Истра
Истра (итал. Istria, лат. Histria) је највеће јадранско полуострво површине 3.476 км² i које се налази на североисточној обали Јадрана. Највећим делом се налази у Хрватској (90%) и Словенији, док се подручје око места Миље налази у Италији. Положај Истре између Тршћанског и Кварнерског залива, односно Јадранског мора и средње Европе омогућили су развој великих градова Трста, Копра, Пуле, Ријеке, бродоградилишта, интензивног саобраћаја, те европски значајног туристичког комплекса.
ГеографијаУреди
Географска граница Истре према северу је планински ланац Ћићарија, а према истоку хрбат Учке (тако да нпр. Опатија није део Истре него Кварнера).
Западна обала Истре је плића и боље разведена, док је источна стрма и слабије насељена. Истра се обично дели на три дела:
- Црвена Истра (западна обала), где превладава црвено-смеђа земља (црвеница)
- Сива Истра (средишња Истра), због сивог глиненастог тла и
- Бела Истра (падине Учке и источни део полуострва) због каменитог тла.
Важни градови и општине у Истри су Пула, Пазин, Пореч, Ровињ, Умаг, Лабин, Бузет, Мотовун, Копар, Пиран итд.
ИсторијаУреди
Назив „Истра“ потиче од илирског племена Хистри, које је живело у том подручју. Римљани су Истру освојили након два војна похода - 221. п. н. е. и 177. п. н. е.
Иако је првобитно била део римског Илирика, за време владавине цара Августа укључена је у административну структуру Италије, поставши део управне области која је носила назив: Венетија и Хистрија (лат. Regio X Venetia et Histria).[1]
Након поделе Римског царства (395) припала је западном делу, а након пропасти Западног римског царства (476) била је под влашћу Одоакара, а затим је око 489. године потпала под власт Острогота.
Истра је 539. године потпала под власт Византијског царства, а потом је потом укључена у састав Равенског егзархата. Током раздобља византијске власти, Истром је управљао локални намесник који је носио титулу magister militum. У периоду од 6. до 8. века, у византијску Истру су са запада често упадали Лангобарди, а са истока Авари и Словени, тако да је опсег византијске власти временом сведен на приобални појас са градовима, док су источне области у унутрашњости Истре запосели Словени. Византијска Истра је опстала све до 788. године, када је потпала под франачку власт.[2][3][4]
Након тога је њоме владао цео низ франачких грофова и немачких маркгрофова, а затим и аквилејски патријарси. Приморску област са градовима временом је запосела Млетачка република, тако да је тај део постао познат као Млетачка Истра (итал. Istria Veneta).
Млетачка Истра је 1797. године припала Хабзбуршкој монархији , а од 1805. до 1813. године налазила се у саставу француских илирских покрајина. Потом је као део Аустријског приморја била у саставу Аустријског царства (1813-1867) и Аустроугарске монархије (1867-1918).[5]
Након Првог светског рата Истра је потпала под власт Италије, што је било у складу са ранијим територијалним обећањима, која су Италији дата Лондонским уговором из 1915. године.
Истру је 1945. године запосела војска нове Југославије, након чега је област подељена између југословенских федералних јединица Хрватске и Словеније.
ДемографијаУреди
Већина становника Истре говори чакавским наречјем. У градовима западне обале људи се подједнако добро служе и италијанским језиком. У истим насељима постоји становништво које говори аутохтоним романским језиком - истриотским.[6]
На истоку Истре, подно Ћићарије, живе Истрорумуни, односно Ћићи,[7] становништво романског порекла које говори посебним истрорумунским језиком.[8]
На простору Истре може се издвојити део у саставу Хрватске који обухвата око 90% Истарског полуострва иу којем живе већином Хрвати са око 75% становништва док је од мањина најбројнија италијанска Италијани, 7% а остатак разни други народи .
Истра у саставу Словеније обухвата око 9% Истарског полуострва, а Словенци су апсолутно већинско становништво.
Истра у саставу Италије обухвата мање од 1% површине Истре и обухвата свега две мале општине код Трста од којих су у једној већински Словенци ау другој Италијани.
