Котор

Котор
Котор;
	Поглед на Котор и Боку которску
	Грб
Административни подаци
Држава	Црна Гора
Општина	Котор
Становништво
— (2011)	961
Географске карактеристике
Координате	42°25′20″ СГШ; 18°46′11″ ИГД / 42.422166° СГШ; 18.769833° ИГДКоординате: 42°25′20″ СГШ; 18°46′11″ ИГД / 42.422166° СГШ; 18.769833° ИГД
Временска зона	UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Апс. висина	10 м
	Котор Котор на мапи Црне Горе
Остали подаци
Градоначелник	Жељко Апрцовић
Поштански број	85330; 85339
Позивни број	032
Регистарска ознака	KO

Котор је поморски град у општини Котор у Црној Гори на обали Бококоторског залива. Према попису из 2011. било је 961 становника (према попису из 2003. било је 1.331 становник).

ГеографијаУреди

Стара медитеранска которска лука, окружена градским зидинама, је врло добро сачувана и под заштитом је УНЕСКО-а, као светска културна баштина. Између 1420—1797. Котор је са околином припадао Венецији па је венецијански утицај оставио траг на градској архитектури. Которски залив (Бока которска) један је од најдубљих и најдужих залива на Јадранском мору па се често назива најјужнијим фјордом Европе. Литице Орјена и Ловћена наткриљују град.

ИсторијаУреди

Котор је први пут био насељен у време античког Рима, када је био познат као Acruvium и био део римске провинције Далмације. Ascrivium или Ascruvium први пут се помиње 168. п. н. е.

Котор је био утврђен још од раног средњег века, када је император Јустинијан I сазидао тврђаву изнад Ascrivium-а 535, после протеривања Гота, а други град је вероватно сазидао Константин Порфирогенит у 10. веку на висијама изнад града. Град су 840. похарали Сарацени.

Године 1002. запосео га је самопроглашени бугарски цар Самуило. У време цара Василија II опет припада Византији.

Котор у Зети и СрбијиУреди

Након формирања Кнежевине Зете (1042 — 1078) под Војислављевићима, Котор је делимично аутономан град, а илиро-романско градско становништво бива постепено асимиловано од досељеника из оближњих словенских жупа. Котор је делимично аутономан град и у Краљевини Зети, од 1078. године до првих деценија XII века. Због покушаја укидања аутономије, Котор прилази Византији, а Зета 1143. губи статус краљевине и постаје вазална кнежевина Византије. Освајањем Котора од стране Рашке (Србије) Стефана Немање, 1187. године, постаје остаје дјелимично аутономан град и главна лука касније Краљевине Србије (до 1346) и Српског царства, до његове пропасти (1371). У то време град је већ био епископско седиште, подређено надбискупу у Барију, а у 13. веку су установљени доминикански и фрањевачки манастири да спрече ширење богумилства. У 14. веку трговина града Cattaro, како је тада зван у латинским изворима (у српским се назива “Котор, град краљев”), конкурисала је дубровачкој и изазивала завист Венеције. Треба споменути да је град Котор имао статут из 1301. године, којим се доказује да је увијек имао статус града. За време српске власти, Котор је уживао велику аутономију и повластице.

Под Угарском, Венецијом и БосномУреди

Слабљење српске државе после Косовске битке 1389. оставило је град без заштите, и пошто је наизменице падао у руке Млечана, Мађара и Босанаца. Котор је под Краљевином Угарском, од 1371 — 1378. године, па годину дана под Венецијом. Поново је у рукама је угарског краља, од 1379. до 1385. Након Угарске, Краљевина Босна (Твртко I) држи Котор шест година, од 1385. до 1391. године. Босански краљ у њему кује и свој новац.

Котор, независан град - република (1391 — 1420)Уреди

Готово тридесет година (1391 — 1420) Котор је постојао као независан град- република, све док није, на сопствену иницијативу, услед опасности од експанзије Османског царства, затражио помоћ Млетачке републике.

Под млетачком, француском и аустријском влашћуУреди

Наполеонов новац кован у Котору, 1813. године

Под влашћу Млетачке републике, Котор се налазио од 1420. до 1797. године. Добро утврђени град су опсађивали и Турци 1538. и 1657, посећивала га куга 1572. године, а готово је уништен у земљотресима 1563. и 1667. године. По Споразуму из Кампоформија из 1797. године прешао је у руке Аустрије. Наполеонови Французи су га окупирали 1805 - 1806., као и од 1807 -1813. године, кујући у њему и свој новац.

