље

Статуе које представљају идеално тијело постављене су по улицама Берлина од Љетњих олимпијских игара 1936. године

Енвиронментализам

Главни чланак: Добробит животиња у Трећем рајху

Прогон цркава

Главни чланак: Кирхенкампф

Види још: Религија у Трећем рајху

Отпор режиму

Главни чланак: Њемачки отпор нацизму

Култура

Цензура

Види још: Списак аутора забрањених у Трећем рајху

Нацистичко спаљивање књига 10. маја 1933. године у Берлину, гдје су спаљене књиге јеврејски и љевичарских аутора

Архитектура и умјетност

Главни чланци: Нацистичка архитектура и Умјетност у Трећем рајху

Планови за Берлин под именом Фолксхале и тријумфални лук који је требало изградити на оба краја ширег булевара

Филм

Главни чланак: Нацизам и кинематографија

Лени Рифенштал (иза камермана) на Љетним олимпијским играма 1936. године

Заоставштина

Главни чланак: Посљедице нацизма

Оптужени на Нирнбершком процесу

Савезничке силе су организовала суђења за ратне злочине, почевши са Нирнбершким процесом, одржаним од новембра 1945. до октобра 1946. за 23 висока нацистичка званичника. Оно су оптужени по четири тачке — завјера да се почине злочини, злочини против мира, ратни злочини и злочини против човечности — које су у супротности са међународним законима који су се тицали ратовања. Сви осим тројице оптужених су проглашени кривим; дванаесторо њих је осуђено на смрт. На 12 накнадних нирнбершких поступка оптужена су 184 лица, а суђења су одржана од 1946. до 1949. године. Између 1946. до 1949. године, Савезници су истражили 3.887 случајева, од којих је 489 изведено на суђење. Резултат је осуђивање 1.426 људи: 297 је осуђено на смрт, 279 је осуђено на доживотни затвор, док је остатак добио мање казне. Око 65% смртних пресуда. Пољска је била дјелотворнија од других држава у истраживању ратних злочина, нпр. процесирала је 673 од укупно 789 особља логора Аушвиц који су доведени на суђење.

Политички програм који су подржавали Хитлер и Нацистичка партија довео је до свјетског рата, остављајући иза себе девастирану и опустошену Европу. Сама Њемачка је претрпјела велико уништење, окарактерисано као Штунде нул (нулти сат). Број цивила убијених током Другог свјетског рата био је без преседана у историји ратовања. Нацистичка идеологија и акције које је предузео режим су скоро универзално оцјењене као озбиљно неморалне. Историчари, филозофи и политичари често користи ријеч „зло” како би описали Хитлеров и нацистички режим. Интерес за Трећи рајх настављен је у медијима и академском свијету. Док Еван даје оцјену да ова ера „пружа скоро универзални апел, јер њен убилачки расизам стоји као опомена за цијело човечанство”, млади неонацисти уживају вриједносни шок користећи нацистичке симболе или слогане. Приказивање и употреба нацистичких симбола као што су заставе, кукасти крст или нацистички поздрави, нелегално је у Њемачкој и Аустрији.

Поступак денацификације, који су покренули Савезници као начин уклањања чланова Нацистичке партије био је само дјелимично успјешан, јер је потреба за стручњацима у областима као што је медицина и инжињеринг била превелика. Међутим, истраживање нацистички ставова било је наметнуто, а они који су ипак изражавали овакве ставове често су отпуштани са посла. Од непосредног међуратног периода до педесетих година, људи су избјегавали да причају о нацистичком режиму или властитим ратним искуствима. Иако је готово свака породица претрпјела губитке током рата или је имала неку своју причу о рату, Нијемци су ипак ћутали о својим искуствима и осјећали су колективну кривицу, чак и ако нису били непосредно умјешани у ратне злочине.

Суђење Адолфу Ајхману 1961. године и приказивање телевизијске мини-серије Холокауст 1979. године довели су до поступка Вергангенхајтзбевалтигунг (суочавање са прошлошћу) за многе Нијемце. Када је учење о нацистичкој Њемачкој ушло у школски програм почевши од седамдесетих година, људи су почели да истражују искуства чланова њихових породица. Проучавање овог раздобља и воља да се критички испитају његове грешке је довело до развоја јаке демократије у Њемачкој, али и са дуготрајно скривеним антисемитским и неонацистичким појавама.