Демографска историјаУреди
За време аустроугарске власти у 19. веку, становништво Истре су највећим делом чинили: Хрвати, Италијани (укључујући и Истриоте) и Словенци, а међу мањим групама су били Немци, Истрорумуни (источноистарски Власи, односно Ћићи) и Срби.
Према аустријском попису из 1910. године, од укупних 404.309 становника Истре, 41,6% говорило је хрватски, 36,5% италијански, 13,7% словеначки, 3,3% немачки и 0,2% румунски језик. Тада су на западној обали Истре углавном живели Италијани (укључујући и Истриоте), док су други делови углавном били насељени Хрватима и Словенцима.
У другој половини 19. века дошло је етничких конфликта, јер је италијански покрет желео да уједини Трст и Истру са Италијом, док су Словенци и Хрвати желели другачија политчка решења. Конфликт је био и класног карактера, јер су Италијани живели углавном у градовима, док су Словенци и Хрвати живели у сеоским подручјима Истре.
По завршетку Другог светског рата Истра је постала део Федеративне Народне Републике Југославије. Партизани су 1945. године побили многе Италијане бацивши их у фојбе. Говори се о хиљадама бачених у крашке јаме. У првих неколико година након рата је Истру напустило неколико десетака хиљада становника (око броја још увек не постоји сагласност међу историчарима), махом Италијана, који се деле на „езуле“ и „оптанте“. Езули су избеглице које су отишле одмах након рата, а оптанти су они који су одабрали (оптирали) да оду из Југославије, а Италија се обвезала да ће бринути за њих. Велики број људи који су одлазили из Истре само су се привремено задржавали у Италији и касније кретали у друге земље.
Пула је била већински италијански град. Између децембра 1946. и септембра 1947. град је напустило 28.000 од 32.000 становника.
Упркос томе, Истра је успоставила традицију етничке толеранције и премда се већина становника данас изјашњава као Хрвати (становништво је у ствари доста измешано), јак је осећај регионалне припадности. Данас је италијанска национална мањина малобројна (чини око 5% становништва). Становници имају право да говоре италијанским или хрватским језиком (словеначким у словеначким деловима Истре) у јавним установама.
ТуризамУреди
.jpg)
Почеци развоја истарског туризма уочљиви су већ у доба римске империје, а врхунац достиже 1988-89. године, а и сада последњих година. У почетку (римско доба) изграђена су здања као што је Веспазијанов амфитетар у Пули из 1. века који је служио за забаву грађанима и туристима, а могао је да прими око 20.000 гледалаца. Осим тога древни Римљани, познати по уживању у чарима живота, за своју разоноду и одмор саградили су многобројне виле на приобаљу, нпр. на Брионима, данашњем националном парку.
Географски положај Истре у близини главних копнених и поморских путева средишње Европе и угодна средоземна клима, близина топлог мора и богатство питомих природних лепота су највећи разлог развоја туризма на овим подручјима.
Почетке савременог туризма налазимо у раним годинама 19. века. У времену Аустроугарске монархије све више бујају туристички садржаји: хотели, пансиони, угоститељски локали, морска и термална купалишта, ничу дуж целе обале. Градови Порторож, Умаг, Пореч, Ровињ, Пула с Бријунским отоком на западној обали па до Рапца и Ловрана на истоку, развијају се у праве туристичке градове. Предузетници све више улажу у истарски туризам. Ако изузмемо раздобља Првог и Другог светског рата, те рата током 1990-их, који Истри није нанео разарања (али свакако стагнацију), тренд развоја и садржајног обогаћивања истарског туризма се наставља.
Данашња туристичка Истра обилује мноштвом најразноврснијих туристичких капацитета и садржаја од оних на њеном обалном, приморском делу, до оних све актуелнијих и траженијих у унутрашњим руралним подручјима. Осим већ познатог стационарног туризма у многобројним хотелима, апартманским насељима, камповима, приватним смештајима, данас се у Истри све више развија наутички туризам, конгресни, излетнички, ловни и риболовни, агротуризам, културни, етно-гастрономски, спортско-рекреациони, ронилачки, коњички и еколошки туризам.
