Ајнхард
Ајнхард (775 — 14. март 840) био је франачки научник, писац и дворанин. Био је слуга Карла Великог и његовог сина Лудвига Побожног. Остао је упамћен по свом највећем делу - биографији Карла Великог „Vita Caroli Magni“, која представља једно од највећих књижевних завештања раног средњег века.[1]
| Ајнхард | |
|---|---|
 Хроничар Ајнхард (раносредњовековна илуминација) | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 770е |
| Место рођења | Фулда, Франачка |
| Датум смрти | 14. март 840. (64/65 год.) |
| Место смрти | Зелигенштат, Франачка |
| Образовање | Fulda monastery |
| Књижевни рад | |
| Најважнија дела | Vita Caroli Magni |
Биографија уреди
Јавни живот уреди
Ајнхард потиче из источног немачког говорног подручја Франачког краљевства. Рођен је у породици релативно ниског статуса. Родитељи су га послали да се школује за монаха у Фулди - једној од најимпресивнијих просветних центара Франачке државе у то доба. Послали су га на овај позив вероватно због његовог малог раста због кога није могао да јаше коња и рукује борбеним мачем. Због тога је Ајнхард концентрисао своју енергију на учење, посебно на овладавање латинским језиком. Упркос његовом скромном пореклу, био је примљен у изузетно богат двор Карла Великог између 791. и 792. Карло је дуго трагао за ученим људима које је на крају окупио око себе и формирао краљевску школу на челу са нортамбријским учитељем Алкуином. Ајнхард је вероватно био добар архитекта и градитељ, пошто га је Карло задужио да заврши неколико комплекса палата, укључујући и Ахену и Ингелхајм. Године 814, када је умро Карло Велики, његов син и наследник Луј Побожни именовао је Ајнхарда за свог приватног секретара. Ајнхард се повукао са двора када је дошло до свађе између Луја и његових синова у пролеће 830.
Умро је у Зелигенштату, 840. године.
Приватни живот уреди
Био је ожењен Емом, о којој се веома мало зна (као и о већини жена из тог периода). Постоји могућност да су они имали сина Вусина. Њихов брак је био веома либералан. Ема је била активна колико и Ајнхард, ако не и више, у управљању њиховом имовином.[2] Говори се да су се у каснијим годинама брака Ема и Ајнхард уздржавали сексуалног односа и уместо тога своју пажњу посветили религијским обавезама. Иако јој је несумњиво био привржен, Ајнхард није ништа написао о својој жени пре њене смрти. Први пут ју је поменуо 13. децембра 835. у свом писму пријатељу у коме пише да се сећа ње “сваки дан, шта год радио, у сваком подухвату, док радим кућне послове, у свему што се поставља између мојих религијских и земаљских дужности”.[3]
Дела уреди
Ајнхард је писац из IX века познат пре свега по томе што је написао биографију Карла Великог под називом „Vita Caroli Magni“. Дело је написао после смрти Карла Великог, у периоду између 817. и 830. и пружа директу информацију о животу Карла Великог. При писању угледао се на Светонијево дело „Биографија Августа“ из кога је преписивао читаве реченице, мада је важно нагласити и Ајнхардову оригиналност, то јест, прилагођавање модела и извора за своје потребе. У делу има нетачности, али је приказ Карлове личности свестран, пластичан и поред панегиричког карактера објективан. Дело је важан историјски извор и за јужнословенске народе, пошто се у њему помињу Срби, и Карантанија (Словенија).
Ово дело је написано као похвала Карлу Великом, кога је сматрао другим оцем и коме је био дужник “у животу и смрти”. Рад на тај начин садржи разумљив степен пристрасности, јер је Ајнхард водио рачуна да оправда Карла у неким стварима, не помињући неке проблеме срамне за Карла, попут моралности његових ћерки. Међутим, насупрот томе, он је у делу поменуо и неке занимљиве ствари, попут Карлових конкубина.
За историју Лудвига Побожног важна су Ајнхардова писма. Написао је и низ мањих дела, попут дела „Пренос моштију и чуда мученика Марцелина и Петра“ и „Обожавање крста“.[4][5] После смрти Карла Великог, остао је на двору Луја Побожног где се бринуо о образовању његовог сина Лотара. Пред смрт се повукао у манастир.
Срби у Далмацији 822. године уреди
Као једини народ који почетком 9. века франачки анали (у познатом Ајнхардовом делу Vita Caroli Magni насталом између 817. и 830. године) наводе у Далмацији су Срби. Наводе се као Сораби, а тадашња Далмација је поред данашње Далмције била и већи део Босне и Херцеговине, Црне Горе и западне Србије. У Ајнхардовим аналима за Србе пише да су „народ који држи велики део Далмације“ (Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).[6] [7] Хрвати се у тим аналима не помињу, као ни у другим изворима везаним за Далмацију тог времена. Анализу овог историјског извора даје др Реља Новаковић у књизи "Где се налазила Србија од VII до XII века" (стр. 23-38, издање Историјског института у Београду 1981). У то време, тј. након Ахенског мира 812. године, Венецијом, Истром, далматинским острвима и приморским градовима укључујући Задар, Трогир, Сплит, Дубровник и Котор и даље је владало Источно римско царство (Византија) захваљујући својој апсолутној надмоћи на мору.
Референце уреди
- ^ Hodgkin 1897, стр. 222.
- ^ Smith 2003, стр. 58.
- ^ From Einhard’s letter of April 836 to Lupus of Ferrieres. Qtd. in Smith 55.
- ^ Thorpe 1969.
- ^ Müller 2009, стр. 252.
- ^ Pertz 1845, стр. 83.
- ^ Ајнхардови Анали, под 806., 816., 822., 823. и 826. г. помиње Србе.
Литература уреди
- Живковић, Тибор (2011). „Време настанка Ајнхардовог дела Vita Caroli Imperatoris” (PDF). Историјски часопис. 60: 25—56.
- Pertz, Georg Heinrich, ур. (1845). Einhardi Annales. Hanover.
- Hodgkin, T. (1897). Charles the Great. London: Macmillan.
- Smith, Julia (март 2003). „Einhard”. Transactions of the Royal Historical Society: 55—77.
- Müller, Bianca (2009). Persönlichkeit Karl des Großen nach Einhards Vita Karoli Magni. GRIN Verlag. ISBN 978-3-640-47253-6.
- Thorpe, Lewis G.M. (1969). Einhard and Notker the Stammerer: two lives of Charlemagne. London: Penguin. ISBN 978-0-14-044213-7. Приступљено 25. 3. 2010.
