Википедија

Добрица Ћосић

српски књижевник, есејиста, политички и национални теоретичар и академик

Добросав Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски[1] књижевник, политичар, дисидент и академик.

Добрица Ћосић
Ћосић 1961.
Лични подаци
Пуно имеДобросав Ћосић
Датум рођења(1921-12-29)29. децембар 1921.
Место рођењаВелика Дренова, код Трстеника, Краљевина СХС
Датум смрти18. мај 2014.(2014-05-18) (92 год.)
Место смртиБеоград, Србија
НародностСрбин
РелигијаПравославни хришћанин
ПрофесијаПисац
Политичка каријера
Политичка
странка		Независни политичар
Раније:
Савез комуниста Југославије (до 1968)
15. јун 1992 — 1. јун 1993.
ПретходникФункција успостављена
НаследникЗоран Лилић

Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[2] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[3] Један је од оснивача и покретача Недељених информативних новина (НИН).[4] Због великог личног утицаја и широког круга утицајних пријатеља и познаника, доживљаван је као сива еминенција Србије и Југославије, док је сам Ћосић за себе говорио да је независан и слободан човек и да га позиције не интересују.

Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Три пута је номинован за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[5]

Биографија

уреди

Иако се за датум Ћосићевог рођења наводи 29. децембар, он је рођен шест дана касније. Његов деда Јефимије је желео да му унук што раније заврши школу, одслужи војску и постане сеоски домаћин, због чега је убедио сеоског попа да упише другачији датум.[6] Чланови његове породице су учестовали у српским ратовима за ослобођење и уједињене од 1912. до 1918.

Сам Ћосић је писао да га је мајка Милка учили и женским пословима, памћењу и неумору, као и да се веома уздала у њега. Његов отац Жика био је сеоски домаћин и библиофил.[6] Од другог деде Алексе, демократе и изразитог противника Пашићевих радикала, научио је да се интересује за политику. Касније је писао да је од деде научио више о политици него у партијској школи.[6] До осамнаесте године Ћосић готово да није читао дела уметничке књижевности.[6] Књиге је почео да чита из велике библиотеке великодреновачког проте Ранка Бачанина, што му је било значајно за период у младости када је имао кризу идентитета.[7]

Новинару и писцу Слави Ђукићу је Ћосић писао да је постао комуниста због начина живота сеоске сиротиње и посебно сељанки, а не због радничке класе и права радника. Сматрао је да је сваки дан у животу сељанке брижан и да се сељанке немају чему да се радују у животу, изузев када жене сина.[7]

У периоду између два рата, Ћосић је познавао владику Николаја. Тврдио је да је присуствовао великом богомољачком сабору на Крстовдан, у манастиру Жичи, 27. септембра 1938.[8] Владика му је препоручивао различиту литературу, укључујући и неке своје књиге.[8] Од ране младости је желео да постане писац.[9]

Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[10] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”.

У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа Млади борац[4] и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. 1944. и касније, учесник је у раду преког комунистичког суда (Војни ратни суд) у Крушевцу. Током трајања Другог светског рата је за себе узео надимак Геџа, по узору на истакнутог комунисту и шпанског борца Драгослава Јовановића Сељу.[11] Као млад новинар је текст и фотографију на којој маршал Јосип Броз игра шах објавио пред крај издања новина, у рубрици намењеној за спорт, због чега га је критиковао надређени партијски друг Благоје Нешковић.[12] Према неким изворима је и он био заслужан за смрт многих људи на комунистичким губилиштима код Крушевца.[13]

После завршетка Другог светског рата, био је члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова.

Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Први читатељи и редактори Ћосићевих рукописа били су: Оскар Давичо, Исидора Секулић, Милан Богдановић, Милан Дединац, Зоран Гавриловић, Борислав Михајловић Михиз, Петар Џаџић и други.[9]