ЗанимљивостиУреди
ГалеријаУреди
|
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Jurkić-Girardi 1988, стр. 109-114.
- ^ Vicelja-Matijašić 2005, стр. 185-204.
- ^ Bileta 2014, стр. 111-124.
- ^ Bileta 2017, стр. 100-123.
- ^ Тејлор 2001.
- ^ Buršić-Giudici 2018, стр. 57-64.
- ^ Katunar 2008, стр. 81-94.
- ^ Флора 1962, стр. 329-353.
- ^ „Istra”. enciklopedija.hr. Приступљено 28. 1. 2021.
- ^ „Istražite ljepote sjeverozapadne IstreUmagNovigradBrtoniglaBuje”. coloursofistria.com. Приступљено 28. 1. 2021.
- ^ „General information”. istra-istria.hr. Приступљено 28. 1. 2021.
- ^ „Experience Istria”. istra.hr. Приступљено 28. 1. 2021.
- ^ „Истра”. funtravelnis.rs. Приступљено 28. 1. 2021.
- ^ Bronzić, Miroslav. „Mirna i Istra”. viabalkans.com. Приступљено 28. 1. 2021.
- ^ „Gradovi i općine”. istra-istria.hr. Архивирано из оригинала 22. 01. 2021. г. Приступљено 28. 1. 2021.
- ^ „stanovništvo”. istra.lzmk.hr. Приступљено 28. 1. 2021.
- ^ „istria trails”. istria-trails.com. Приступљено 28. 1. 2021.
- ^ „Istra Povijest”. montonatours.com. Приступљено 28. 1. 2021.
- ^ „TOURISM IN ISTRIA”. europeanbestdestinations.com. Приступљено 28. 1. 2021.
- ^ „Istria”. find-croatia.com. Приступљено 28. 1. 2021.
- ^ „Istria”. britannica.com. Приступљено 28. 1. 2021.
ЛитератураУреди
- Bileta, Vedran (2014). „Remapping the Socio-political Landscape on the Fringes of an Imperium: The End of Byzantine Histria”. Landscapes of Power: Selected Papers from the XV Oxford University Byzantine Society International Graduate Conference. Oxford: Peter Lang. стр. 111—124.
- Bileta, Vedran (2017). „At the Crossroads of Late Antiquity and Early Middle Ages - The Rise and Fall of the Military Elite of Byzantine Histria”. Annual of Medieval Studies at the Central European University. 11: 100—123.
- Buršić-Giudici, Barbara (2018). „L'istrioto ieri, oggi e domani: Una lingua minoritaria e in via di estinzione”. Језици и културе у времену и простору: Тематски зборник. 7 (1). Нови Сад: Филозофски факултет. стр. 57—64.
- Vicelja-Matijašić, Marina (2005). „Byzantium and Istria: Some Aspects of Byzantine Presence in Istria” (PDF). Acta Histriae. 13 (1): 185—204.
- Goldstein, Ivo (1992). Bizant na Jadranu od Justinijana I. do Bazilija I. Zagreb: Zavod za hrvatsku povijest.
- Jurkić-Girardi, Vesna (1988). „Istria in the Context of the 10th Italic Region "Venetia et Histria" as a Border Area of the Roman Empire”. Balcanica. 18-19 (1987-1988): 109—114.
- Katunar, Daniela (2008). „Istrorumunji - jezik i zajednica”. Diskrepancija. 9 (13): 81—94.
- Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
- Тејлор, Ален (2001). Хабзбуршка монархија 1809-1918: Историја Аустријске царевине и Аустроугарске. Београд: Clio.
- Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
- Флора, Радуа (1962). „Прилог питању класификације истрорумунског”. Јужнословенски филолог. 25 (1961-1962): 329—353.
- Haas, Arthur G. (1963). Metternich, Reorganization and Nationality, 1813-1818: A Story of Foresight and Frustration in the Rebuilding of the Austrian Empire. Wiesbaden: Franz Steiner Verlag.
