Дејан Медаковић

српски историчар уметности, универзитетски професор, књижевник, песник и академик
За друге употребе, погледајте Медаковић (вишезначна одредница).

Дејан Медаковић (Загреб, 7. јул 1922Београд, 1. јул 2008) био је српски историчар уметности, универзитетски професор, књижевник, песник и академик. Био је председник Српске академије наука и уметности (1998—2003), декан Филозофског факултета (1971—1973) и потпредседник Српске књижевне задруге.

Дејан Медаковић
Stevan Kragujevic, akademik Dejan Medakovic 3.JPG
Дејан Медаковић
Рођење(1922-07-07)7. јул 1922.
Загреб, Краљевина СХС
Смрт1. јул 2008.(2008-07-01) (85 год.)
Београд, Србија

БиографијаУреди

 
Родна кућа академика Медаковића у Загребу, Зрињевац 15, коју је подигао његов деда др Богдан Медаковић

Породица Медаковић је пореклом из селa Медак у Лици.

Рођен је као син Ђорђа Медаковића, економисте, и Анастасије, домаћице. Деда по оцу му је био Богдан Медаковић а прадеда Данило Медаковић.

Основну школу учио је у Загребу, нижу гимназију у Сен Галену у Швајцарској[1] и код фрањеваца у Бадији на острву Корчули.[2] Своје искуство учења гимназије на Корчули описао је као формативно значајно јер је научио да одређене истине о Богу тумачи више рационално као и да људи нису на свету ради уживања већ како би зарадили царство небеско.[1] Вишу класичну гимназију завршио у Сремским Карловцима (1937-41).[3]

Његов отац је желео да се током трајања рата склоне у Трст али је Дејан инсистирао да иду у Београд, где су му живели и радили другови.[1]

Од 1942. године па до краја рата живи као избеглица у Београду где је волонтирао у Музеју кнеза Павла,[1] а након рата радио је у Музеју града Београда, Министарству за науку и културу и Савезном заводу за заштиту споменика културе. Прем сопственој тврдњи током његовог рада у Музеју за време окупације било је колега које су ми спочитавале што су бежали као и да су ваљали, не би ни морали бежати. Медаковић наводи да су за разлику од дела одрођене интелигенције, србијански сељаци изузетно помагали свим избеглицама, како Србима тако и Словенцима.[1]

За време ДСР Народни музеј био је смештен у стану породице Вучо. Медаковић и колеге обилазили су куће и станове предратне београдске елите, за коју је коментарисао да је била врло отмена, и откупљивали уметнине и предмете за музеј како не би пропали током рата.[4]

Његова породица се по завршетку рата вратила у Загреб јер се нису прилагодили у новој средини и јер су испрва планирали да се врате.[5]

Студирао је историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Као асистент радио је на историјском институту САНУ од 1952. до 1954. Пред комисијом академије докторирао је дисертацијом Графика српских штампаних књига XV-XVII века 1954. године (штампана у издањима академије 1958).

На Групи за историју уметности Филозофског факултета прешао је од 1954. пут од асистента до редовног професора, за доцента је изабран 1957, за ванредног професора 1962. и за редовног 1967; био је декан Филозофског факултета (1971-1973). На сопствену молбу пензионисан је 1982. Године 1958. Медаковић је боравио на тромесечној специјализацији у Немачкој, а 1964/65. године постао је стипендиста фондације Александар фон Хумболт и ту годину провео је махом на раду у Централном институту за историју уметности (нем. Zentral institut Kunstgeschichte) у Минхену.

Дописни члан САНУ постао је 1972. а редовни 1981. године. Био је секретар одељења историјских наука САНУ, генерални секретар САНУ (1985), као и председник САНУ (1999-2003). Године 2001. изабран је за редовног члана Лајбницовог научног друштва (Leibniz Association) у Берлину.

 
Дејан Медаковић током предавања (2007)

У Матици српској у Новом Саду руководио је програмом истраживања у области историје уметности. Одмах после оснивања Одељења за ликовне уметности Медаковић је 1964. године постао секретар овог Одељења, а истовремено и члан Председништва и ту дужност је вршио до 1986. године. Био је члан Савета Матице српске. Уређивао је часопис Зборник за ликовне уметности Матице српске, а главни уредник био је 1965. године. Од покретања Зборника изашло је више од 30 томова. Он представља први часопис код Срба посвећен искључиво историји уметности.

