Српска напредна странка

политичка странка у Србији

Српска напредна странка (скраћено СНС) је владајућа политичка странка у Србији од 2012. Милош Вучевић је председник странке од 2023.

Српска напредна странка
СкраћеницаСНС
ПредседникМилош Вучевић
Заменик председникаЈоргованка Табаковић
Потпредседници
Шеф посланичке групеМиленко Јованов
Оснивачи
КоалицијаСрбија не сме да стане
Основана8. септембар 2008. (2008-09-08)
Легализована10. октобар 2008. (2008-10-10)
Одвојила се одСрпске радикалне странке
СедиштеУлица Палмира Тољатија 5/3, Београд
НовинеСНС Информатор
Млади огранакУнија младих
Женски огранакУнија жена
Број чланова  (2020)800.000
Идеологија
Политичка позицијавелики шатор
СлаваСвета Петка[1]
Међународно чланствоМеђународна демократска унија
Европска странкаЕвропска народна странка (придружени члан)
Боје  плава
Народна скупштина
103 / 250
Скупштина АП Војводине
68 / 120
Скупштина града Београда
39 / 110
Застава странке
Веб-сајт
sns.org.rs

Године 2008. основали су је Александар Вучић и Томислав Николић, након што су претходно напустили Српску радикалну странку (СРС). СНС је до 2012. била опозиција Демократској странци (ДС). Постала је највећа опозициона странка својим залагањем против корупције и протестима 2011. на којима је тражила ванредне изборе. Године 2012. Николић је изабран за председника Србије, а на месту председника СНС га је наследио Вучић. Тада је образована и коалициона влада коју предводе СНС и Социјалистичка партија Србије (СПС). Године 2014. Вучић је постао председник Владе Србије, док је СНС постала највећа странка у Београду (2014) и Војводини (2016).

СНС је изабрала Вучића за свог председничког кандидата за изборе 2017, на којима је и победио. Након његовог избора организовани су масовни протести, а на месту председника Владе га је наследила Ана Брнабић, независна политичарка која је касније постала члан СНС. Странка је касније била суочена са протестима од 2018. до 2020. и освојила је апсолутну већину посланичких мандата у Народној скупштини након избора 2020. које је бојкотовала већина опозиционих странака. Српски патриотски савез се 2021. утопио у СНС, док су еколошки протести организовани 2021. и 2022. Вучић је поново изабран за председника 2022, а СНС је наставила да води владу са СПС. Годину дана касније Вучића је на месту председника СНС наследио Вучевић.

Политиколози сматрају СНС популистичком странком, док поједини наводе да нема кохерентну идеологију или да су популистичке идеје саставни део њеног идеолошког профила. СНС подржава приступање Србије Европској унији, али политиколози истичу да је њена подршка прагматична. Поједини описују СНС као свеобухватну странку, док је други позиционирају као странку центра, десног центра или деснице. Економски неолиберална, СНС се залагала за штедњу, реформе тржишне економије, приватизацију, економску либерализацију, а реформисала је плате, пензије, закон о раду, увела lex specialis за Београд на води и реформисала Устав у делу који се односи на правосуђе. Критичари су оценили да Србија после њеног доласка на власт пати од демократског назадовања у ауторитарност, као и пада слободе медија и грађанских слобода. Од 2020. СНС има најмање 800.000 чланова, што је чини једном од највећих политичких странка у Европи по броју чланова.

Историја

Оснивање

 
Томислав Николић и Александар Вучић на оснивачкој конвенцији СНС, 21. октобра 2008.

Сукоб Томислава Николића и Војислава Шешеља изашао је на видело након Николићеве изјаве да ће Српска радикална странка (СРС) у Народној скупштини подржати Споразум о стабилизацији и придруживању за приступање Србије Европској унији, против чега су били Шешељ и његове присталице.[2][3][4][5] Николић, који је био шеф посланичке групе СРС и заменик председника странке од 1992, поднео је оставку 7. септембра 2008.[4] Дан касније, Николић је са још 10 народних посланика формирао посланичку групу „Напред Србијо”,[6] којој је наредних дана приступило још пет посланика.[7][8] Божидар Делић и Јоргованка Табаковић, високи функционери СРС, били су једни од оснивача Николићеве посланичке групе.[6]

Николић је 11. септембра најавио да ће се посланичка група „Напред Србијо” развити у политичку странку.[9][10] Спекулисало се да ће новоформираној странци приступити и Александар Вучић, генерални секретар СРС, што је Николић је касније тог дана и потврдио.[9] Дан касније, СРС је разрешила Николића и још 17 народних посланика из странке због противљења Шешељу, док је Вучић напустио СРС 13. септембра.[11][12] Николић је навео да ће новоформирана странка бити део „савремене деснице”, уз подршку јачања односа и са Европском унијом и Русијом.[12] Он је 24. септембра најавио да ће се она звати Српска напредна странка (СНС).[13][14] СНС је регистрована 10. октобра, док је 21. октобра одржана оснивачка конвенција на којој је представљено Председништво од 20 људи са Николићем као председником и Вучићем као замеником председника.[15][16] До тада, СНС је добила подршку чланова СРС, док је посланичку групу СНС чинио 21 народни посланик.[17][18][19][20]

2008—2011.

 
Николић је био председник СНС између 2008. и 2012.

У новембру 2008. СНС је позвала да се ванредни парламентарни избори одрже до октобра 2009.[21] Идеју је касније подржао и Чедомир Јовановић, председник Либерално-демократске партије (ЛДП).[22] Касније истог месеца, Вучић је изјавио да ће СНС бити опозиција Демократској странци (ДС).[23] СНС се противила иницијативи о уставним променама у мају 2009. коју је назвала „неозбиљном”.[24] Месец дана касније, СНС је учествовала на локалним изборима у Земуну, познатом као упориште СРС, где је освојила 34% гласова, а СРС само 10%.[25] До јула 2009. СНС је постала најјача опозициона странка у Србији.[26] У децембру 2009. учествовала је на локалним изборима на Вождовцу и Костолцу,[27] док је на Вождовцу освојила 37% гласова и 26 мандата у Скупштини општине, док је у Костолцу освојила 12% гласова.[28][29] СНС је после избора образовала локалну власт са Демократском странком Србије (ДСС) и Новом Србијом (НС) на Вождовцу.[30] ЦеСИД, невладина организација за праћење избора, тврди да је разлог изборног успеха СНС њихова обећања о антикорупцији.[31]

У фебруару 2010. СНС је саопштила да је прикупила преко 500.000 потписа за ванредне парламентарне изборе,[32] а месец дана касније тврдили су да је број нарастао на преко милион потписа.[33] После марта 2010. тврдили су да ДС „увлачи земљу у дубоку кризу” и да ће као одговор на то одржати антивладине протесте у Београду..[34][35] СНС је декларативно подржала Декларацију о Сребреници којом се осуђује масакр у Сребреници из 1995, иако је остала уздржана при гласању у Народној скупштини.[36][37] У децембру 2010. најавила је да ће организовати протесте у фебруару 2011,[38] док је НС саопштила да ће се придружити протестима.[39] У јануару 2011. СНС је предала 304.580 потписа за промену Устава.[40] У фебруару 2011. почео је низ антивладиних протеста које је организовала СНС.[41][42] Тражила је од Владе да распише ванредне изборе до децембра 2011.[43][44][45] Протести су првобитно одганизовани у Београду, али су се у марту и априлу 2011. проширили и на друге градове у Србији.[46][47][48] Николић је средином априла ступио у штрајк глађу, након што је од председника Бориса Тадића захтевао да распише ванредне парламентарне изборе.[49]

2012—2013.

 
Чланови СНС током предизборне кампање, 2012.

У новембру 2010. СНС је потписала споразум о сарадњи са НС и још две странке: Покретом социјалиста (ПС) и Покретом снага Србије (ПСС).[50] У фебруару 2011. оне су одржале састанак и заједно учествовале у протестима које је организовала СНС.[51][52] Протести су допринели јачању популарности СНС, док су истраживања јавног мњења показала да је добила подршку бирача тадашње владајуће ДС.[53][54] Због антивладиних протеста, председник Тадић је позвао на одржавање општих избора у пролеће 2012.[55][56] У јануару 2012. потврђено је да ће СНС учествовати на заједничкој изборној листи заједно са НС, ПС, ПСС и осам мањих странака и удружења.[57][58] Коалиција је касније названа „Покренимо Србију”.[59] Николић је изабран за председничког кандидата СНС, док се Табаковићева нашла прва на листи на парламентарним изборима.[60][61]

Током кампање, СНС је критиковала ДС док је водила кампању на проевропској платформи, те обећала да ће „исправити грешке ДС”.[53] Руди Ђулијани, бивши градоначелник Њујорка, састао се са Николићем и Вучићем током кампање у Београду како би се консултовао са њима.[62][63] На парламентарним изборима, коалиција коју предводи СНС заузела је прво место са 25% гласова и освојила 73 мандата у Народној скупштини, док је сама СНС освојио 55 мандата.[64][65] Николић је оптужио ДС за изборну крађу, а на конференцији за новинаре показао кесу са око три хиљаде листића који су наводно бачени у канту за смеће.[53] На председничким изборима, Николић се нашао у другом кругу против председника Тадића, ког је потом и победио.[66] СНС није добила највећи број гласова само на покрајинским изборима и изборима за одборнике Скупштине града Београда, те није могла да формира владе у Војводини и Београду.[67][68] Убрзо после председничких избора, Николић је поднео оставку на место председника СНС, након чега га је у септембру 2012. наследио Вучић,[69][70] док је Табаковићева изабрана за заменицу председника.[70]

Николић је после избора обавио консултације са парламентарним странкама.[71] После консултација, мандат за формирање Владе добио је Ивица Дачић, вођа Социјалистичке партије Србије (СПС).[53][72] Дачић је постигао договор са СНС и Уједињеним регионима Србије (УРС), а чланови нове Владе су 27. јула положили заклетву.[73][74][75] Вучић постао први потпредседник Владе.[76] Након тога, Вучић је ушао у сукоб са предузетником Мирославом Мишковићем, тврдивши да је Мишковић 2000-их наводно „добио противправну добит”.[77] У децембру 2012. Мишковић је ухапшен под сумњом за корупцију,[78][79] али је у јулу 2013. пуштен из притвора.[80] У октобру 2012. објављено је да СНС има преко 330.000 чланова.[81] Народна партија (НП), коју је предводила бивша градоначелница Новог Сада Маја Гојковић, у децембру 2012. утопила се у СНС.[82] До фебруара 2013. СНС је у анкетама добила преко 40% подршке, док је ДС, сада у опозицији, имала 13%.[83]

У јулу 2013. СНС и СПС су закључиле да и даље воде Владу без УРС,[84][85] те је она реконструисана почетком септембра 2013.[86] У августу 2013. Зоран Бабић је заменио Верољуба Арсића који је обављао функцију шефа посланичке групе СНС.[87] Месец дана касније, Драган Ђилас, градоначелник Београда, смењен је после изгласавања неповерења које су позвале СНС и ДСС, за коју су такође гласале СПС и Партија уједињених пензионера Србије (ПУПС).[88] Ги де Лони, дописник за BBC News, Драгољуб Жарковић, суоснивач листа Време и новинар Коча Павловић, изјавили су да Вучић има највећи утицај и моћ у Влади због статуса председника највеће странке у коалиционој Влади.[89][90][91] Freedom House, непрофитна истраживачка организација, напоменула је да су напори на сузбијању корупције током 2013. добили различите резултате.[92]

2014—2016.

