Јован Стефан, Иван Стефан, Лудовик, Људевит или Лодовико (буг. Иван Стефан; Видин, после 1308Слобозија, 1373) је био бугарски краљ од битке код Велбужда 28. јула 1330. године да би осам месеци касније био збачен са престола. Са мајком је тада побегао у Дубровник, одакле је отишао и лутао по југоисточној Европи до своје погибије код Слобозије у Влашкој 1373. године.

Јован Стефан
Грб Стефанове династије
Лични подаци
Пуно имеЈован (Иван) Стефан Лудовик (Људевит)
Датум рођењапосле 1308.
Место рођењаВидин, Видинска Бугарска
Датум смрти1372.
Место смртиСлобозија, Кнежевина Влашка
Породица
СупружникАгнес од Тарента (љубавница)
РодитељиМихаило III Шишман
Ана Неда
ДинастијаШишмановића
Бугарски краљ
Период13301331.
ПретходникМихаило III Шишман
НаследникЈован Александар
СавладарАна Неда

Порекло и младост

уреди

Стефан се родио после 1308. године као син видинског господара Михаила Шишмана и његове супруге, српске принцезе, Ане (у касинијим изворима Неда).

Његов отац је 1323. године постао бугарски цар и прогласио га својим савладарем. Две године касније је затворен због тога што је његова мајка била српска принцеза, а његов отац се споразумео са Византијским царством, српским непријатељем.[тражи се извор]

 
Јован Стефан

Битка код Велбужда и долазак на престо

уреди

Дана 28. јула 1330. године дошло је до бугарско-српског сукоба код Велбужда. Број српске војске, а вероватно тако исто и бугарске, износио је око 15.000 људи. Срби су се борили одлично. Нарочито су се истицали војници српског престолонаследника Душана, који су били вешти стрелци; "они су стрељали са обе руке и никако нису грешили", казује савремени српски описивач борбе. Западни најамници, искусни у борби, јурнуше право тамо где се налазила бугарска царска застава и сам цар. Бугари су били изненађени српским нападом, брзо се сметоше, и нагоше у бег. Сам цар Михаило, који је једно време покушавао да их среди, каже и сам да се бегом спасе. Његова несрећа беше потпуна. На том бегу он је пао с коња, а српска потера га стиже, уби и донесе српском краљу Стефану. Овај га је дао сахранити у Нагоричину, у цркви Св. Ђорђа. Разбијену бугарску војску Срби су далеко гонили и многе сасекли; нарочито се у борби истакао млади Душан. Остатке бугарске војске извео је брат Михаилов Белаур (рум. "Змај") у Мраку, у радомирски крај. Српска војска пошла је за Бугарима, у њихову земљу. Ту јој је стигла вест, да се цар Андроник, који беше пошао на Србију с југа и прикупљао војску у Пелагонији оперишући на граници, повукао са српских међа, на глас о бугарској погибији. Срби су сад несметано могли да оперишу у Бугарској.

Бугари су после битке код Велбужда, као и увек после пораза, изгубили главу; изгубити војску значило је за њих и овога пута, уосталом, као увек, изгубити државу.

Уплашени бугарски бољари сретоше, међутим, краља у Извору код Радомира и замолише за мир. Било је Бугара, који су том приликом нудили краљу да се уједине Србија и Бугарска. Стефан је био толико мудар; он је хтео да се задовољи реалним и трајним добицима и пристао је на мир, врло повољан по дојучерашњег противника. Он је повратио на престо своју сестру Ану и њеног малолетног сина Јована Стефана. За сваки случај царицу је отпратио у Трново један одред српске војске, који је на престо попео Ану и Јована Стефана. Иначе, унутрашњу управу у Бугарској краљ Србије није хтео да мења; све власти и лица остали су онакви, какви су били и пре пораза. У територијалном погледу Србија се, исто тако, није хтела много користити; у најбољем случају извршена је само понегде исправка границе; Рашка је добила нишки крај, а Бугарска је дефинитивно истиснута из Струме и Вардара.

Стање у Бугарској

уреди

Срби су овом победом постигли врло много. Бугарска је била ослабљена и коначно сведена у своје границе између Дунава и Марице, да се за читав Средњи Век никад више не усуди и не узмогне обрнути према вардарској долини. Том победом Србија је себи потпуно обезбедила посед Македоније и несметан излаз на Егејско Море. Са Јованом Стефаном дошао је у Бугарску српски политички утицај; у Трнову се од Велбужда стално водило рачуна о држању Србије и њеним интересима. Овом победом Србија је за дуго разбила сваку нову могућност политичких савеза на Балкану против себе; њу више на Балканском полуострву не сме да изазива и напада ниједна друга држава.

