Рисан (лат. Risinium, грч. Rhizon) је градско насеље у општини Котор у Црној Гори. Према попису из 2003. било је 2.083 становника (према попису из 1991. било је 2.047 становника). 30. октобра 1944 немачки војници убили су у Рисну 42 цивилна становника, од којих је најстарији имао 80 година живота, а најмлађи непуних годину дана.

Рисан
Risan panorama 2.jpg
поглед на Рисан
Административни подаци
Држава Црна Гора
ОпштинаКотор
Становништво
 — (2011)2083
Географске карактеристике
Координате42°30′32″ СГШ; 18°41′26″ ИГД / 42.509° СГШ; 18.690666° ИГД / 42.509; 18.690666Координате: 42°30′32″ СГШ; 18°41′26″ ИГД / 42.509° СГШ; 18.690666° ИГД / 42.509; 18.690666
Временска зонаUTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Апс. висина165 м
Рисан на мапи Црне Горе
Рисан
Рисан
Рисан на мапи Црне Горе
Остали подаци
Поштански број85337
Позивни број032
Регистарска ознакаKO
Илирске тврђаве :1. Рисан, 2. Гошићи , 3. Кремаљ (Мирац)и 4. Јадранско море
Област краљице Теуте
Римски мозаик у Рисну
Средњовековна тврђава изнад Рисна

ГеографијаУреди

Рисан се налази на крајњен сјеверном дијелу Боке Которске, оивичен са југа Рисанским заливом, а са осталих страна стрмим падинама, обронцима карактеристичним у геоморфолошком смислу за читав Динарски систем којем припадају.

Стрме падине у непосредном залеђу Рисна формирају кулисе пикторесног театра изнад кога се уздижу значајне коте: Глогово брдо (939 m), Челац (850 m), Ушаник (844 m) и Соколова греда (664 m) са западне стране, 524 m са сјеверне стране изнад површнице, коте Струге са источне стране (945 m, 926 m). Непосредну околину Рисна чине голе и стрме кречњачке падине. Кречњачке падине око рисанске удолине су највећим дијелом голе и само мјестимице су под листопадним и зимзеленим жбуњем и травом.

Услијед неједнаке температуре у приморју и високом, голом залеђу, зими дува јака бура. Јужни вјетрови долазећи са мора доносе обилни водени талог, нарочито у јесен и у прољеће. Од природних знаменитости, Лазар Томановић 1885. године спомиње спилу и сопот. Спила је велика пећина из које зими извире ријека и љети се у њу може далеко ићи. Сопот је један водопад, што такође зими продире уз једне пећине изнад мора, с великом хуком, те како се од силе сав у пјену претворио, бијели се као снијег. [1]

Историја градаУреди

Рисан је мали градић у Бококоторском заливу. Праисторијски цртежи на стијени (у селу Липци, код Рисна) најстарији су у Црној Гори и свједоче да је Бока Которска била насељена у млађе камено и рано бронзано доба, 3000 година прије нове ере (прије појаве индоевропских Илира).

Средиште и главна тврђаваУреди

Град датира из 3. века п. н. е. и за њега су знали Хелени. Основало га је илирско племе Ризунита, а у античко вријеме залив Боку Которску су по њему звали Рисански залив (Sinus Rhizonicus). Мјесто је након оснивања постало средиште Илирске државе и главна њихова тврђава: илирска племена су доживела највећи напредак под вођством краљице Теуте која је из њега владала.[2]

Овде постоји археолошки локалитет Царине који се истражује од 2001. године.[3] Ту су пронађени и остаци палате.[4]

Ковница илирског новцаУреди

У Рисну се налазила илирска ковница новца (прва на простору данашње Црне Горе)па се три врсте пронађеног илирског новца често називају „рисанским“. Једна врста тог новца има на аверсу лик божанства са брадом, а на реверсу лик богиње Артемиде и натпис: „Rizo(n)o“. Друге две врсте новца су из периода краља Бајалоса и његових насљедника.