Године 1813. град Котор је ослобођен од стране Црногораца и Бокеља (уз помоћ енглеске флоте) али је на захтјев великих сила (после Бечког конгреса) морао бити уступљен Аустрији, која ће њим владати од 1814. до 1918. године. Покушај присилног регрутовања становништва, напуштен 1869, али успешан 1881, изазвао је две краткотрајне побуне међу Кривошијама на западној страни планине Орјена, за које време је Котор био седиште аустријског штаба, када су Кривошијани поразили Аустроугарску експедицијску војску^[1].

У Котору су у 19. веку радили Српска читаоница, Српска народна гарда и Српско пјевачко друштво „Јединство”.

Православна црква је имала пароха и капелана - катихету у школи. Године 1857. парох је био поп Константин Јовановић, а црквеним омладинским хором управљао је Спиридон Јовановић. На Бадњи дан увече 1897. године, избио је пожар у којем је сва изгорела православна саборна црква у Котору.^[2]

Которској школи је те (као и раније, редовно) године прилог од 50 ф. за Школски фонд послао Которанин Александар Мариновић, који је живео у Трсту.^[3] Када је умро 1857. године угледни мештанин Стеван Сеферовић, тестаментом је оставио око 3000 ф. Фонду скоро отворене српске школе. Которани који су живели у Цариграду помогли су 1858. године основну школу у свом родном месту. Спиро Шортан је дао 200 ф. а Никола Његушић 40 ф.^[4]

У Првом светском рату Котор је био поприште жестоких борби између Црне Горе и Аустроугарске.

Јадранске трупе су 6. новембра 1918. укорачиле на тло Аустроугарске ушавши у Котор.

У ЈугославијиУреди

После 1918. Котор је постао део Покрајине Далмације у оквиру Краљевине Југославије. Од 1922. и нове административне поделе Краљевине СХС, Котор постаје део Зетске области која од 1929 прераста у Зетску бановину која егзистира до 1941. После 1945. Котор постаје део тадашње Социјалистичке Републике Црне Горе у оквиру социјалистичке Југославије.

Трг од оружја, најпознатији од многобројних Которских тргова. На њега се улази кроз Врата од мора, главни улаз у старо градско језгро

Јужна врата, најстарији улаза у которски стари град, који потиче из 10. века

Дана 15. априла 1979. године, Котор је доживио разоран земљотрес, као и многи градови Црне Горе и цијеле Јадранске обале су претрпели знатна оштећења. Реконструкција је трајала 10 година, па и више за одређена важна здања: Катедрала Светог Трифуна, Црква светог Луке, Кнежева палата итд.

ХотелиУреди

Асторија
Марија
Вардар
Форца Маре
Катаро
Бокељски двори
Вила Панонија
Амфора
Хипокампус

МанифестацијеУреди

СиРок фестивал
Свечаности поводом дана Светог Трипуна
Међународни фестивал КоторАрт
Которски карневал
Дани Камелије
Которске Љетње Фест
Фестивал дјетета
Интернационални фестивал моде
Бокељска ноћ
Међународни љетни карневал

ДемографијаУреди

У насељу Котор живи 1.035 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 36,9 година (34,9 код мушкараца и 38,7 код жена). У насељу има 444 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,98.

Становништво у овом насељу веома је хетерогено.

График промене броја становника током 20. века

Демографија^[5]
Година	Становника




1948.	871
1953.	950
1961.	1.187
1971.	1.433
1981.	1.332
1991.	1.401	1.386
2003.	1.363	1.331
2011.		961

Етнички састав према попису из 2003.^[6]‍

Црногорци	630	47,33 %
Срби	309	23,21 %
Хрвати	116	8,71 %
Југословени	15	1,12 %
Албанци	12	0,90 %
Муслимани	11	0,82 %
Италијани	4	0,30 %
Мађари	3	0,22 %
Бошњаци	3	0,22 %
Словенци	1	0,07 %
Македонци	1	0,07 %
непознато	10	0,75 %

Становништво према полу и старости^[7]


	м	ж
?	1	3
80+	11	23
75—79	10	17
70—74	13	16
65—69	18	32
60—64	22	31
55—59	27	37
50—54	64	57
45—49	43	79
40—44	60	61
35—39	28	38
30—34	38	47
25—29	47	37
20—24	66	47
15—19	65	63
10—14	43	53
5—9	46	39
0—4	27	22
Просек :	47	4

Домаћинства

**Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2003.**
Година пописа	1948.	1953.	1961.	1971.	1981.	1991.	2003.
Број домаћинстава	307	322	398	460	422	443	450

**Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2003.**
Број чланова	1	2	3	4	5	6	7	8	9	10 и више	Просек
Број домаћинстава	444	102	101	64	102	49	17	4	2	2	1

Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу

Пол	Укупно	Неожењен/Неудата	Ожењен/Удата	Удовац/Удовица	Разведен/Разведена	Непознато
Мушки	513	221	263	13	14	2
Женски	588	180	273	79	53	3
УКУПНО	1.101	401	536	92	67	5

