Википедија

Хрватска

држава у југоисточној Европи
За друга значења, погледајте страницу Хрватска (вишезначна одредница).

Хрватска (хрв. Hrvatska), званично Република Хрватска (хрв. Republika Hrvatska), држава је у средњој и југоисточној Европи, на обали Јадранског мора. Граничи се на северозападу са Словенијом, на североистоку са Мађарском, на истоку са Србијом и на југоистоку са Босном и Херцеговниом и Црном Гором, док на западу има морску границу са Италијом. Главни и највећи град је Загреб, ког следе Сплит, Ријека и Осијек.

Република Хрватска
Republika Hrvatska  (хрватски)[а]
Химна: Лијепа наша домовино
(хрв. Lijepa naša domovino)
Положај Хрватске
Главни град 
(и највећи)		Загреб
45° 48′ 47″ N 15° 58′ 39″ E / 45.81306° С; 15.97750° И / 45.81306; 15.97750
Службени језикхрватски
Владавина
Облик државеунитарна парламентарна република
 — ПредседникЗоран Милановић
 — Председник ВладеАндреј Пленковић
 — Председник СабораГордан Јандроковић
Законодавна властСабор
Историја
Оснивање‍
 — Кнежевина Хрватска7. век
 — Краљевина Хрватска925.
 — Краљевина Далмација и Хрватска1102.
 — Приступ Аустроугарској1. јануар 1527.
 — Отцепљење од Аустроугарске29. октобар 1918.
 — Стварање Југославије4. децембар 1918.
 — Декларација о независности25. јун 1991.
Географија
Површина‍
 — укупно56.594 km2 (124)
 — вода (%)1,09
Становништво‍
 — 2021.Пад 3.871.833[1] (128)
 — 2011.4.284.889
 — густина68,4 ст./km2 (152)
Привреда
БДП / ПКМ≈ 2025.
 — укупноРаст 198,27 млрд. $[2] (79)
 — по становникуРаст 51.442 $[2] (39)
БДП / номинални≈ 2025.
 — укупноРаст 98,95 млрд. $[2] (74)
 — по становникуРаст 25.674 $[2] (47)
ИХР (2023)0,889[3] (41) — веома висок
Валутаевро
 — код валутеEUR
Остале информације
Временска зонаUTC +1 (CET)
UTC +2 (CEST)
Интернет домен‍.hr .eu‍
Позивни број+385

Хрвати су на подручје данашње Хрватске, а тада део Илирије, стигли у 6. веку. До 7. века основали су две кнежевине. Хрватска је међународно призната као независна 7. јуна 879. за време владавине кнеза Бранимира. Томислав је постао први краљ до 925, уздигавши Хрватску на статус краљевине. Током борбе за власт након краја владавине Трпимировића, Краљевина Хрватска је 1102. ушла у персоналну унију са Краљевином Угарском. Године 1527, суочен са османским освајањем, Хрватски сабор је изабрао Фердинанда I за краља. У октобру 1918. у Загребу је проглашена Држава Словенаца, Хрвата и Срба, независна од Хабзбуршке монархије, а у децембру 1918. постала је део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Након инвазије коју су спровеле силе Осовине на Краљевину Југославију у априлу 1941, већи део Хрватске је постао део марионетске Независне Државе Хрватске. Покрет отпора довео је до стварања Социјалистичке Републике Хрватске, која је након рата постала један од оснивача и саставни део Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Хрватска је 25. јуна 1991. прогласила независност од Југославије, а наредне четири године је вођен рат у Хрватској.

Хрватска је република и има парламентарни систем. Чланица је бројних међународних организација, међу којима су Европска унија, Еврозона, Шенгенска зона, НАТО, Уједињене нације, Савет Европе, ОЕБС, Светска трговинска организација и Унија за Медитеран, а тренутно је у процесу придруживања Организацији за економску сарадњу и развој. Као активни учесник у мировним операцијама Уједињених нација, Хрватска је допринела трупама у Међународним снагама за безбедносну помоћ. Током 2008/09. први пут је изабрана да попуни нестално место у Савету безбедности Уједињених нација

Хрватска је развијена земља са напредном привредом. Туризам је један од најзначајнијих извора прихода, са око 20 милиона туриста годишње. Од 2000-их, Влада Хрватске је уложила значајна средства у инфраструктуру, посебно у саобраћај и паневропске коридоре. Хрватска се такође позиционирала као регионални енергетски лидер почетком 2020-их и доприноси диверзификацији снабдевања енергијом у Европи путем свог плутајућег терминала за увоз течног природног гаса код острва Крк. Хрватска пружа социјално осигурање, универзалну здравствену заштиту и бесплатно основно и средње образовање.

Историја

Главни чланак: Историја Хрватске

Праисторија и антика

Главни чланак: Праисторија на тлу Хрватске

Подручје које је данас познато као Хрватска било је насељено током праисторијског периода. Фосили Неандерталца који датирају из средњег палеолита откривени су у сјеверној Хрватској, у најпознатијем и најбоље представљеним локалитетом у Крапини.[4] Остаци неколико неолитских и енеолитских култура пронађени су широм земље.[5] Највећи дио локалитета налази се у ријечним долинама сјеверне Хрватске, а најзначајније откривене културе су Старчевачка, Вучедолска и Баденска култура.[6][7] Гвоздено доба оставило је траг кроз рану илирску Халштатску културу и келтску Латенску културу.[8]

Грчко и римско доба

Главни чланци: Илирија и Далмација (римска провинција)

Много касније регион су населили Илири и Либурни, док су прве грчке колоније успостављене на острвима Хвар,[9] Корчула и Вис.[10] У 9. години н. е. подручје данашње Хрватске постало је дио Римског царства. Цар Диоклецијан изградио је величанствену палату у Сплиту након што је абдицирао 305. године.[11]

Током 5. вијека, један од посљедњих царева Западног римског царства, Јулије Непот, владао је својим малим царством из палате.[12] Период се завршава аварском и хрватском инвазијом у првој половини 7. вијека и уништењем скоро свих римских палата. Римске избјеглице повукле су се на повољније локације уз обале, на острва и планине. Град Дубровник су основале избјеглице из Епидаура.[13]

Етногенеза Хрвата је неодређена и постоји неколико супротних теорија, од којих су словенска и иранска најчешће истицане. Најприхватљивија од њих, словенска теорија, говори од сеоби Бијелих Хрвата из Бијеле Хрватске током периода Великих сеоба. Контроверзна, иранска теорија, говори о иранском поријеклу, заснованом на камену из Танаиса који садржи грчке називе Χορούαθ[ος], Χοροάθος и Χορόαθος и ти називи се тумаче као антропоними Хрвата.[14]

Средњи вијек

Главни чланци: Кнежевина Далмација и Либурнија, Посавска кнежевина, Краљевина Хрватска (925—1102), Краљевина Хрватска (1102—1526) и Дубровачка република
 
Мапа Европе из 1000. године, у то вријеме Краљевином Хрватском владао је краљ Гојислав Трпимировић
 
„Долазак Хрвата на Јадран”, слика аутора Отона Ивековића
 
Башчанска плоча, најстарији спомени на глагољици

Према спису „De administrando imperio”, кога је написао византијски цар Константин VII Порфирогенит у 10. вијеку, Хрвати су се на простор данашње Хрватске доселили у 7. вијеку; међутим, та тврдња је оспорена и постоје теорије о досељењу Хрвата у 6. и 9. вијеку.[15] На послетку су формиране двије кнежевине — Далмација и Либурнија и Панонија — којима су владали Људевит и Борна, што потврђују хронике Ајнхарда почевши од 818. године. Запис представља први документ о хрватским областима, у то вријеме вазалним државама Франачке.[16]

Франачка надмоћ прекинута је за вријеме владавине Мислава два десетљећа касније.[17] Према Константину VII покрштавање Хрвата почело је у 7. вијеку, али тврдња је оспорена и општа христијанизација почела је у 9. вијеку.[18] Први домаћи хрватски владар кога је признао папа био је кнез Бранимир, који је папско признање од папе Јована VII добио 7. јуна 879. године.[19]

Томислав је први владар кога је папа у писму ословио као краља, па се као година оснивања краљевства води 925. Томислав је спријечио угарску и бугарску инвазију, ширећи утицај хрватских владара.[20] Краљевина Хрватска је достигла свој врхунац у 11. вијеку током владавине Петра Крешимира IV (1058—1074) и Дмитра Звонимиа (1075—1089).[21] Са смрћу Стјепана II 1091. године, нестала је и династија Трпимировића, а угарски краљ Ладислав I исказао је претензија на хрватску круну у име своје сестре Јелене, супруге краља Дмитра Звонимира. Противљење овој претензији довело је до рата, што касније довело до уније између Угарске и Хрватске 1102. године, под влашћу Коломана.[22]

У наредна четири вијека, Краљевином Хрватском је владао Сабор и бан кога је постављао краљ.[23] Током овог периода расла је претња од османских освајања, као и борба са Млетачком републиком због контроле приобалним подручјима. Млеци су стекли контролу над већим дијелом Далмације 1428. године, са изузетком Дубровачке републике која је постала независна. Османска освајања довела су до битке на Крбавском пољу (1493) и Мохачке битке (1526), у којима су Османлије однијеле убједљиву побједу. Краљ Лајош II умро је несретним случајем 1526. у Мохачу и 1527. године Хрватски сабор се састао у Цетини и изабрао Фердинанда I из династије Хабзбург за новог владара Хрватске, под условом да Хрватској пружи заштиту од Османског царства поштујући њена политичка права.[23][24] У овом периоду дошло је до пораста утицаја племства као што су Франкопани и Зрински, из чијих редова су касније бирани многи банови.[25]

Хабзбуршка монархија и Аустроугарска (1526—1918)

Главни чланци: Краљевина Хрватска (1526—1867), Краљевина Хрватска и Славонија и Краљевина Далмација
 
Хрватски бан Никола Шубић Зрински сматра се националним херојем и у Хрватској и Мађарској због своје улоге у одбрани Сигета од Османлија

Након убједљивих османских побједа, Хрватска се подијели на цивилне и војне територије, са подјелом формирнаом 1538. године. Војне територије ће постати познате као Хрватска војна крајина и била је под непосредном контролом монархије. Османска напредовања у Хрватској наставила су се до битке код Сиска (1593), која је била први убједљиви османски пораз, којом су границе стабилизоване.[24] Током Великог турског рата (1683—1698), Славонија је поврћане, али западна Босна, која је прије османских освајања била у саставу Хрватске, остала је изван хрватске контроле.[24] Данашња граница између Босне и Херцеговине и Републике Хрватске је настала из овог исхода. Јужна граница Далмације, слично је дефинисана Кандијским и Млетачко-турским ратом.[26]

 
Краљевина Хрватска и Славонија (бр. 17) била је аутономне краљевство унутар Аустроугарске, створено 1868. године послије Хрватско-угарске нагодбе

Ратови са Османлијама довели су до великих демографских промјена. Хрвати су се селили према Аустрији и данашњи Градишћански Хрвати су непосредни потомци тих досељеника.[27] Да би надомјестила становништво које је избјегло, Хабзбурзи су охрабривали хришћанско становништво из Босне и Србије на учешће у војној служби у Хрватској војној крајини. Миграција Срба на овај простор достигла је свој врхунац током Велике сеоба Срба 1690. и 1737—1739.[28]

 
Бан Јосип Јелачић борио се против Угара 1848. и 1849. године

Хрватски сабор је подржао Прагматичну санкцију Карла VI и потписао своју Прагматичну санкцију 1712. године.[29] Након тога, цар је обећао да ће поштовати све привилегије и политичка права Краљевине Хрватске и Марија Тереза је значајно доприњела хрватским питањима.

Између 1797. и 1809. године Прво француско царство постепено је заузимало цјелокупну источну обалу Јадранског мора и значајан дио њеног залеђа, чије је окончано постојање Млетачке и Дубровачке републике, а на њиховом мјесту успостављајући Илирске провинције.[24] Као одговор на то, морнарица Аустријског царства је започела блокаду Јадранског мора која је довела до Вишке битке (1811).[30] Аустрија је Илирске провинције заузела 1813. године, а у састав Аустријског царство подручје је укључено на Бечком конгресу 1815. године. То је довело до успостављања Краљевине Далмације и повратка Хрватског приморја у састав Краљевине Хрватске, сада под истом круном.[31]

Тридесете и четрдесете године 19. вијека романтични национализам инспирисао је Хрватски народни препород, политичку и културно кампању која се залагала за уједињење свих Јужних Словена у царству. Основни фокус је био на стварању стандардног језика који би био противтежа мађарском језику, као и промоција хрватске књижевности и културе.[32] Током Мађарске револуције (1848) Хрватска је стала уз Аустрију, а бан Јосип Јелачић је доприњео поразу угарских снага 1849. и започео је период германофилске политике.[33]

Од шездесетих година 19. вијека, неуспјех политике био је очигледан, што је довело до Аустро-угарске нагодбе 1867. године и стварања персоналне уније између круна Аустријског царства и Краљевине Угарске. Нагодба је оставила питање статуса Хрватске Угарској и статус је ријешен Хрватско-угарском нагодбом 1868. године, уједињењем краљевина Хрватске и Славоније.[34] Краљевина Далмације је остала под дефакто аустријском контролом, док је Ријека задржала статус corpus separatum уведеног 1779. године.[22]

Након што је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину након Берлинског споразума 1878. године, Хрватска војна крајина је укинута и њена територија је припојена Хрватској 1881. године,[24] у складу са одредбама Хрватско-угарске нагодбе.[35][36] Нови напори усмјерени ка реформи Аустроугарске, која би подразумјевала федерацију са хрватском федералној јединицом, заустављени су почетком Првог свјетског рата.[37]

Југославија (1918—1991)

Главни чланци: Стварање Југославије, Краљевина Југославија, Бановина Хрватска, Независна Држава Хрватска и Социјалистичка Република Хрватска
 
Стјепан Радић држи говор у Дубровнику 27. маја 1928. године. Десно од Радића је Јосип Предавец, а лево Светозар Прибићевић

Хрватски сабор је 29. октобра 1918. године прогласио независност и донио одлуку о придруживању новоствореном Држави Словенаца, Хрвата и Срба, која се заједно са Краљевином Србијом 4. децембра 1918. године ујединила у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.[38] Сабор никада није ратификовао одлуку о уједињењу са Србијом.[23] Видовданским уставом из 1921. године земља је дефинисана као унитарна држава, а укидањем Хрватског сабора и историјских административних подјела ефикасно су прекинути хрватски захтјеви за аутономију.

Новом уставу се најоштрије противила највећа хрватска политичка странка Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС), на чијем челу је био Стјепан Радић,[39] а која је у својој пропаганди користила спој националистичких и социјално-егалитарних елемената пропаганде.[40] ХРСС се ослањала на хрватско сељаштво, које је чинило 80% становништва, међу којим је имала велику популарност. До 1925. године Радић није признавао стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и устав усвојен 1921. године. Закони Краљевине нису спровођени у многим хрватским областима, које су сачувале административни систем насљеђен из доба Аустроугарске. Радић је 1925. године склопио споразум са Министарским савјетом, а неколико чланова ХСС су постали министри. Он је и поред тога поново остао у опозицији власти. Радића је у Скупштини 20. јуна 1928. године смртно ранио српски посланик Пуниша Рачић, а два друга посланик ХСС су убијена.[41]

Дана 6. јануара 1929. краљ Александар I Карађорђевић је завео диктатуру у којој су забрањене све националне странке и онемогућен сваки легални политички рад. У таквим околностима, краљ Александар Карађорђевић је 6. јануара 1929. године распустио Скупштину, објавивши устав из 1921. године неважећим и прогласивши краљевску диктатуру, при томе забрањујући сва националистичка удружења.[42] Диктатура је формално завршена 1931. када је краљ наметнуо још унитарнији устав и промијенио име земље у Краљевина Југославија.[43] ХСС, сада на челу са Влатком Мачеком, наставио је да заговара федерализацију Југославије, што је резултовало споразумом Цветковић—Мачек 26. августа 1939. године и стварањем Бановине Хрватске. Министарски савјет Југославије је задржао контролу над одбраном, унутрашњом сигурношћу, спољном политиком, трговином и транспортом, док су остала питања тада под надлежност Хрватског сабора и бана кога је постављао краљ.[44]

 
Споменик устанку народа Хрватске изнад места Срб у Лици

Силе Осовине су извршиле инвазију, окупацију и подјелу Краљевине Југославије у априлу 1941. године. Велићи дио данашње Републике Хрватске, цијела Босна и Херцеговина и цио Срем припали су Независној Држави Хрватској (НДХ), осовинској марионетској држави. Дио Далмације је анектирала Италија, а Међимурје и Барању је анектирала Мађарска.[45] Власт у НДХ водио је Анте Павелић и хрватски фашистички Усташки покрет.