Види још

• Колаборација са силама Осовине
• Њемачки отпор нацизму
• Величање Трећег рајха
• Списак књига о Трећем рајху
• Списак књига о Адолфу Хитлеру
• Списак истакнутих личности нацистичке Немачке
• Нацистичке пјесме
• Одликовања Трећег рајха
• Вергангенхајтзбевалтигунг

Литература

• „Agreement Between the Governments of the United Kingdom, the United States of America, and the Union of Soviet Socialist Republics, and the Provisional Government of the French Republic on Certain Additional Requirements to be Imposed on Germany”. dipublico.com. 20. 9. 1945. Архивирано из оригинала на датум 14. 5. 2012. Приступљено 27. 8. 2013. 
• Antill, Peter (2005). Berlin 1945: End of the Thousand Year Reich. Oxford; New York: Osprey. ISBN 978-1-84176-915-8. 
• Beevor, Antony (2002). Berlin: The Downfall 1945. London: Viking-Penguin Books. ISBN 978-0-670-03041-5. 
• Beevor, Antony (2012). The Second World War. New York: Little, Brown. ISBN 978-0-316-02374-0. 
• Bendersky, Joseph W. (2007). A Concise History of Nazi Germany: 1919–1945. Lanham, MD: Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-5363-7. 
• Berben, Paul (1975). Dachau 1933–1945: The Official History. London: Norfolk Press. ISBN 978-0-85211-009-6. 
• Berghahn, Volker R. (1999). „Germans and Poles, 1871–1945”. Germany and Eastern Europe: Cultural Identities and Cultural Differences. Yearbook of European Studies. Amsterdam; Atlanta: Rodopi. ISBN 978-90-420-0688-1. 
• Beyer, John C.; Schneider, Stephen A. „Forced Labour under the Third Reich – Part 1” (PDF). Nathan Associates. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 9. 5. 2013. Приступљено 12. 5. 2013. 
• Biddiscombe, Perry (2001). „Dangerous Liaisons: The Anti-Fraternization Movement in the US Occupation Zones of Germany and Austria, 1945–1948”. Journal of Social History. 34 (3): 611—647. doi:10.1353/jsh.2001.0002. 
• Boczek, Bolesław Adam (2005). International Law: A Dictionary. Lanham, MD: Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-5078-1. 
• Braun, Hans-Joachim (1992). „Aero-Engine Production in the Third Reich”. History of Technology. 14: 1—15. 
• Busse, Reinhard; Riesberg, Annette (2004). „Health Care Systems In Transition: Germany” (PDF). Copenhagen: WHO Regional Office for Europe on behalf of the European Observatory on Health Systems and Policies. Приступљено 15. 5. 2013. 
• Bytwerk, Randall (1998). „German Propaganda Archive: Goebbels' 1943 Speech on Total War”. Calvin College. Приступљено 3. 3. 2016. 
• Childers, Thomas (2017). The Third Reich: A History of Nazi Germany. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-1-45165-113-3. 
• „Children during the Holocaust”. United States Holocaust Memorial Museum. Приступљено 24. 4. 2013. 
• Clark, Christopher M. (2006). Iron Kingdom: The Rise and Downfall of Prussia, 1600–1947. London: Penguin Group. ISBN 978-0-674-02385-7. 
• Closmann, Charles (2005). „Legalizing a Volksgemeinschaft: Nazi Germany's Reich Nature Protection Law of 1935”. Ур.: Brüggemeier, Franz-Josef; Cioc, Mark; Zeller, Thomas. How Green Were the Nazis?: Nature, Environment, and Nation in the Third Reich. Athens: Ohio University Press. 
• Constable, George, ур. (1988). Fists of Steel. The Third Reich. Alexandria, VA: Time-Life Books. ISBN 978-0-8094-6966-6. 
• Conway, John S (2001). The Nazi Persecution of the Churches, 1933–1945. Vancouver: Regent College Publishing. ISBN 978-1-57383-080-5. 
• Cuomo, Glenn R. (1995). National Socialist Cultural Policy. New York: Palgrave MacMillan. ISBN 978-0-312-09094-4. 
• „Dachau”. United States Holocaust Memorial Museum. Приступљено 14. 7. 2013. 
• Davies, Norman (2003). Rising '44: the Battle for Warsaw. New York: Viking. ISBN 978-0-670-03284-6. 
• Davis, Richard G. (1995). „German Rail Yards and Cities: U.S. Bombing Policy 1944–1945”. Air Power History. 42 (2): 46—63. 
• „Declaration Regarding the Defeat of Germany and the Assumption of Supreme Authority with Respect to Germany and Supplementary Statements”. American Journal of International Law. 39 (3): 171—178. јул 1945. JSTOR 221392. doi:10.2307/2213921. 
• DeGregori, Thomas R. (2002). Bountiful Harvest: Technology, Food Safety, and the Environment. Washington: Cato Institute. ISBN 978-1-930865-31-0. 
• DeLong, J. Bradford (фебруар 1997). „Slouching Towards Utopia?: The Economic History of the Twentieth Century. XV. Nazis and Soviets”. econ161.berkeley.edu. University of California at Berkeley. Архивирано из оригинала на датум 11. 5. 2008. Приступљено 21. 4. 2013. 