У свом истраживању интересовао се за широки распон тема од средњовековне уметности до модерног сликарства, али је тежиште његовог рада на српском барокном сликарству, српским културним приликама у 18. веку и српском сликарству у 19. веку. Стварао је и у области књижевности. Писао је све врсте научних радова од есеја, приказа и пригодних реаговања на политичка и уметничка дешавања до монографија и синтетичких прегледа. Његове студије су брижљиво инвентарисане и сабране у неколико књига. У књизи Српски сликари 18. века. Ликови и дела (Нови Сад, 1968) сабрана је 21 студија о сликарима од Жефаровића до Јовановића.[6] У књизи Путеви српског барока објављено је 25 студија о барокној уметности. Велики број студија објављен је у књигама Сведочења (1984), Истраживачи српских старина (1985) и Барок код Срба (1988).

Писао је целовите прегледе за Историју српског народа (четврта, пета и шеста књига) и у књигама Српска уметност у 18. веку (1980) и Српска уметност у 19. веку (1981). Бавио се и питањима везаним за поједине црквене споменике: о Хиландару (1978), Савинама (1978), Сент Андреји (1982) и др. Објавио је и књигу Летопис Срба у Трсту (1987).

Београдски издавачко-графички завод (БИГЗ) је издао пет књига Медаковићеве прозе под називом Ефемерис - хроника једне породице (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994) за који му је додељена Октобарска награда града Београда. Награду за животно дело Задужбине „Јаков Игњатовић” добио је за Ефемерис II а награду Београдског издавачко-графичког завода за Ефемерис III.

Молим вас, нама је подметнуто да смо хтели да рушимо земљу. Напротив, Меморандум је био спис којим се покушао зауставити распад. …Када се појавила меморандумска афера, ми смо на Западу доживели аплауз. Онда је то протумачено као антикомунистички спис, као продор у неку нову демократску државу. Званична политика у земљи нас је напала. ...У Хагу се сада опет потеже Меморандум. ...То је вртлог дневне политике.[7]

— Медаковић o нацрту Меморандума САНУ

Медаковић је је сахрањен у породичној гробници уз свог претка војводу Милорада Медаковића. Опело му је служио преосвећени епископ шабачко-ваљевски г. Лаврентија, жички г. Хрисостом, бачки г. Иринеј, шумадијски г. Јован и свештенство СПЦ, док је опроштајно слово прочитао митрополит црногорско-приморски Амфилохије.[8]

СтавовиУреди

Дејан Медаковић је сматрао да генеза мржње између Срба и Хрвата сеже у XVI столеће, када су Срби својим заслугама уживали статус слободних војника сељака, привилегованих кроз ослобађање од давања прописаних за кметове, док су њихове комшије Хрвати били кметови и то на земљи која је изворно била феудални посед хрватског племства а коју је Фердинанд I претворио у државну својину након пражњења територије пред османском најездом.[9] Односе два народа компликује одлука хрватског Сабора која на својој територији дозвољава искључиво католичку веру, што је стојало у контрадикцији са царским привилегијама које су Србима давале право на слободу вероисповести.[9]

Наводио је да су Хрвати за свој књижевни језик преузели штокавско наречје односно вуковски језик.[10]

Он тврди да је Анте Трумбић сматрао да се Хрватска мора прикључити Југославији јер је то био једини начин да се нађе на победничкој страни. Он Трумбићеву изјаву наводи у контексту тога да су мотиви за улазак у заједничку државу 1918. године били различити.[10]

Коментаришући улогу Алојзија Степинца у Другом светском раду он наводи да је његов највећи грех што је као црквени поглавар дао моралну подршку држави која је прокламовала расистичке законе а исту државу је Степинац прогласио за дјело божије.[2] Сматрао је да је исти образац понашања имао кардинал Фрањо Кухарић деведесетих година.[11] Додаје да је Степинац био предводник крсташког рата против бизантизма односно источног православља[2] те да из његовог дневника зрачи мржња.[12]

Такође наводи да је веома значајна улога Срба у Загребу као економске праве велесиле са значајним институцијама попут Привредника и солвентне Српске банке завршена 1941. године.[13]

Он наводи да је генерал Милан Недић сасвим свесно пристао на срамоту и жртву, вероватно не верујући у немачку победу. Према Медаковићевој тврдњи Недић је пристао на своју улогу суочен са Хитлеровом претњом да ће, уколико се Србија Недићевим деловањем не смири, Београд и Мачву окупирати хрватске усташе, северну Србију мађарске снаге, део Рашке односно Санџака све до Краљева Албанци а остатак земље бугарске трупе.[14] Са позиције председника уређивачког одбора књиге 100 најзнаменитијих Срба Медаковић је генерала Милана Недића уврстио на списак 100 најзнаменитијих Срба,[15] око чега је имао проблеме са другим члановима уређивачког одбора.[16]

За атмосферу у Београду након Другог светског рата говорио је да је била таква да је било довољно да човек без икаквог суђења изгуби главу ако неко покаже прстом из било којег разлога или га оптужи да је био шпијун Гестапоа.[17]