Статус римских грађанаУреди

После Илирских ратова градом је завладала Римска република. У том периоду Рисан се помиње под именом Rhizinium као oppidum civium Romanorum (римски писац Плиније млађи, наводи Рисан као утврђени град римских грађана, а Полибије је забиљежио да је град не много велики, али зато јако утврђен). Становници Рисна добијају право римског грађанства од стране Октавијана Августаи град се од тада службено назива Iulium Risinium. Остао је у римској провинцији Далмацији, на самој граници са новоформираном Праевалитаном, а након подјеле државе, налази се у Западном римском царству, у непосредној граници са Источним (Византијом), с обзиром да је граница ишла од Будве, планином изнад Котора и преко данашњих Кривошија. До данас су сачувани остаци темеља римске виле (трећи вијек нове ере) као и мозаици (најпознатији је медаљон са јединственим и ријетким приказом грчког бога Хипноса). Кроз жупу Рисан су пролазила два античка пута, који су коришћени и у средњем веку: via adriatica, крак за Акрувију, а други преко Ријечана. Теснац Вериге (Catena)налазио се у близини, у Боки Которској (он ће и у средњем веку, такође скраћивати пут из Дукље до Травуније). Тјеснац се налазио се на путу између Рисна и касније словенске жупе Драчевице, гдје ће бити формиран средњовјековни град Нови. За вријеме најезде Авара и Јужних Словена Рисан је опустио. Посљедњи пут се епископ у Рисну помиње 595. године.

У травунијској жупиУреди

Рисан је био саставни део Травуније и налазио се на самој граници са Дукљом. Цар Константин Порфирогенит убраја Рисан у насељене травунијске градове, док поп Дукљанин Рисан сматра жупом.

У Краљевинама Србији и БосниУреди

Рисан се у периоду развијеног средњег вијека налазио у држави Немањића, а по поразу обласног господара Николе Алтомановића, 1373. године, заузима га Бановина (нешто касније, краљевина) Босна (Твртка I Котроманића).

Средином 15. вијека Рисан се помиње као град херцега Стефана Вукчића и налази се у његовом Великом војводству (касније Херцештву од Св. Саве). Године 1466. Млечани су нудили херцегу Стефану за његова два града у Боки Которској (Рисан и Нови) острво Брач и палату у Сплиту. Рисан су заједно са Новим узели Турци од Влатка Херцеговића, сина херцега Стефана 1482. године. Касније ће овај град потпасти под историјску област звану Стара Херцеговина, по титули владара(херцег Стефан) и презимену његових насљедника, Херцеговића.

У отоманској државиУреди

Шпанци су кратко држали град у периоду 1538-1539, након што је шпанско-млетачка флота, под командом адмирала Андреа Дорије (уз помоћ шпанске пјешадије и Пераштана) заузела Нови. Кад су Турци 1539. године са својом флотом, под командом Хајрудин Барбароса, поново заузели Нови, Рисан им се предао без отпора и остао је, са малим прекидом 1648, у њиховој власти (све до 1684). године. За њима су изнад Рисна остала два утврђења, једноставне архитектуре: Гркавац и Велењак. Рисан је у Боки најдуже остао под Турцима. [5]

У Млетачкој републициУреди

Рисан је потпао под власт Венеције 1684. године и био је под њоме до 1797.године.

Руски племић и родоначелник династије Толстој, Петар Андрејевич Толстој, пролазио је кроз Рисан током 1698. Он бележи да у селу живе Срби "грчке вере", да су им куће од камена, да имају доста храна, да су гостољубиви према Русима као и да су по свим аспектима слични Козацима са Дона.[6]