 
Вучић је 2014. изабран за председника Владе

СНС је 26. јануара 2014. одржала скупштину на којој је Вучић поново изабран за њеног председника.[93] На скупштини је предложио да се „испита воља народа”, те позвао на ванредне парламентарне изборе.[93][94] Председник Николић је распустио Народну скупштину 29. јануара и одредио да се парламентарни избори одрже 16. марта 2014.[95] У фебруару СНС је представила своју изборну листу под називом „Будућност у коју верујемо”.[96] Поред тога, најављено је да ће се на њеној листи, поред НС, ПС и ПСС, наступити и Социјалдемократска партија Србије (СДПС), Српски покрет обнове (СПО) и Демохришћанска странка Србије (ДХСС).[96][97] СНС је водила кампању на антикорупцијској платформи,[98] док је Александар Павковић, професор Универзитета Маквори, приметио да нема доказа да платформа смањује корупцију.[99] СНС је своју платформу засновала и на критикама својих противника, посебно ДС.[100] На парламентарним изборима, коалиција коју предводи СНС освојила је већину од 158 мандата у Народној скупштини.[101] Истовремено, у Београду су одржани избори за одборнике Скупштине града, на којима је коалиција предвођена СНС освојила 63 од 110 мандата.[102] Синиша Мали, независни политичар ког је кандидовала СНС, изабран је 24. априла 2014. за градоначелника Београда.[103] Вучић је три дана касније изабран за председника Владе, након чега је положио заклетву.[104] Његоу прву владу чинили су углавном функционери СНС и СПС.[105][106] Агенција САД за међународни развој приметила је да СНС сада има „потпуну политичку доминацију” због статуса Вучића као председника Владе.[107] BBC News описао је победу као „догађај без преседана”.[108]

У октобру 2014. на власт у Крагујевцу дошао је Радомир Николић, син председника Николића, након што је после изгласавања неповерења успешно смењен са власти Верољуб Стевановић.[109][110] Почетком 2015. СНС је известила да има око 500.000 чланова.[111] Од доласка на власт у Србији није одржан ниједан већи протест до оних у априлу 2015.[112] Иницијатива Не давимо Београд (НДБ), која је предводила протесте, супротставила се пројекту Београд на води на чијем је челу Влада Србије,[113] који је један од њених представника описао као „велику превару”.[114][115] Пројекат је раније био критикован, а Милан Нешић, новинар Радија Слободна Европа, описао га је као „предизборни трик”.[116] Протести су трајали до септембра 2015.[117] Након резова у јавном сектору, протести су одржани и у децембру 2015.[100][118] Freedom House је критиковао Владу коју предводи СНС наводећи да показује „оштру нетрпељивост према било каквој врсти критике било од стране опозиционих странака, независних медија, цивилног друштва, па чак и обичних грађана”.[119]

У јануару 2016. Вучић је најавио да ће парламентарни избори бити одржани у априлу 2016.[120] Der Standard, аустријски дневни лист, навео је да „[Вучић] сада има апсолутну већину, те жели да је осигура и у наредне четири године”.[121] Вучић је навео да је разлог за ванредне изборе „обезбеђивање новог мандата за подстицање приступања Европској унији”.[122] Крајем фебруара 2016. СНС је започела своју кампању.[123] Почетком марта, председник Николић је распустио Народну скупштину и заказао парламентарне изборе за 24. април 2016.[124][125] Овога пута СНС је учествовала под називом „Србија побеђује”, док су се на њеној изборној листи нашли и појединци из ПУПС и СНП, међу којима су и појединци из странака које су учествовале са СНС на изборима 2014.[126][127] Саопштено је и да ће Бабића на месту шефа посланичке групе СНС заменити Александар Мартиновић.[128] СНС је током кампање изразила подршку приступању Европској унији и војној неутралности, уз очување сарадње са НАТО, те обезбеђивање економских реформи и економије западног типа.[129] Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) је истакла да су билборди и постери који промовишу СНС били доминантни током кампање.[106] На парламентарним изборима, коалиција коју предводи СНС освојила је већину од 131 мандата у Народној скупштини.[106][130] Истовремено, у Војводини су одржани и покрајински избори на којима је СНС освојила 63 од 120 мандата у Скупштини Аутономне Покрајине Војводине.[131] Флоријан Бибер, луксембуршки политиколог, приметио је да „убедљива победа није била изненађење”.[132] ДС, ДСС, Социјалдемократска партија (СДС), ЛДП, Лига социјалдемократа Војводине (ЛСВ), Двери и Доста је било (ДЈБ), који су били опозиција СНС, тврдили су да је СНС наводно извела изборну крађу.[133]

Убрзо после избора, опозиционе странке организовале су протест у Београду.[134] Још један низ антивладиних протеста почео је у мају 2026. у Београду након рушења приватних објеката у Савамали, градском насељу у Београду где је била планирана градња Београда на води.[135] Иницијатива НДБ организовала је протесте који су потом трајали до октобра 2016.[136][137] У мају 2016. Вучић је поново изабран за председника СНС.[138] У јуну 2016. Игор Мировић је изабран за председника Покрајинске Владе Војводине.[139] Вучићу је председник Николић дао мандат за формирање Владе, што је са СПС и урадио у августу 2016. године.[140][141] Ана Брнабић, независна политичарка, постављена је за министарку у другој влади Вучића.[141][142] У децембру 2016. Вучић је потврдио да се неће кандидовати на председничким изборима 2017, иако је навео и да ће главни орган СНС одлучивати о свом председничком кандидату.[143]

2017—2019.

У јануару 2017. председник Николић је изјавио да би желео да се поново кандидује за председника,[144] иако су министри попут Зоране Михајловић и Александра Вулина наговарали Вучића да се кандидује уместо њега.[145][146] Месец дана касније, СНС је најавила Вучића за свог председничког кандидата.[147] Вучић је добио подршку коалиционих партнера СНС, СПС, Савеза војвођанских Мађара (СВМ) и Јединствене Србије (ЈС).[148] Током периода кампање, објављено је да су главни дневни листови, као што су Ало!, Блиц, Вечерње новости, Политика, Дневник, Курир и Српски телеграф, штампали предизборне плакате СНС на насловним странама, што је Глас Америке је назвао „покретом без преседана”.[149] Вучић је водио кампању за подизање животног стандарда, продају или гашење државних предузећа и смањење штедње.[150] Роберт Кример, амерички политички консултант, критиковао га је и навео да би „Вучић био у позицији да бира председника Владе по свом избору, [и] да контролише правосуђе и изборни апарат — елиминишући све провере и равнотеже у Влади Србије”.[151] На председничким изборима, Вучић је у првом кругу освојио 55% гласова.[152]

Убрзо након објављивања резултата, избили су масовни протести у Београду, Новом Саду, Нишу и другим местима широм Србије.[153][154][155] Протести су трајали до Вучићеве инаугурације, која је уследила 31. маја 2017.[156] У јуну 2017. Вучић је предложио Брнабић за председницу Владе.[157] Заклетву је положила 29. јуна 2017.[158] Радио Слободна Европа напомиње да је, иако је функција председника церемонијална улога, Вучић задржао фактичку власт над СНС,[159] док Београдски центар за људска права напомиње да се политички систем дефакто претворио у председнички, слично епохи Слободана Милошевића.[160] Зоран Пановић, новинар листа Данас, известио је да је до октобра 2017. СНС имала близу 600.000 чланова.[161]

У јануару 2018. СНС је најавила учешће на изборима за одборнике Скупштине града Београда 2018. под називом „Зато што волимо Београд”.[162] Зоран Радојичић, дечји хирург, изабран је за првог на листи.[163] У фебруару 2018. на конференцији у Дому омладине Београда представљени су њени кандидати и изборни програм.[164] На изборима за одборнике Скупштине града СНС је освојила 64 мандата.[165] Невладина организација Црта напомиње да је опозиционе политичаре током кампање највише критиковала СНС.[166] Радојичић је заменио Малог, а за градоначелника је постављен у јуну 2018.[167]

У јулу 2018. политиколог Бобан Стојановић је известио да СНС има око 700.000 чланова.[168] Низ антивладиних протеста, под називом 1 од 5 милиона, почео је у децембру 2018. након напада на Борка Стефановића, опозиционог политичара.[169] Демонстранти су критиковали Вучића и СНС, тражили престанак политичког насиља и гушење слободе медија и изражавања.[170][171] Протести, којима је присуствовало више десетина хиљада, настављени су и 2019.[170][172] У јануару 2019. СНС је организовала скуп подршке посети Владимира Путина Београду.[173][174] Месец дана касније, СНС је покренула кампању под називом „Будућност Србије”.[175][176] Новинар Слободан Георгиев приметио је да је кампања ефективно угушила протесте.[177] У октобру 2019. председница Владе Ана Брнабић је приступила СНС.[178]

2020—2022.

 
Брнабић, независна политичарка која је касније прешла у СНС, председница је Владе од 2017, док је поново изабрана 2020. и 2022.

У јануару 2020. Вучић је најавио да ће изборни цензус бити спуштен на три одсто.[179] Критичари су то видели као начин на који би СНС дозволила „контролисану опозицију” да уђе у Народну скупштину.[179] У фебруару 2020. СНС је најавила да ће на парламентарним изборима 2020. учествовати под називом „За нашу децу”, наводећи да ће више од 50 одсто њене изборне листе чинити млади људи.[180] Листа коју предводи СНС прослеђена је Републичкој изборној комисији (РИК) 5. марта,[181] иако је Влада одложила изборе за 16. март због почетка пандемије ковида 19 у Србији.[182] Првобитно планирани за 26. април, одложени су до 21. јуна 2020.[183] Истог месеца, антивладини протести који су почели у децембру 2018, формално су окончани у марту 2020. због пандемије ковида 19.[184] Савез за Србију, највећи опозициони савез, најавио је да ће бојкотовати изборе, тврдећи да „неће бити слободни и поштени”.[185][186] У мају 2020. Freedom House је саопштио да у Србији влада хибридни режим, позивајући се на наводно „повећање заробљавања државе, злоупотребу моћи и застрашивачке тактике” Вучића.[187] Лист Данас је у јуну 2020. објавио да СНС има преко 800.000 чланова.[188]

На парламентарним изборима, коалиција коју предводи СНС освојила је апсолутну већину од 188 мандата,[189] док су уз СНС изборни цензус прешле само коалиција СПС—ЈС и СПАС.[190] Вучић је то описао као „историјски тренутак”.[191] Новинар Миленко Васовић изборну кампању СНС видео је као промоцију Вучића а не саме странке.[192] Истовремено, у Војводини су одржани и покрајински избори на којима је СНС такође освојила апсолутну већину од 76 мандата.[193] ЦеСИД је закључио да су изборе одликовали „минимални демократски стандардим”,[194] док је ОЕБС окарактерисала да су избори дочекани са политичком поларизацијом.[195] Бибер је то описао као пирову победу СНС и напоменуо да доношење нових закона неће укључивати опозиционе странке.[196] Ипак, новинар Патрик Кингсли је изјавио да би избори могли да омогуће „већи замах у мировним преговорима са Републиком Косово”.[197]

Након што је освојила апсолутну већину у Народној скупштини, Влада Србије поднела је уставни амандман по питању правосуђа.[198] У Београду је почетком јула 2020. почео низ протеста и нереда против Вучића након најављеног пооштравање мера због ширења ковида 19.[199] Пријављено је да су демонстранти на протестима заузели миран приступ, иако је група демонстраната крајње деснице такође упала у Дом Народне скупштине, те је полиција убрзо након тога очистила зграду, али су сукоби настављени напољу.[200][201][202] Влада је одговорила насилним приступом протестима.[201][203] Протести су трајали до прве конститутивне седнице изборног законодавства после 2020, која је одржана 3. августа 2020.[204][205] Посланичка група СНС је после прве конститутивне седнице променила назив у „Александар Вучић — За нашу децу”.[206] Председница Владе Брнабић поново је изабрана у октобру 2020, а њену нову владу углавном су чинили чланови СНС, СПС и СПАС.[207] Народна скупштина усвојила је предлог уставних промена у децембру 2020.[208]

Почетком маја 2021. Вучић је саопштио да је поднео предлог за припајање СПАС у СНС.[209] Александар Шапић, председник СПАС, изјавио је да је подржао предлог.[210] Спајање је завршено 26. маја, након чега је Шапић именован за потпредседника СНС, док су посланици СПАС ушли у СНС у јуну 2021.[211][212][213] Дијалози за побољшање изборних услова између владајућих и опозиционих странака, у којима је учествовала СНС, почели су у мају 2021. и трајали су до краја октобра 2021.[214][215] Низ еколошких протеста почео је у септембру 2021. због забринутости грађана око пројекта Јадар, односно рударења литијума који води Rio Tinto, англо-аустралијска рударска корпорација.[216] Влада Србије подржала је пројекат Јадар,[217] а протесте су критиковали и званичници СНС.[218][219] Протести су трајали до 15. фебруара 2022.[220] Влада Србије усвојила је измене Закона о референдуму и народној иницијативи 10. новембра 2021.[221] Измене су наишле на критике због укидања излазности од 50 одсто колико је било потребно за пролазак референдума.[222][223] Вучић је крајем новембра 2021. поново изабран за председника СНС.[224] У јануару 2022. одржан је уставни референдум.[225] За предложене измене гласала је већина од 60% бирача,[225] опцију коју је подржала СНС.[226]

Припремајући се за опште изборе 2022, СНС и СПС најавиле су да се неће учествовати на јединственој изборној листи, као и да ће СПС подржати председничког кандидата СНС.[227] Поред тога, СНС је Шапића прогласила за свог кандидата за градоначелника на изборима за одборнике Скупштине града Београда.[228] Народна скупштина је распуштена у фебруару 2022. ради расписивања ванредних парламентарних избора, док су следећег месеца су расписани и председнички избори.[229][230] На изборима 2022. СНС је учествовала под називом „Заједно можемо све”,[231] док је Вучић најављен као председнички кандидат СНС у марту 2022.[232] Транспарентност Србија је навела да је СНС имала „значајну доминацију у медијима” током периода кампање, док Црта наводи да је период кампање протекао у горим условима него 2020.[233][234] На председничким изборима, Вучић је поново изабран након што је освојио 60% гласова, док је на парламентарним коалиција предвођена СНС освојила 120 мандата.[235][236] На изборима за одборнике Скупштине града Београда, коалиција коју предводи СНС освојила је 48 мандата.[237] Шапић је за градоначелника Београда изабран у јуну 2022.[238] Миленко Јованов именован је за шефа посланичке групе СНС у августу 2022, заменивши Мартиновића, који је био њен шеф од 2016.[239] Касније тог месеца, председница Владе Брнабић добила је још један мандат за формирање Владе.[240] Састав њене треће владе објављен је 23. октобра, док су чланови владе положили заклетву 26. октобра.[241][242]

2023—данас

 
Милош Вучевић је у мају 2023. изабран за председника СНС

У фебруару 2023. два посланика, као и два одборника Скупштине града Београда, која су раније била чланови Заветника, прешли су у СНС, наводећи своје неслагање са бившем председником странке.[243] Касније тог месеца, још један одборник Скупштине града Београда прешао је у СНС, док је у марту 2023. посланик који је раније био члан Покрета обнове Краљевине Србије (ПОКС) прешао у СНС.[244][245] Боља Србија, на челу са јединим послаником Драганом Јовановићем, у априлу се утопила у СНС.[246][247] Жика Гојковић, некадашњи председник ПОКС, у СНС је дошао крајем октобра 2023.[248]

Почев од септембра 2022. појавиле су се спекулације да ли ће Вучић основати засебну политичку странку.[249] Вучић је у марту 2023. потврдио формирање Народног покрета за државу (НПЗД).[250] Најављено је да ће СНС бити члан тог покрета.[251] Првобитно је било предвиђено да покрет буде формиран до маја 2023, међутим, датум формализације је потом померен на јесен 2023.[252][253] На седници Главног одбора СНС, одржаној у октобру 2023, није било ни помена о НПЗД. Међутим, касније истог месеца, Вучић је најавио да ће НПЗД бити озваничен „у наредном периоду”.[254][255]

Скупштина странке и избори руководства одржани су 27. маја 2023.[256][257] Милош Вучевић је изабран за Вучићевог наследника и председника СНС.[258][259] Новинарка Ана Лалић промену је окарактерисала као „козметичку”.[260] Вучевић је близак сарадник и адвокат породице Вучић, међу којима је и Андреј Вучић.[261]

После вишеструког убиства у ООШ „Владислав Рибникар” и околини Младеновца и Смедерева у мају 2023, СНС се супчила са антивладиним протестима под називом Србија против насиља.[262][263][264] Протестима је присуствовало на десетине хиљада демонстраната и упркос томе што су их организовале опозиционе странке, није пријављено да се на протестима виде симболи било које странке.[265][266] Пошто СНС није прихватила захтеве протеста, опозиционе странке које су организовале протесте почеле су да траже ванредне изборе у септембру 2023.[267] Вучић је током 2023. неколико пута најављивао да ће расписати ванредне изборе, а на крају је одредио 17. децембар као датум избора.[268][269] За парламентарне изборе 2023. СНС је најавила да ће учествовати на листи под називом Србија не сме да стане.[270] На парламентарним изборима, СНС су се придружиле и странке попут Здраве Србије Милана Стаматовића, Странке модерне Србије Татјане Мацуре, Левице Србије Радослава Милојичића и Савеза социјалдемократа Дејана Булатовића.[271][272] Покрајински избори су такође расписани 16. новембра. СНС је истог дана предала своју изборну листу.[273][274] Мировић се први пут није појавио на изборној листи СНС за покрајинске изборе.[275]

На парламентарним изборима, коалиција коју предводи СНС освојила је 128 мандата, од којих је 103 припало самој странци.[276]

Идеологија и платформа

Политичке склоности

Александар Вучић је након оснивања СНС одустао од подршке формирању Велике Србије, док је Томислав Николић изјавио да ће СНС наставити приступање Србије Европској унији.[277][278] СНС је за своје главне задатке прогласила „борбу против корупције и остваривање владавине права”,[279] а себе описала као „државотворну странку”.[280] Њена бела књига (изборни програм) објављена је у октобру 2011.[281] Јован Теокаревић, ванредни професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду, описао је њихову идеолошку оријентацију као „потпуни заокрет” у поређењу са Српском радикалном странком (СРС).[282] Бојана Барловац, новинарка Balkan Insight, изјавила је да се СНС „много зближила са ДС по свом профилу политике”, иако је 2013. СНС описала као конзервативну странку.[283][284]

СНС је описана као популистичка странка.[285] Соња Бисерко је навела да је СНС популистичка странка, као и да је своју идеолошку слику изградила на „друштвеном незадовољству”.[286] Зоран Лутовац, политиколог и касније председник ДС, назвао је СНС популистичком странком.[287] Он је додао и да СНС нема „кохерентну идеологију” и да њена коалиција „укључује све, без обзира на њихову идеологију”.[287] Научници и политиколози као што су Жистен Вајс и Флоријан Бибер такође су се сложили да је СНС популистичка странка.[288][289] Зоран Стојиљковић и Душан Спасојевић, професори Факултета политичких наука Универзитета у Београду, напоменули су да је формирањем СНС политички систем Србије добио карактеристике умереног плурализма и описали СНС као свеобухватну странку.[290] Поред тога, напоменули су да је СНС формирана као странка десног центра,[291] иако је њен имиџ после избора 2012. померен ка центру.[290] Стојиљковић и Спасојевић су приметили и да је СНС показала „јасне популистичке елементе”,[291] те да су „популистичке идеје саставне и важне за њен идеолошки профил”.[291] Марко Стојић, предавач на Универзитету Метрополитен у Прагу, такође је приметио да СНС има еклектичан идеолошки профил, као и да јој недостају чврсти политички принципи,[292] док је такође описао и као „типично свеобухватну странку”.[293] Ерик Горди, професор на Лондонском универзитетском колеџу, СНС је видео као странком „базираном око [Вучића]”.[294] Политичка аналитичарка Ивана Петронијевић Терзић је СНС описала као клијентелистичку странку и рекла да СНС не представља никакву идеологију нити категорију становништва.[20] Душан Миленковић, политички консултант, упоредио је СНС са Савезом комуниста Југославије (СКЈ), али је додао да за разлику од СКЈ, СНС нема јасну идеологију и да је њена политика заснована на популистичким ставовима које се простиру на широк спектар политичке идеологије, од левице до деснице.[295]

Огњен Зорић са Радија Слободна Европа такође је описао странку као центристичку и свеобухватну, иако је приметио да су „неки аналитичари такође констатовали да је странка десничарска и конзервативна”.[296] Бибер је СНС описао као странку десног центра, али и као „неидеолошку”.[297] BBC News је напоменуо да СНС „нема јасну програмску ни идеолошку визију” и додао да функционише као свеобухватна странка.[298] Бојан Клачар из ЦеСИД је навео да СНС „заговара идеологију десног центра”, али је навео да је „што је још важније, СНС је свеобухватна странка” која обухвата широк спектар мишљења, те да се СНС може сматрати и либералном и проевропском странком.[299][300] Политиколози Ђорђе Павићевић и Бобан Стојановић, новинар Иван Радовановић и аутори Александар Маринковић и Новак Гајић такође су описали СНС као свеобухватну странку.[301][302][303] Данас је приметио да је СНС, као свеобухватна странка, настојала „привући све бираче, без обзира на идеолошку опредељеност” и да кокетира са „најразличитијим идеологијама”.[295]

Политиколог Василис Пецинис изјавио је да је СНС искористила фрагментацију политичких странака центра и десног центра, као и да је учврстила своју власт тако што је доминирала „континуумом који се протеже од либералног центра до конзервативне деснице”.[304] Поред тога, политиколог Бранислав Радејић, аутор Лоренс Мичел и Палгрејв Мекмилан у својој књизи The Statesman's Yearbook описали су СНС као центристу странку,[305][306][307] док су Џорџ Василев, предавач на Универзитету у Мелбурну, и Срђан Младенов Јовановић, научник, сврстали су СНС на десни центар.[308][309] Поједини аутори су је такође описали као десничарску странку.[310][311]

Социолог Јово Бакић описао је СНС као „прагматично репрофилисану” и умерено конзервативну странку и упоредио њен развој са пројектима Ђанфранка Финија у Италији.[312] Поред тога, он је навео да је „СНС од свог оснивања желела да се преобликује у конзервативну странку”.[313] Неки научници и новинари су СНС описали и као конзервативну,[314] либерално-конзервативну[315][316] и национално-конзервативну.[317][318] Стојић је рекао да је СНС, иако „тврди да припада [конзервативној] породици”, суштински прагматична и слабо идеолошки профилисана.[293]

Привреда

СНС је економски неолиберална,[293][319][320][321] а залаже се за штедњу, реформе тржишне привреде, приватизацију, смањење потрошње и либерализацију закона о раду.[322] Стојиљковић и Спасојевић су напоменули да је СНС већ у изборном периоду 2012. испољила своју неолибералну позицију, као и да је водила кампању за значајно смањење субвенција, али и броја народних посланика, министарстава, агенција, завода, државне управе.[291] Поред тога, Стојиљковић је описао као „неолиберално-популистичком” странком.[323] Током власти, СНС је увела закон којим су реформисане плате и пензије, што је изазвало контроверзу с обзиром да су овим законом смањене.[298] Такође је реформисала закон о раду, увела lex specialis за Београд на води и реформисала закон о финансијској помоћи породицама и донацијама органа.[298]

Медији и грађанске слободе

СНС је спровела политику централизације, посебно у Војводини.[324] Од доласка на власт 2012, посматрачи су оценили да Србија пати од демократског назадовања у ауторитаризам,[325][326] праћеног падом слободе медија и грађанских слобода.[327][328] Истраживање које је Цензоловка спровела 2015. наводи да је СНС користила медије да би повећала свој утицај.[329] Поред тога, СНС је оптужена да плаћа интернет троловима да хвале власт и осуђују оне који на интернет форумима и друштвеним мрежама мисле супротно.[330] Twitter је 2020. суспендовао 8.558 налога који су промовисали СНС и Вучића, критикујући опозицију.[331][332] Године 2022. Meta Platforms је суспендовала 5.374 налога и 12 Facebook група које су биле повезане са СНС, наводећи да је „СНС мрежа функционисала другачије од традиционалних троловачких мрежа”.[333] Поред тога, Meta је открила да је СНС потрошила преко 150.000 долара на оглашавање путем платформи Facebook и Instagram.[333] У јулу 2023. у јавност је процурила информација о 14.310 налога на више друштвених мрежа који су хвалили СНС, Вучића и Владу, док су такође критиковали опозицију.[334][335] Као одговор, народни посланик Небојша Бакарец покренуо је кампању под називом „Да, ја сам бот”,[336] а Вучић је касније на Instagram поставио фотографију с текстом „Да, и ја сам СНС бот”.[337][338]

Године 2019. Институт В-Дем је категорисао Србију као изборну аутократију. В-Дем је такође навео да су стандарди правосуђа и изборног интегритета пали у последњих десет година.[339] Према извештају организације Freedom House из 2022, СНС је „угрозила политичка права и грађанске слободе, извршила притисак на независне медије, опозицију и организације цивилног друштва”.[340] Поред тога, наводи се да интернет портали блиски Влади који „манипулишу чињеницама и клевећу независне медије” настављају да добијају јавна средства на државном и локалном нивоу.[341] Вучић и Брнабић су критиковали овај извештај.[342][343]

Спољна политика

Новинари су СНС описали као проевропску странку.[344][345] СНС се залаже за блиске економске и политичке везе, као и за улазак Србије у Европску унију, уз „продуктивне везе” са Русијом.[346][347] Бисерко је навела да је њена подршка Европској унији више „декларативна” него суштинска.[281] Стојић је СНС описао као „меког евроентузијасту”.[293] Политиколог Владимир Гоати је став СНС према Европској унији описао више прагматичним него идеолошким,[348] док је економски антрополог Јована Диковић СНС назвала „европрагматичном” странком.[349]

У извештају из 2014. Freedom House је навео да је Влада коју предводи СНС унапредила приступање Србије Европској унији.[92] Драган Ђукановић, професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду, приметио је да је СНС добила подршку САД и Европске уније због своје проевропске агенде.[350] Године 2013. Бисерко је тврдила да је СНС декларативно усвојила ставове ДС и ЛДП о Европској унији.[351] Jacobin, амерички социјалистички часопис, описао је СНС као спој „националистичког, проруског крила и модернизујућег, проевропског крила”, док је Николића описао као представника проруског крила, а Вучића у проевропског крила, иако се обојица слажу око неолибералне штедње.[352]

У студији коју је објавио Европски парламент наводи се да је Влада коју предводи СНС наставила „политику четири стуба”, која се залаже за сарадњу са Европском унијом, САД, Русијом и Кином, коју је раније увео Борис Тадић, бивши председник Србије и ДС.[353] Током европске мигрантске кризе 2015, Влада Србије није увела никаква ограничења за мигранте приликом преласка у Европску унију,[354] што је Ведран Џихић написао као прагматичан потез,[355] а Стојић као „популистичко-евроентузијастичан”.[293] СНС подржава војну неутралност и противи се уласку у НАТО, иако је Србија наставила војну сарадњу са НАТО.[346][356][357]

Након почетка инвазије Русије на Украјину, Влада Србије је осудила инвазију, али није применила санкције Русији.[358][359] Србија је у Уједињеним нацијама гласала за резолуције којима се осуђује инвазија на Украјину.[360][361] Никола Селаковић из СНС је такође рекао да Србија неће признати референдуме о анексији у Украјини под окупацијом Русије из 2022.[362] Вучић је критиковао групу Вагнер, а Украјину описао као пријатеља Србије.[363][364]

Демографске карактеристике

Политиколог Славиша Орловић је 2011. приметио да су присталице СНС углавном незапослени, пензионери и домаћице.[365] Према истраживању организације ЦеСИД из 2012. већина присталица СНС били су мушкарци, са основном или средњом школом, радници, техничари и издржавана лица, док су имали широко распрострањену старосну структуру.[366] ЦеСИД је 2014. известио да се гласачка база СНС сада углавном састоји од људи старијих од 50 година, док идеолошки гледано нису били опредељењи.[367] Према истраживању јавног мњења које је спровела Нова српска политичка мисао током 2016, већина присталица СНС била је старија од 60 година, док је само 12% имало завршен факултет.[368]

Организација

СНС има Председништво које делује као оперативно-политички орган странке, а састоји се од 30 чланова.[‡ 1] Такође има Главни и Извршни одбор.[‡ 2][‡ 3] Актуелни председник СНС је Милош Вучевић, који је изабран 2023.[259] Јоргованка Табаковић је заменица председника.[70][224] Актуелни потпредседници СНС су Ана Брнабић, Ирена Вујовић, Марко Ђурић, Невена Ђурић, Синиша Мали, Владимир Орлић и Александар Шапић, који су изабрани 2021, а потом поново изгласани 2023. осим Вујовић, која је смењена.[224][369] Миленко Јованов је на челу посланичке групе СНС од 2022, док је Дарко Глишић председник Извршног одбора странке.[239][370]

Седиште СНС се налази у улици Палмира Тољатија 5/3 у Београду.[371] Лист странке је СНС Информатор.[‡ 4] Има и омладинско и женско крило.[‡ 5][372] СНС води и фондацију За српски народ и државу, коју је основана 2019.[373] СНС је највише подршке добила због Вучића.[324] Истраживање јавног мњења Фактора плус у децембру 2014. показало је да 80% бирача СНС не би гласало за СНС да је на челу странке неко други осим Вучића.[374] Са најмање 800.000 чланова од 2020,[188] СНС је највећа политичка странка у Европи по броју чланова.[375]

Петронијевић Терзић је 2023. изјавила да је СНС користила органе локалне самоуправе у партијске сврхе, као и средства локалних јавних предузећа за страначке скупове, митинге и промоције.[20] Транспарентност Србија је такође известила да је током кампање за парламентарне изборе 2016. СНС користила званичне догађаје, попут отварања приватних фабрика, за ширење својих изборних порука.[376]

Међународна сарадња

Године 2011. СНС је потписала споразум о сарадњи са Слободарском партијом Аустрије.[377] Такође је сарађивала и са Фидесом, владајућом странком у Мађарској. Године 2019. чланови Фидеса присуствовали су митингу СНС.[378] Године 2014. објављено је да СНС има везе са Новом српском демократијом у Црној Гори,[379] док су функционери СНС током 2015. такође присуствовали митингу Демократске партије социјалиста (ДПС).[380] СНС је оптужеа да „практично води” Српску листу у Републици Косово,[а][381] а Вучић је такође оптужен да стоји иза те странке.[382][383]

Године 2013. представници СНС у Парламентарној скупштини Савета Европе (ПССЕ) приступили су Европској народној странци (ЕНС).[384] Исте године СНС је добила подршку Хришћанско-демократске уније Немачке (ХДУ) због постизања Бриселског споразума.[324] Године 2015. СНС је добила подршку ХДУ у погледу чланства у ЕНС.[385] Годину дана касније, СНС и њено омладинско крило постали су придружени чланови ЕНС.[386][387] Године 2018. функционери СНС присуствовали су конгресу ХДУ.[388] Исте године СНС је постала члан Међународне демократске уније.[389] У ПССЕ, СНС је такође била повезана са Групом слободних демократа. Дубравка Филиповски је некада била потпредседница ове групе.[390]

Године 2019. СНС је учествовала на састанку са званичницима Комунистичке партије Кине (КПК).[391] На састанку су се странке „заветовале да ће успоставити све ближе односе”.[392] Званичници СНС су такође били присутни на самиту 2021. који је организовала КПК, док је СНС 2023. описала КПК као своју инспирацију.[393][394] Године 2010. СНС је успоставила везе са Јединственом Русијом (ЈР).[395] Године 2011. Николић је био на конгресу ЈР, док су годину дана касније функционери СНС били присутни на конференцији ЈР.[396][397] Од тада, СНС и ЈР су потписали неколико споразума о сарадњи,[398][399] последњи 2021.[400]

Списак председника

Бр. Председник Рођење—смрт Почетак мандата Завршетак мандата
1. Томислав Николић   1952— 21. октобар 2008. 24. мај 2012.
2. Александар Вучић   1970— 24. мај 2012. 27. мај 2023.
3. Милош Вучевић   1974— 27. мај 2023. данас

Резултати на изборима

Парламентарни избори

Народна скупштина Републике Србије
Година Вођа Гласови % од важећих Бр. Мандати Промена Коалиција Статус
2012. Томислав Николић 940.659 25,16%   1.
58 / 250
  37 ПС влада
2014. Александар Вучић 1.736.920 49,96%   1.
128 / 250
  70 БКВ влада
2016. 1.823.147 49,71%   1.
93 / 250
  35 СП влада
2020. 1.953.998 63,02%   1.
157 / 250
  64 ЗНД влада
2022. 1.635.101 44,27%   1.
95 / 250
  62 ЗМС влада
2023. Милош Вучевић 1.783.701 48,07%   1.
103 / 250
  8 СНСДС Н/Д

Председнички избори

Председник Републике Србије
Година Кандидат 1. круг — гласови % од важећих 2. круг — гласови % од важећих
2012. Томислав Николић 2. 979.216 26,22% 1. 1.552.063 51,16%
2017. Александар Вучић 1. 2.012.788 56,01% Н/Д
2022. 1. 2.224.914 60,01% Н/Д

Покрајински избори

Скупштина Аутономне Покрајине Војводине
Година Вођа Гласови % од важећих Бр. Мандати Промена Коалиција Статус
2012. Игор Мировић 185.309 19,26%   2.
22 / 120
  22 ПС опозиција
2016. 428.452 45,78%   1.
63 / 120
  41 СП влада
2020. 498.495 61,58%   1.
65 / 120
  2 ЗНД влада
2023. Дамир Зобеница предстојећи ВНСДС Н/Д

Избори за одборнике Скупштине града Београда

Скупштина града Београда
Година Вођа Гласови % од важећих Бр. Мандати Промена Коалиција Статус
2012. Томислав Николић 219.198 26,83%   2.
37 / 110
  37 ПС опозиција
2014. Александар Вучић 351.183 43,62%   1.
63 / 110
  26 БКВ влада
2018. 366.461 44,99%   1.
64 / 110
  1 ЗСВБ влада
2022. 348.345 38,83%   1.
36 / 110
  28 ЗМС влада
2023. Милош Вучевић предстојећи БНСДС Н/Д

Напомене

  1. ^ Република Косово (алб. Republika e Kosovës) једнострано је проглашена држава на територији Републике Србије, противно Уставу Србије и Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Према Резолуцији 1244, цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом Уједињених нација (УНМИК). Влада са седиштем у Приштини има дефакто власт над већином територије, док поједине структуре Србије функционишу на северу и у српским енклавама.

Референце

  1. ^ Обележена страначка слава Света Петка
  2. ^ Gorup, Radmila (2013). After Yugoslavia: The Cultural Spaces of a Vanished Land. Stanford University Press. стр. 72. ISBN 9780804787345. 
  3. ^ Pavlović, Dušan (2. 7. 2009). „DS i SNS – borba za srednjeg glasača”. Politika (на језику: српски). Приступљено 11. 4. 2022. 
  4. ^ а б „Serb opposition leader resigns”. BBC News (на језику: енглески). 7. 9. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  5. ^ Kojić, Nikola (12. 8. 2023). „Najveće podele u partijama od 1990: Skoro da nema stranke koja se nije pocepala”. N1 (на језику: српски). Приступљено 12. 8. 2023. 
  6. ^ а б „Nikolić oformio poslanički klub”. B92 (на језику: српски). 8. 9. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  7. ^ Maksimović, Marina (9. 9. 2008). „Toma podelio stranku”. Deutsche Welle (на језику: српски). Приступљено 11. 4. 2022. 
  8. ^ „Tomislav Nikolić: Ono što je bila SRS više ne postoji”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 8. 9. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  9. ^ а б „Nikolić osniva novu stranku”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 11. 9. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  10. ^ „Nikolić i Vučić osnivaju stranku?”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српски). 14. 9. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  11. ^ „Nikolić nije više u SRS-u”. B92 (на језику: српски). 12. 9. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  12. ^ а б „Zbogom SRS”. Deutsche Welle (на језику: српски). 13. 9. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  13. ^ „Nikolić party to be called "Serb Progressive". B92 (на језику: српски). 14. 9. 2008. Архивирано из оригинала 28. 9. 2008. г. Приступљено 11. 4. 2022. 
  14. ^ „Nikolić osniva naprednu stranku”. Mondo (на језику: српски). 24. 9. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  15. ^ „Nikolić: Službeno osnovana Srpska napredna stranka”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српски). 10. 10. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  16. ^ „Nikolić party holds founding congress”. B92 (на језику: енглески). 22. 10. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  17. ^ Zoran Stojiljković; Jelena Lončar; Dušan Spasojević (2012). Političke stranke i zakonodavna aktivnost Narodne skupštine Republike Srbije: studije u okviru projekta: jačanje odgovornosti Narodne skupštine Republike Srbije. Beograd: Fakultet političkih nauka, Centar za demokratiju. стр. 36. ISBN 978-86-84031-53-4. OCLC 808939935. 
  18. ^ „Nikolić: Poslanički klub "Napred Srbijo" ima 20 članova”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 26. 9. 2022. Приступљено 11. 4. 2022. 
  19. ^ „Nikolićeva stranka: Do 21. oktobra sve spremno”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 21. 9. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  20. ^ а б в Petronijević Terzić, Ivana (28. 7. 2023). „Ko je ko u vladajućoj koaliciji”. Demostat (на језику: српски). Приступљено 29. 7. 2023. 
  21. ^ „Vučić: Parlamentarni izbori do oktobra 2009 godine”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 11. 11. 2008. Приступљено 24. 5. 2022. 
  22. ^ „Jovanović i Vučić za izbore 2009.”. Blic (на језику: српски). 17. 12. 2008. Приступљено 24. 5. 2022. 
  23. ^ „SNS će biti opozicija”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 25. 11. 2008. Приступљено 24. 5. 2022. 
  24. ^ „SNS: Inicijativa za promenu Ustava neozbiljna”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 10. 5. 2009. Приступљено 24. 5. 2022. 
  25. ^ „Konačni rezultati u Zemunu”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 11. 6. 2009. Приступљено 24. 5. 2022. 
  26. ^ Džihić, Vedran; Kramer, Helmut (2009). Kosovo After Independence: Is the EU's EULEX Mission Delivering on its Promises? (PDF). Berlin: Friedrich Ebert Foundation. стр. 5. ISBN 978-3-86872-152-2. 
  27. ^ Didanović, Vera (10. 12. 2009). „Naprednjaci napred, demokrate sto”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 24. 5. 2022. 
  28. ^ „SNS pobedila na Voždovcu - četiri liste prešle cenzus”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 7. 12. 2009. Приступљено 24. 5. 2022. 
  29. ^ „Voždovac: SNS pobedio, G17+ ispod cenzusa!”. Deutsche Welle (на језику: српски). 7. 12. 2009. Приступљено 24. 5. 2022. 
  30. ^ „Naprednjaci formiraju vlast na Voždovcu”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 15. 12. 2009. Приступљено 24. 5. 2022. 
  31. ^ Borba protiv korupcije: između norme i prakse (PDF) (на језику: српски). CeSID. 2016. стр. 8. 
  32. ^ „SNS: Više od pola miliona potpisa”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 15. 12. 2010. Приступљено 1. 9. 2022. 
  33. ^ „SNS: Sve više razloga za izbore”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 28. 3. 2010. Приступљено 1. 9. 2022. 
  34. ^ „SNS: Vlada stvara novu krizu”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 14. 3. 2010. Приступљено 1. 9. 2022. 
  35. ^ „Beogradski SNS najavljuje demonstracije”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 25. 3. 2010. Приступљено 1. 9. 2022. 
  36. ^ Cvetković, Ljudmila; Martinović, Iva (30. 3. 2010). „Skupština Srbije usvojila Deklaraciju o Srebrenici”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српски). Приступљено 1. 9. 2022. 
  37. ^ „Usvojena Deklaracija o Srebrenici”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 30. 3. 2010. Приступљено 1. 9. 2022. 
  38. ^ „Naprednjaci najavili miting za 4. februar u Beogradu”. Danas (на језику: српски). 24. 12. 2010. Приступљено 1. 9. 2022. 
  39. ^ „SNS najavila miting za 4. februar”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 24. 12. 2010. Приступљено 1. 9. 2022. 
  40. ^ „SNS predao potpise za izmenu Ustava”. B92 (на језику: српски). 13. 1. 2011. Приступљено 1. 9. 2022. 
  41. ^ Vasović, Aleksandar (5. 2. 2011). „Serbia holds biggest opposition protest in years”. Reuters. Приступљено 1. 9. 2022. 
  42. ^ „Serbian opposition rally calls for early elections”. Deutsche Welle. 2. 2. 2011. Приступљено 1. 9. 2022. 
  43. ^ „SNS i NS: Protesti do ispunjenja”. B92 (на језику: српски). 1. 2. 2011. Приступљено 1. 9. 2022. 
  44. ^ „SNS: Izbori ili protesti”. B92 (на језику: српски). 5. 2. 2011. Приступљено 1. 9. 2022. 
  45. ^ „Novi rok SNS-a”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 10. 4. 2011. Приступљено 1. 9. 2022. 
  46. ^ „Protest ispred Predsedništva Srbije”. B92 (на језику: српски). 19. 4. 2011. Приступљено 1. 9. 2022. 
  47. ^ „SNS: Tadićev režim u histeriji”. B92 (на језику: српски). 7. 4. 2011. Приступљено 1. 9. 2022. 
  48. ^ „Miting SNS u Nišu”. Južne vesti (на језику: српски). 28. 10. 2011. Приступљено 1. 9. 2022. 
  49. ^ „Nikolić stabilan, izbori cilj”. Nezavisne novine (на језику: српски). 17. 4. 2011. Приступљено 1. 9. 2022. 
  50. ^ „Opozicija se okuplja oko Srpske napredne stranke”. Boom93 (на језику: српски). 2010-11-16. Приступљено 2022-09-02. 
  51. ^ „Miting opozicije u Beogradu”. Radio Television of Republika Srpska (на језику: српски). 2011-02-05. Приступљено 2022-09-02. 
  52. ^ Mrdić, Uglješa (2011-04-15). „Tomislav Nikolić: Posle izbora moguća je samo proevropska vlada”. Pečat (на језику: српски). Приступљено 2022-09-02. 
  53. ^ а б в г Kojić, Nikola (2020-06-05). „Izbori 2012: Poraz Tadića i DS, Dačićev preokret i dolazak SNS na vlast”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-02. 
  54. ^ Milovanović, Bojana (2011-08-08). „Parties jockey for support well ahead of Serbia's elections”. Southeast European Times. Архивирано из оригинала 2011-10-17. г. Приступљено 2022-09-02. 
  55. ^ „Report: Elections to be held in spring 2012”. B92 (на језику: енглески). 2011-06-29. Приступљено 2022-09-02. 
  56. ^ „Raspisani parlamentarni izbori”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2012-03-13. Приступљено 2022-09-02. 
  57. ^ „NS: Nikolić nosilac liste SNS-NS-PSS-PS”. Mondo (на језику: српски). 2012-01-22. Приступљено 2022-09-02. 
  58. ^ „Ko su kandidati za poslanike”. Vreme (на језику: српски). 2012-03-22. Приступљено 2022-09-02. 
  59. ^ „Proglašena izborna lista SNS”. B92 (на језику: српски). 2012-03-20. Приступљено 2022-09-02. 
  60. ^ „Tomislav Nikolić kandidat SNS za predsednika”. Blic (на језику: српски). 2012-04-05. Приступљено 2022-09-02. 
  61. ^ „Jorgovanka Tabaković kandidatkinja SNS za premijerku Srbije”. Blic (на језику: српски). 2012-04-26. Приступљено 2022-09-02. 
  62. ^ Stilin, Bojan (2012-04-20). „Rudy Giuliani došao u Srbiju podržati Tomu Nikolića”. tportal (на језику: хрватски). Приступљено 2022-09-02. 
  63. ^ Kirchick, James (2012-05-24). „Rudy Giuliani Hits a New Low: Consulting for Serbian Nationalists”. Tablet. Приступљено 2022-09-02. 
  64. ^ „SNS najjači u Skupštini, Nikolić i Tadić u drugom krugu, Đilas vodi u Beogradu”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2012-05-06. Приступљено 2022-09-02. 
  65. ^ „RIK: Rezultati parlamentarnih izbora na osnovu 97,51 odsto biračkih mesta”. eizbori (на језику: српски). 2012-05-07. Архивирано из оригинала 2012-10-10. г. Приступљено 2022-09-02. 
  66. ^ „Konačni rezultati predsedničkih izbora”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2022-09-02. Приступљено 2022-09-02. 
  67. ^ „Konačni rezultati pokrajinskih izbora”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2022-09-02. Приступљено 2022-09-02. 
  68. ^ „Konačni rezultati za Beograd”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2022-09-02. Приступљено 2022-09-02. 
  69. ^ „Nikolić podneo ostavku i zaplakao”. B92 (на језику: српски). 2012-05-24. Приступљено 2022-09-02. 
  70. ^ а б в „Progressives elect new leader, deputy leader”. B92. 2012-09-29. Архивирано из оригинала 2014-02-04. г. Приступљено 2012-09-29. 
  71. ^ „Nikolić počeo konsultacije o vladi sa SPS-PUPS-JS”. Nezavisne novine (на језику: српски). 2012-06-11. Приступљено 2022-09-02. 
  72. ^ „Sve izvesnija koalicija SNS -SPS”. B92 (на језику: српски). 2012-06-26. Приступљено 2022-09-02. 
  73. ^ „Nova vlada položila zakletvu”. B92 (на језику: српски). 2012-07-27. Приступљено 2022-09-02. 
  74. ^ Petrović, Vesna; Joksimović, Vladan (2013). Ljudska prava u Srbiji: pravo, praksa i međunarodni standardi ljudskih prava (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Beogradski centar za ljudska prava. стр. 244. ISBN 978-86-7202-141-7. 
  75. ^ „Srbija ima novu vladu”. Deutsche Welle (на језику: српски). 2012-07-27. Приступљено 2022-09-02. 
  76. ^ „Sastav Dačićevog kabineta”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2012-07-27. Приступљено 2022-09-02. 
  77. ^ Gligorijević, Jovana (2012-10-31). „Udario junak na junaka”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-09-02. 
  78. ^ Barlovac, Bojana (2012-12-12). „Serbian Police Arrest Miroslav Miskovic”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-02. 
  79. ^ Vasović, Aleksandar (2012-12-12). „Police arrest Serbia's richest man in anti-graft probe”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-02. 
  80. ^ „Serbia Tycoon Miskovic Pays 12 Million Euro Bail”. Balkan Insight (на језику: енглески). 2013-07-22. Приступљено 2022-09-02. 
  81. ^ Cvejić, Bojan (2013-01-21). „SNS najmasovnija, DS napustilo 3.000 članova”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-09-02. 
  82. ^ „Maja Gojković: Narodna partija kolektivno prešla u SNS”. Blic (на језику: српски). 2012-12-03. Приступљено 2013-08-06. 
  83. ^ „SNS na istorijskom maksimumu - 41%”. B92 (на језику: српски). 2013-02-27. Приступљено 2022-09-03. 
  84. ^ „Rekonstrukcija vlade Vučiću se obila o glavu?”. Deutsche Welle (на језику: српски). 2013-07-31. Приступљено 2022-09-03. 
  85. ^ Vasović, Aleksandar (2013-08-14). „McKinsey consultant Krstic to be Serbian finance minister”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-03. 
  86. ^ „Jedanaest novih ministara”. Politika (на језику: српски). 2013-08-29. Приступљено 2022-09-03. 
  87. ^ „Zoran Babić šef poslaničke grupe SNS”. Kurir (на језику: српски). 2013-08-27. Приступљено 2022-09-22. 
  88. ^ „Belgrade Mayor Dragan Đilas dismissed”. European Forum (на језику: енглески). 2013-09-24. Архивирано из оригинала 03. 09. 2022. г. Приступљено 2022-09-03. 
  89. ^ De Launey, Guy (2014-01-24). „Serbia transforming from pariah to EU partner”. BBC News. Приступљено 2022-09-03. 
  90. ^ Žarković, Dragoljub (2013-11-13). „Tužni tok ministarkine karijere – Ko je sklonio Zoranu Mihajlović da se Aleksej Miler ne bi iznervirao?”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-09-03. 
  91. ^ Pavlović, Koča (2014-03-23). „Living the Serbian dream: a look at Aleksandar Vučić's election victory”. openDemocracy (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-19. 
  92. ^ а б Savić, Miša (2014). „Serbia” (PDF). Freedom House. Приступљено 2022-09-20. 
  93. ^ а б Gligorijević, Jovana (2014-01-29). „Tamo gde je sve po mom”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-09-19. 
  94. ^ „Neću da budem premijer bez izbora”. B92 (на језику: српски). 2014-01-26. Приступљено 2022-09-19. 
  95. ^ „Nek su nam srećni novi izbori”. B92.net (на језику: српски). 2014-01-29. Приступљено 2022-09-19. 
  96. ^ а б „SNS predstavila izbornu listu”. Nezavisne novine (на језику: српски). 2014-02-04. Приступљено 2022-09-19. 
  97. ^ Vasiljević, P. (2014-02-03). „Vučić: Bićemo uvek uz narod”. Novosti (на језику: српски). Приступљено 2022-09-19. 
  98. ^ „Programi ili parole”. Deutsche Welle (на језику: српски). 2014-03-01. Приступљено 2022-09-19. 
  99. ^ Pavković, Aleksandar (2014-04-02). „Serbian election: after a landslide victory, is EU accession next?”. The Conversation (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-19. 
  100. ^ а б Savić, Miša (2015). „Serbia”. Freedom House (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-21. 
  101. ^ Kojić, Nikola (2020-06-11). „Izbori 2014: Najniža izlaznost u istoriji, ubedljiva pobeda SNS, Vučić premijer”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-19. 
  102. ^ „Konačni rezultati izbora za Beograd”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2014-03-17. Приступљено 2022-09-19. 
  103. ^ „Siniša Mali gradonačelnik Beograda”. Nezavisne novine (на језику: српски). 2014-04-24. Приступљено 2022-09-19. 
  104. ^ „Serbia swears in new prime minister”. Deutsche Welle (на језику: енглески). 2014-04-27. Приступљено 2022-09-19. 
  105. ^ „Srbija ima novu vladu”. Deutsche Welle (на језику: српски). 2014-04-28. Приступљено 2022-09-19. 
  106. ^ а б в Prevremeni parlamentarni izbori 24. april 2016. (PDF) (на језику: српски). Warsaw: Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava. 2016. 
  107. ^ „The 2014 CSO Sustainability Index for Central and Eastern Europe and Eurasia” (PDF). United States Agency for International Development. 2014. стр. 195. Архивирано из оригинала (PDF) 01. 09. 2022. г. Приступљено 2022-09-02. 
  108. ^ „Serbia election: Pro-EU Prime Minister Vucic claims victory”. BBC News (на језику: енглески). 2016-04-24. Приступљено 2022-09-22. 
  109. ^ „Naprednjaci srušili Stevanovića: Nikolić na čelu Kragujevca”. N1 (на језику: српски). 2014-10-28. Приступљено 2022-09-20. 
  110. ^ Gligorijević, Jovana (2014-11-05). „Prvi sin u svom gradu”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-09-20. 
  111. ^ Femić, Ratko (2015-01-31). „Srbija, država partijskih knjižica”. Al Jazeera (на језику: бошњачки). Приступљено 2022-09-21. 
  112. ^ Ćetković, Kristina (2015-04-26). „Protest zbog potpisivanja ugovora "Beograd na vodi". Analitika (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  113. ^ „Potpisan ugovor o Beogradu na vodi”. Vreme (на језику: српски). 2015-04-30. Приступљено 2022-09-21. 
  114. ^ Mihajlović, Branka (2015-09-21). „Ugovor o Beogradu na vodi otkriva veliku prevaru”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  115. ^ Rudić, Mirko (2015-04-08). „Ko nam nudi patku”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  116. ^ Nešić, Milan (2014-02-17). „Beograd na vodi: Predizborni trik ili realnost”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  117. ^ „Protesti zbog projekta "Beograd na vodi". Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2015-09-27. Приступљено 2022-09-21. 
  118. ^ Nešić, Milan (2015-12-24). „Protest paora ispred Skupštine Srbije: Čija je naša zemlja?”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  119. ^ Damnjanović, Miloš (2016). „Serbia”. Freedom House (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  120. ^ Petrović, Ivica (2016-01-18). „Zašto su raspisani izbori u Srbiji?”. Deutsche Welle (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  121. ^ Bojić, Saša (2016-01-19). „Izbori – može mu se”. Deutsche Welle (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  122. ^ Macdowall, Andrew (2016-01-19). „Serb election likely to result in government romp”. Politico (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-21. 
  123. ^ Nikitović, Vladimir (2016-02-26). „SNS kampanja od vrata do vrata: Da li glasaš za nas ili ne?”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  124. ^ „Nikolić raspisao izbore: Želim da pobedi SNS”. B92 (на језику: српски). 2016-03-04. Приступљено 2022-09-22. 
  125. ^ Stojanović, Boban; Casal Bértoa, Fernando (2016-04-22). „There are 4 reasons countries dissolve their parliaments. Here's why Serbia did.”. Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Приступљено 2022-09-22. 
  126. ^ „Proglašena prva lista - "Aleksandar Vučić - Srbija pobeđuje". Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2016-03-06. Приступљено 2022-09-22. 
  127. ^ „Kandidati za poslanike 2016: Lista Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje”. Vreme (на језику: српски). 2016-03-10. Приступљено 2022-09-22. 
  128. ^ Milenković, M. R. (2016-03-03). „Martinović budući šef poslaničke grupe?”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  129. ^ Glavonjić, Zoran (2016-04-19). „Gde ko stoji: Ključni stavovi pred izbore”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  130. ^ „Izborni rezultat 2016”. Vreme (на језику: српски). 2016-04-28. Приступљено 2022-09-22. 
  131. ^ „Izbori Vojvodina 2016: SNS dobio većinu od 120 mandata”. 021.rs (на језику: српски). 2016-04-26. Приступљено 2022-09-22. 
  132. ^ Stavljanin, Dragan (2016-04-28). „Serbian Elections: The Ghost of Milosevic Haunts Serbia's European Path”. Radio Free Europe. Приступљено 2022-09-22. 
  133. ^ „Lideri četiri opozicione stranke podnose krivične prijave protiv Pošta Srbije”. Nova Ekonomija (на језику: српски). 2016-04-28. Приступљено 2022-09-22. 
  134. ^ „Srbija: Protest opozicije zbog sumnje u izbornu krađu”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2016-04-30. Приступљено 2022-09-22. 
  135. ^ „Čiji je Beograd: drugi protest, dvaput više ljudi na ulicama”. Vice (на језику: српски). 2016-05-25. Приступљено 2022-09-22. 
  136. ^ Zorić, Jelena (2016-06-03). „Ne davimo Beograd: Ko su i ko ih finansira”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  137. ^ Veselinović, Stefan (2016-10-21). „Posle 15 godina muzika je opet deo jednog građanskog protesta”. Vice (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  138. ^ Zorić, Ognjen (2016-05-28). „Skupština SNS izabrala novo rukovodstvo”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  139. ^ Šinković, Norbert (2016-06-20). „Mirović novi predsednik Pokrajinske vlade”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-28. 
  140. ^ Nasaković, Đorđe (2016-08-08). „Objavljen sastav nove Vlade”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  141. ^ а б „New Serbian government gets parliament approval”. Reuters (на језику: енглески). 2016-08-11. Приступљено 2022-09-22. 
  142. ^ Pantović, Milivoje (2016-08-10). „New Serbian Cabinet is Mix of Old and New”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  143. ^ „Vučić: Nikolić je imao dobre rezultate”. N1 (на језику: српски). 2016-12-27. Приступљено 2022-09-22. 
  144. ^ „Nikolić: Iznenadila bi me kandidatura Vučića”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2017-01-06. Приступљено 2022-09-22. 
  145. ^ „Vulin: Građani žele Vučićevu kandidaturu”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2017-01-01. Приступљено 2022-09-22. 
  146. ^ „Mihajlović: Glasam da Vučić bude kandidat SNS-a za predsednika”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2017-01-06. Приступљено 2022-09-22. 
  147. ^ Živanović, Maja (2017-02-15). „PM Aleksandar Vucic to Run for Serbian Presidency”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  148. ^ „Kandidature za predsedničke izbore”. Vreme (на језику: српски). 2017-03-04. Приступљено 2022-09-22. 
  149. ^ Nenadović, Aleksandra (2017-03-31). „Major Serbian Newspapers Print Ruling Party Campaign Posters”. Voice of America (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  150. ^ Filipović, Gordana (2017-03-28). „How a Premier May Become a Strongman in Serbia”. Bloomberg. Приступљено 2022-09-22. 
  151. ^ Crosby, Alan (2017-03-31). „Vucic's Bid To Cement Power In Serbia Raises Concerns Ahead Of Presidential Vote”. Radio Free Europe (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  152. ^ „Zvanični rezultati predsedničkih izbora 2017.”. Vreme (на језику: српски). 2017-04-21. Приступљено 2022-09-22. 
  153. ^ da Silva, Chantal (2017-04-08). „Media 'turning blind eye' to Serbian anti-corruption rallies”. The Independent (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  154. ^ Živanović, Maja (2017-04-10). „Serbia Protests: Thousands Demand Vucic's Resignation”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  155. ^ Crosby, Alan; Martinović, Iva (2017-04-17). „Whistles And Passports: Serbia's Young Protesters Take On 'The System'. Radio Free Europe (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  156. ^ „Svetski mediji o inauguraciji Vučića”. N1 (на језику: српски). 2017-05-31. Приступљено 2022-09-22. 
  157. ^ Petrović, Ivica (2017-06-22). „Lažna drama u Srbiji oko Brnabićke”. Deutsche Welle (на језику: хрватски). Приступљено 2022-09-22. 
  158. ^ „Serbian Lawmakers, In Historic First, Elect Openly Gay, Female Prime Minister”. Radio Free Europe (на језику: енглески). 2017-06-30. Приступљено 2022-09-22. 
  159. ^ „Serbian President Discusses Borders, Trade With Bosnian Leaders”. Radio Free Europe (на језику: енглески). 2017-09-07. Приступљено 2022-09-23. 
  160. ^ Petrović, Vesna (2018). Ljudska prava u Srbiji 2017: Pravo, praksa i međunarodni standardi ljudskih prava (на језику: српски). Belgrade: Beogradski centar za ljudska prava. ISBN 978-86-7202-188-2. 
  161. ^ Panović, Zoran (2017-10-16). „Sto pedeset godina "Kapitala" Karla Marksa”. Demostat (на језику: српски). Приступљено 2022-09-23. 
  162. ^ „SNS predala listu za izbore u Beogradu”. N1 (на језику: српски). 2018-01-15. Приступљено 2022-09-23. 
  163. ^ „Ko je u prvih 20 na listi SNS za Beograd”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2018-01-14. Приступљено 2022-09-23. 
  164. ^ „SNS predstavio kandidate za odbornike i program za bolji i lepši Beograd”. Novinska agencija Beta (на језику: српски). 2018-02-05. Архивирано из оригинала 23. 09. 2022. г. Приступљено 2022-09-23. 
  165. ^ „Konačni rezultati beogradskih izbora 2018.”. N1 (на језику: српски). 2018-03-05. Приступљено 2022-09-24. 
  166. ^ Beogradski izbori 2018: finalni izveštaj CRTA posmatračke misije (PDF) (на језику: српски). Belgrade: CRTA. 2018. стр. 59. 
  167. ^ „Zvanično - Zoran Radojičić novi gradonačelnik Beograda”. B92 (на језику: српски). 2018-06-07. Приступљено 2022-09-24. 
  168. ^ Petrović, Ivica (2018-07-13). „Vlast u Srbiji – neupitni autoritet”. Deutsche Welle (на језику: бошњачки). Приступљено 2022-09-24. 
  169. ^ „Thousands protest in Serbia over attack on opposition politician”. Reuters (на језику: енглески). 2018-12-08. Приступљено 2022-09-25. 
  170. ^ а б „Serbia: thousands rally in fourth week of anti-government protests”. The Guardian (на језику: енглески). 2018-12-30. Приступљено 2022-09-25. 
  171. ^ „Serbia Leader Announces Arrest of Mayor Over Attack on Journalist”. Voice of America (на језику: енглески). 2019-01-25. Приступљено 2022-09-25. 
  172. ^ „More than 10,000 protest in Belgrade against Serbian president”. Reuters (на језику: енглески). 2019-01-19. Приступљено 2022-09-25. 
  173. ^ Miladinović, Aleksandar (2019-01-17). „Pet stvari koje su obeležile "Putindan" u Beogradu”. BBC News (на језику: српски). Приступљено 2022-09-25. 
  174. ^ Marković, Tomislav (2019-02-03). „Srpska napredna stranka, kula od članskih karata”. Al Jazeera (на језику: бошњачки). Приступљено 2022-09-25. 
  175. ^ „"Budućnost Srbije" na jugu”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2019-02-07. Приступљено 2022-09-25. 
  176. ^ „Nadežda Gaće o Vučićevoj kampanji Budućnost Srbije”. N1 (на језику: српски). 2019-02-08. Приступљено 2022-09-25. 
  177. ^ Georgiev, Slobodan (2019-04-24). „Vucic Rally May Have Silenced Serbia's Protest Movement”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-25. 
  178. ^ „PM Brnabic joins Vucic's ruling Serbian Progressive Party”. N1 (на језику: српски). 2019-10-10. Приступљено 2022-09-25. 
  179. ^ а б Petrović, Ivica (2020-01-12). „Cenzus od tri odsto – makijavelistički potez?”. Deutsche Welle (на језику: српски). Belgrade. Приступљено 2022-09-25. 
  180. ^ Pujkilović, Milica (2020-02-18). „Zagrevanje za kampanju – slogan SNS-a i rasprava o bojkotu”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). Приступљено 2022-09-26. 
  181. ^ „Srpska napredna stranka prva predala listu za izbore”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2020-03-05. Приступљено 2022-09-26. 
  182. ^ „Serbia postpones April 26 elections due to coronavirus outbreak - state election commission”. Reuters (на језику: енглески). 2020-03-16. Приступљено 2022-09-26. 
  183. ^ „Serbia to hold general election despite pandemic”. Associated Press (на језику: енглески). 2020-05-04. Приступљено 2022-09-26. 
  184. ^ „Srbija: Obustava protesta subotom dok se ne popravi epidemiološka situacija”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2020-03-10. Приступљено 2022-09-26. 
  185. ^ „Serbia calls election; opposition to boycott”. Al Jazeera (на језику: енглески). 2020-03-04. Приступљено 2022-09-26. 
  186. ^ „Učvršćivanje Vučićeve dominacije”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2020-06-22. Приступљено 2022-09-26. 
  187. ^ Božić Krainčanić, Svetlana (2020-05-06). „Fridom Haus: Srbija i Crna Gora više nisu u kategoriji demokratija”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-26. 
  188. ^ а б Lazarević, Milan (18. 6. 2020). „Kako se zaposliti bez članstva u SNS”. Danas (на језику: српски). Приступљено 26. 9. 2022. 
  189. ^ „RIK objavio konačne rezultate parlamentarnih izbora, izlaznost oko 49 odsto”. Danas (на језику: српски). 2020-07-05. Приступљено 2022-09-26. 
  190. ^ „SNS-u više od 60 odsto glasova, u parlament ulaze SPS-JS i Šapićeva lista”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2020-06-21. Приступљено 2022-09-26. 
  191. ^ Pantović, Milivoje (2020-06-19). „Serbia election: Vucic declares landslide win in controversial vote”. euronews (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-26. 
  192. ^ Vasović, Milenko (2020-06-19). „Serbia's Infallible Leader no Longer Needs a Party”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-26. 
  193. ^ „Konačni rezultati pokrajinskih izbora: Mandate podelilo sedam lista, SNS uzela 76 od 120 mandata”. 021.rs (на језику: српски). 2020-07-02. Приступљено 2022-09-26. 
  194. ^ „Procena RIK-a: Izlaznost 50,32 odsto, SNS osvojio 61,59 odsto ili 191 mandat”. Voice of America (на језику: српски). 2020-06-22. Приступљено 2022-09-26. 
  195. ^ „Serbian parliamentary elections well run, but ruling party dominance and lack of media diversity limited voters' choice, international observers say”. Organization for Security and Co-opeartion in Europe (на језику: енглески). 2020-06-22. Приступљено 2022-09-26. 
  196. ^ „Ruling Conservatives Set to Win Serbian Parliamentary Vote”. Voice of America (на језику: енглески). 2020-06-21. Приступљено 2022-09-26. 
  197. ^ Kingsley, Patrick (2020-06-22). „Serbia's Strongman Wins Big in Election Boycotted by the Opposition”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-09-26. 
  198. ^ „Predlog za promenu Ustava Republike Srbije” (PDF). National Assembly of Serbia. Belgrade. Приступљено 2022-09-26. 
  199. ^ Marinković, Lazara; Anđelković, Nataša; Mitrović, Nemanja (2020-07-08). „Srbija, protesti i policija: Kratak pregled prekomerne upotrebe sile”. BBC News (на језику: српски). Приступљено 2022-09-26. 
  200. ^ „Coronavirus: Belgrade protesters storm Serb parliament over curfew”. BBC News (на језику: енглески). 2020-07-08. Приступљено 2022-09-26. 
  201. ^ а б „Thousands protest against Serbian leader despite warnings of virus risk”. Reuters (на језику: енглески). 2020-07-08. Приступљено 2022-09-26. 
  202. ^ „Antivladini protesti u Beogradu večeras bez nasilja”. Al Jazeera (на језику: бошњачки). 2020-07-11. Приступљено 2022-09-26. 
  203. ^ „Policija pendrecima tukla muškarce koji su mirno sedeli na klupi u beogradskom parku”. 021.rs (на језику: српски). 2020-07-08. Приступљено 2022-09-26. 
  204. ^ „Serbian parliament meets in constitutive session”. N1 (на језику: српски). 2020-08-03. Приступљено 2022-09-26. 
  205. ^ „Eggs and tomatoes thrown to the Assembly”. B92 (на језику: енглески). 2020-08-03. Приступљено 2022-09-26. 
  206. ^ „Poslanička grupa "Aleksandar Vučić – za našu decu". National Assembly of Serbia (на језику: српски). Приступљено 2022-09-26. 
  207. ^ „Srbija dobila novu vladu, Brnabić drugi put premijerka”. Al Jazeera (на језику: бошњачки). 2020-10-28. Приступљено 2022-09-26. 
  208. ^ „Vlada predlaže promenu Ustava u delu koji se odnosi na sudove i javna tužilaštva”. Danas (на језику: српски). 2020-12-03. Приступљено 2022-09-26. 
  209. ^ „Vučić pozvao Šapića na ujedinjenje”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2021-05-05. Приступљено 2022-09-26. 
  210. ^ „Šapić: Do kraja meseca SPAS i SNS deo zajedničke organizacije, najviše mogu da pružim na lokalu”. Danas (на језику: српски). 2021-05-07. Приступљено 2022-09-26. 
  211. ^ „Danas: Šapić gasi SPAS zbog ujedinjenja sa SNS”. N1 (на језику: српски). 2021-05-26. Приступљено 2022-09-26. 
  212. ^ „SPAS zvanično pristupio SNS, Šapić izabran za potpredsednika Glavnog odbora”. N1 (на језику: српски). 2021-05-29. Приступљено 2022-09-26. 
  213. ^ „Skupština Srbije od danas ima jednu poslaničku grupu manje”. N1 (на језику: српски). 2021-06-07. Приступљено 2022-09-26. 
  214. ^ „Završen prvi sastanak Radne grupe za međustranački dijalog bez posrednika iz EU”. N1 (на језику: српски). 2021-05-18. Приступљено 2022-09-26. 
  215. ^ Popović, Aleksandra (2021-10-29). „Sporazum sa vlašću: Dveri i DJB potpisali, ali nisu sasvim zadovoljni”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-09-26. 
  216. ^ Slavković, Stefan (2021-09-23). „In Serbia, the Fight for 'Green' Votes Turns Ugly”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-27. 
  217. ^ „Projekat Jadar – Kompanija Rio Tinto nastavlja ulaganje u rudnik litijuma kod Loznice”. Insajder (на језику: српски). 2017-07-24. Приступљено 2022-09-27. 
  218. ^ „Mihajlović: Ekološki skup iskorišćen za promociju pojedinih koji žele u politiku”. N1 (на језику: српски). 2021-09-11. Приступљено 2022-09-27. 
  219. ^ „Vučić o ekološkom protestu: Pored antivaksera, u Srbiji se pojavili i antirudari”. N1 (на језику: српски). 2021-09-12. Приступљено 2022-09-27. 
  220. ^ „Police cordon stops environmental activists' march”. N1 (на језику: српски). 2022-02-15. Приступљено 2022-09-27. 
  221. ^ „Vlada usvojila Predlog zakona o referendumu i narodnoj inicijativi”. Danas (на језику: српски). 2021-11-09. Приступљено 2022-09-27. 
  222. ^ „Predlog o ukidanju cenzusa na referendumu: NVO strahuju od zloupotreba”. N1 (на језику: српски). 2021-11-10. Приступљено 2022-09-27. 
  223. ^ „Serbian Lawmakers Pass Law Removing Turnout Threshold In Referendums”. Radio Free Europe (на језику: енглески). 2021-11-26. Приступљено 2022-09-27. 
  224. ^ а б в „Vučić predsednik SNS do izbora, izabrani novi potpredsednici”. Danas (на језику: српски). 2021-11-27. Приступљено 2022-09-27. 
  225. ^ а б Stojanović, Milica (2022-01-16). „Serbia Votes 'Yes' to Judiciary Constitution Changes”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-27. 
  226. ^ „Vučić: Ovaj referendum je važan za budućnost naše zemlje”. B92 (на језику: српски). 2022-01-11. Приступљено 2022-09-27. 
  227. ^ „SNS i SPS s posebnim listama na izbore, zajednički kandidat za predsednika”. N1 (на језику: српски). 2022-01-29. Приступљено 2022-09-27. 
  228. ^ „Nova.rs: Aleksandar Šapić prvi na listi SNS za Beograd”. N1 (на језику: српски). 2022-01-26. Приступљено 2022-09-27. 
  229. ^ „Raspisani parlamentarni i lokalni izbori, Vučić poručio - neka su vam srećni”. N1 (на језику: српски). 2022-02-15. Приступљено 2022-09-27. 
  230. ^ „Ivica Dačić raspisao predsedničke izbore”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2022-03-02. Приступљено 2022-09-27. 
  231. ^ Stanković, Stefan (2022-02-17). „Ko je sve na listi naprednjaka za parlamentarne i beogradske izbore”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-27. 
  232. ^ „Vučić kandidat SNS-a za predsednika Srbije”. B92 (на језику: српски). 2022-03-06. Приступљено 2022-09-27. 
  233. ^ „Transparentnost: Izrazita medijska dominacija vladajuće stranke i kandidata”. N1 (на језику: српски). 2022-03-31. Приступљено 2022-09-27. 
  234. ^ Komazec, Marija (2022-03-31). „Istraživanje Crte: Izborna kampanja u lošijim uslovima nego ona iz 2020. godine”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-27. 
  235. ^ „RIK usvojio konačne rezultate predsedničkih izbora”. Danas (на језику: српски). 2022-05-09. Приступљено 2022-09-27. 
  236. ^ „79. sednica Republičke izborne komisije”. Republic Electoral Commission (на језику: српски). 2022-07-05. Приступљено 2022-09-27. 
  237. ^ „Objavljeni konačni rezultati izbora u Beogradu, SNS-u najviše mandata”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2022-05-09. Приступљено 2022-09-27. 
  238. ^ „Šapić izabran za gradonačelnika Beograda, obećava pomoć oko "lažnih doktorata". Danas (на језику: српски). 2022-06-20. Приступљено 2022-09-27. 
  239. ^ а б „SNS nakon konstitutivne sednice: Milenko Jovanov novi šef poslaničke grupe”. Danas (на језику: српски). 2022-08-01. Приступљено 2022-09-27. 
  240. ^ Kovačević, Emina (2022-08-27). „Ana Brnabić mandatar za sastav nove vlade”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-27. 
  241. ^ Sovrlić, Sanja (23. 10. 2022). „Vučić objavio imena ministara u novoj vladi, i već je oročio - na dve zime”. N1 (на језику: српски). Приступљено 24. 10. 2022. 
  242. ^ „Izglasana nova Vlada Srbije, premijerka i ministri položili zakletvu”. N1 (на језику: српски). 26. 10. 2022. Приступљено 26. 10. 2022. 
  243. ^ „Glišić izjavio da je pet Zavetnika prešlo u SNS, iz te stranke podsećaju - kad”. N1 (на језику: српски). 3. 2. 2023. Приступљено 3. 2. 2023. 
  244. ^ Milićević, Nenad (14. 2. 2023). „Glišić: Dvojica poverenika POKS-a i beogradski odbornik iz DSS prešli u SNS”. N1 (на језику: српски). Приступљено 14. 2. 2023. 
  245. ^ Gajić, Petar (29. 3. 2023). „Poslanica s liste Dveri i POKS prešla u SNS, a šta kažu - kad se očekuju izbori?”. N1 (на језику: српски). Приступљено 1. 4. 2023. 
  246. ^ „Članovi Bolje Srbije pristupili SNS-u: "Preletač povratnik" Dragan Jovanović iz Topole”. Danas (на језику: српски). 12. 4. 2023. Приступљено 13. 4. 2023. 
  247. ^ „Glišić: Stranka Bolja Srbija danas kolektivno pristupila SNS-u”. Politika (на језику: српски). 12. 4. 2023. Приступљено 13. 4. 2023. 
  248. ^ „Nekadašnji lider POKS-a Žika Gojković postao član SNS”. N1 (на језику: српски). 31. 10. 2023. Приступљено 10. 11. 2023. 
  249. ^ Vlaović, G. (12. 9. 2022). „Vučić gasi Srpsku naprednu stranku i formira "Moju Srbiju"?”. Danas (на језику: српски). Приступљено 11. 3. 2023. 
  250. ^ Barišić, Vera (8. 3. 2023). „Formiranje Narodnog pokreta”. FoNet portal (на језику: српски). Приступљено 11. 3. 2023. 