• Dönitz, Karl (2012) [1958]. Memoirs: Ten Years and Twenty Days. London: Frontline. ISBN 978-1-84832-644-6. 
• Dorland, Michael (2009). Cadaverland: Inventing a Pathology of Catastrophe for Holocaust Survival: The Limits of Medical Knowledge and Memory in France. Tauber Institute for the Study of European Jewry series. Waltham, Mass: University Press of New England. ISBN 978-1-58465-784-2. 
• Douglas, R.M (2012). Orderly and Humane: The Expulsion of the Germans after the Second World War. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-16660-6. 
• Dussel, Konrad (2010). „Wie erfolgreich war die nationalsozlalistische Presselenkung?” [How Successful was National Socialist Control of the Daily Press?]. Vierteljahrshefte für Zeitgeschichte (на језику: немачки). Munich: Institut für Zeitgeschichte. 58 (4): 543—561. doi:10.1524/vfzg.2010.0026.  (потребна претплата)
• Encyklopedia Powszechna PWN (на језику: пољски). 3. Warsaw: Państwowe Wydawnictwo Naukowe. 2004. ISBN 978-83-01-14179-0. 
• Ericksen, Robert P.; Heschel, Susannah (1999). Betrayal: German Churches and the Holocaust. Minneapolis: Augsberg Fortress. ISBN 978-0-8006-2931-1. 
• „"Euthanasie" im Nationalsozialismus”. Das Bundesarchiv (на језику: немачки). Government of Germany. 2012. Архивирано из оригинала на датум 21. 10. 2013. Приступљено 19. 5. 2013. 
• Evans, Richard J. (2003). The Coming of the Third Reich. New York: Penguin. ISBN 978-0-14-303469-8. 
• Evans, Richard J. (2005). The Third Reich in Power. New York: Penguin. ISBN 978-0-14-303790-3. 
• Evans, Richard J. (2008). The Third Reich at War. New York: Penguin. ISBN 978-0-14-311671-4. 
• Evans, Richard J. (2009). Cosmopolitan Islanders: British Historians and the European Continent. Cambridge; New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19998-8. 
• Farago, Ladislas (1972) [1942]. German Psychological Warfare. International Propaganda and Communications. New York: Arno Press. ISBN 978-0-405-04747-3. 
• Fest, Joachim (1996). Plotting Hitler's Death: The German Resistance to Hitler 1933–1945. London: Weidenfield & Nicolson. 
• Flint, Colin (јун 1998). „To Explain or Understand Evil: Comparing Hermeneutic and Rational Choice Approaches to the Analysis of Nazism”. Social Science Quarterly. Austin: University of Texas Press. 79 (2): 466—474. 
• Freeman, Michael J. (1995). Atlas of Nazi Germany: A Political, Economic, and Social Anatomy of the Third Reich. London; New York: Longman. ISBN 978-0-582-23924-1. 
• Friedländer, Saul (2009). Nazi Germany and the Jews, 1933–1945. New York: Harper Perennial. ISBN 978-0-06-135027-6. 
• Fritzsche, Peter (2008). Life and Death in the Third Reich. Cambridge, MA: Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03465-5. 
• Gellately, Robert (2001). Social Outsiders in Nazi Germany. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-08684-2. 
• Gellately, Robert (1996). „Reviewed work(s): Vom Generalplan Ost zum Generalsiedlungsplan by Czeslaw Madajczyk. Der "Generalplan Ost". Hauptlinien der nationalsozialistischen Planungs- und Vernichtungspolitik by Mechtild Rössler; Sabine Schleiermacher”. Central European History. 29 (2): 270—274. doi:10.1017/S0008938900013170. 
• „The German Churches and the Nazi State”. United States Holocaust Memorial Museum. Приступљено 25. 9. 2016. 
• Germany (West) Presse- und Informationsamt (1961). Germany Reports. With an introduction by Konrad Adenauer (на језику: немачки). Wiesbaden: F. Steiner. OCLC 5092689. 
• Germany (West). Statistisches Bundesamt (1958). Die deutschen Vertreibungsverluste. Bevölkerungsbilanzen für die deutschen Vertreibungsgebiete 1939/50 (на језику: немачки). Wiesbaden: Verlag W. Kohlhammer. OCLC 7363969. 
• Gill, Anton (1994). An Honourable Defeat: A History of the German Resistance to Hitler. London: Heinemann. 
• Gill, Roger (2006). Theory and Practice of Leadership. London: SAGE Publications. ISBN 978-0-7619-7176-4. 
• Glantz, David M. (1995). When Titans Clashed: How the Red Army Stopped Hitler. Lawrence, KS: University Press of Kansas. ISBN 978-0-7006-0899-7. 
• Goeschel, Christian (2009). Suicide in Nazi Germany. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-953256-8. 
• Goldhagen, Daniel (1996). Hitler's Willing Executioners: Ordinary Germans and the Holocaust. New York: Knopf. ISBN 978-0-679-44695-8. 
• Government of West Germany (1960). Statistisches Jahrbuch für die Bundesrepublik Deutschland (на језику: немачки). Stuttgart: W. Kohlhammer. 
• Grunberger, Richard (1971). The 12-Year Reich: A Social History of Nazi Germany 1933–1945. New York: Holt Rinehart and Winston. ISBN 978-0-03-076435-6. 