Ћосић се дружио са групом интелектуалаца и дисидената који су се окупљали у Симиној 9.[14] Он је био нешто старији од већина другова из Симе, који су називани симиновцима. Они су махом рођени 1922, понекад 1932.[9] Ова група се окупљала на Чубури, у кући Алексе Стојковића, оца Жике Стојковића и глумца Данила Бате Стојковића.[9] Међу симиновце се убрајају: Борислав Михајловић Михиз, Воја Ђурић, Мића Поповић, Дејан Медаковић, Војислав Кораћ, Павле Ивић, Антоније Исаковић, Михаило Ђурић, Жика Стојковић, Бата Михајловић, Петар Омчикус и Марко Борота. Повремено су учествовали Драгослав Шинжар, Владимир Медар, Стојан Суботин, Милета Андрејевић, Споменка Мириловић, Вера Павловић, Јованка Стојановић, Милица Михајловић и Јелица Томашевић.[9] Дејан Медаковић је у мемоарским текстовима и интервјуима кућу у Симиној улици назвао „правим београдским скровиштем” и „првом оазом слободе у окупираном Београду”.[9] Већина симиноваца, изузев академика Дејана Медаковића, били су партизани, комунисти, скојевци или најмање симпатизери партизанског покрета. Заговарали су српску верзију југословенства.[9] Већ у првим послератним годинама постали су жестоки критичари власти. Група се расформирала 1951, када су многи симиновци добили стипендије за студирање у Паризу, што је испословао Добрица Ћосић преко министарске културе Митре Митровић. Дружење са симиновцима је пресудно утицало на живот и рад Добрице Ћосића.[15]

По сопственој жељи је 1952. посетио Голи оток, што му је вероватно омогућио Милован Ђилас. Након што је лично видео свиреме услове на Голом отоку, Ћосић два-три дана није излазио из управне зграде Голог отока.[16] На Голом отоку је срео свог професора филозофије из партијске школе, који је одбио Ћосићев дуван уз образложење да је недостајан и коментар да више никада неће бити партијски другови, као и да је стање на отоку одлично.[15] По повратку у Београд, на вечери у вили Драгише Цветковића, он је своје утиске поделио Ђиласу, Владимиру Дедијеру и Вељку Влаховићу, који су га спојили са Леком Ранковићем. Милован Ђилас је у својој књизи Власт написао да је прво упозорење о стварном стању на Голом отоку дао Добрица Ћосић те да је након тога Лека Ранковић спровео истрагу и поправио услове на Голом отоку.[17]

Од 14. фебруара до 26. априла 1961. Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. Било је то најскупље и најдуже путовање у историји Брозових “путева мира” који су брижљиво планирани у највећој тајности и под безбројним шифрама.[18] Овакво путовање сматрало се великом привилегијом; на слична путовања, мањег обима, су раније вођени Мирослав Крлежа, Михаило Лалић и Блажо Конески.[19] На путовању су посетили Гану, Того, Либерију, Гвинеју, Мали, Мароко, Тунис и Египат; већина земаља ће касније приступити покрету несврстаних. Током путовања Ћосић је схватио да комунистичка партија није јединствена.[20] Он је током путовања Галебом, како сам наводи, дошао до спознаје да вођство Савеза комуниста Југославије, са Титом као лидером, монархистичка, бирократска олигархија, морално лицемерна и бескрупулозна у своме властољубљу.[21] Водио је дуге разговоре са Титом. Убрзо почиње да буде више критичан према партији и развија амбивалентан однос према чланству.[21]

У три текста је водио јавну полемику са словеначким филозофом и бившим партизаном Душаном Пирјевец Ахајом. Полемика је изазвала велику пажњу јавности. Пирјевец је акцентовао важност нација, националног осећања и југословенских република, док је Ћосић одбацивао важног националност и промовисао југословенство.[22]

У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[23]

Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Он је у писму Титу писао да је Ранковић након њега најауторитарнија морална и политичка личност у Југославији и да ће сменом Ранковића бити слабији.[24] Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[25][26]

Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”.

Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[27] Према неким изворима, његов национализам је почео да се очитује од седемдесетих година.[28] Као председник Српске књижевне задруге у једном говорио истакао је:[28]


 
noborder
„Лако се уочи да се после 1945. и завршетка рата ми Срби свесно одричемо наглашавања своје националне посебности, уверени да себи тиме још потпуније улажемо у социјалистичко југословенство. На другој страни, пак, постепено се прећуткују, потискују или недовољно истичу садржаји и облици испољавања целокупности културне свести у Срба и тежње за потврђивањем јединства српске културе, без обзира на републичке и територијалне поделе граница. Та еволуција, под дејством знаних чинилаца, довела је практично до свођења српске националне културе на границе данашње Републике Србије, а често се потврђивање припадности српској националној култури као целини, без обзира на републику у којој се живи, од неких људи оцењује као великосрпство.[28]”


Приликом избора за редовног члана Српске академије наука и уметности 29. марта 1976. одржао је приступну беседу Књижевност и историја данас.[29] Његов говор је у водећим листовима и на радију осуђен као националистички. Тито је напао Ћосића на састанку политичког актива Шумадије у Аранђеловцу. Његова беседа је била забрањена за објављивање.[29] Почетком осамдесетих година у Српској академији наука и уметности дошло је до унутрашњих промена. Примљени су нови чланови, родољубиво и политички лево оријентисани, по професији економисти, историчари, историчари уметности и демографи. Ћосићев пријатељ Михаило Марковић био је један од покретача ових промена унутар Академије, са циљем да Академија постане примарна национална иснтитуција у Срба.[30]

 
Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије

Године 1983. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Међу оснивачима су били Матија Бећковић, Михаило Марковић, Коста Чавошки, Драгослав Срејовић, Гојко Николиш, Мића Поповић, Радован Самарџић, Љуба Тадић.[31]

Када је доценту на Факултету политичких наука Универзитета у Сарајеву др Војислав Шешељ проглашен морално-политички неподобним за обављање наставе, Ћосић је, заједно са Мешом Селимовићем, Драгославом Михаиловићем, Милованом Данојлићем, Антонијем Исаковићем, Мирославом Пантићем, Предрагом Палавестром, Василијем Крестићем, Војиславом Ђурићем, Михаилом Марковићем, Дејаном Медаковићем и Милом Жегарцем, потписао апел извршном већу Босне и Херцеговине и Централном комитету СК БиХ.[30]

Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта групе академика Меморандума САНУ (1985 до 1986), што је део домена политичке пропаганде.[32] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[33] Један од мотива за израду Меморандума било је тумачење академика да је Србија подређена република у Југославији.[34] Израда Меморандума уопште није била тајна, иако се у каснијем временском периоду тврдило да се радило о тајном, завереничком послу. На Скупштини САНУ, када је најављена израда Меморандума, били су присутни новинари, док су академици објављивали своје коментаре о меморандуму у новинама.[35]

Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини.

На изборну Скупштину где је изабран за председника Југославије дошао је таксијем. У оба дома Скуштине, 154 посланика су била за а 14 против.[36] Постао је председник СРЈ15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[2] Као председник СРЈ је нудио иностраним новинарима да пронађу једну његову националистички реченицу у било ком делу.[37] Био је велики пријатељ са академиком Љубом Тадићом, за кога је говорио да му је остао пријатељ и драгоцен саветник док је био на функцији председника, у периоду када су га многи пријатељи напустили.[38]

Године 2000. Добрица Ћосић је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства.

Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[39] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[40][41]

Резултати на изборима

уреди
Председник Савезне Републике Југославије
Избори Изгласало Гласало посланика За Против Резултат Детаљи
1992. (мај) Веће грађана и Веће република
168 од 176
 154 14   Нестраначка личност

Књижевни рад

уреди
 
Са Антонијем Исаковићем, 1953. године.
 
Ћосић и Иво Андрић

Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Далеко је сунце је преведено на једанаест европских језика.[42] Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет српског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[43] Са романом Корени је први пут стекао популарост и широке позитивне критике.[42] Потом је објавио дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику.

Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”.

 
Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату

У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века.

Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[44] Убрзо је преминуо.

На његово књижевни рад су утицали највише руски класици, примарно Достојевски, као и Стендал, Хаксли, Фокнер, Оскар Давичо.[45]

Крајем децемра 2024. објвљена су изабрана дела Добрице Ћосића у 18 томова.[46][47]

Злоупотребе

уреди

Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[48] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[48]

Рецепција

уреди

Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица, покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[49]

Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[50]

Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културног живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[51]

Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[52]

Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![53]

Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић [тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“.

Ставови

уреди
 
Фотографија Ћосића (2010)

У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[54][1]

Почетком деведесетих, Добрица Ћосић је антиратни покрет у Београду називао лажју и моралним кукавичлуком, односно „српским антисрпством”.[55]

Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[56] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[57]

Од српских комунистичких политичара високо је ценио Благоја Нешковића и највише Слободана Пенезића Крцуна.[58]

Противио се рушењу Његошеве капеле на Ловћену, што је сматрао за осмишљени историјски криминал.[28]

У периоду када је Слободан Милошевић дошао на власт, што је било налик државном удару унутар партије, комунистичка идеологија је била мртва, лишена значења и убедљивости.[59] Испрва је давао позитивне изјаве о власти Слободана Милошевића, за кога је писао да је био популарнији од Тита у једном тренутку. Касније је променио и нијансирао своје мишљење.[59]

Награде и признања

уреди
 
Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу

Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута.

Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво.

Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић.

Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[60]

Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими.

Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду.

Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”.

Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997).

Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“.

Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[61][62]

 
Ћосић на поштанској марки Србије (2021)

Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[63][64] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[65]

Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[66][67] и 2011.[68][69] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски "Гардијан", пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[70] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[70]

Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[71]

Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[72][73]

Наслеђе

уреди
 
Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године

Понекад се због велике посвећености егзистенцијалним проблемима српског народа назива и оцем нације.[14]

По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[74]

Његова кћи Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[75]

Академик Јован Рашковић је сматрао Ћосића духовним оцем српске нације и човјека демократске воље.[76]

Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[77] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[77] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности.

Лични живот

уреди

Ћосићев пријатељ књижевник и академик Антоније Исаковић је оперативно водио седнице о изради Меморандума.[34] Ћосић није учествовао у писању Меморандума али је имао консултантску улогу и присуствовао је неколико седница САНУ посвећених Меморандуму.[34]

Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982).

 
Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића
 
Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду

Дела

уреди

Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[78]

Дела о Ћосићу

уреди

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б „Kako je dokazani ludak i ubica postao guru razbijanja Jugoslavije”. Ekspres.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 01. 09. 2023. г. Приступљено 2023-09-01. 
  2. ^ а б Логос 2019, стр. 184, 221.
  3. ^ Павловић 2014, стр. 172.
  4. ^ а б Прелевић 2021, стр. 15.
  5. ^ „Добрица Ћосић (1921–2014)”. Српска књижевна задруга (на језику: српски). 2020-08-20. Приступљено 2022-05-18. 
  6. ^ а б в г Прелевић 2021, стр. 9-10.
  7. ^ а б Прелевић 2021, стр. 10.
  8. ^ а б Прелевић 2021, стр. 11.
  9. ^ а б в г д ђ е Прелевић 2021, стр. 16.
  10. ^ Мр Милош Митровић: „Из живота ваљевске Средње пољопривредне школе”. стр. 106, у публикацији „Колубара, велики народни календар за просту 2003. годину“, Ваљево, 2003. године
  11. ^ Прелевић 2021, стр. 13.
  12. ^ Прелевић 2021, стр. 14.
  13. ^ Џомић, Велибор (1997). Страдање србске цркве од комуниста. Светигора, изадавачка установа митрополије црногорско-приморске. стр. 153. 
  14. ^ а б Tanjug (2024-05-18). „Deset godina od smrti Dobrice Ćosića: Od bliskog odnosa sa Titom do predsednika SR Jugoslavije”. Euronews.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 18. 05. 2024. г. Приступљено 2024-05-18. 
  15. ^ а б Прелевић 2021, стр. 17.
  16. ^ Прелевић 2021, стр. 21.
  17. ^ Прелевић 2021, стр. 22.
  18. ^ Plazinić, Biljana (2023-10-27). „Svetska ekskluziva Telegrafa: Nikad objavljena fotografija Tita, vratolomni prelazak sa "Galeba" na "Split"!”. Telegraf.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 14. 01. 2025. г. Приступљено 2025-01-14. 
  19. ^ Прелевић 2021, стр. 26.
  20. ^ Прелевић 2021, стр. 27.
  21. ^ а б Прелевић 2021, стр. 28.
  22. ^ Прелевић 2021, стр. 30-31.
  23. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Из разговора у комшијским шетњама с Добрицом Ћосићем: Како је Тито Добрици нудио Србију”. www.rts.rs. Архивирано из оригинала 15. 06. 2022. г. Приступљено 2022-05-15. 
  24. ^ Прелевић 2021, стр. 33.
  25. ^ Павловић 2014, стр. 108.
  26. ^ Прелевић 2021, стр. 18.
  27. ^ Сећање на преминуле писце („Политика”, 26. септембар 2014)
  28. ^ а б в г Прелевић 2021, стр. 41.
  29. ^ а б Прелевић 2021, стр. 43.
  30. ^ а б Прелевић 2021, стр. 46.
  31. ^ Прелевић 2021, стр. 45.
  32. ^ Крестић, Михаиловић 2017, стр. 133.
  33. ^ Крестић, Михаиловић 2017, стр. 96-97.
  34. ^ а б в Прелевић 2021, стр. 47.
  35. ^ Прелевић 2021, стр. 46-47.
  36. ^ Прелевић 2021, стр. 56.
  37. ^ Прелевић 2021, стр. 45-60.
  38. ^ Прелевић 2021, стр. 58.
  39. ^ [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (20. мај 2014), Блиц, 18.5.2014.
  40. ^ [2] Архивирано на сајту Wayback Machine (21. мај 2014), Блиц, 20. маја 2014.
  41. ^ „Сахрањен Добрица Ћосић (СПЦ, 20. мај 2014)”. Архивирано из оригинала 21. 05. 2014. г. Приступљено 21. 05. 2014. 
  42. ^ а б Прелевић 2021, стр. 23.
  43. ^ „Добрица Ћосић”. НИН. Архивирано из оригинала 02. 12. 2020. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  44. ^ „НАЦИОНАЛНИ ТЕСТАМЕНТ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА(Недељник, април 2014)”. Архивирано из оригинала 14. 7. 2014. г. Приступљено 13. 7. 2014. 
  45. ^ Прелевић 2021, стр. 24.
  46. ^ kulturavoj_sr. „Објављена Изабрана дела Добрице Ћосића – Културни центар Војводине „Милош Црњански“” (на језику: српски). Приступљено 2025-01-15. 
  47. ^ „У 18 ТОМОВА ПРОЗА И СВИ РОМАНИ : КЦВ“Милош Црњански“ и ИК "Лагуна" објавили изабрана дела Добрице Ћосића”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2025-01-15. 
  48. ^ а б „N. Pivaš: Falsifikovanje D. Ćosića o laži kao vidu srpskog patriotizma”. Нови Стандард (на језику: српски). 2020-10-27. Архивирано из оригинала 27. 04. 2022. г. Приступљено 2022-04-27. 
  49. ^ Павловић 2014, стр. 118-119.
  50. ^ Павловић 2014, стр. 39.
  51. ^ Павловић 2014.
  52. ^ Павловић 2014, стр. 144-145.
  53. ^ Павловић 2014, стр. 166.
  54. ^ Павловић 2014, стр. 114.
  55. ^ Политика, 27. јул 1991. године
  56. ^ Ћосић: Трајно и праведно решење за Косово - разграничење Архивирано на сајту Wayback Machine (5. јун 2011), РТВ
  57. ^ НИН, 11.5.2006. Насловна Страна: „Добрица Ћосић и Ноам Чомски: Да ли је подела решење“
  58. ^ Прелевић 2021, стр. 14, 19.
  59. ^ а б Прелевић 2021, стр. 60.
  60. ^ „Nagrada koja ima posebno značenje za sve laureate - Društvo - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2009-12-24. Архивирано из оригинала 18. 05. 2022. г. Приступљено 2022-05-18. 
  61. ^ [3] Архивирано на сајту Wayback Machine (20. мај 2010) Блиц, 18. мај 2010.
  62. ^ [4] Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016), Press, 18. мај 2010.
  63. ^ [5] Архивирано на сајту Wayback Machine (20. мај 2010), Блиц, 18. јун 2010
  64. ^ [6] Архивирано на сајту Wayback Machine (20. јун 2010), Курир, 18. мај 2010.
  65. ^ [7] Архивирано на сајту Wayback Machine (24. јун 2010), Курир, 22. јун 2010.
  66. ^ [8], Б92, 29. јун 2009.
  67. ^ [9] Архивирано на сајту Wayback Machine (28. фебруар 2021), Press, 11. октобар 2010.
  68. ^ „Добрица Ћосић предложен за Нобелову награду („Курир“, 14. јануар 2011)”. Kurir-info.rs. Архивирано из оригинала 8. 12. 2011. г. Приступљено 12. 12. 2011. 
  69. ^ „Ћосић кандидат за Нобелову награду („Курир“, 1. фебруар 2011)”. Kurir-info.rs. Архивирано из оригинала 10. 3. 2011. г. Приступљено 12. 12. 2011. 
  70. ^ а б „Vesti - Pometnja zbog Nobela i Ćosića”. B92. 6. 10. 2011. Архивирано из оригинала 11. 12. 2011. г. Приступљено 12. 12. 2011. 
  71. ^ „Народна библиотека Др Душан Радић, Врњачка Бања - У БИБЛИОФОНОТЕЦИ: Добрица Ћосић (1921—2014)”. www.vrnjackabiblioteka.org.rs. Архивирано из оригинала 19. 05. 2022. г. Приступљено 2022-05-18. 
  72. ^ „Научни скуп „Романи Добрице Ћосића” (САНУ, 28. октобар 2021)”. Архивирано из оригинала 22. 11. 2021. г. Приступљено 28. 10. 2021. 
  73. ^ „Мирио је две своје страсти – књижевност и политику”. Политика. 2. 11. 2021. Приступљено 22. 1. 2022. 
  74. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Добрица Ћосић, малосрпски националиста: Како су Аћим, Вукашин и Иван Катић залепили пршљене историје моравског народа”. www.rts.rs. Архивирано из оригинала 05. 06. 2022. г. Приступљено 2022-06-06. 
  75. ^ Црњански Спасојевић, Војислава (23. 10. 2022). „ДОБРИЦА ЈЕ БИО МОЈ, А НЕ "ОТАЦ НАЦИЈЕ": Др Ана Ћосић Вукић, историчар књижевности и ћерка чувеног писца, за "Новости"”. Вечерње новости. Приступљено 24. 10. 2022. 
  76. ^ Прелевић 2021, стр. 55.
  77. ^ а б Архивска документација Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. 2020. Званични сајт: https://adligat.rs/ Архивирано на сајту Wayback Machine (28. фебруар 2021).
  78. ^ Павловић 2014, стр. 229-231.
  79. ^ „Далеко је сунце”. Cobiss. Архивирано из оригинала 14. 01. 2025. г. Приступљено 14. 01. 2025. 
  80. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Sedam dana u Budimpešti :: COBISS+”. plus.cobiss.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 15. 05. 2022. г. Приступљено 2022-05-15. 
  81. ^ „ПРИЈАТЕЉИ МОГА ВЕКА | Службени гласник”. www.slglasnik.com. Архивирано из оригинала 27. 01. 2024. г. Приступљено 2024-01-27. 
  82. ^ B. Đ. (19. 10. 2011). „Представљена нова књига Добрице Ћосића („Вечерње новости“, 2. јун 2011)”. Novosti.rs. Архивирано из оригинала 07. 08. 2011. г. Приступљено 12. 12. 2011. 
  83. ^ „Ћосић: Србима, Хрватима и Бошњацима потребно помирење (Политика-Танјуг, 6. март 2012)”. Архивирано из оригинала 08. 03. 2012. г. Приступљено 07. 03. 2012. 
  84. ^ „Kosovo 1966-2013”. Vukotić Media (на језику: српски). Приступљено 2024-01-27. 
  85. ^ „U tuđem veku II - Dobrica Ćosić | Laguna”. www.laguna.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 02. 02. 2023. г. Приступљено 2022-12-27. 
  86. ^ „Knjiga o Titu - Dobrica Ćosić | Laguna”. www.laguna.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-01-15. 
  87. ^ Ћосићеве „поруке из боце” („Политика“, 26. април 2015)