Период XIX и XX вијекаУреди

Рисан је под влашћу Аустрије од 1797. до 1805. године, Русије (1806-1807) и Француске, од 1807.-1813. године. Између 1813.-1814. године дошло је до краткотрајног уједињења Црне Горе и Боке Которске али је Бечки конгрес понитиштио ту одлуку и Боку Которску додијелио тадашњој Аустрији.[7] Под влашћу Аустроугарске је од 1814 до 1918. године. Ришњани су се истицали у борбама против Турака. За вријеме невесињског устанка, 1875, Рисан је био склониште исељених херцеговачких породица и веза између устаника и мора. Лазар Томановић је хвалио Ришњане као велике Србе, али је негодовао због њиховог односа према женама као према робињама, што је остатак турских утиаја (да жена не излази из куће, ни у цркву...). Из Рисна је полазиле аустријска војска против Кривошијана у двије њихове буне 1869. и 1882. Ришњане су присиљавали да војсци у брда доносе потребно, а војска се није враћала слабодобитно. 1885. године, када је Томановић о томе писао, имали су лијепу саборну цркву, у којој је правило било манастирско (стално службе). Пијацу су звали Габела (итал. gabella — царина), што доказује да је у вријеме Млечана ту била царина. Котор је био црногорски пазар, а Рисан херцеговачки. [8] Тада је Рисан имао 240 кућа са 1500 становника, све људи православне вјере. [9] Велики добротвори Рисна били су Димитрије Љубатовић, игуман манастира Бање Хрисантије Николајевић, а највећи Васо Ћуковић. [8] И у НОР-у Ришњани су узели живог учешћа. У Рисну су се у октобру и новембру 1944. водиле жестоке борбе између народноослободилачких бригада и Нијемаца.

ДемографијаУреди

Под старим рисанким породицама се могу сматрати оне породице које су се у Рисну доселиле до 1700. године. У те породице спадају Бјеладиновићи, Видовићи, Властелиновићи, Врчевићи, Димитријевић-Рафаиловићи, Драгићевићи, Дробњаковићи, Ђурковићи, Ждраљевићи, Ивелићи, Јовановићи, Јововићи, Катурићи, Ковачићи, Колумбарићи, Кордићи, Љубатовићи, Малешевићи, Миситићи, Митровићи, Мршићи, Никовићи, Огњеновић-Кајтазовићи, Петковићи, Поповићи, Рашковићи , Сундечићи, Стијеповићи, Ћатовићи, Ћеловићи, Ћуковићи, Угриновићи, Филотићи, Чучак, Чучковићи,Шпаровићи [10]


У насељу Рисан живи 1692 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 42,4 година (39,3 код мушкараца и 44,8 код жена). У насељу има 589 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,03.

Становништво у овом насељу веома је хетерогено, а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[11]
Година Становника
1948. 969
1953. 1.038
1961. 1.227
1971. 1.461
1981. 1.766
1991. 2.047 2.009
2003. 2.117 2.083
Етнички састав према попису из 2003.[12]
Црногорци
  
1.056 50,69 %
Срби
  
613 29,42 %
Хрвати
  
48 2,30 %
Муслимани
  
14 0,67 %
Југословени
  
10 0,48 %
Мађари
  
7 0,33 %
Словенци
  
3 0,14 %
Македонци
  
1 0,04 %
Албанци
  
1 0,04 %
непознато
  
42 2,01 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Цркве у РиснуУреди

 
Звоник српске православне цркве Светог Петра и Павла у Рисну

По одласку Турака из Рисна, у којем су биле 4 џамије, све четири су срушене, јер никоме више нису требале. На рушевинама једне, подигнуте на темељима старе хришћанске цркве, изграђна је велика црква Светог Петра и Павла. [14] Васо Ћуковић је за ту цркву купио звона, на шта је потрошио 100.000 динара. [15] Звона је отела Аустроугарска за ратне потребе у Првом свјетском рату, али је Васо Ћуковић у истој фабрици, купио за ту цркву пет нових звона. [16]

  • Капела Светог Димитрија, некадашња православна капела у Рисну која је изграђена при дому за немоћне, чији је ктитор био Димитрије Љубатовић. Освећење капеле било је 25. новембра 1907. године [8] [17] [18]
  • Црква Светог Петра и Павла , 1601. година
  • Црква Светог Луке ,15.вијек
  • Црква Светог Арханђела Михајла, 1557. година
  • Црква Светог Јована, 18. вијек
  • Манастир Бања (Рисан),