Ускоро се јавља покрет отпора. У близини Сиска је 22. јуна 1941. године формиран је Сисачки партизански одред, прва формирана војна јединица покрета отпора у окупираној Европи.[46] Одред је био почетак југословенској партизанског покрета, комунистичког мултиетничког антифашистичког покрета којег је предводио Јосип Броз Тито. Покрет је убрзано растао и на Техеранској конференцији у децембру 1943. године партизани су признати од Савезника.[47]

Уз помоћ Савезника у логистици, опреми, обуци и ваздушним ударима, као и уз помоћ совјетских снага које су учествовале у Београдској операцији 1944. године, партизани су стекли контролу над Југославијом и граничним областима са Италијом и Аустријом у мају 1945. године.[48] Политичка тежња партизанској покрета истакнута је на Земаљском антифашистичком вијећу народног ослобођења Хрватске, које је развијено 1943. године као носилац хрватске државности, а касније је 1945. трансформисано у Народни сабор Хрватске, док је Антифашистичко вијеће народног ослобођења Југославије било његов пандан на југословенском нивоу.[49][50]

 
Споменик Камени цвет у Спомен-подручју Јасеновац

Током Другог светског рата (1941—1945), су уз помоћ Немачке основале Независну Државу Хрватску. Усташе су током своје владавине извршиле бројне злочине и геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, као и на политичким противницима квислиншком режиму независно од њихове националности. Још у лето 1941. усташка власт, коју је предводио поглавник Анте Павелић, основала је концентрационе логоре за мучење и убијање цивила, највише Срба, Јевреја и Рома. Логори који су били познати по свом броју жртава као и начину мучења људи су: Јасеновац, Јадовно, Даница, Госпић, Тења, Стара Градишка, Ђаково и др. НДХ је једина држава која је имала концентрационе логоре за децу у Јастребарску. Процењује се да је усташка власт током 1941—1945. убила више стотина хиљада Срба на територији НДХ.

У првим месецима постојања НДХ на њеној територији јавила су се два покрета отпора. Један је био четнички, који је предводио прво Мане Роквић, а касније војвода Момчило Ђујић; и други партизански покрет који је предводила Комунистичка Партија Југославије на челу са Титом.

Након пораза НДХ, Хрватска је организована у једну од шест република нове социјалистичке Југославије. Социјалистичка Хрватска је основана у Топуском за Трећем заседању ЗАВНОХ-а, маја 1944. Касније 1946. године СР Хрватска је добила нови Устав који је имао два равноправна конститутивна народа: Хрвати и Срби, уз националне мањине као што су: Мађари, Италијани, Чеси, Русини и Украјинци. Друштвено-економско уређење је било социјалистичко.

Скупштина СФРЈ је још крајем 1989. донела амандмане на Устав Југославије, којима је омогућен вишепартијски систем. Што је довело до тога да се почетком 1990. оснивају нове странке у Југославији. Априла и маја 1990. године у СР Хрватској су одржани вишестраначки избори где је победила опција ХДЗ и њен председник Фрањо Туђман. Од октобра 1990. ХДЗ и нова власт у Загребу су покренули илегалан увоз наоружања за потребе чланова ХОС, ХДЗ и резервног састава МУП-а Хрватске. Циљ је био протерати Србе из Хрватске.[51]

Независност (1991—данас)

Главни чланак: Рат у Хрватској
 
Уништена српска кућа у Суњи
 
Заставе Хрватске и Европске уније на згради Министарства спољних и европских послова

Након пада комунизма у СФРЈ, власт ХДЗ-а у Хрватској од 1990. добила је подршку већине Хрвата и одузела права сувереног народа Србима у Социјалистичкој републици Хрватској и изменама устава прогласили су Србе за мањину у децембру 1990.[52] Следеће, 1991. влада ХДЗ-а прогласила је независност од СФРЈ,[53] али Срби на подручјима где су били већина у Крајини, Барањи и другим деловима некадашње Социјалистичке републике Хрватске стварали су своје аутономне области и покушали су остати део Југославије,[54] или остати у истој држави са Србима из Републике Србије.[55] али влада ХДЗ-а није допустила да Срби створе своју републику на подручју где су били већина и почео је рата у Хрватској (1991—1995) између нове државе Хрватске и Срба на делу територије дотадашње југословенске републике Хрватске, организованих у Републику Српску Крајину.[56] Хрватска је током рата постала чланица Уједињених нација, 1992.[57] Уз помоћ НАТО-а, Рат је окончан победом Хрватске у августу 1995. а припајањем територија Републике Српске Крајине настала је модерна Република Хрватска.[58] Истовремено, протеривањем стотина хиљада, али и убијањем великог броја Срба из Хрватске у операцијама Олуја и Бљесак према неким мишљењима модерна Република Хрватска је довршавала геноцид над Србима који је започела НДХ.[59] Поред ова два већа погрома, преко Хрватске војске и полиције, Хрватска је извршила и низ мањих акција прогона српског и другог нехрватског становништва: Масленица, Медачки џеп, Миљевачки плато итд, а значајно прогоњење Срба током рата извршено је и у следећим градовима: Задар, Шибеник, Сисак, Вуковар, Осијек, Ђаково, Загреб, Сплит, Дубровник, Винковци и др.[51][60]

Географија

Главни чланак: Географија Хрватске

Положај

Хрватска се налази у југоисточној Европи на Балканском полуострву. Територија Хрватске заузима приближно 87.700 km², од којих је 56.592 km² на копну и око 31.067 на мору. Њен облик подсећа на потковицу, а граничи се са Словенијом на северозападу, Мађарском на северу, Србијом на истоку, Црном Гором на југу, Босном и Херцеговином дуж реке Саве и Динарског планинског масива и Италијом преко Јадранског мора. Мали део територије око града Дубровника Хрватске је одвојен од матице делом којим Босна и Херцеговина излази на Јадран, где је град Неум.

Укупна дужина копнених граница Хрватске је 2197 km, од тога је граница са Босном и Херцеговином 932 km, 670 km са Словенијом, 329 km са Мађарском, 241 km са Србијом и 25 km са Црном Гором. На северном Јадрану додирују се територијалне воде Хрватске и Италије. Дужина јадранске обале је 1778 km (рачунајући острва 6176 km).

Геологија и рељеф

 
Топографска мапа Хрватске

Према клими и рељефу, Хрватска се може поделити у три целине: континенталну, динарску и јадранску.

Панонска Хрватска заузима југозападни део Панонске низије, прошаран ниским планинама и рекама Савом, Дравом и Дунавом. У овом делу земље влада умерена континентална клима. Ова област се може даље поделити на северну Хрватску и Славонију. Северна Хрватска заузима део око реке Купе до мађарске границе и чине га: део око река Саве и Купе са градовима Загреб, Карловац и Сисак који је економски и демографски центар државе, Хрватско Загорје и Прекомурје између река Драве и Муре. Славонија је равница између Саве, Драве и Дунава, а често се у њу убрајају Барања (око доњег тока Драве) и Западни Срем.

 
Бројни заливи и драге су одлике јадранске обале
 
Поглед на Ријеку

Динарске планине спадају у ред средњих планина по висини и граница су између Јадранског и Црноморског слива. Овај део укључује брдски део Горског Котара од Ријеке до Карловца, долине Лику и Крбаву између планине Велебит и босанско-херцеговачке границе, као и планине Далмације (Динара (1.831 m), Камешница (1.809 m), Биоково (1.762 m) и Свилаја (1.508 m)).