• Haar, Ingo (2009). Ehmer, Josef, ур. Die deutschen Vertreibungsverluste: – Forschungsstand, Kontexte und Probleme. Ursprünge, Arten und Folgen des Konstrukts "Bevölkerung" vor, im und nach dem "Dritten Reich" : Aspekte und Erkenntnisse zur Geschichte der deutschen Bevölkerungswissenschaft (на језику: немачки). Springer. ISBN 978-3-531-16152-5. 
• Hagemann, Karen (октобар 2011). „Mobilizing Women for War: The History, Historiography, and Memory of German Women's War Service in the Two World Wars”. Journal of Military History. 75 (4): 1055—1094. 
• Hahn, Hans Henning; Hahnova, Eva (2010). Die Vertreibung im deutschen Erinnern. Legenden, Mythos, Geschichte (на језику: немачки). Munich; Vienna: Paderborn. ISBN 978-3-506-77044-8. 
• Hamblet, Wendy C. (2008). „Book Review: Götz Aly: Hitler's Beneficiaries: Plunder, Racial War, and the Nazi Welfare State”. Genocide Studies and Prevention: An International Journal. International Association of Genocide Scholars. 3 (2): 267—268. doi:10.3138/gsp.3.2.267. Архивирано из оригинала на датум 14. 04. 2017. Приступљено 14. 4. 2017. 
• Hanauske-Abel, Hartmut M. (7. 12. 1996). „Not a slippery slope or sudden subversion: German medicine and National Socialism in 1933” (PDF). BMJ. 313 (7070): 1453—1463. PMC 2352969 . PMID 8973235. doi:10.1136/bmj.313.7070.1453. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 17. 04. 2020. Приступљено 27. 08. 2013. 
• Harding, Thomas (23. 8. 2006). „Battle of Britain was won at sea. Discuss”. The Telegraph. Приступљено 22. 12. 2017. 
• Heinemann, Isabel; Oberkrome, Willi; Schleiermacher, Sabine; Wagner, Patrick (2006). Nauka, planowanie, wypędzenia : Generalny Plan Wschodni narodowych socjalistów : katalog wystawy Niemieckiej Współnoty Badawczej (PDF) (на језику: пољски). Bonn: Deutsche Forschungsgemeinschaft. 
• Hildebrand, Klaus (1984). The Third Reich. Boston: George Allen & Unwin. ISBN 978-0-04-943032-7. 
• Hitchcock, William I. (2004). The Struggle for Europe: The Turbulent History of a Divided Continent, 1945 to the Present. New York: Anchor. ISBN 978-0-385-49799-2. 
• Hoffmann, Peter (1996) [1977]. The History of the German Resistance, 1933–1945. Montreal: McGill-Queen's University Press. ISBN 978-0-7735-1531-4. 
• Hosking, Geoffrey A. (2006). Rulers and Victims: The Russians in the Soviet Union. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-02178-5. 
• Hubert, Michael (1998). Deutschland im Wandel. Geschichte der deutschen Bevolkerung seit 1815 (на језику: немачки). Stuttgart: Steiner, Franz Verlag. ISBN 978-3-515-07392-9. 
• Kammerer, Willi; Kammerer, Anja (2005). Narben bleiben: die Arbeit der Suchdienste – 60 Jahre nach dem Zweiten Weltkrieg. Berlin: Dienststelle. 
• Kershaw, Ian (2000). Hitler, 1936–1945: Nemesis. New York; London: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-32252-1. 
• Kershaw, Ian (2000). The Nazi Dictatorship: Problems and Perspectives of Interpretation (4th изд.). London: Arnold. ISBN 978-0-340-76028-4. 
• Kershaw, Ian (2001) [1987]. The "Hitler Myth": Image and Reality in the Third Reich. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280206-4. 
• Kershaw, Ian (2008). Hitler: A Biography. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-06757-6. 
• Kershaw, Ian (2012) [2011]. The End: Hitler's Germany, 1944–45 (Paperback изд.). London: Penguin. ISBN 978-0-14-101421-0. 
• „Khatyn: Genocide Policy”. Khatyn State Memorial Complex. Архивирано из оригинала на датум 26. 12. 2018. Приступљено 11. 5. 2013. 
• „Kinobesuche in Deutschland 1925 bis 2004” (PDF) (на језику: немачки). Spitzenorganisation der Filmwirtschaft e. V. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 4. 2. 2012. Приступљено 10. 5. 2013. 
• Kitchen, Martin (2006). A History of Modern Germany, 1800–2000. Malden, MA: Blackwell. ISBN 978-1-4051-0040-3. 
• Koldehoff, Stefan (29. 11. 2006). „Keine deutsche Opferarithmetik” (на језику: немачки). Deutschlandfunk. Приступљено 29. 5. 2013. 
• Koonz, Claudia (2003). The Nazi Conscience. Cambridge, MA: Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01172-4. 
• Kressel, Neil J. (2002). Mass Hate: The Global Rise Of Genocide And Terror. New York: Plenum Press. ISBN 978-0-8133-3951-1. 
• Lakotta, Beate (март 2005). „Tief vergraben, nicht dran rühren”. Der Spiegel (на језику: немачки). бр. 2. Hamburg: Spiegel-Verlag. стр. 218—221. Архивирано из оригинала на датум 17. 04. 2020. Приступљено 27. 08. 2013. 
