Никола Ђурковић (музичар)
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Никола Ђурковић (Трст, 24. мај 1812 — Осијек, 6. јануар 1876) је музичар и позоришни уметник.
Никола Ђурковић | |
|---|---|
| Датум рођења | 24. мај 1812. |
| Место рођења | Трст, Аустријско царство |
| Датум смрти | 6. јануар 1876. (63 год.) |
| Место смрти | Осијек, Аустроугарска |
Биографија
уредиРођен је у Трсту од оца Стефана Ђурковића из Рисна и мајке Марије[1]. По оцу је пореклом из Рисна у Боки Которској који се у Трст доселио 1806.године. Радио је најпре у Београду као хоровођа (1840 — 1842), где је обучавао београдску омладину нотном певању и члан Позоришта на Ђумруку (1841—1842). Потом одлази у Панчево радећи на подизању музичког образовања. Као једна од централних личности културног живота Панчева средином XIX напре ради као хоровођа Српског црквеног певачког друштва (1842—52)., које је под његовим вођстрвом изградило обиман репертоар црквене и световне музике. Године 1844. организовао је (деломично са члановима певачког друштва) Дилетантско позоришно друштво у мојем је био секретар, редитељ, композитор и певач. Са друштвом је приређивао драмске представе, прво у Панчеву, па у Београду од маја 1847. до средине марта 1848, под покровитељством Читалишта београдског.
Био је организатор другог званичног позоришта у Београду после гашења Позоришта на Ђумрику, Позориште „Код Јелена“ (назив је добило по истоименом београдском хотелу) у којем су чланови његове позоришне дружине изводили драмске комаде национално-историјског карактера, са призорима националног хероизма и морално-поучним идејама у духу грађанске етике патријахалне средине и захтевима публике тог доба.
После револуције 1848. враћа се у Панчево, али не успева да настави са позоришним представама па се 1852. запошљава као чиновник у Дунавско паробродарском друштву. Службовао је у Будимпешти, Солноку и Осијеку, где и завршава свој живот, самоубиством.
Улога у култури
уредиУ време стварања српске музичке и позоришне културе, Ђурковић је одиграо значајну улогу. За позоришни репертоар превео је и прерадио око 40 комада с немачког и италијанског. Већи део тих превода сачуван је у рукопису, а штампана су два превода са немачког (Август фон Коцебу: Пијаница и Два оца, Сегедин 1845) и један превод с италијанског (Двa наредника или пример пријатељства Панчево 1850).
Ђурковић је поред тога оставио већи број црквених дела (литургије, опела, ирмоси) и световних хорова, терцета, дуета и песама. Делимично су то хармонизације познатих мелодија из народне и уметничке музике, које је додавао позоришним комадима па су постале толико популарне да су се у народу одржале (Ти плавиш, зоро златна; Ој таласи; Лепа Маца; Хајдуци; Здравица; Пијанице; Вију ветри, вију вали; Константине наш добри и др.).
Референце
уреди- ^ Дробњаковић, Лазар (2003). Рисан и старе рисанске породице. Београд: МЈМ Штампа. стр. 120, друга дио. ISBN 86-84617-01-0.
Литература
уреди- М. Ћурчин: Постанак првог српског певачког друштва и сталнр позоришне дружине у Панчеву, Бранково коло 1907, 16—17;
- М. Томандл: О Ђурковићевим световним и црквеним композицијама, Споменица Српског певачког друштва 1838—1938, стр 53—80;
- С. Шумаревић: Позориште код Срба, Београд 1939;
- В. Р. Ђорђевић: Прилози биографском речнику српских музичара, Посебна издања САН, књ. CLXIX, Музиколошки институт књ. I, 1950
