Википедија

Котор

град у Црној Горе
За друге употребе погледајте погледајте страницу Котор (вишезначна одредница).

Котор је поморски град у општини Котор у Црној Гори на обали Бококоторског залива. Према попису из 2011. било је 961 становника (према попису из 2003. био је 1.331 становник).

Котор
Поглед на Котор и Боку которску
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
ДржаваЦрна Гора
ОпштинаКотор
Становништво
 — (2011)Пад 961
Географске карактеристике
Координате42° 25′ 27″ С; 18° 46′ 17″ И / 42.424031° С; 18.771355° И / 42.424031; 18.771355
Временска зонаUTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Апс. висина10 m
Котор на карти Црне Горе
Котор
Котор
Котор на карти Црне Горе
Остали подаци
Поштански број85330
85339
Позивни број032
Регистарска ознакаKO

Географија уреди

Главни чланак: Туризам у Котору

Стара медитеранска которска лука, окружена градским зидинама, је врло добро сачувана и под заштитом је УНЕСКО-а, као светска културна баштина. Између 1420—1797. Котор је са околином припадао Венецији па је венецијански утицај оставио траг на градској архитектури. Которски залив (Бока которска) један је од најдубљих и најдужих залива на Јадранском мору па се често назива најјужнијим фјордом Европе. Литице Орјена и Ловћена наткриљују град.

Историја уреди

Тачно време настанка Котора није познато. Током периода римске власти, постојао је град који се звао Acruvium и био део римске провинције Далмације. Ascrivium или Ascruvium први пут се помиње 168. п. н. е. Међутим дан данас се још не може утврдити да ли се налазио на мјесту данашњег Котора, јер археолози смјештају тај град на више потенцијалних локација између Котора и Будве. Најстарији археолошки налази у самом Котору за сада датирају да је ту био насељен простор у 5. веку нове ере, и пронађени су испод цркве Марије Колеђате.

Котор је био утврђен још од раног средњег века, када је цар Јустинијан I сазидао тврђаву око 535. године, после протеривања Гота, а други град је вероватно сазидао Константин Порфирогенит у 10. веку на висијама изнад града.

У међувремену, град је био под врховном византијском влашћу. Которски епископ Јован учествовао је у раду Седмог васељенског сабора (787). Град су 840. године похарали Сарацени. Када је током 9. века органитована византијска тема Далмација, Котор се нашао у њеном саставу.[1]

Године 1002. запосео га је самопроглашени бугарски цар Самуило. У време цара Василија II опет припада Византији.

Котор у Зети и Србији уреди

 
Котор, разгледница из 1964. године

Након формирања Кнежевине Зете (1042—1078) под Војислављевићима, Котор је делимично аутономан град, а романско градско становништво бива постепено асимиловано од досељеника из оближњих словенских жупа. Котор је делимично аутономан град и у Краљевини Зети, од 1078. године до првих деценија XII века. Због покушаја укидања аутономије, Котор прилази Византији, а Зета 1143. губи статус краљевине и постаје вазална кнежевина Византије.

Освајањем Котора од стране Стефана Немање, 1187. године, постаје остаје дјелимично аутономан град и главна лука касније Краљевине Србије (1217-1346) и Српског царства, до његове пропасти (1371). У то време град је већ био бискупско седиште, подређено надбискупу у Барију, а у 13. веку су установљени доминикански и фрањевачки манастири да спрече ширење богумилства. У 14. веку трговина града Cattaro, како је тада зван у латинским изворима (у српским се назива “Котор, град краљев”), конкурисала је дубровачкој и изазивала завист Венеције. Треба споменути да је град Котор имао статут из 1301. године, којим се доказује да је увијек имао статус града. За време српске власти, Котор је уживао велику аутономију и повластице, а римокатоличка Которска бискупија шири своју надлежност на католичке жупе у унутрашњости српских земаља.[2]

Под Угарском, Венецијом и Босном уреди

Слабљење српске државе после Косовске битке 1389. оставило је град без заштите, и пошто је наизменице падао у руке Млечана, Мађара и Босанаца. Котор је под Краљевином Угарском, од 1371 — 1378. године, па годину дана под Венецијом. Поново је у рукама је угарског краља, од 1379. до 1385. Након Угарске, Краљевина Босна (Твртко I) држи Котор шест година, од 1385. до 1391. године. Босански краљ у њему кује и свој новац.

Котор, независан град - република (1391—1420) уреди

Готово тридесет година (1391—1420) Котор је постојао као независан град- република, све док није, на сопствену иницијативу, услед опасности од експанзије Османског царства, затражио помоћ Млетачке републике.

Под млетачком, француском и аустријском влашћу уреди

 
Наполеонов новац кован у Котору, 1813. године

Под влашћу Млетачке републике, Котор се налазио од 1420. до 1797. године. Добро утврђени град су опсађивали и Турци 1538. и 1657, посећивала га куга 1572. године, а готово је уништен у земљотресима 1563. и 1667. године. По Споразуму из Кампоформија из 1797. године прешао је у руке Аустрије. Наполеонови Французи су га окупирали 1805-1806, као и од 1807-1813. године, кујући у њему и свој новац.

Године 1813. град Котор је ослобођен од стране Црногораца и Бокеља (уз помоћ енглеске флоте) али је на захтјев великих сила (после Бечког конгреса) морао бити уступљен Аустрији, која ће њим владати од 1814. до 1918. године.

Покушај присилног регрутовања становништва, напуштен 1869, али успешан 1881, изазвао је две краткотрајне побуне међу Кривошијама на западној страни планине Орјена, за које време је Котор био седиште аустријског штаба, када су Кривошијани поразили Аустроугарску експедицијску војску[3].

У Котору су у 19. веку радили Српска читаоница, Српска народна гарда и Српско пјевачко друштво „Јединство”.

Српска Православна црква је имала пароха и капелана - катихету у школи. Године 1857. парох је био поп Константин Јовановић, а црквеним омладинским хором управљао је Спиридон Јовановић. Године 1870. котор је постао средиште новоустабовљене православне Бококоторске епархије, чији је прв епископ био знаменити Герасим Петрановић. На Бадњи дан увече 1897. године, избио је пожар у којем је сва изгорела православна саборна црква у Котору.[4]

Которској школи је те (као и раније, редовно) године прилог од 50 ф. за Школски фонд послао Которанин Александар Мариновић, који је живео у Трсту.[5] Када је умро 1857. године угледни мештанин Стеван Сеферовић, тестаментом је оставио око 3000 ф. Фонду скоро отворене српске школе. Которани који су живели у Цариграду помогли су 1858. године основну школу у свом родном месту. Спиро Шортан је дао 200 ф. а Никола Његушић 40 ф.[6]

У Првом светском рату Котор је био поприште жестоких борби између Црне Горе и Аустроугарске.

Јадранске трупе су 6. новембра 1918. укорачиле на тло Аустроугарске ушавши у Котор.

Југословенски период уреди

После 1918. Котор је постао део Покрајине Далмације у оквиру Краљевине Југославије. Француске војне власти су у фебруару 1921. предале бродове и утврђења.[7] Од 1922. и нове административне поделе Краљевине СХС, Котор постаје део Зетске области која од 1929 прераста у Зетску бановину која егзистира до 1941. Модерни пут Котор - Бар је направљен 1937.[8]

Котор потпада под италијанску окупацију од 1941. до 1943. године. Од 1943. до 1944. године је под њемачком окупацијом. Иако је НДХ хтјела да цијелу Боку Которску стави под њену власт послије капитулације Италије, Њемачка је одбила тај захтјев.[9]

Након рата, Котор постаје део тадашње Народне Републике Црне Горе у оквиру нове Југославије.

 
Трг од оружја, најпознатији од многобројних Которских тргова. На њега се улази кроз Врата од мора, главни улаз у старо градско језгро
 
Јужна врата, најстарији улаза у которски стари град, који потиче из 10. века

Дана 15. априла 1979. године, Котор је доживио разоран земљотрес, као и многи градови Црне Горе и цијеле Јадранске обале су претрпели знатна оштећења. Реконструкција је трајала 10 година, па и више за одређена важна здања: Катедрала Светог Трипуна, Црква светог Луке, Кнежева палата итд.

Хотели уреди

  • Асторија
  • Марија
  • Вардар
  • Форца Маре
  • Катаро
  • Бокељски двори
  • Вила Панонија
  • Амфора
  • Хипокампус
  • Хума

Манифестације уреди

Демографија уреди

У Котору живи 1.035 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 36,9 година (34,9 код мушкараца и 38,7 код жена). У насељу има 444 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,98.