Сведочио је да су српске избеглице током деведесетих биле у горем положају него избеглице у Србији током Другог светског рата.[18]

Медаковић је био при уверењу да српско питање никако није трајно решено неповољно, већ да је реч о процесу и да смо тренутно у ко зна којем чину. Сматрао је да за српске интересе постоје шансе, не само за повратак територије. Примарни предуслов за остварење националних циљева видео је у враћању сопственог угледа и упознавање себе (да препознамо себе), што је услов да кренемо у Европу.[19]

Каква ће бити судбина српског народа у Хрватској, према Медаковићу, видело се још педесетих година двадесетог века на основу тога што су и тада проналажени Срби који ће спроводити антисрпску (првашку) политику као и кроз то што су ликвидиране српске вође Душко Бркић и генерал Раде Жигић.[1]

Држао је да ће хришћанство тек чекати борбе у новом миленијуму и да ће се хришћанству у предстојећим борбама дубоко осветити стављање у службу овоземаљских закона и поступака сумњивог идеолошког порекла, као што је био случај у Хрватској.[12]

Сматрао је су талентовани млади људи велика нада српског друштва као и да је одлазак младих образованих кадрова ван земље национална трегедија.[19]

Заступао је становиште да је данас тешко одржати патријархалну породицу јер живимо у непатријархалним временима.[20]

Сматрао је да су Срби у тако тешком стању да смо изгубили право на песимизам.[19]

Коментаришући развој нашег друштва изјавио је: Ми живимо у једном сложеном времену, на врло драматичној друштвеној раскрсници. Пре Другог светског рата, у крајевима преко Саве и Дунава, а и овде, у Краљевини Србији, стварано је једно друштво са системом вредности који није био оптималан, али је ишао ка томе да се живот организује на правној основи, са израженом тежњом ка моралу, честитости и одређеном моделу патриотизма…Такав систем се 1941. сукобио са тоталитаризмом и његовим притокама. Мислим, пре свега, на усташе, балисте, ВМРО, мађарски фашизам…У том судару потпуно је уништен свет грађанског друштва. Из свега тога настало је једно ново друштво које је функционисало тако што је одбацило систем вредности грађанског друштва, а није успело да изгради сопствени систем вредности. Оно је почивало на партијској послушности и она је била кључ и за успех, и за привилегије, и за егзистенцију.[21]

Лични животУреди

Његова супруга је била пијанисткиња и професорка универзитета Вера Вељков.[20] У браку су били педесет година и имају сина диригента Павла Медаковића.[20]

Имао је две сестре и два брата. Један од браће борио се на Сремском фронту и погинуо је 1947. несрећним случајем током игре оружјем са пријатељом.[20]

НаслеђеУреди

У Медаковићеву част установљена је награда Дејан Медаковић. Поводом 100 година од рођења предвиђено је издавање 25 књига његових изабраних дела.[22]

НаградеУреди

 
Фотографија Дејана Медаковића
Одликовања
Награде
  • Хердерова награда (1990)[23]
  • Гиндели награда (1987)[23]
  • Октобарска награда града Београда (1990)
  • Специјална Вукова награда
  • Годишња награда Просвете (1981)
  • Велики златни беочуг (1994)
  • Седмојулска награда Србије (1989)[23]
  • Награда „Милош Црњански“ (1992)
  • Награда задужбине Јаков Игњатовић из Сентандреје (1992)
  • Награда „Павле Марковић Адамов”, за животно дело, 1998.
  • Награда Лаза Костић (1999)
  • Круна деспота Стефана Лазаревића (1998)[23]
  • Награда Народне библиотеке за најчитанију књигу у Србији
  • Награда Београдског издавачко-графичког завода
  • Награда за животно дело Задужбине „Јаков Игњатовић”
  • Плакета фондације Александер фон Хумболт[25]
  • Диплома Народног музеја у Београду[25]
  • Диплома Матице српске[25]
  • Повеља Савеза друштава конзерватора Југославије[25]
  • Спомен-захвалница Универзитетске библиотеке у Београду[25]
  • Медаља Милош Црњански 1893–1977[25]
  • Плакета Републичког завода за заштиту споменика културе[25]
  • Диплома Међународног биографског центра Кембридц[25]
  • Награда Друштва конзерватора Србије[25]
  • Диплома Аустријске истраживачке заједнице[25]
  • Спомен-медаља Словеначке академије наука и уметности[25]
  • Плакета и две медаље поводом 200-годишњице Карловачке гимназије[25]
  • Повеља Народне библиотеке у Београду[25]
  • Плакета почасног грађанина Сремских Карловаца[25]
  • Књижевна награда Библос[25]
  • Грамата Саборне цркве[25]
  • Диплома Европске академије наука и уметности[25]
  • Захвалница Хуманитарног фонда „Привредникˮ[25]
  • Награда „Браћа Карић”[25]
  • Медаља Никола Тесла 1856–1943.[25]
  • Спомен-медаља Румунске академије наука[25]
  • Талир Марије Терезије 1780.[25]
  • Плакета Етнографског музеја[25]
  • Плакета Коларчевог народног универзитета[25]
  • Златна медаља патријарх Јосиф Рајачић[25]