Становништво по делатностима које обавља

Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија
Мушки	183	0	1	0	14
Женски	195	0	0	0	10
УКУПНО	378	0	1	0	24
Пол	Производња и снабдевање	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	8	1	34	6	22
Женски	1	0	53	8	4
УКУПНО	9	1	87	14	26
Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад
Мушки	2	6	24	13	8
Женски	8	8	23	27	30
УКУПНО	10	14	47	40	38
Пол	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	27	0	0	17
Женски	20	0	0	3
УКУПНО	47	0	0	20

ОбразовањеУреди

Институт за биологију мора

У Котору се налази Институт за биологију мора Универзитета Црне Горе.^[8]. Такође постоје Поморски факултет^[9] као и Факултет за туризам и хотелијерство Универзитета Црне Горе^[10] Котор има студентски дом "Спасић-Масера", који се налази у Доброти.

У средњошколски центар који се налази у Доброти спадају: Гимназија, Средња медицинска школа, Средња економска школа, Наутичка и Бродомашинска школа.

СпортУреди

ватерполо клубови ВК Приморац (првак Европе 2008./09.) и ВА Катаро
фудбалски клуб ФК Бокељ

ГалеријаУреди

Катедрала светог Трифуна
Српска православна црква светог Николе
Улаз у которску тврђаву
Положај Котора и стање посједа 1441. године (по продору С. В. Косаче у Зету).
Бока которска
Улица у Котору
Типична архитектура стамбених кућа у Старом граду
Детаљ средњовековне архитектуре

Види јошУреди

РеференцеУреди

^ Rothenberg, Gunther E. (1998) [1976]. The Army of Francis Joseph. West Lafayette, Indiana: Purdue University Press.
^ "Српски сион", Карловци 1897.
^ "Србски дневник", Нови Сад 1857. године
^ "Србски дневник", Нови Сад 1858. године
^ Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176.
^ Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2004. ISBN 978-86-84433-00-0.
^ Становништво, пол и старост, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. октобар 2004. COBISS.CG-ID 8489488.
^ „Институт за биологију мора Универзитета Црне Горе”. Архивирано из оригинала на датум 21. 02. 2014. Приступљено 19. 02. 2014.
^ „Поморски факултет”. Архивирано из оригинала на датум 21. 02. 2014. Приступљено 19. 02. 2014.
^ „Факултет за туризам и хотелијерство Универзитета Црне Горе”. Архивирано из оригинала на датум 17. 02. 2014. Приступљено 19. 02. 2014.

ЛитератураУреди

Божић, Иван (1970). „Доба Балшића (други део)”. Историја Црне Горе (PDF). књ. 2, св. 2. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 49—133.
Божић, Иван (1970). „Зета у Деспотовини”. Историја Црне Горе (PDF). књ. 2, св. 2. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 135—275.
Божић, Иван (1970). „Владавина Црнојевића”. Историја Црне Горе (PDF). књ. 2, св. 2. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 277—370.
Божић, Иван (1979). Немирно Поморје XV века. Београд: Српска књижевна задруга.
Божић, Иван (1982). „Распад млетачког система у Приморју”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 403—413.
Ковачевић, Јован (1967). „Од доласка Словена до краја XII вијека”. Историја Црне Горе (PDF). 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 279—444.
Ћирковић, Сима (1970). „Зета у држави Немањића”. Историја Црне Горе (PDF). књ. 2, св. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—93.
Ћирковић, Сима (1970). „Доба Балшића (први део)”. Историја Црне Горе (PDF). књ. 2, св. 2. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—48.
Ћирковић, Сима (1981). „Осамостаљивање и успон дукљанске државе”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 180—196.
Спремић, Момчило (1982). „Припајање Зете Деспотовини и ширење млетачке власти у Приморју”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 195—204.

Спољашње везеУреди

[1] Rothenberg, Gunther E. (1998) [1976]. The Army of Francis Joseph. West Lafayette, Indiana: Purdue University Press.

[2] "Српски сион", Карловци 1897.

[3] "Србски дневник", Нови Сад 1857. године

[4] "Србски дневник", Нови Сад 1858. године

[5] Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176.

[6] Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2004. ISBN 978-86-84433-00-0.

[7] Становништво, пол и старост, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. октобар 2004. COBISS.CG-ID 8489488.

[8] „Институт за биологију мора Универзитета Црне Горе”. Архивирано из оригинала на датум 21. 02. 2014. Приступљено 19. 02. 2014.

[9] „Поморски факултет”. Архивирано из оригинала на датум 21. 02. 2014. Приступљено 19. 02. 2014.

[10] „Факултет за туризам и хотелијерство Универзитета Црне Горе”. Архивирано из оригинала на датум 17. 02. 2014. Приступљено 19. 02. 2014.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]