Которска бискупија
Которска бискупија (лат. Dioecesis Catharensis) је католичка бискупија са седиштем у граду Котору, у данашњој Црној Гори. Обухвата шире подручје Боке которске, са Грбљем, тако да под њену надлежност потпадају сви католици на подручју данашњих општина: Котор, Херцег-Нови, Тиват и Будва. Подељена је на 4 деканата, 26 жупа и 3 капеланије. Бискупско седиште је при Катедрали Светог Трипуна у Котору. Почевши од 2020. године, на њеном челу налази се бискуп Иван Штироња.[1]
| Которска бискупија | |
|---|---|
 Катедрала Светог Трипуна у Котору | |
| Основни подаци | |
| Држава | Црна Гора |
| Површина | 674 км² |
| Седиште | Котор |
| Надбискупија | Сплитско−макарска |
| Датум оснивања | 10. век. |
| Поглавар | Папа Фрања |
| Верници | |
| Становништво | 95.000 |
| Број католика | 8.300 |
| Проценат католика | 8.7% |
Предисторија
уредиПојава раног хришћанства на источној обали Јадрана везује се за прве векове хришћанске историје. Током позног античког периода, у најзначајнијим приморским градовима развијају се локалне епископије. У то време, најзначајније место на подручју Боке которске био је антички Рисан, док се Котор развија нешто касније, током раног средњовековног (византијског) периода, када се град налазио у саставу теме Далмације.[2] Тадашња (правоверна) Которска епископија налазила се на подручју на коме су се укрштали утицаји источног и западног хришћанства.[3][4]
Историја
уреди
Барска надбискупија и Которска бискупија
Недуго након званичног прихватања уметка Filioque од стране Римске цркве (1014),[5] дошло је до Великог раскола (1054) и постепеног ширења и учвршћивања филиоквистичког учења у приморским градовима и областима на источној обали Јадрана, укључујући и Котор. Тако је на подручју првобитне (правоверне) Которске епископије настала филиоквистичка Которска бискупија, која је током 11. и 12. века неколико пута мењала црквено-покрајинску припадност.[6]
Око 1185. године, Котор је ушао у састав српске државе Немањића и од тада почиње да расте и значај Которске бискупије. Током 13. и 14. века, надлежност Которске бискупије постепено се ширила према унутрашњости, допирући у 15. веку све до Дунава, будући да су се под јурисдикцијом которских бискупа нашле све расуте католичке жупе у српским градовима и областима као што су: Стари Рас, Мачва, Призрен, Ново Брдо, Јањево и друга места.[7]
У 16. веку, которски бискуп Трипо Бизанти потписивао се као бискуп целе Србије (што се односило на католике у Србији).
Питање покрајинске припадности
уредиИако у Црној Гори постоји домаћа Барска надбискупија, Которска бискупија још увек потпада под надлежност стране Сплитско-макарске надбискупије, чији се центар налази у суседној Хрватској, што је последица одлуке црногорских државних власти (2011) да се Католичкој цркви призна потпуна самосталност по питању устројства локалних надбискупија и бискупија.[8]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Kotorska biskupija: Biskup
- ^ Ферлуга 1957.
- ^ Драгојловић 1989, стр. 211-226.
- ^ Dragojlović 1990, стр. 201-209.
- ^ Siecienski 2009, стр. 113.
- ^ Kotorska biskupija: Povijest
- ^ Митровић 2011, стр. 289-305.
- ^ Temeljni ugovor Crne Gore i Svete Stolice (2011)
Литература
уреди- Божић, Иван (1982). „Потискивање православља”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 278—288.
- Драгојловић, Драгољуб (1989). „Црквене прилике у Далмацији од разарања Салоне до обнове Сплитске надбискупије” (PDF). Balcanica. 20: 211—226. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 06. 2022. г. Приступљено 18. 06. 2022.
- Dragojlović, Dragoljub (1990). „Dyrrachium et les Évéchés de Doclea jusqu'a la fondation de l'Archevéche de Bar” (PDF). Balcanica. 21: 201—209.
- Митровић, Катарина (2002). „Которски бискуп Марин Контарено и Српска деспотовина” (PDF). Историјски часопис. 49: 67—91.
- Mitrović, Katarina (2007). Mletački episkopi Kotora: 1420-1513. Beograd: Utopija.
- Митровић, Катарина (2007). „Servitium commune у Которској епископији у 14. и 15. веку” (PDF). Историјски часопис. 54: 101—118.
- Митровић, Катарина (2007). „О јурисдикцији Которске епископије над католичким црквама у Новом Брду и Јањеву за време Деспотовине”. Моравска Србија: Историја, култура, уметност. Крушевац: Историјски архив. стр. 127—142.
- Митровић, Катарина (2011). „Сукоб барског архиепископа и которског епископа око јурисдикције над католичким парохијама у средњовековној Србији”. Споменица академика Симе Ћирковића. Београд: Историјски институт. стр. 289—305.
- Митровић, Катарина (2013). „Бенедиктинци у византијском Котору”. Црквене студије. 10: 239—257.
- Митровић, Катарина (2014). „Култ светог арханђела Михаила међу бенедиктинцима на подручју Барске митрополије и Которске епископије: Oдраз друштвених и културних прилика (9-13. век)” (PDF). Култура: Часопис за теорију и социологију културе и културну политику. 143: 219—229.
- Mitrović, Katarina (2015). Benediktinci na području Barske nadbiskupije i Kotorske biskupije (9. stoljeće-1571). Cetinje: Ministarstvo kulture Crne Gore.
- Радонић, Јован (1950). Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Београд: Научна књига.
- Siecienski, Anthony Edward (2009). The Filioque: History of a Doctrinal Controversy. Oxford-New York: Oxford University Press.
- Ферлуга, Јадран (1957). Византиска управа у Далмацији. Београд: Научно дело.