ДелаУреди

Одабрана стручна делаУреди

Збирке поезијеУреди

  • Мотиви (на језику: српски). 1946. 
  • Каменови (на језику: српски). 1966. 
  • Умир (на језику: српски). 1987. 
  • Ниска (на језику: српски). 1989. 
  • Знак на камену (на језику: српски). 1994. 
  • Завештање (на језику: српски). 1995. 
  • Све чудније је чудно (на језику: српски). Прометеј. 2000. 

Збирке кратких причаУреди

  • Повратак у Ракитије (на језику: српски). 
  • Птице (на језику: српски). 
  • Орлов лет (на језику: српски). 
  • Парастос у Сремским Карловцима (на језику: српски). 
  • Лумен Карловачке гимназије (на језику: српски). 

Друга делаУреди

  • Сведочења (на језику: српски). 1984. 
  • Ephemeris: chronique d'une famille (Ephemeris I) (на језику: француски). Lausanne: Age d'homme. 1995. 
  • Тражење добра (на језику: српски). 1995. 
  • Писма (на језику: српски). 1996. 
  • Ефемерис I-V (на језику: српски). Belgrade: Beogradski izdavacko-graficki zavod. 1998. 
  • Суочавање са људима и временом (на језику: српски). 2000. 
  • Писма и говори (на језику: српски). Прометеј. 2004. 
  • Дани, сећања I-VIII (на језику: српски). 1996—2006. 

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д ђ Медаковић 1997, стр. 262.
  2. ^ а б в Медаковић 1997, стр. 265.
  3. ^ Танјуг. „Преминуо академик Дејан Медаковић”. Politika Online. Приступљено 2022-02-04. 
  4. ^ Медаковић 1997, стр. 263.
  5. ^ Медаковић 1997, стр. 261.
  6. ^ Вулићевић, Марина. „Медаковићеви сликари неће лако остарити”. Politika Online. Приступљено 2022-02-04. 
  7. ^ „Jadna nam je država - Intervju sa Dejanom Medakovićem”. Nedeljnik Vreme. Приступљено 2019-07-23. 
  8. ^ „Одлазак великана српске и европске културе и просвете | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]”. www.spc.rs (на језику: српски). Приступљено 2022-02-04. 
  9. ^ а б Медаковић 1997, стр. 224.
  10. ^ а б Медаковић 1997, стр. 225.
  11. ^ Медаковић 1997, стр. 226.
  12. ^ а б Медаковић 1997, стр. 266.
  13. ^ Медаковић 1997, стр. 264-265.
  14. ^ Медаковић 1997, стр. 268.
  15. ^ Pavlović, Milivoje (Belgrade). Srpska znamenja: zvuci, boje, oblici. 2007: Čigoja štampa. стр. 45. ISBN 978-86-7558-533-0 Проверите вредност параметра |isbn=: checksum (помоћ).  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  16. ^ „Ko kači, a ko skida sliku Milana Nedića - Portreti u Vladi - Nedeljnik Vreme”. www.vreme.com (на језику: српски). Приступљено 2022-01-08. 
  17. ^ Медаковић 1997.
  18. ^ Медаковић 1997, стр. 227.
  19. ^ а б в Медаковић 1997, стр. 260.
  20. ^ а б в г Медаковић 1997, стр. 269.
  21. ^ „Велики интелектуалац и аналитичар”. Politika Online. Приступљено 2022-02-04. 
  22. ^ Изабрана дела Дејана Медаковића у 25 књига („Политика”, 5. јул 2021)
  23. ^ а б в г д ђ е ж „Члан САНУ”. web.archive.org. 2016-03-04. Приступљено 2022-02-04. 
  24. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 571. 
  25. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф „Збирка одликовања архива САНУ”. sanu.digitalcube.rs (на језику: српски). Приступљено 2022-02-04. 

ЛитератураУреди

  • Медаковић, Дејан (1997). Очи у очи. Београд: БИГЗ. ISBN 86-13-00903-4. 

Спољашње везеУреди


Претходник:
Александар Деспић
Председник Српске академије наука и уметности
19992003
Наследник:
Никола Хајдин