КултураУреди

Народна библиотека у Рисну основана 1835. године као "Библиотека Општества Рисанског" најстарија је ја јавна, народна библиотека у данашњој Црној Гори, али и једна од најстаријих на тлу Југославије. Старије од ње су само народне библиотеке у Земуну(1825), Београду (1832), Крагујевцу (1834).[19] Основана је на основу договора Вука Караџића са рисанским пријатељима, Вуком Поповићем и Вуком Врчевићем. [20]

Године 1850. је основана аматерска позоришна дружина у Рисну која је наставила свој континуитет кроз КУД "Вељко Ћатовић".[10]

25.фебруара 1851. године у Рисну је први пут у историји одигран Горски вијенац као позоришни комад. [21]

Године 1901. је основано Рисанско тамбурашко друштво.[10]

Рисанско пјевачко друштво основано је 1926. године мада се сматра да је постојало много раније јер постоји записи о његовим активностима из 1908. године. Ришњани су учествовали у оснивању СПД Јединство Котор 1839. године. [10]

Народни дом који је финанцирао Васо Ћуковић, отворен је 6. септембра 1932. године.[22]

ТуризамУреди

 
Улица у старом дијелу града
 
Плажа у Рисну

Знамените личностиУреди

Предсједници општине РисанУреди


Од 1955. године Рисан нема своју општину и његова територија је припојена Општини Котор

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Томановић 2007, стр. 115, 116.
  2. ^ "Политика", Београд 1930. године
  3. ^ ФОТО - АРХЕОЛОШКО ИСТРАЖИВАЊЕ: Шта крију рисанске Царине? (6. јул 2015)
  4. ^ “Још није сигурно да палата у Рисну припада краљици Теути” (Б92, 20. август 2016)
  5. ^ Томановић 2007, стр. 116.
  6. ^ Tolstoĭ, graf Petr Andreevich (1987). The Travel Diary of Peter Tolstoi: A Muscovite in Early Modern Europe (на језику: енглески). Northern Illinois University Press. стр. 171—175. ISBN 978-0-87580-130-8. 
  7. ^ Уједињење Црне Горе и Боке Которске, 1813.-1814. године , Историјски Институ Црне Горе, 1998. године
  8. 8,0 8,1 8,2 Томановић 2007, стр. 114.
  9. ^ Томановић 2007, стр. 115.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 Лазар Ј. Дробњаковић, Рисан и старе рисанске породице, Београд, 2003.
  11. ^ Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176. 
  12. ^ Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2004. ISBN 978-86-84433-00-0. 
  13. ^ Становништво, пол и старост, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. октобар 2004. COBISS.CG-ID 8489488. 
  14. ^ Гргуревић, Томислав. Васо Ћуковић, коцкар и добротвор, поглавље: Изградња новог Рисна. 
  15. ^ Гргуревић, Томислав. Васо Ћуковић, коцкар и добротвор, поглавље: Носталгији никад краја. 
  16. ^ Гргуревић, Томислав. Васо Ћуковић, коцкар и добротвор, поглавље: Васова звона. 
  17. ^ Zadužbina Ljubatovića sa crkvom Sv. Dimitrija. 
  18. ^ Чекић, Машо Мишко. ZA UBOGE SVIJU ISPOVIJEDI. 
  19. ^ А. Ујес, Чињенице и претпоставке о "Библиотеци Општества Рисанског"
  20. ^ Гргуревић, Томислав. Васо Ћуковић, коцкар и добротвор, Рисан у крајини. 
  21. ^ Алојз Ујес, Припремање и приказивање прве представе Његошевог "Горског вијенца" у Рисну 25.фебруара 1851. године, Часопис Бока, број 24, Херцег Нови
  22. ^ Гргуревић, Томислав. Васо Ћуковић, коцкар и добротвор, поглавље: И Рисан је имао свој Таун хол. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди