Немањићи

Уколико сте тражили ТВ серију, погледајте чланак Немањићи — рађање краљевине.

Немањићи су средњовековна српска династија која је владала Србијом више од два века и остварила највеће проширење средњовековне Србије. Династија је названа по Стефану Немањи I, оснивачу династије који је повезан са Вукановићима по мушкој линији и са Војислављевићима по женској линији. У династији има једанаест владара, с тим што се династија можда наставила, женском линијом у династију Лазаревића. Како су Лазаревићи родбински повезани са династијом Бранковића, који су владали делом Срба до прве половине шеснаестог века постоји могућност да су по женској линији и ти Бранковићи били потомци Немањића.

Немањићи
Држава	Рашка (1166–1217) Краљевина Србија (1217–1345) Српско царство (1345–1371) Царство Симеона-Синише (1359–1372)
Владарска титула	велики жупан, краљ, цар
Оснивач	Стефан Немања I
Последњи владар	цар Стефан Урош V (Урош Нејаки)
Владавина	1166–1371.
Изумирање	Јован Урош (1422–1423)
Националност	српска
Вера	православна
Крсна слава	Св. Стефан Првомученик

Србија за време Немањића

Печат Стефана Немање

Главни чланци: Историја Србије у средњем веку, Краљевина Србија у средњем веку и Српско царство

Српска држава у средњем веку је свој врхунац доживела под владавином Немањића. Краљевина Србија је проглашена 1217. године, а аутокефална српска архиепископија је проглашена 1219. године. Исте године је Сава Немањић објавио Номоканон Светог Саве.

Стефан Душан се крунисао за цара 1346. године. Током Душанове владавине, Србија је постигла свој територијални, политички и привредни развој. Душан је донео Душанов законик, отворио нове трговачке путеве и ојачао привреду државе. Стефан Душан је покушао да са папом Иноћентијем IV и Млетачком републиком организује крсташки рат против Турака, али је умро децембра 1355. Наследио га син Урош Нејаки, за време чије владавине царство је упало у анархију. Овај период је обележио и успон нове претње у виду Османског царства, које се ширило из Азије у Европу.

Грб

Грб Немањића

Главни чланак: Грб Немањића

Представљен је двоглавим белим орлом на црвеном пољу, који је преузет од византијског грба династије Палеолога. Двоглави орао је усвојен из византијске културе и убрзо је постао симбол српских краљева као и српске државе. Може се видети на каталонској мапи из 1339. где је престоница цара Душана означена двоглавим орлом, а тај исти симбол се налази и у манастиру Љевишка. Челенка је била омиљени део грба српске властеле и врло је присутна на новцу из тог периода, употребљавала се као грб, без штита.

Задужбине Немањића

Краљ Стефан Драгутин, фреска из цркве светог Ахилија у Ариљу

Главни чланак: Задужбине Немањића

Сви српски владари краљевске породице Немањића за собом су остављали задужбине, своје цркве и манастире, да искупе своје душе и покажу своју величину.

Међу многобројним манастирима који су њихова задужбина, истичу се: Жича, Студеница, Милешева, Сопоћани, Хиландар, Грачаница, Свети Архангели, Бањска, Високи Дечани, Љубостиња, Градац, Троноша и други. Неки бугарски националисти су имали обичај скрнавити фреске са ликовима Немањића јер су те фреске сметале бугаризацији Срба. Тако је Иван Јастребов жигосао замазивање ликова српских владара из куће Немањића од стране Бугара , а Спиридон Гопчевић је оставио запис о истом догађају у манастиру светог Јована код Сера.

Стефан — заједничко владарско име Немањића

Оснивач династије јавља се у писаним изворима као Стефан Немања. Име Немања било је његово лично име, а име Стефан, које је настало од грчког Стефанос (грч. Στεφανοσ), тј. „онај који је крунисан, који је овенчан”, изгледа је употребљено управо у том значењу. Сви његови наследници који су владали или су били одређени за наследнике престола такође се јављају и са именом Стефан, тј. овенчани владар. Поред владарског имена Стефан они су имали и лично име. Зато би сваком наследнику Стефана Немање I у подједнакој мери могао пристајати назив Стефан Немањић, који се у историографији по правилу употребљава за именовање Немањиног сина и наследника Стефана Првовенчаног.

Немањићи се у писаним изворима (повељама) у правилу јављају потписани само са заједничким владарски именом Стефан, а њихова лична имена која су добили по рођењу ређе су записивана. Према писању Светог Саве у Студеничком типику, његов средњи брат који је 1196. године наследио оца на великожупанском престолу, звао се Немања, као и њихов отац, а владарско име Стефан је личном имену додао приликом ступања на власт. Савин средњи брат се код већине историчара данас јавља само под заједничким именом Стефан Немањић, или као Стефан Првовенчани, а знатно ређе његовим личним именом Стефан Немања II.

Котроманићи, који су били потомци и Немањића, користили су владарско име Стефан од краља Твртка I, али код њих је постојало и лично име Стефан (Степан).

Владарска лоза Немањића

Лоза Немањића, фреска из манастира Дечани

Прстен краља Стефана Првовенчаног, сачуван уз његове мошти у Студеници

Главни чланци: Родослов Немањића и Списак владара из династије Немањића

Династија је дала једанаест владара, који су већином од Српске православне цркве канонизовани и зато се цела династија назива и Светородном. Владари из породице Немањић владали су Србијом од 1166. до 1371. године: Владари:

• Стефан Немања I, велики жупан 1165/66—1196.
• Стефан Првовенчани (Стефан Немања II), велики жупан 1196—1217 (са прекидом 1202-1204), краљ Србије 1217—1227.
• Стефан Радослав, краљ Србије 1227—1233/34.
• Стефан Владислав, краљ Србије 1233/34—1241/42.
• Стефан Урош I, краљ Србије 1241/42—1276.
• Стефан Драгутин, краљ Србије 1276—1282, касније краљ Срема 1284—1316.
• Стефан Урош II Милутин, краљ Србије 1282—1321.
• Владислав II, 1316. и 1321—1325. краљ Срема, и непризнати краљ Србије 1321—1324.
• Стефан Урош III Дечански, краљ Србије 1321—1331.
• Стефан Урош IV Душан, краљ Србије 1331—1346, цар Срба и Грка 1346—1355.
• Стефан Урош V, цар Србије 1355—1371.

Остали владари:

• Вукан Немањић, велики жупан 1202—1204.
• Константин Немањић, непризнати краљ 1321—1322.
• Ана Неда, царица Бугарске, савладарка сину Ивану Стефану 1330—1331.
• Симеон (Синиша) Урош Палеолог, цар Епира 1359—1366, цар Тесалије 1359—1371.
• Јован Урош Палеолог, цар Епира 1371—1372.
• Милица Хребељановић, кнегиња Србије, савладарка сину Стефану 1389—1393.

Галерија

• 

  Печат Стефана Немање

• 

  Мирослављево Јеванђеље

• 

  Потпис Стефана Немање и његовог брата Мирослава

• 

  Новац краља Владислава

• 

  Новац краља Драгутина

• 

  Новац краља Милутина Брсковски динар

• 

  Новац краља Душана са приказом шлема

• 

  Новац цара Душана

• 

  Душанов законик

• 

  Пергамент цара Душана 1346.

• 

  Мач из доба Немањића

• 

  Оружије из доба Немањића

• 

  Шлем и оружије из доба Немањића

• 

  Средњовековно оружије из доба Немањића

• 

  Верижна кошуља из доба Немањића

• 

  Појас Бранка Младеновића велможде цара Душана

• 

  Сунчани сат из 12. века манастир Студеница

• 

  Кивот краља Стефана Првовенчаног

• 

  Мошти краља Милутина

• 

  Круна Стефана Дечанског

• 

  Кивот Стефана Дечанског

• 

  Кивот цара Уроша

• 

  Фреска битке на Велбужду

Види још

• Средњовековне заставе Немањића
• Историја Србије у средњем веку
• Круна Стефана Првовенчаног