Грчка војска није сачекала повратак Срба из Бугарске, него се с југа пребацила у Тракију, да тамо искористи невољу и узгред опљачка дојучерашњег савезника. Том приликом они су освојили Месебрију и Анхијал. Срби су се, после малог одмора, упутили и на југ, против њих и повратили су без муке заузета места на граници. И у том походу истакао се Душан.[тражи се извор]

Пад с власти

уреди

Али популарност српског краља, добијена великом победом над Бугарима, није дуго трајала. Властела у Рашкој, а особито престолонаследник Душан, који је управљао Зетом, били су незадовољни, што се из победе над Бугарима није извукло доста користи, нарочито према савезнику бугарском Андронику. Такво држање према Византији сматрала је властела као последицу утицаја краљичина, која је осим тога радила и на томе, да место Душана њен син, Симеон-Синиша, наследи престо. По Станоју Станојевићу је убрзо после тога сузбијен српски утицај у Бугарској и збачен са престола Јован Стефан са мајком Аном, како је српском јавном мњењу у тај мах могло изгледати, уништени сви резултати победе код Велбужда. Тада је и Душаново незадовољество још више порасло. Настављач списа архиепископа Данила казује без устручавања, да се српски краљ Стефан, "ненавист диже на свог сина". Друго тумачење спора између оца и сина своди се на политичка неслагања.

Колико се данас зна, ствари су се развијале овако: већ у јесен 1330. год. знало се, да су отац и син противници и да се спремају на борбу, тражећи обојица извесне помоћи од Дубровчана. У пролеће 1331. год. кренуо је краљ Стеван на Душана, који је живео у Зети, и продро је до Скадра рушећи синове посаде. Том приликом потпуно је разорио Душанове "палате многе дивне", које беху подигнуте на обали Дримца. Душан се пред оцем повукао на другу страну Бојане. На очеве позиве да му се покори и врати није хтео да се одазове, бојећи се, да отац не поступи према њему онако, као некад Милутин према Стефану. Ипак, после дужих преговора, они су се некако измирили везавши се узајамно "страшним клетвама". Душан је, иза тог, прешао у Требиње, месеца маја, а одатле је, по позиву, сишао у Дубровник и ту био врло срдачно дочекан. Али, започета борба тињала је и даље. Краљ Стеван, сумњајући на сина, тражио је од њега безуветно да му лично дође. Не верујући оцу, који је био упоран, Душан је намеравао да остави Србију и тако избегне очеву гневу. Али његова зетска властела, незадовољна управом Стефановом, стаде отворено на Душанову страну и диже с њим заједно буну. Неочекивано, они стигоше пред Неродимље, где се налазио Стефанов двор, спремни за борбу. Краљ је једва успео да сам на коњу, са мало људи, побегне у Петрич. Потера је одмах пошла за њим, ухватила га ту и предала Душану. Овај је, по савету властеле, читаву очеву породицу упутио у град Звечан, где је имала бити чувана. Одмах иза тога сазван је државни сабор у Сврчин, где Душан би признат и поново крунисан за краља, на Малу Госпојину, 1331. год. Стари краљ Стеван није дуго преживео свој пад. Умро је 11. новембра исте године, и то, како се чини по наводима неких писаца, насилном смрћу.

По Владимиру Ћоровићу немире у Србији искористили су Трновски бољари, да отерају с власти непопуларног краља Јована Стефана. За новог цара би доведен син кнеза Страцимира и Михаилове сестре, Јован Александар. Али не желећи тој акцији дати политички, антисрпски карактер, иако га је вероватно у дубини било, Бугари су пожурили да ту промену прикажу, у главном као више личну и унутрашњу ствар. Сам нови цар Александар живо је желео, да у Србији не добије непријатеља и ради тога је одмах почео преговоре о том, да се ороди са Душаном. И доиста, већ о Ускрсу 1332. год. извршено је венчање младог српског краља и Александрове сестре Јелене. Односи између зета и шурака постали су иза тога срдачни; Душан је, без икакве бојазни од Бугара, могао на широко да развија своје акције и према Грцима и према Мађарима.

Не зна се тачан датум кад се десило збацивање Јована Стефана, али се зна да се десило током 1331. године.

Каснији живот

уреди

После збацивања Јован Стефан је са мајком побегао у Дубровник, па потом 1338. године у Напуљ, где је био познат као Лодовико, после тога је са Јованом Кантакузином, 1342. године, дошао у Цариград. После тога 1361./1362. у Апулију, 1363. на Сицилију, а 1373. опет у Напуљ, да би још исте године погинуо у Слобозији.

Године 1332./1342. имао је љубавницу Агнес од Тарента, незакониту кћерку титуларног латинског цара Филипа III Тарентског.[тражи се извор]

Породично стабло

уреди
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Шишман Видински
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Михаило III Шишман
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Sevastokrator Peter
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. ћерка Ане-Теодоре
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Ана-Теодора
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Јован Стефан
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
12. Стефан Урош I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Стефан Милутин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Јелена Анђел
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Ана Неда
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Ђорђе I Тертер
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Ана Тертер
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. Кира Марија Асен
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Литература

уреди