Јадрански обални део се састоји углавном од крашких предела и има медитеранску климу. Јадранска обала Хрватске је изузетно разуђена. Хрватској припада 1246 острва, од којих је 47 насељено. Ширина обалског дела значајно варира. Док је на неким местима широка тек неколико километара (испод Велебита и Биокова), на неким местима залази дубље у копно. Велики део хрватских река које се уливају у Јадранско море је кратко, а једини изузетак је Неретва.

Историјски се обални део може поделити у три региона:

Воде

Реке Хрватске припадају Јадранском и Црноморском сливу. Најдуже реке су Сава (562 km), Драва (305 km), Купа (296 km). У приморском дијелу "копнени рељеф одликује мали број водених токова Мирна, Раша, Зрмања, Крка, Цетина и Неретва; то је последица кречњачког састава стена, које су водни токови усекли кањоне као што су Лимска драга, канал Раше, Јабланички (Шибенски), Бакарски залив и др., који се на копну продужују као удолине, а у мору као канали, као на ушћу Неретве, Цетине, Крке и Раше. Са колебањем нивоа мора током ледених и међуледених доба, на морској обали дошло је до веома разноликих појава - од језерских трагова и "фјордова" од отапања глечера (Лимски канал, Вранско језеро и др.) до трагова абразије и наслага песка-прапора на острву Сусак, наноса у околини Задра, делте на ушћу Неретве, Мирне, Цетине и Раше. Речне кањоне и понорнице окружују простране заравни као око Цетине, затим Личко, Гацко, Имотско поље, Рујно на Велебиту (800 м) и др." Источни делови територије карактеристични су по томе што су завале међусобно спојене у долини системом међуречја Саве и Драве. Воде из завале средње Хрватске због непропусних наслага тешко отичу, те их у току кишних периода плаве, заједно са Савом. Након леденог доба Сава и Драва примале су много воде и шљунка и таложиле га у коритима и око њега или усецале терасе.[61]

Клима

Хрватска има разнолику климу. На северном и и источном делу је континентална, медитеранска на обалама, а умерено континентална клима преовлађује у северно-централном региону. Просечна температура у унутрашњости у јануару је 0 до 2 °C, а у августу 19 до 23 °C, док је просечна температура у приморју од 6 до 11 °C у јануару и 21 до 27 °C августу.

С просечно 2.600 сунчаних сати у години јадранска обала је једна од најсунчанијих у Средоземљу, а температура мора лети је од 25 °C до 27 °C. На Јадранског обали Хрватске дувају три ветра: југо (са мора на копно), бура (са копна на море) и маестрал.

Флора и фауна

Флора и фауна Хрватске је разноврсна. Примјера ради, Жумберачка гора је станиште за више од 1.000 биљних врста, од којих је 14 врста глобално угрожено, а још 90 их се налази на листи угрожених биљака Хрватске. У приморским предјелима гдје преовладавају борови и зеленгорично дрвеће према словенској страни, у близини Свете Гере се налази прашума гдје се на већим површинама могу наћи и храст китњак и граб, те храст медунац и црни граб. Ту су своје станиште пронашле и угрожене врсте хрватска перуника и благајев ликовац.[62].

Национални паркови

Паркови у Хрватској

У Хрватској постоји 8 националних паркова:

Име Основан Величина (ha) Слика
Плитвичка језера 1949. 29.685,15  
Национални парк Пакленица 1949. 8.500  
Национални парк Рисњак 1953. 3.041  
Национални парк Мљет 1960. 5.375  
Национални парк Корнати 1980. 22.000  
Национални парк Бриони 1983. 3.390  
Национални парк Крка 1985. 10.900  
Северни Велебит 1999. 10.900  

Административна подела

Главни чланак: Административна подела Хрватске
Види још: Списак градова у Хрватској, Списак општина у Хрватској и Списак општина у Хрватској по жупанијама

Хрватска се састоји од 20 жупанија и једног града као посебне територијалне јединице:[63]

 
Жупаније Главни град
1 Загребачка жупанија Загреб
2 Крапинско-загорска жупанија Крапина
3 Сисачко-мославачка жупанија Сисак
4 Карловачка жупанија Карловац
5 Вараждинска жупанија Вараждин
6 Копривничко-крижевачка жупанија Копривница
7 Бјеловарско-билогорска жупанија Бјеловар
8 Приморско-горанска жупанија Ријека
9 Личко-сењска жупанија Госпић
10 Вировитичко-подравска жупанија Вировитица
11 Пожешко-славонска жупанија Пожега
12 Бродско-посавска жупанија Славонски Брод
13 Задарска жупанија Задар
14 Осјечко-барањска жупанија Осијек
15 Шибенско-книнска жупанија Шибеник
16 Вуковарско-сремска жупанија Вуковар
17 Сплитско-далматинска жупанија Сплит
18 Истарска жупанија Пула
19 Дубровачко-неретванска жупанија Дубровник
20 Међимурска жупанија Чаковец
21 Град Загреб Загреб

Демографија

Главни чланак: Демографија Хрватске
 
Етничка структура Хрватске из 2021.

Према попису из 2021. било је 3.871.833 становника, што представља велики пад у односу на попис из 2011. када је било 4.284.889 људи.[64] Густина насељености била је 72,9 становника по квадратном километру, што Хрватску чини једном од најређе насељених држава у Европи.[65] Укупан очекивани животни век у Хрватској при рођењу био је 77,7 година.[66]

Укупна стопа плодности је 1,46 деце по мајци, што представља једну од најнижих на свету.[66][67] Стопа смртности у Хрватској континуирано је премашивала стопу наталитета од 1998.[68] Хрватска последично има једну од најстаријих популација на свету, са просечном старошћу од 45,1 година. Стопа природног прираштаја је негативна, а демографска транзиција је завршена 1970-их. Последњих година, Хрватска је била под притиском да повећа квоте дозвола за стране раднике, достигавши рекордних 68.100 током 2019. године.[69] У складу са својом имиграционом политиком, Хрватска покушава да привуче емигранте да се врате.[70] Од 2008. до 2018. становништво Хрватске је опало за 10%.[71]

Рат у Хрватској је знатно утицао на пад броја становника. Рат је раселио велики број становништва, а емиграција се повећала. Током последњих дана рата, око 200.000 Срба је побегло пре доласка хрватских снага током операције Олуја.[72][73] Након рата, број расељених лица је пао на око 250.000. Већину територија напуштених током рата населили су Хрвати из Босне и Херцеговине.[74][75]

Према попису из 2021. већину становника чине Хрвати (91,6%), затим следе Срби (3,2%), Бошњаци (0,62%), Роми (0,46%), Албанци (0,36%), Италијани (0,36%), Мађари (0,27%), Чеси (0,20%), Словенци (0,20%), Словаци (0,10%), Македонци (0,09%), Немци (0,09%), Црногорци (0,08%) и остали (1,56%).[64] Приближно 4 милиона Хрвата живи у хрватској дијаспори.[76]

Највећи градови

Главни чланак: Списак градова у Хрватској
 
Највећи градови у Хрватској
Извор: Попис 2021.
№ Град Жупанија Популација № Град Жупанија Популација
 
Загреб
 
Сплит 		1. Загреб Град Загреб 663.592 11. Велика Горица Загребачка 30.036  
Ријека
 
Осијек
2. Сплит Сплитско-далматинска 149.830 12. Винковци Вуковарско-сремска 28.111
3. Ријека Приморско-горанска 107.964 13. Сисак Сисачко-мославачка 27.859
4. Осијек Осјечко-барањска 75.535 14. Дубровник Дубровачко-неретванска 26.922
5. Задар Задарска 67.309 15. Бјеловар Бјеловарско-билогорска 24.392
6. Пула Истарска 52.220 16. Копривница Копривничко-крижевачка 22.262
7. Славонски Брод Бродско-посавска 45.005 17. Вуковар Вуковарско-сремска 22.255
8. Карловац Карловачка 41.869 18. Солин Сплитско-далматинска 20.996
9. Вараждин Вараждинска 36.187 19. Запрешић Загребачка 18.768
10. Шибеник Шибенско-книнска 31.115 20. Пожега Бродско-посавска 16.867

Религија

Хрватска нема службену религију. Слобода вероисповести је уставно право које штити све верске заједнице као једнаке пред законом и сматра их одвојеним од државе.