• Lauryssens, Stan (1999). The Man Who Invented the Third Reich: The Life and Times of Arthur Moeller van den Bruck. Stroud: Sutton. ISBN 978-0-7509-1866-4. 
• „Leni Riefenstahl”. The Daily Telegraph. London: TMG. 10. 9. 2003. ISSN 0307-1235. OCLC 49632006. Приступљено 10. 5. 2013. 
• Lewis, Brenda Ralph (2000). Hitler Youth: the Hitlerjugend in War and Peace 1933–1945. Osceola, WI: MBI. ISBN 978-0-7603-0946-9. 
• Libionka, Dariusz. „The Catholic Church in Poland and the Holocaust, 1939–1945” (PDF). The Reaction of the Churches in Nazi Occupied Europe. Yad Vashem. Приступљено 26. 8. 2013. 
• Longerich, Peter (2003). „Hitler's Role in the Persecution of the Jews by the Nazi Regime”. Atlanta: Emory University. 17. Radicalisation of the Persecution of the Jews by Hitler at the Turn of the Year 1941–1942. Архивирано из оригинала на датум 9. 7. 2009. Приступљено 31. 7. 2013. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Longerich, Peter (2010). Holocaust: The Nazi Persecution and Murder of the Jews. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280436-5. 
• Longerich, Peter (2012). Heinrich Himmler: A Life. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-959232-6. 
• Lukas, Richard C. (2001) [1994]. Did the Children Cry?: Hitler's War Against Jewish and Polish Children, 1939–1945. New York: Hippocrene. ISBN 978-0-7818-0870-5. 
• Majer, Diemut (2003). "Non-Germans" under the Third Reich: The Nazi Judicial and Administrative System in Germany and Occupied Eastern Europe, with Special Regard to Occupied Poland, 1939–1945. Baltimore; London: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-6493-3. 
• Manvell, Roger; Fraenkel, Heinrich (2007) [1965]. Heinrich Himmler: The Sinister Life of the Head of the SS and Gestapo. London; New York: Greenhill; Skyhorse. ISBN 978-1-60239-178-9. 
• Manvell, Roger (2011) [1962]. Goering. London: Skyhorse. ISBN 978-1-61608-109-6. 
• Martin, Bernd (2005) [1995]. Japan and Germany in the Modern World. New York; Oxford: Berghahn Books. ISBN 978-1-84545-047-2. 
• Materski, Wojciech; Szarota, Tomasz (2009). Polska 1939–1945: straty osobowe i ofiary represji pod dwiema okupacjami (на језику: пољски). Instytut Pamięci Narodowej, Komisja Ścigania Zbrodni przeciwko Narodowi Polskiemu. ISBN 978-83-7629-067-6. 
• Mazower, Mark (2008). Hitler's Empire: How the Nazis Ruled Europe. New York; Toronto: Penguin. ISBN 978-1-59420-188-2. 
• McElligott, Anthony; Kirk, Tim; Kershaw, Ian (2003). Working Towards the Führer: Essays in Honour of Sir Ian Kershaw. Manchester: Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-6732-7. 
• Melvin, Mungo (2010). Manstein: Hitler's Greatest General. London: Weidenfeld & Nicholson. ISBN 978-0-297-84561-4. 
• McNab, Chris (2009). The Third Reich. Amber Books. ISBN 978-1-906626-51-8. 
• „The Molotov-Ribbentrop Pact, 1939”. Modern History Sourcebook. Fordham University. Приступљено 18. 4. 2013. 
• Nakosteen, Mehdi Khan (1965). The History and Philosophy of Education. New York: Ronald Press. OCLC 175403. 
• „Martin Niemöller”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 25. 8. 2013. 
• „NS-Zwangsarbeit: "Verbotener Umgang"” (на језику: немачки). Stadtarchiv Göttingen Cordula Tollmien Projekt NS-Zwangsarbeiter. 1942. 
• Nicholas, Lynn H. (2006). Cruel World: The Children of Europe in the Nazi Web. New York: Vintage. ISBN 978-0-679-77663-5. 
• Niewyk, Donald L.; Nicosia, Francis R. (2000). The Columbia Guide to the Holocaust. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-11200-0. 
• „NS-Frauenwarte: Paper of the National Socialist Women's League”. Heidelberg University Library. Приступљено 8. 5. 2013. 
• Overmans, Rüdiger (2000) [1999]. Deutsche militärische Verluste im Zweiten Weltkrieg. Beiträge zur Militärgeschichte (на језику: немачки). München: R. Oldenbourg. ISBN 978-3-486-56531-7. 
• Overmans, Rűdiger (1994). „Personelle Verluste der deutschen Bevölkerung durch Flucht und Vertreibung”. Dzieje Najnowsze Rocznik. 16: 51—63. 
• Overy, Richard (2006) [1995]. Why The Allies Won. London: Random House. ISBN 978-1-84595-065-1. 
• Overy, Richard (2005). The Dictators: Hitler's Germany, Stalin's Russia. Penguin Books. ISBN 978-0-393-02030-4. 
• Overy, Richard (2014). The Bombers and the Bombed: Allied Air War Over Europe 1940–1945. New York: Viking. ISBN 978-0-698-15138-3. 
• Panayi, Panikos (2005). „Exploitation, Criminality, Resistance: The Everyday Life of Foreign Workers and Prisoners of War in the German Town of Osnabruck, 1939–49”. Journal of Contemporary History. 40 (3): 483—502. JSTOR 30036339. doi:10.1177/0022009405054568. 