Становништво у овом насељу веома је хетерогено.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[10]
Година Становника
1948. 871
1953. 950
1961. 1.187
1971. 1.433
1981. 1.332
1991. 1.401 1.386
2003. 1.363 1.331
2011. 961
Етнички састав према попису из 2003.[11]‍
Црногорци
  
 630 47,33%
Срби
  
 309 23,21%
Хрвати
  
 116 8,71%
Југословени
  
 15 1,12%
Албанци
  
 12 0,90%
Муслимани
  
 11 0,82%
Италијани
  
 4 0,30%
Мађари
  
 3 0,22%
Бошњаци
  
 3 0,22%
Словенци
  
 1 0,07%
Македонци
  
 1 0,07%
непознато
  
 10 0,75%


Становништво према полу и старости[12]
м
ж
? 1
  
  
 3
80+ 11
  
  
 23
75—79 10
  
  
 17
70—74 13
  
  
 16
65—69 18
  
  
 32
60—64 22
  
  
 31
55—59 27
  
  
 37
50—54 64
  
  
 57
45—49 43
  
  
 79
40—44 60
  
  
 61
35—39 28
  
  
 38
30—34 38
  
  
 47
25—29 47
  
  
 37
20—24 66
  
  
 47
15—19 65
  
  
 63
10—14 43
  
  
 53
5—9 46
  
  
 39
0—4 27
  
  
 22
Просек : 47 4
Домаћинства
Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2003.
Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2003.
Број домаћинстава 307 322 398 460 422 443 450
Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2003.
Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек
Број домаћинстава 444 102 101 64 102 49 17 4 2 2 1
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Пол Укупно Неожењен/Неудата Ожењен/Удата Удовац/Удовица Разведен/Разведена Непознато
Мушки 513 221 263 13 14 2
Женски 588 180 273 79 53 3
УКУПНО 1.101 401 536 92 67 5
Становништво по делатностима које обавља
Пол Укупно Пољопривреда, лов и шумарство Рибарство Вађење руде и камена Прерађивачка индустрија
Мушки 183 0 1 0 14
Женски 195 0 0 0 10
УКУПНО 378 0 1 0 24
Пол Производња и снабдевање Грађевинарство Трговина Хотели и ресторани Саобраћај, складиштење и везе
Мушки 8 1 34 6 22
Женски 1 0 53 8 4
УКУПНО 9 1 87 14 26
Пол Финансијско посредовање Некретнине Државна управа и одбрана Образовање Здравствени и социјални рад
Мушки 2 6 24 13 8
Женски 8 8 23 27 30
УКУПНО 10 14 47 40 38
Пол Остале услужне активности Приватна домаћинства Екстериторијалне организације и тела Непознато
Мушки 27 0 0 17
Женски 20 0 0 3
УКУПНО 47 0 0 20

Образовање уреди

 
Институт за биологију мора

У Котору се налази Институт за биологију мора Универзитета Црне Горе.[13]. Такође постоје Поморски факултет[14] као и Факултет за туризам и хотелијерство Универзитета Црне Горе[15] Котор има студентски дом "Спасић-Масера​​", који се налази у Доброти.

У средњошколски центар који се налази у Доброти спадају: Гимназија, Средња медицинска школа, Средња економска школа, Наутичка и Бродомашинска школа.

Спорт уреди

Галерија уреди

  •  

    Катедрала светог Трипуна

  •  

    Српска православна црква светог Николе

  •  

    Улаз у которску тврђаву

  •  

    Положај Котора и стање посједа 1441. године (по продору С. В. Косаче у Зету).

  •  

    Бока которска

  •  

    Улица у Котору

  •  

    Типична архитектура стамбених кућа у Старом граду

  •  

    Детаљ средњовековне архитектуре

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Ферлуга 1957.
  2. ^ Митровић 2011, стр. 289-305.
  3. ^ Rothenberg, Gunther E. (1998) [1976]. The Army of Francis Joseph. West Lafayette, Indiana: Purdue University Press.
  4. ^ "Српски сион", Карловци 1897.
  5. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1857. године
  6. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1858. године
  7. ^ "Политика", 1. март 1921
  8. ^ "Политика", 15. дец. 1937
  9. ^ Пајовић 1977.
  10. ^ Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176. 
  11. ^ Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2004. ISBN 978-86-84433-00-0. 
  12. ^ Становништво, пол и старост, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. октобар 2004. COBISS.CG-ID 8489488. 
  13. ^ „Институт за биологију мора Универзитета Црне Горе”. Архивирано из оригинала 21. 02. 2014. г. Приступљено 19. 02. 2014. 
  14. ^ „Поморски факултет”. Архивирано из оригинала 21. 02. 2014. г. Приступљено 19. 02. 2014. 
  15. ^ „Факултет за туризам и хотелијерство Универзитета Црне Горе”. Архивирано из оригинала 17. 02. 2014. г. Приступљено 19. 02. 2014. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Котор на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Котор&oldid=26062234”