Литература

• Благојевић, Милош (1997). Државна управа у српским средњовековним земљама. Београд: Службени лист СРЈ. 
• Благојевић, Милош (1989). Србија у доба Немањића: Од кнежевине до царства 1168-1371. Београд: Вајат. 
• Благојевић, Милош (2004). Немањићи и Лазаревићи и српска средњовековна државност. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
• Благојевић, Милош (2006). „Титуле принчева из куће Немањића у XII и XIII веку”. Манастир Морача. Београд: Балканолошки институт САНУ. стр. 33—44. 
• Благојевић, Милош (2011). „Немањићи и државност Дукље-Зете-Црне Горе” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 83: 7—24. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 13. 06. 2018. Приступљено 02. 02. 2019. 
• Благојевић, Милош (2011). Српска државност у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327. 
• Божић, Иван (1950). „О положају Зете у држави Немањића”. Историски гласник. 3 (1-2): 97—122. 
• Бубало, Ђорђе (2009). „Да ли су краљ Стефан и Првовенчани и његов син Радослав били савладари?”. Зборник радова Византолошког института. 46: 201—227. 
• Бубало, Ђорђе (2011). „Титуле Вукана Немањића и традиција Дукљанског краљевства”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 79—93. 
• Бубало, Ђорђе (2016). Српска земља и поморска у доба владавине Немањића. 1. Београд: Филип Вишњић. 
• Бубало, Ђорђе (2019). „Територијална компонента краљевске титуле Немањића”. Краљевство и архиепископија у српским и поморским земљама Немањића. Београд: САНУ. стр. 245—290. 
• Бубало, Ђорђе (2020). „Још једном о години смрти краља Стефана Првовенчаног”. Стефан Првовенчани и његово доба. Београд: Историјски институт. стр. 99—118. 
• Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2002). Родослови српских династија. Нови Сад: Платонеум. 
• Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008). Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник. 
• Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703). Нови Сад: Матица српска. 
• Ковачевић, Јован (1955). „Традиција о Дукљанском краљевству код Немањића”. Историски часопис. 5: 291—294. 
• Коматина, Предраг (2018). Прве српске династије и порекло Немањића. Београд: Liber Novus. 
• Логос, Александар А. (2017). Историја Срба I. Београд. ISBN 978-86-85117-37-4. 
• Марјановић-Душанић, Смиља (1989). „Владар као ратник: Прилог изучавању немањићке идеологије”. Зборник Филозофског факултета: Серија А: Историјске науке. Београд. 16: 125—146. 
• Марјановић-Душанић, Смиља (1997). Владарска идеологија Немањића: Дипломатичка студија. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Мргић, Јелена (2008). Северна Босна: 13-16. век. Београд: Историјски институт. 
• McDaniel, Gordon L. (1984). „On Hungarian-Serbian Relations in the Thirteenth Century: John Angelos and Queen Jelena” (PDF). Ungarn-Jahrbuch. 12 (1982—1983): München, 1984: 43—50. 
• Новаковић, Реља (1958). „Кад се родио и кад је почео да влада Стеван Немања?”. Историски гласник. 11 (3-4): 165—192. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра. 
• Станковић, Влада (2012). „Стефан Немањић и његов брат Сава у списима Димитрија Хоматина” (PDF). Византијски свет на Балкану. 1. Београд: Византолошки институ САНУ. стр. 111—118. 
• Ћирковић, Сима (1964а). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Ћирковић, Сима (1964б). „Сугуби венац: Прилог историји краљевства у Босни”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 343—370. 
• Ћирковић, Сима (1970). „Зета у држави Немањића” (PDF). Историја Црне Горе. књ. 2, св. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—93. 
• Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа. 
• Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium. 
• Ћоровић, Владимир (1933). Историја Југославије. Београд: Народно дело. 
• Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 

Спољашње везе

• Династија Немањић dinastijanemanjic.weebly.com (језик: српски)
• Фајфрић, Жељко. Света лоза Стефана Немање. Сремска Митровица: Табернакл. ISBN 86-85269-06-6. 
• Светородна лоза Немањића (језик: српски)
• Немањићи - смене на престолу (породични односи и страни утицај) (језик: српски)
• Српски средњовековни владари – Светитељи (језик: српски)
• Јован Б. Маркуш: Родослови српских династија из Зете и Црне Горе, Цетиње 2004. (језик: српски)
• Родослов Немањића (језик: енглески)
• Српски средњовековни владари (језик: енглески)