• Pauley, Bruce F. (2003) [1997]. Hitler, Stalin, and Mussolini: Totalitarianism in the Twentieth Century. European History Series. Wheeling, IL: Harlan Davidson. ISBN 978-0-88295-993-1. 
• Pilisuk, Marc; Rountree, Jennifer Achord (2008). Who Benefits from Global Violence and War: Uncovering a Destructive System. Westport, CT: Praeger Security International. ISBN 978-0-275-99435-8. 
• Pine, Lisa (2011) [2010]. Education in Nazi Germany. Oxford; New York: Berg. ISBN 978-1-84520-265-1. 
• Proctor, Robert N. (1999). The Nazi War on Cancer. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-07051-3. 
• „Refugees: Save Us! Save Us!”. Time. Time Warner. 9. 7. 1979. Архивирано из оригинала на датум 24. 4. 2011. Приступљено 28. 4. 2013. 
• Raeder, Erich (2001) [1956]. Grand Admiral: The Personal Memoir of the Commander in Chief of the German Navy From 1935 Until His Final Break With Hitler in 1943. New York: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80962-0. 
• Rhodes, Richard (2002). Masters of Death: The SS-Einsatzgruppen and the Invention of the Holocaust. New York: Vintage Books. ISBN 978-0-375-70822-0. 
• Rummel, Rudolph (1994). Death by Government. New Brunswick, NJ: Transaction. ISBN 978-1-56000-145-4. 
• Rupp, Leila J. (1978). Mobilizing Women for War: German and American Propaganda, 1939–1945. Princeton, N.J.: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-04649-5. OCLC 3379930. 
• Scobie, Alexander (1990). Hitler's State Architecture: The Impact of Classical Antiquity. University Park: Pennsylvania State University Press. ISBN 978-0-271-00691-8. 
• Sereny, Gitta (1996) [1995]. Albert Speer: His Battle With Truth. New York; Toronto: Random House. ISBN 978-0-679-76812-8. 
• Sereny, Gitta (новембар 1999). „Stolen Children”. Talk. Jewish Virtual Library. Приступљено 1. 7. 2012. 
• Shigemitsu, Dandō (1997). Criminal Law of Japan: The General Part. Detroit: Wayne State University. ISBN 978-0-8377-0653-5. 
• Shirer, William L. (1960). The Rise and Fall of the Third Reich. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-62420-0. 
• Smith, J. W. (1994). The World's Wasted Wealth 2: Save Our Wealth, Save Our Environment. Cambria, CA: Institute for Economic Democracy. ISBN 978-0-9624423-2-2. 
• Smith, Joseph; Davis, Simon (2005). The A to Z of the Cold War. Lanham, MD: Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-5384-3. 
• Snyder, Timothy (2010). Bloodlands: Europe between Hitler and Stalin. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-00239-9. 
• „Sonderbehandlung erfolgt durch Strang”. Documents for National Socialism (на језику: немачки). NS-Archiv. 1942. 
• Sontheimer, Michael (10. 3. 2005). „Germany's Nazi Past: Why Germans Can Never Escape Hitler's Shadow”. Spiegel Online. Приступљено 11. 5. 2013. 
• Speer, Albert (1971) [1969]. Inside the Third Reich. New York: Avon. ISBN 978-0-380-00071-5. 
• „Statistisches Jahrbuch für die Bundesrepublik Deutschland” (PDF) (на језику: немачки). Statistisches Bundesamt. 2006. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 26. 9. 2007. Приступљено 17. 3. 2012. 
• Stein, George H. (1984). The Waffen SS: Hitler's Elite Guard at War, 1939–1945. Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-9275-4. 
• Steiner, Zara (2011). The Triumph of the Dark: European International History 1933–1939. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-921200-2. 
• Stephenson, Jill (2001). Women in Nazi Germany. London: Longman. ISBN 978-0-582-41836-3. 
• Stolfi, Russel (март 1982). „Barbarossa Revisited: A Critical Reappraisal of the Opening Stages of the Russo-German Campaign (June–December 1941)”. Journal of Modern History. 54 (1): 27—46. doi:10.1086/244076. 
• „Strafgesetzbuch, StGB”. IUSCOMP Comparative Law Society. 13. 11. 1998. 
• Walk, Joseph (1996). Das Sonderrecht für die Juden im NS-Staat: Eine Sammlung der gesetzlichen Maßnahmen und Rechtlinien, Inhalt und Bedeutung (на језику: немачки) (2nd изд.). Heidelberg: Müller Verlag. 
• Weinberg, Gerhard L. (2010) [1970]. Hitler's Foreign Policy 1933–1939: The Road to World War II. New York: Enigma Books. ISBN 978-1-929631-91-9. 
• Weinberg, Gerhard L. (2005) [1994]. A World at Arms: A Global History of World War II. Cambridge; Oxford: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-85316-3. 
• Wrobel, Peter (1999). „The Devil's Playground: Poland in World War II”. The Canadian Foundation for Polish Studies of the Polish Institute of Arts & Sciences Price-Patterson Ltd. 