Према попису из 2021. око 87,39% људи се изјашњава као хришћани, а од њих католици чине највећу групу са 78,97% становништва, након чега следе православци (3,32%), протестантизам (0,26%) и остали хришћани (4,83%). Највећа религија после хришћанства је ислам (1,32%). Око 4,71% становништва се изјашњава као нерелигиозно.[77]

Језици

Главни чланак: Хрватски језик
 
Башчанска плоча, дело ране хрватске писмености

Хрватски језик је службени језик Хрватске и један од службених језика Европске уније од 2013. када је Хрватска приступила ЕУ.[78][79] Хрватски је заменио латински језик као службени језик у Хрватској током 19. века.[80] Након Бечког књижевног договора из 1850. године, српскохрватски језик је прошао кроз реформе како би се створио јединствени језик, који је под различитим називима постао службени језик Југославије.[81] Током сецесионистичког Хрватског пролећа донета је Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика.[82] Од стицања независности почетком 1990-их, Хрватска је усвојила хрватски као службени језик и регулише га кроз језичке прописе. Дугогодишњу тежњу за развојем сопствених израза и тиме обогаћивањем језика, за разлику од усвајања страних решења у облику позајмљеница, лингвисти су описали као хрватски језички пуризам.[83]

Према попису из 2021. око 95,25% грађана се изјаснило да им је хрватски матерњи језик, а око 1,16% се изјаснило за српски као матерњи језик, док ниједан други језик не достиже 0,26%. Хрватски је део јужнословенских језика и пише се латиничним писмом. На територији Хрватске говоре се три главна дијалекта, а стандардни хрватски језик је заснован на штокавском дијалекту. Чакавски и кајкавски дијалекти се разликују од штокавског по лексици, фонологији и синтакси.[84]

Образовање

Главни чланак: Списак универзитета у Хрватској
 
Национална и универзитетска библиотека у Загребу

Од 2021. стопа писмености у Хрватској је била 99,45%.[85][86] Основно образовање у Хрватској почиње са шест или седам година и састоји се од осам разреда. Године 2007. усвојен је Закон о повећању бесплатног, необавезног образовања до 18 година. Обавезно образовање састоји се од осам разреда основне школе. Средње образовање се пружа у гимназијама и стручним школама. Основно и средње образовање је доступно и на језицима признатих мањина у Хрватској.[87]

Хрватска има више државних и приватних универзитета.[88] Свеучилиште у Задру, први универзитет у Хрватској, основан је 1396. и остао је активан до 1807. када су га преузеле друге високошколске установе све до оснивања обновљеног Универзитета у Задру током 2002.[89] Свеучилиште у Загребу, основано 1669. године, најстарији је континуирано активни универзитет у југоисточној Европи.[90]

Међу научним институтима који делују у Хрватској, највећи је Институт Руђер Бошковић у Загребу.[91] Хрватска академија знаности и умјетности у Загребу је учено друштво које промовише језик, културу, уметност и науку од свог оснивања 1866.[92] Европска инвестициона банка је обезбедила дигиталну инфраструктуру и опрему за око 150 основних и средњих школа у Хрватској. Двадесет ових школа добило је специјализовану помоћ у виду опреме, софтвера и услуга како би им се помогло да интегришу наставне и административне операције.[93][94]

Политика

Од усвајања устава 1990, Хрватска је парламентарна демократија.

Хрватска је чланица:
Уједињених нација
Савета Европе
Нато-а
ОЕБС-а
Пакта за стабилност
Европске уније
 
Бански двори у Загребу - седиште владе Републике Хрватске
 
Уставни Суд Републике Хрватске

Председник Републике Хрватске се бира сваке пете године. Он је уједно и врховни командант оружаних снага. Обавеза му је да врши састанке са премијером и представницима парламента. Има и одређену улогу у дефинисању спољне политике државе. Тренутни председник Хрватске је Зоран Милановић.

Хрватски сабор је законодавно тело које чини 160 посланика изабраних на то место на четири године. Заседања Сабора се одржава од 15. јануара до 15. јула, и од 15. септембра до 15. децембра. Председник Хрватског сабора је Гордан Јандроковић из Хрватске демократске заједнице.

Влада Хрватске је вођена од стране председника Владе (премијера), који има 4 потпредседника и 15 министара различитих ресора. Влада је одговорна за располагање буџетом, примењивање закона и руковођење домаће и иностране политике републике. Садашњи премијер Хрватске је Андреј Пленковић из Хрватске демократске заједнице.

Хрватски правни систем се састоји од Врховног суда, Жупанијских судова и општинских судова. Уставни суд је одговоран за регуларно спровођење устава.

Према извештају Амнести Интернашонал,[95] Влада Хрватске није учинила довољан напор да истражи наводе о ратним злочинима над Србима и нестанцима Срба. Под овим се подразумева: испитивање ратне одговорности, извођење пред правду одговорних лица и репарација породицама жртава. У закључку се наводи да Хрватска није урадила довољно да се обрачуна са својом ратном прошлошћу и злочинима над Србима почињеним током рата.

Осим дискриминације, током 2006. године догодили су се бомбашки напади, као и убиства припадника српске мањине.[96]

Привреда

 
Бродоградња је једна од извозних грана привреде Хрватске

Хрватска привреда се темељи на капитализму. Касних 80-их, на почетку транзиције из социјалистичке привреде, њена позиција је била на завидном нивоу, али су рат и приватизација довели до стагнирања и пропадања дела индустрије.

Хрватска привреда се темељи на разноликим гранама привреде, нарочито на лакој.[97] Туризам је најзначајнији извор прихода. С више од 8.500.000 туриста 2005. и приближно 10.000.000 туриста 2006. Хрватска је осамнаесто туристичко одредиште на свету по популарности. Директна зарада само од туризма износила је 2006. године, према званичној процени 6,3 милијарде евра.[98]

Хрватска је високо задужена земља са око 34 милијарди долара дуга средином 2006,[99] 33,4 милијарде евра или 52 милијарде долара 2008[100] и 42,9 милијарди евра крајем 2009.[101] Бруто домаћи производ по куповној моћи за 2005. износио је 12.158 долара или 45,2% просека Европске уније, а просечна нето плата око 650 евра.

Главни проблем је структурална незапосленост која је крајем 2006 износила 17%,[102] праћена недовољним економским реформама.[103] Проблеми привреде се такође могу наћи и у друштвеним предузећима која теже за приватизацијом што је главна карактеристика транзиционе привреде.[103]

Хрватска има огроман спољни дуг,[104] и велики буџетски дефицит, који је успела значајно да смањи током 2006. године. Привредни раст у Хрватској је првих шест година 21. века стабилизован на 4-5%, земља се припрема за чланство у Европској унији која је најзначајнији трговински партнер. Италија је први, а Немачка други трговински партнер Хрватске.[105] Од 1. априла 2009. године Хрватска је пуноправна чланица НАТО-а.

Хрватски пензионери примају најмање пензије у Европској унији и 2025. сваки шести пензионер је био у ризику од сиромаштва.[106]

 
Дубровник, популарна туристичка дестинација
 
Плажа у Макарској

Туризам

Главни чланак: Туризам у Хрватској

Туризам је у Хрватској је врло развијен, делимично због њене дугачке морске обале и добро очуваних приморских градова из времена ренесансе. Туризам у унутрашњости земље, осим главног града Загреба, барокног града Вараждина и неколико средњовековних замака, је слабије развијен. У држави се налази и осам националних паркова.

Саобраћај

Главни чланак: Саобраћај у Хрватској

Хрватска се налази на раскрсници паневропских коридора 5 (јадранска обала-Украјина) и 10 (средња Европа-Турска). Хрватска има развијену железничку мрежу, којом управљају Хрватске жељезнице.

Главни аеродроми се налазе у Загребу, Задру, Сплиту, Дубровнику, Ријеци (на острву Крк), Осијеку и Пули. Кроација ерлајнс је национални авио-превозник. Развијен систем ферибота, којим управља Јадролинија, опслужује острва Хрватске и повезује их са приморским градовима. Фериботи такође саобраћају до Италије.

Култура

Главни чланак: Култура у Хрватској
 
Диоклецијанова палата у Сплиту

Шест градова у Хрватској (или одређене грађевине у њима) уврштени су у УНЕСКО-в списак светске баштине: Пореч, Задар, Шибеник, Трогир, Сплит и Дубровник. Хрватска има и осам националних паркова: Бриони, Корнати, Крка, Мљет, Пакленица, Плитвичка језера, Рисњак и Северни Велебит.

Значајни хрватски вајари су били Јурај Далматинац и Иван Мештровић. Међу сликарима се издвајају Влахо Буковац и Иван Генералић. Иван Мажуранић, Аугуст Шеноа и Мирослав Крлежа се сматрају класицима хрватске књижевности, која баштини и ренесансно-барокну Дубровачку књижевност.

Музика

Музика у Хрватској се развијала под утицајем медитеранске музике, музике из централне Европе и музике са Балканског полуострва. У Славонији су тамбураши део традиције, док су клапе традиционалне на приморју. За динарске крајеве су карактеристичне песме зване ганге и музички стилови шијавица и ојкавица, у Истри је популарна пентатонска истарска лествица, а у околини Дубровника плес линђо.

У Хрватској је популарна рок и поп музика, док турбофолк музика постаје популарнија код младих. Група Рива је победила на Песми Евровизије 1989, а Песма Евровизије 1990. је одржана у Загребу.

Хрватски групе и певачи забавне музике су традиционално популарни у целом региону. У време СФРЈ то су били: Мишо Ковач, Арсен Дедић, Тереза Кесовија, Оливер Драгојевић, групе Магазин и Нови фосили. У новију генерацију хрватских музичара спадају: Дорис Драговић, Вана, Борис Новковић, Џибони и Северина Вучковић.

Легенде хрватског рока су групе Азра, Прљаво казалиште, Парни ваљак и Хаустор.

Филм

 
Амфитеатар Пула

Филмска уметност у Хрватској нема дугачку традицију као у осталим суседним централноевропским земљама. Озбиљан почетак филмске уметности почео је са успоном југословенске филмске индустрије крајем 1940-их оснивањем Јадран филма. Позната је Загребачка школа цртаног филма, а цртани филм настао под утицајем те школе је „Сурогат“ Душана Вукотића, који је освојио Оскара за најбољи кратки анимирани филм. У пулској арени се од 1953. одржава Фестивал играног филма.

Најпознатији редитељи из Хрватске су Бранко Бауер, Лордан Зафрановић и Винко Брешан.

Спорт

 
Фудбалска репрезентација Хрватске у финалу Светског првенства 2018.
 
Алпска скијашица Јаница Костелић је током каријере освојила 4 златне и 2 сребрне олимпијске медаље

Популарни спортови у Хрватској су фудбал, тенис, кошарка, ватерполо и рукомет. Загреб је био домаћин Универзијаде 1987, а Сплит Мадитеранских игара 1979. Хрватска је заједно са Мађарском конкурисала за домаћина Европско првенство у фудбалу 2012, али га није добила. Загреб је са Београдом био коорганизатор Европског првенства у фудбалу 1976.

Фудбалска репрезентација Хрватске је освојила треће место на Светском првенству 1998, а Давор Шукер је био најбољи стрелац тог првенства док су на Светском првенству 2018 су били вицепрваци. Кошаркашка репрезентација је освојила треће место на Светском првенству 1994, друго место на Олимпијским играма 1992. и два пута је била трећа на Европским првенствима. Рукометна репрезентација Хрватске је два пута била олимпијски победник (1996. и 2004) и првак света 2003. Ватерполо репрезентација Хрватске је 2007. године била светски првак. Дејвис куп репрезентација Хрватске је освојила овај турнир 2005.

Најпознатији фудбалски клубови из Хрватске су НК Динамо Загреб и НК Хајдук Сплит. Кошаркаши Цибоне су два пута били прваци Европе, док је Југопластика три године узастопно била првак Европе. Ватерполо клубови Младост и Југ су седмоструки, односно троструки прваци Европе.

Најпознатији спортисти из Хрватске су тенисер Горан Иванишевић, скијашица Јаница Костелић, атлетичарка Бланка Влашић, пливачи Гордан Кожуљ, Дује Драгања, Сања Јовановић и Ђурђица Бједов, кошаркаши Крешимир Ћосић, Дражен Петровић, Тони Кукоч и Дино Рађа, боксери Жељко Мавровић и Мате Парлов, стонотенисерка Тамара Борош и фудбалери Лука Модрић, Иван Ракитић, Давор Шукер и Марио Манџукић

Празници

Празници и нерадни дан у Републици Хрватској су:[107]

Датум Назив
1. јануар Нова година
6. јануар Света три краља
дан након Ускрса Ускрсни понедјељак
1. мај Празник рада
60 дана након Ускрса Тијелово
22. јун Дан антифашистичке борбе
25. јун Дан државности
5. август Дан побједе и домовинске захвалности
15. август Велика Госпа
8. октобар Дан независноти
1. новембар Сви свети
25. и 26. децембар Божићни празници

Напомене

  1. ^ На признатим мањинским језицима:

Референце

  1. ^ „POPULATION ESTIMATE OF THE REPUBLIC OF CROATIA, 2022”. podaci.dzs.hr. 8. 9. 2023. Архивирано из оригинала 02. 10. 2023. г. Приступљено 21. 9. 2023. 
  2. ^ а б в г „World Economic Outlook Database, April 2025 Edition. (Croatia)”. www.imf.org. International Monetary Fund. 24. 4. 2025. Приступљено 24. 4. 2025. 
  3. ^ „Human Development Report 2025” (PDF). United Nations Development Programme. 6. 5. 2025. Архивирано (PDF) из оригинала 6. 5. 2025. г. Приступљено 6. 5. 2025. 
  4. ^ Salopek, Igor (децембар 2010). „Krapina Neanderthal Museum as a Well of Medical Information”. Acta Medico-Historica Adriatica. Hrvatsko znanstveno društvo za povijest zdravstvene kulture. 8 (2): 197—202. ISSN 1334-4366. Архивирано из оригинала 28. 03. 2016. г. Приступљено 15. 10. 2011. 
  5. ^ Tihomila Težak-Gregl (април 2008). „Study of the Neolithic and Eneolithic as reflected in articles published over the 50 years of the journal Opuscula archaeologica”. Opvscvla Archaeologica Radovi Arheološkog zavoda. University of Zagreb, Faculty of Philosophy, Archaeological Department. 30 (1): 93—122. ISSN 0473-0992. Архивирано из оригинала 03. 07. 2016. г. Приступљено 15. 10. 2011. 
  6. ^ Balen, Jacqueline (децембар 2005). „The Kostolac horizon at Vučedol”. Opvscvla Archaeologica Radovi Arheološkog zavoda. University of Zagreb, Faculty of Philosophy, Archaeological Department. 29 (1): 25—40. ISSN 0473-0992. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 15. 10. 2011. 
  7. ^ Tihomila Težak-Gregl (децембар 2003). „Prilog poznavanju neolitičkih obrednih predmeta u neolitiku sjeverne Hrvatske”. Opvscvla Archaeologica Radovi Arheološkog zavoda (на језику: хрватски). University of Zagreb, Faculty of Philosophy, Archaeological Department. 27 (1): 43—48. ISSN 0473-0992. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 15. 10. 2011. 
  8. ^ Potrebica, Hrvoje; Dizdar, Marko (јул 2002). „Prilog poznavanju naseljenosti Vinkovaca i okolice u starijem željeznom dobu”. Prilozi Instituta za arheologiju u Zagrebu (на језику: хрватски). Institut za arheologiju. 19 (1): 79—100. ISSN 1330-0644. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 15. 10. 2011. 
  9. ^ Wilkes 1995, стр. 114.
  10. ^ Wilkes 1995, стр. 115.
  11. ^ Gibbon 1995, стр. 335.
  12. ^ J. B. Bury (1923). History of the later Roman empire from the death of Theodosius I. to the death of Justinian. Macmillan Publishers. стр. 408. Приступљено 15. 10. 2011. 
  13. ^ Paton 1861, стр. 218–219.
  14. ^ Heršak, Emil; Nikšić, Boris (септембар 2007). „Hrvatska etnogeneza: pregled komponentnih etapa i interpretacija (s naglaskom na euroazijske/nomadske sadržaje)”. Migracijske i etničke teme (на језику: хрватски). Institute for Migration and Ethnic Studies. 23 (3): 251—268. ISSN 1333-2546. Архивирано из оригинала 08. 08. 2014. г. Приступљено 21. 04. 2018. 
  15. ^ Mužić 2007, стр. 249–293.
  16. ^ Mužić 2007, стр. 157–160.
  17. ^ Mužić 2007, стр. 169–170.
  18. ^ Ivandija, Antun (април 1968). „Pokrštenje Hrvata prema najnovijim znanstvenim rezultatima”. Bogoslovska smotra (на језику: хрватски). University of Zagreb, Catholic Faculty of Theology. 37 (3–4): 440—444. ISSN 0352-3101. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 21. 04. 2018. 
  19. ^ Mužić 2007, стр. 195–198.
  20. ^ Posavec, Vladimir (март 1998). „Povijesni zemljovidi i granice Hrvatske u Tomislavovo doba”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest (на језику: хрватски). 30 (1): 281—290. ISSN 0353-295X. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 16. 10. 2011. 
  21. ^ Margetić, Lujo (јануар 1997). „Regnum Croatiae et Dalmatiae u doba Stjepana II.”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest (на језику: хрватски). 29 (1): 11—20. ISSN 0353-295X. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 16. 10. 2011. 
  22. ^ а б Heka, Ladislav (октобар 2008). „Hrvatsko-ugarski odnosi od sredinjega vijeka do nagodbe iz 1868. s posebnim osvrtom na pitanja Slavonije”. Scrinia Slavonica (на језику: хрватски). Hrvatski institut za povijest – Podružnica za povijest Slavonije, Srijema i Baranje. 8 (1): 152—173. ISSN 1332-4853. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 16. 10. 2011. 
  23. ^ а б в „Povijest saborovanja”. Sabor. Архивирано из оригинала 2. 12. 2010. г. Приступљено 18. 10. 2010. 
  24. ^ а б в г д Frucht 2005, стр. 422–423.
  25. ^ Font, Márta (јул 2005). „Ugarsko Kraljevstvo i Hrvatska u srednjem vijeku”. Povijesni prilozi (на језику: хрватски). Croatian Institute of History. 28 (28): 7—22. ISSN 0351-9767. Архивирано из оригинала 14. 06. 2012. г. Приступљено 17. 10. 2011. 
  26. ^ Lane 1973, стр. 409.
  27. ^ „Povijest Gradišćanskih Hrvatov” (на језику: хрватски). Croatian Cultural Association in Burgenland. Архивирано из оригинала 11. 1. 2012. г. Приступљено 17. 10. 2011. 
  28. ^ Lampe & Jackson 1982, стр. 62.
  29. ^ „Hrvatski sabor”. Архивирано из оригинала 02. 12. 2010. г. Приступљено 22. 04. 2018. 
  30. ^ Adkins & Adkins 2008, стр. 359–362.
  31. ^ Nicolson 2000, стр. 180.
  32. ^ Stančić, Nikša (фебруар 2009). „Hrvatski narodni preporod – ciljevi i ostvarenja”. Cris: časopis Povijesnog društva Križevci (на језику: хрватски). 10 (1): 6—17. ISSN 1332-2567. Архивирано из оригинала 03. 07. 2016. г. Приступљено 7. 10. 2011. 
  33. ^ Čuvalo, Ante (децембар 2008). „Josip Jelačić – Ban of Croatia”. Review of Croatian History. Croatian Institute of History. 4 (1): 13—27. ISSN 1845-4380. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 17. 10. 2011. 
  34. ^ „Constitution of Union between Croatia-Slavonia and Hungary”. H-net.org. Архивирано из оригинала 04. 06. 2011. г. Приступљено 16. 5. 2010. 
  35. ^ Heka, Ladislav (децембар 2007). „Hrvatsko-ugarska nagodba u zrcalu tiska”. Zbornik Pravnog fakulteta Sveučilišta u Rijeci (на језику: хрватски). University of Rijeka. 28 (2): 931—971. ISSN 1330-349X. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 10. 4. 2012. 
  36. ^ Dubravica, Branko (јануар 2002). „Političko-teritorijalna podjela i opseg civilne Hrvatske u godinama sjedinjenja s vojnom Hrvatskom 1871–1886”. Politička misao (на језику: хрватски). University of Zagreb, Faculty of Political Sciences. 38 (3): 159—172. ISSN 0032-3241. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 20. 6. 2012. 
  37. ^ Polatschek 1989, стр. 231.
  38. ^ Tucker & Roberts 2005, стр. 1286.
  39. ^ „Parlamentarni izbori u Brodskom kotaru 1923. godine”. Scrinia Slavonica (на језику: хрватски). Croatian Institute of History – Slavonia, Syrmium and Baranya history branch. 3 (1): 452—470. новембар 2003. ISSN 1332-4853. Архивирано из оригинала 06. 04. 2016. г. Приступљено 17. 10. 2011. 
  40. ^ Югославия в XX веке 2011, стр. 245.
  41. ^ Tomasevich 2002, стр. 24.
  42. ^ Jelić-Butić 1977, стр. 18.
  43. ^ Job 2002, стр. 9.
  44. ^ Klemenčič & Žagar 2004, стр. 121–123.
  45. ^ Klemenčič & Žagar 2004, стр. 153–156.
  46. ^ Pavličević 2007.
  47. ^ Marica, Karakaš Obradov (28. 12. 2008). „Saveznički zračni napadi na Split i okolicu i djelovanje Narodne zaštite u Splitu tijekom Drugog svjetskog rata”. Historijski zbornik (на језику: хрватски). 61 (2): 323—349. ISSN 0351-2193. Архивирано из оригинала 08. 04. 2016. г. Приступљено 26. 01. 2019. 
  48. ^ Croatia на веб-сајту Енциклопедија Британика (језик: енглески)
  49. ^ Maurović, Marko (8. 5. 2004). „Josip protiv Josifa (+ bilješke na str. 106-107)”. Pro tempore : časopis studenata povijesti (на језику: хрватски) (1): 73—83. ISSN 1334-8302. Архивирано из оригинала 29. 06. 2012. г. Приступљено 26. 1. 2019. 
  50. ^ „Predsjednik Sabora Luka Bebić na obilježavanju 64. obljetnice pobjede nad fašizmom i 65. obljetnice trećeg zasjedanja ZAVNOH-a u Topuskom”. Hrvatski sabor (на језику: хрватски). 9. 5. 2009. Архивирано из оригинала 26. 01. 2019. г. Приступљено 26. 1. 2019. 
  51. ^ а б „Рат у Хрватској из пера обавјештајца” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 25. 09. 2013. г. Приступљено 23. 8. 2013. 
  52. ^ Логос 2019, стр. 54.
  53. ^ Логос 2019, стр. 87-88.
  54. ^ Логос 2019, стр. 54, 73.
  55. ^ Логос 2019, стр. 75, 79.
  56. ^ Логос 2019, стр. 94-95, 98-101.
  57. ^ Логос 2019, стр. 9174.
  58. ^ Логос 2019, стр. 243-246.
  59. ^ Логос 2019, стр. 243-246, 248-251 са напоменама 1207 и 1208. „На другој страни, Срби, али и неки несрби, приметили су да је то било довршење уништавања Срба који је почела, Павелићева Независна Држава Хрватска“.
  60. ^ „Крајинафорс: Документи о страдању Крајишника”. Архивирано из оригинала 22. 11. 2012. г. Приступљено 23. 8. 2013. 
  61. ^ Мала енциклопедија Просвета: општа енциклопедија; том 3. Београд: Просвета. 1986. стр. 847—848. ISBN 86-07-00001-2 и 86-07-00004-7 Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). 
  62. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 24. 10. 2020. г. Приступљено 15,08.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  63. ^ „Nacionalno izviješće Hrvatska” [Croatia National Report] (PDF) (на језику: хрватски). Council of Europe. јануар 2010. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-09. г. Приступљено 25. 2. 2012. 
  64. ^ а б Шаблон:Croatian Census 2021
  65. ^ „Croatia in Figures” (PDF). Croatian Bureau of Statistics. 2018. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-09. г. Приступљено 9. 9. 2019. 
  66. ^ а б „Croatia”. The World Factbook (2025 изд.). Central Intelligence Agency. 22. 9. 2021.  (Archived 2021 edition)
  67. ^ Roser, Max (2014), „Total Fertility Rate around the world over the last two centuries”, Our World in Data, Gapminder Foundation, Архивирано из оригинала 7. 8. 2018. г., Приступљено 6. 5. 2019 
  68. ^ 2018 Statistical Yearbook of the Republic of Croatia, стр. 113.
  69. ^ „Vlada uslišila molbe: Povećane kvote dozvola za strane radnike”. www.vecernji.hr. 
  70. ^ Vidak, Nick (2008). „The Policy of Immigration in Croatia”. Politička Misao: Croatian Political Science Review. University of Zagreb, Faculty of Political Science. 35 (5): 57—75. ISSN 0032-3241. Приступљено 15. 10. 2010. 
  71. ^ „Croatia's population has dropped 10% in a decade, reveals census”. Euronews. 14. 1. 2022. Приступљено 23. 1. 2022. 
  72. ^ Prodger, Matt (5. 8. 2005). „Evicted Serbs remember Storm”. BBC News. Архивирано из оригинала 23. 10. 2012. г. 
  73. ^ „Report of the Secretary-General Submitted Pursuant to Security Council Resolution 1009 (1995)”. United Nations Security Council. 23. 8. 1995. стр. 3. 
  74. ^ „Savez udruga Hrvata iz BiH izabrao novo čelništvo” [Union of associations of Bosnia and Herzegovina Croats elects new leadership] (на језику: хрватски). Index.hr. 28. 6. 2003. Приступљено 12. 10. 2011. 
  75. ^ „29 06 2010 – Benkovac” (на језику: хрватски). Office of the President of Croatia. 29. 6. 2010. Архивирано из оригинала 27. 11. 2010. г. Приступљено 12. 10. 2011. 
  76. ^ „U Hrvatskoj je loše i preporučam svakom mladom čovjeku da ode u Njemačku”. Dnevnik.hr. 
  77. ^ „Population by Religion, by Towns/Municipalities, 2011 Census”. Census of Population, Households and Dwellings 2011. Zagreb: Croatian Bureau of Statistics. 1. 12. 2012. 
  78. ^ „Ustav Republike Hrvatske” [Constitution of the Republic of Croatia]. Narodne Novine (на језику: хрватски). 9. 7. 2010. Приступљено 11. 10. 2011. 
  79. ^ Veljković, Sandra; Stojan de Prato (5. 11. 2011). „Hrvatski postaje 24. službeni jezik Europske unije” [Croatian Becomes the 24th Official Language of the European Union]. Večernji list (на језику: хрватски). Приступљено 11. 10. 2011. 
  80. ^ Tafra, Branka (фебруар 2007). „Značenje narodnoga preporoda za hrvatski jezik” [Significance of the National Revival for Croatian]. Croatica et Slavica Iadertina (на језику: хрватски). 2: 43—55. ISSN 1845-6839. Приступљено 10. 10. 2011. 
  81. ^ Greenberg, Robert D. (2004). Language and Identity in the Balkans: Serbo-Croatian and its Disintegration (1st изд.). New York, NY: Oxford University Press. ISBN 9780191514555. 
  82. ^ Kapović, Mate (2009). „Položaj hrvatskoga jezika u svijetu danas” [The Position of Croatian in the World Today]. Kolo (на језику: хрватски). Matica hrvatska (1–2). ISSN 1331-0992. Приступљено 26. 10. 2011. 
  83. ^ Turk, Marija (1996). „Jezični purizam”. Fluminensia: Časopis za filološka istraživanja (на језику: хрватски). 8 (1–2): 63—79. ISSN 0353-4642. 
  84. ^ „Organska podloga hrvatskog jezika” [The Organic Base of Croatian] (на језику: хрватски). Institute of Croatian Language and Linguistics. Архивирано из оригинала 7. 8. 2011. г. Приступљено 11. 10. 2011. 
  85. ^ „Croatia Literacy Rate 1991-2025”. www.macrotrends.net. Приступљено 2025-04-05. 
  86. ^ „Croatia Literacy rate - data, chart”. TheGlobalEconomy.com (на језику: енглески). Приступљено 2025-04-05. 
  87. ^ „OBR-2024-2-2 Upper Secondary Schools, End of 2022/2023 School Year and Beginning of 2023/2024 School Year”. Državni zavod za statistiku (на језику: хрватски). Приступљено 2025-04-05. 
  88. ^ „Institut za razvoj obrazovanja – Pregled institucija”. Iro.hr. Архивирано из оригинала 6. 3. 2017. г. Приступљено 6. 3. 2017. 
  89. ^ „O nama” [About us] (на језику: хрватски). University of Zadar. Приступљено 15. 10. 2011. 
  90. ^ „University of Zagreb 1699–2005”. University of Zagreb. Приступљено 15. 10. 2011. 
  91. ^ „Croatia Innovation index”. CO-INVESTIN (на језику: енглески). Приступљено 2025-04-05. 
  92. ^ „The Founding of the Academy”. Croatian Academy of Sciences and Arts. Архивирано из оригинала 6. 6. 2010. г. Приступљено 12. 10. 2011. 
  93. ^ „Infrastructure for an era of crisis”. European Investment Bank (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-07. 
  94. ^ „E-Schools in Croatia”. JASPERS. 
  95. ^ „Документ Амнести Интернашонала”. Архивирано из оригинала 12. 10. 2006. г. Приступљено 17. 4. 2013. 
  96. ^ „Извештај Хјуман рајтс воча”. Архивирано из оригинала 12. 10. 2006. г. Приступљено 17. 4. 2013. 
  97. ^ „Hrvatska i svijet”. Архивирано из оригинала 30. 10. 2020. г. 
  98. ^ „Ministarstvo turizma i sporta Republike Hrvatske”. 
  99. ^ Croatia. „nacionalni tjednik”. Globus. Архивирано из оригинала 9. 6. 2007. г. Приступљено 24. 6. 2010. 
  100. ^ „HRVATSKA NARODNA BANKA: Statistika”. Hnb.hr. Архивирано из оригинала 8. 7. 2010. г. Приступљено 24. 6. 2010. 
  101. ^ „Hrvatska - ZADUŽIVANJE: HNB: Vanjski dug nadomak 43 milijarde eura!”. SEEbiz.eu. 7. 1. 2010. Архивирано из оригинала 13. 03. 2016. г. Приступљено 24. 6. 2010. 
  102. ^ „Хрватска – стопа незапослености – децембар 2006.”. Архивирано из оригинала 25. 01. 2007. г. Приступљено 17. 4. 2013. 
  103. ^ а б „Deset tema o reformi javne uprave u Hrvatskoj” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 02. 02. 2021. г. 
  104. ^ „Lider Press - Osam pogrešnih statističkih signala o 2006”. Liderpress.hr. Архивирано из оригинала 27. 9. 2007. г. Приступљено 24. 6. 2010. 
  105. ^ „hrportfolio.hr”. Архивирано из оригинала 08. 02. 2021. г. 
  106. ^ Tanjug (2025-02-13). „Statistika: Hrvatska na dnu lestvice EU po iznosu penzija, bolje i Srbija i Crna Gora”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2025-02-17. 
  107. ^ „Zakon o blagdanima, spomendanima i neradnim danima u Republici Hrvatskoj (pročišćeni tekst)”. Narodne novine 136/2002. 21. 11. 2002. Архивирано из оригинала 25. 09. 2008. г. Приступљено 31. 05. 2008. 

Литература

Спољашње везе

45° 10′ N 15° 30′ E / 45.167° С; 15.500° И / 45.167; 15.500

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хрватска&oldid=30081517”