Литература

уреди
  • Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. 
  • Драгољуб Гајић, Роман о пријатељству ("Дневник о Добрици Ћосићу" Стојана Бербера), Сомборске новине, 7. 4. 2017.
  • Дејан Томић, Хроника о хроничару српске епопеје ("Дневник о Добрици Ћосићу"), Луча (Суботица), 2017, 2:104-107.
  • Мила Ћатовић, О своме и туђем веку ("Дневник о Добрици Ћосићу"), Књижевне новине, септ.-окт., 2017.
  • Драгољуб Стојадиновић, Говор на промоцији књиге Стојана Бербера о Ћосићу, Стиг (Мало Црниће), 2017, 120: 92-96.
  • Логос, Александар А. (2019). Историја Срба 1, Допуна 4; Историја Срба 5 (PDF). Београд. ISBN 978-86-85117-46-6. 
  • Крестић, Василије; Михаиловић, Коста (2017). Меморандум САНУ: 30 година после. Београд: Новости. 
  • Прелевић, Марко (2021). Добрица Ћосић: Верник и грешник. Београд: Недељеник. 

Спољашње везе

уреди
Политичке функције
Нова функција
 Председник Савезне Републике Југославије
1992–1993
Дипломатске позиције
Председник Покрета несврстаних
1992
Функције у институцијама културе
Председник Српске књижевне задруге
1969–1972
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Добрица_Ћосић&oldid=28982551”