Historiography and memory

• Art, David. The Politics of the Nazi Past in Germany and Austria. New York & London. . Cambridge University Press. 2005. .
• Bartov, Omer. The Holocaust: Origins, Implementation, Aftermath. New York: Routledge, 2000.
• Egremont, Max. Forgotten Land: Journeys among the Ghosts of East Prussia. New York: Farrar, Straus, and Giroux, 2011.
• Eley, Geoff. From Unification to Nazism: Reinterpreting the German Past. London: Allen & Unwin, 1986.
• Evans, Richard J. The Third Reich in History and Memory (2015) excerpt and text search
• Evans, Richard J. "From Hitler to Bismarck: 'Third Reich' and Kaiserreich in Recent Historiography: Part II." The Historical Journal (1983) 26#4 pp: 999–1020.
• Evans, Richard J. Rereading German History: From Unification to Reunification 1800–1996. New York: Routledge, 1997.
• Fisher, Marc. After the Wall: Germany, the Germans, and the Burdens of History. New York: Simon & Schuster, 1995.
• Frei, Norbert (2002). Adenauer's Germany and the Nazi Past: The Politics of Amnesty and Integration. New York: Columbia University Press. .
• Gregor, Neil (2008). Haunted City: Nuremberg and the Nazi Past. New Haven: Yale University Press. .
• Heilbronner, Oded. "The Role of Nazi Antisemitism in the Nazi Party's Activity and Propaganda: A Regional Historiographical Study." The Leo Baeck Institute Yearbook (1990) 35#1 pp: 397–439.
• Herf, Jeffrey (1999). Divided Memory: The Nazi Past in the Two Germanys. Cambridge, MA: Harvard University Press. .
• Hiden, John, and John E. Farquharson. Explaining Hitler's Germany: Historians and the Third Reich (Batsford Academic and Educational Ltd., 1989)
• Hofer, Walther. "Fifty years on: historians and the Third Reich." Journal of Contemporary History (1986): 225–251. in JSTOR
• Jarausch, Konrad H. "Removing the Nazi stain? The quarrel of the German historians." German Studies Review (1988): 285–301. in JSTOR
• Jarausch, Konrad H. (2008). After Hitler: Recivilizing Germans, 1945–1995. New York: Oxford University Press. .
• Johnson, Eric and Karl-Heinz Reuband (2006). What We Knew: Terror, Mass Murder, and Everyday Life in Nazi Germany. New York: Basic Books. .
• Kershaw, Ian. The Nazi Dictatorship: Problems and Perspectives of Interpretation. New York & London: Bloomsbury Academic, 2000.
• Klemperer, Victor. Language of the Third Reich: LTI. New York & London: Continuum, 2006.
• Kohut, Thomas (2012). A German Generation. New Haven and London: Yale University Press. .
• Lamberti, Marjorie. "The Search for the 'Other Germany': Refugee Historians from Nazi Germany and the Contested Historical Legacy of the Resistance to Hitler." Central European History (2014) 47#2 pp: 402–429.
• Leitz, Christian, ed. The Third Reich: The Essential Readings (Wiley-Blackwell, 1999)
• Liddell-Hart, B.H. The German Generals Talk. New York: Quill, 1979 [1948].
• Low, Alfred D. The Third Reich and the Holocaust in German Historiography: Toward the Historikerstreit of the Mid-1980s (East European Monographs, 1994)
• MacDonogh, Giles (2009). After the Reich: The Brutal History of the Allied Occupation. New York: Basic Books. .
• Macfarlane, Daniel. "Projecting Hitler: representations of Adolf Hitler in English-language film, 1968–1990." (thesis), University of Saskatchewan, Saskatoon (2004). online
• Maier, Charles S. (1998). The Unmasterable Past: History, Holocaust, and German National Identity. Cambridge, MA: Harvard University Press. .
• Marrus, Michael R. The Holocaust in History. New York: Meridian, 1987.
• Niven, Bill. Facing the Nazi Past: United Germany and the Legacy of the Third Reich (Routledge, 2003)
• Petropoulos, Jonathan, and John K. Roth, ур. (2005). Gray Zones: Ambiguity and Compromise in the Holocaust and its Aftermath. New York and Oxford: Berghahn Books. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза).
• Potter, Pamela M. "Dismantling a dystopia: On the historiography of music in the Third Reich." Central European History (2007) 40#4 pp: 623.
• Schlie, Ulrich. "Today's view of the Third Reich and the Second World War in German historiographical discourse." The Historical Journal (2000) 43#2 pp: 543–564.
• Stackelberg, Roderick. Routledge Companion to Nazi Germany (Routledge, 2007)
• Stern, Fritz. Five Germanys I Have Known. New York: Farrar, Straus and Giroux, 2007.
• Stone, Dan (2011). Histories of the Holocaust. Oxford New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-956679-2. 
• Taylor, Frederick. Exorcising Hitler: The Occupation and Denazification of Germany. New York & Berlin. . Bloomsbury Press. 2011. .
• Tormey, Simon. Making Sense of Tyranny: Interpretations of Totalitarianism . . Manchester University Press. 1995. 

Додатна литература

• „Introduction to the Holocaust”. United States Holocaust Memorial Museum. Приступљено 12. 5. 2013. 
• Price, Alfred (2003). Targeting the Reich: Allied Photographic Reconnaissance over Europe, 1939–1945. London: Military Book Club. ISBN 978-0-7394-3496-3. 
• Tooze, Adam (2006). The Wages of Destruction: The Making and Breaking of the Nazi Economy. London; New York: Allen Lane. 
• Toynbee, Arnold, ed. (1954) Survey Of International Affairs: Hitler's Europe 1939-1946
• Uekötter, Frank (2006). The Green and the Brown: A History of Conservation in Nazi Germany. Cambridge; New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-84819-0. 
• Uekötter, Frank (2005). „Polycentrism in Full Swing: Air Pollution Control in Nazi Germany”. Ур.: Brüggemeier, Franz-Josef; Cioc, Mark; Zeller, Thomas. How Green Were the Nazis?: Nature, Environment, and Nation in the Third Reich. Athens: Ohio University Press. 
• Umbreit, Hans (2003). „Hitler's Europe: The German Sphere of Power”. Ур.: Kroener, Bernhard; Müller, Rolf-Dieter; Umbreit, Hans. Germany and the Second World War, Vol. 5. Organization and Mobilization in the German Sphere of Power. Part 2: Wartime Administration, Economy, and Manpower Resources, 1942–1944/5. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-820873-0. 
• Weale, Adrian (2012) [2010]. Army of Evil: A History of the SS. New York; Toronto: NAL Caliber (Penguin Group). ISBN 978-0-451-23791-0. 
• Wedekind, Michael (2005). „The Sword of Science: German Scholars and National Socialist Annexation Policies in Slovenia and Northern Italy”. Ур.: Haar, Ingo; Fahlbusch, Michael. German Scholars and Ethnic Cleansing (1920–1945). New York: Berghahn. ISBN 978-1-57181-435-7. 
• „Wirtschaft und Statistik”. Wirtschaft und Statistik (на језику: немачки). Wiesbaden: Statistisches Bundesamt Deutschland. октобар 1956. 
• Zeitlin, Jonathan (1955). „Flexibility and Mass Production at War: Aircraft Manufacture in Britain, the United States, and Germany, 1939–1945”. Technology and Culture. 36 (1): 46—79. JSTOR 3106341. doi:10.2307/3106341. 

Спољашње везе

• Трећи рајх (Викиатлас)
• Bytwerk, Randall. „Nazi Propaganda (1933—1945)”. research.calvin.edu (на језику: енглески).