  251. ^ „Vučević zvanično novi predsednik SNS: Mogu vanredni izbori, ne i prelazna vlada”. N1 (на језику: српски). 27. 5. 2023. Приступљено 27. 5. 2023. 
  252. ^ „Vučić najavio povlačenje sa čela SNS-a 27. maja, formiranje Narodnog pokreta za Srbiju na Vidovdan”. Danas (на језику: српски). 20. 4. 2023. Приступљено 21. 4. 2023. 
  253. ^ „Glišić (SNS) o Narodnom pokretu za državu: Videćemo, možda s jeseni budu neki konkretni koraci po tom pitanju”. NOVA portal (на језику: српски). 29. 7. 2023. Приступљено 12. 8. 2023. 
  254. ^ Radovanović, Vojin (17. 10. 2023). „"Bio formiran ili ne - svešće se na slogan": Svi rokovi prošli, izbori se bliže, a Narodnog pokreta za državu još nema”. Danas (на језику: српски). Приступљено 18. 10. 2023. 
  255. ^ Lukač, Davor (22. 10. 2023). „Uskoro narodni pokret”. FoNet portal (на језику: српски). Приступљено 23. 10. 2023. 
  256. ^ Milenković, M. R. (10. 3. 2023). „Vučić na sednici GO SNS: Tražim vašu podršku, sazvaću Skupštinu SNS 27. maja”. Danas (на језику: српски). Приступљено 11. 3. 2023. 
  257. ^ „Vučić najavio povlačenje sa čela SNS-a 27. maja, formiranje Narodnog pokreta za Srbiju na Vidovdan”. Danas (на језику: српски). 20. 4. 2023. Приступљено 21. 4. 2023. 
  258. ^ „SNS sutra dobija novog predsednika: Najavio Vučić na mitingu”. N1 (на језику: српски). 26. 5. 2023. Приступљено 26. 5. 2023. 
  259. ^ а б Marić, Dunja (27. 5. 2023). „Miloš Vučević novi predsednik SNS”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 27. 5. 2023. 
  260. ^ „Ana Lalić: Vučević samo kozmetička promena, SNS ostaje u rukama porodice Vučić”. N1 (на језику: српски). 27. 5. 2023. Приступљено 27. 5. 2023. 
  261. ^ Sejdinović, Nedim (10. 3. 2021). „Čovek bez svojstava”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 27. 5. 2023. 
  262. ^ „Belgrade shooting: Teen made 'kill list' for Serbia school attack”. BBC News (на језику: енглески). 3. 5. 2023. Архивирано из оригинала 3. 5. 2023. г. Приступљено 17. 5. 2023. 
  263. ^ Dragojlo, Saša (5. 5. 2023). „Second Mass Shooting in Two Days Stuns Serbia, Killing Eight”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 17. 5. 2023. 
  264. ^ „Protest protiv nasilja: Građani tražili ostavke, organizatori – na ulici 50.000”. N1 (на језику: српски). 8. 5. 2023. Архивирано из оригинала 18. 5. 2023. г. Приступљено 17. 5. 2023. 
  265. ^ „Tens of thousands march in Belgrade after mass shootings”. The Guardian (на језику: енглески). 12. 5. 2023. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 17. 5. 2023. г. Приступљено 17. 5. 2023. 
  266. ^ Jeremić, Ivana; Stojanović, Milica; Dragojlo, Saša (12. 5. 2023). „Serbians Hold Mass Protest Against Culture of Violence After Shootings”. Balkan Insight (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 5. 2023. г. Приступљено 18. 5. 2023. 
  267. ^ Bogdanović, Nevena (5. 9. 2023). „Zbog neispunjenih zahteva opozicija traži izbore u Srbiji”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 10. 11. 2023. 
  268. ^ „Aleksandar Vučić u Smederevu: Izbori će biti najkasnije u septembru”. Vreme (на језику: српски). 14. 5. 2023. Приступљено 14. 5. 2023. 
  269. ^ „Vučić: Izbori će biti održani 17. decembra”. N1 (на језику: српски). 12. 10. 2023. Приступљено 12. 10. 2023. 
  270. ^ „SNS prva predala RIK-u izbornu listu uz 92.637 potpisa podrške”. Tanjug (на језику: српски). 2. 11. 2023. Приступљено 2. 11. 2023. 
  271. ^ „Vučić: Izbore raspisujem u sredu ili četvrtak”. N1 (на језику: српски). 27. 10. 2023. Приступљено 29. 10. 2023. 
  272. ^ „Macura, Kena, Bulatović: Vučića zvali šonjom i izdajnikom Kosova - novi SNS lavovi za svoj prelet krive sve od Đilasa do Danasa”. Danas (на језику: српски). 5. 11. 2023. Приступљено 7. 11. 2023. 
  273. ^ „Predata Izborna lista Aleksandar Vučić – Vojvodina ne sme da stane”. Insajder (на језику: српски). 16. 11. 2023. Приступљено 16. 11. 2023. 
  274. ^ „Raspušta se pokrajinski parlament”. N1 (на језику: српски). 16. 11. 2023. Приступљено 16. 11. 2023. 
  275. ^ Valtner, Lidija (21. 11. 2023). „Mirovića nema na listi naprednjaka za Vojvodinu, zašto?”. Danas (на језику: српски). Приступљено 21. 11. 2023. 
  276. ^ „CeSID i IPSOS obradili 99,8 odsto uzorka: SNS-u 128 mandata, SPN-u 65”. N1 (на језику: српски). 2023-12-18. Приступљено 2023-12-19. 
  277. ^ „Velika Srbija nerealna”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 30. 10. 2008. Приступљено 1. 9. 2022. 
  278. ^ „Nikolić: Srbija na dobrom putu ka EU”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 3. 7. 2009. Приступљено 1. 9. 2022. 
  279. ^ Dulić, Jasminka (2012). Političko-ideološke orijentacije i stranačke preferencije stanovnika Vojvodine (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Faculty of Political Studies. стр. 90. 
  280. ^ Zgodić, Esad (2015). „O jednoj zlotvornoj uobrazilji: državotvorne i stožerne nacionalne partije” [About a malicious conceit: state-forming and central national parties]. Godišnjak 2015 (PDF) (на језику: бошњачки). Sarajevo: Preporod. стр. 132. ISSN 1512-8180. 
  281. ^ а б Biserko, Sonja (2011). Opstrukcija Evropskog puta (на језику: српски). Belgrade: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. ISBN 978-86-7208-185-5. 
  282. ^ Teokarević, Jovan (јун 2011). The Western Balkans and the EU: The Hour of Europe. Paris: Institute for Security Studies. стр. 63. ISBN 978-92-9198-187-8. ISSN 1017-7566. doi:10.2815/24268. 
  283. ^ Barlovac, Bojana (27. 9. 2010). „Key Parties in Serbia”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2. 9. 2022. 
  284. ^ Barlovac, Bojana (29. 1. 2013). „Tensions Rise over Status of Serbian Province”. Balkan Insight. Приступљено 3. 9. 2022. 
  285. ^ Bilefsky, Dan (25. 7. 2012). „Next Premier of Serbia Is From Party of Milosevic”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2. 9. 2022. 
  286. ^ Biserko, Sonja (2011). Ljudska prava: odraz institucionalne nemoći (на језику: српски). Belgrade: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. ISBN 978-86-7208-179-4. 
  287. ^ а б Lutovac, Zoran (2017). Populizam (на језику: српски). Belgrade: Institut društvenih nauka. ISBN 978-86-7093-190-9. 
  288. ^ Vaïsse, Justin; Dennison, Susi (2013). European Foreign Policy: Scoreboard (PDF). London: European Council on Foreign Relations. стр. 80. ISBN 978-1-906538-73-6. 
  289. ^ Bieber, Florian (2017). „Belated Transitions in South Eastern Europe”. The Routledge Handbook of East European Politics. Routledge. стр. 27—38. ISBN 9781315687681. doi:10.4324/9781315687681-3. „...and in Serbia, where the populist Serbian Progressive Party... 
  290. ^ а б Stojiljković, Zoran; Spasojević, Dušan (2016). Programske pozicije i unutarstranački odnosi stranaka u Srbiji (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Faculty of Political Sciences, University of Belgrade. 
  291. ^ а б в г Stojiljković, Zoran; Spasojević, Dušan (2018). „Populistički Zeitgeist u "proevropskoj" Srbiji”. Politička misao: Časopis za politologiju (на језику: српски). 55 (3): 104—128. S2CID 166171942. doi:10.20901/pm.55.3.04  — преко Hrčak. 
  292. ^ Stojić, Marko (2015). „Transformation or Defiance: The Impact of the European People's Party on Serbian and Croatia Parties”. Politologický časopis. XXII (2): 159. ISSN 1211-3247. 
  293. ^ а б в г д Stojic, Marko (2018). Party responses to the EU in the western Balkans : transformation, opposition or defiance?. Cham, Switzerland. ISBN 978-3-319-59563-4. OCLC 1003200383. 
  294. ^ Maričić, Slobodan (8. 8. 2022). „Partijski sukobi bez epiloga: Zašto se SNS nijednom nije pocepao, a DS jeste”. BBC News (на језику: српски). Приступљено 29. 12. 2022. 
  295. ^ а б Milenković, Mirjana R. (21. 10. 2023). „Koliko se SNS promenio od osnivanja do danas: Iz stranke nestali gotovo svi osnivači, a Vučić postao Šešelj sa novom ambalažom”. Danas (на језику: српски). Приступљено 23. 10. 2023. 
  296. ^ Zorić, Ognjen (25. 1. 2018). „Desno od Vučića i naprednjaka”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српски). Приступљено 23. 9. 2022. 
  297. ^ Bieber, Florian (16. 8. 2017). „Patterns of competitive authoritarianism in the Western Balkans”. East European Politics. 34 (3): 343. S2CID 158413291. doi:10.1080/21599165.2018.1490272 . 
  298. ^ а б в „Deset godina SNS: Šta treba da znate u 100 i 500 reči”. BBC News (на језику: српски). 22. 10. 2018. Приступљено 27. 5. 2023. 
  299. ^ Klačar, Bojan (4. 8. 2020). „Serbia's Right-Wing Shift Risks Fuelling Extremism”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 28. 9. 2022. 
  300. ^ Petrović, Ivica (29. 10. 2018). „Sopstveni put u populizam”. Deutsche Welle (на језику: српски). Приступљено 28. 9. 2022. 
  301. ^ Miladinović, Aleksandar (20. 5. 2020). „Koliko su se naprednjaci promenili od dolaska na vlast”. BBC News (на језику: српски). Приступљено 26. 9. 2022. 
  302. ^ Marinković, Aleksandar; Gajić, Novak (2022). „Serbia: three phases of local electoral politics after 1990”. The Routledge handbook of local elections and voting in Europe. Adam Gendźwiłł, Ulrik Kjaer, Kristof Steyvers. Abingdon, Oxon: Routledge. ISBN 978-1-003-00967-2. OCLC 1273727774. 
  303. ^ Valtner, Lidija (22. 10. 2018). „Šta je novo osnivanje SNS donelo političkoj sceni Srbije?”. Danas (на језику: српски). Приступљено 28. 9. 2022. 
  304. ^ Lordkipanidze, Mariam; Albrecht, Héloïse; Petsinis, Vassilis (2022). „Mapping European Populism: Populist Authoritarian Tendencies in Central and Eastern Europe, and Challenges to the EU”. European Center for Populism Studies. doi:10.55271/rp0004. 
  305. ^ Radeljić, Branislav (2022). Turkey's Return to the Western Balkans: Policies of Continuity and Transformation. Springer. стр. 83. ISBN 9783031100741. 
  306. ^ Mitchell, Laurence (2013). Serbia: the Bradt travel guide (4 изд.). Chalfont St. Peter. стр. 34. ISBN 978-1-84162-463-1. OCLC 839317078. 
  307. ^ Palgrave Macmillan, ур. (2017). The Statesman's Yearbook 2017: The Politics, Cultures and Economies of the World. Springer. стр. 1050. ISBN 9781349683987. 
  308. ^ Vasilev, George (2016). „LGBT recognition in EU accession states: How identification with Europe enhances the transformative power of discourse”. Review of International Studies (на језику: енглески). 42 (4): 748—772. ISSN 0260-2105. S2CID 146627940. doi:10.1017/S0260210515000522. 
  309. ^ Jovanović, Srđan Mladenov (15. 3. 2021). „The portal 'Nationalist' as the nutshell of recent Serbian nationalism”. National Identities (на језику: енглески). 23 (2): 149—162. Bibcode:2021NatId..23..149J. ISSN 1460-8944. S2CID 216247990. doi:10.1080/14608944.2020.1733511. 
  310. ^ Iazzolino, Gianluca; Stremlau, Nicole (2019), Voltmer, Katrin; Christensen, Christian; Neverla, Irene; Stremlau, Nicole, ур., „Hybrid Governance, Strategic Communication and the Quest for Institutional Legitimacy”, Media, Communication and the Struggle for Democratic Change (на језику: енглески), Cham: Springer International Publishing, стр. 185—204, ISBN 978-3-030-16747-9, S2CID 203243609, doi:10.1007/978-3-030-16748-6_8, Приступљено 28. 9. 2022 
  311. ^ Himmrich, Julia (2020), Armakolas, Ioannis; Ker-Lindsay, James, ур., „Germany: From Cautious Recogniser to Kosovo's Key EU Ally”, The Politics of Recognition and Engagement (на језику: енглески), Cham: Springer International Publishing, стр. 61—82, ISBN 978-3-030-17944-1, S2CID 198827704, doi:10.1007/978-3-030-17945-8_4, Приступљено 28. 9. 2022 
  312. ^ Bakić, Jovo (фебруар 2013). Right-Wing Extremism in Serbia (PDF). Berlin: Friedrich Ebert Foundation. стр. 2. ISBN 978-3-86498-463-1. 
  313. ^ Bakić, Jovo (2013). „Populizam ili demagogija u političkom životu Srbije?”. Promene osnovnih struktura društva Srbije u periodu ubrzane transformacije (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Čigoja štampa. стр. 227. 
  314. ^ Garding, Sarah (2018). „Weak by design? Diaspora engagement and institutional change in Croatia and Serbia”. International Political Science Review. 39 (3): 353—368. ISSN 0192-5121. S2CID 158578424. doi:10.1177/0192512118755202. 
  315. ^ Čamprag, Nebojša (2. 1. 2019). „Re-imagineering Belgrade and Skopje: urban megaprojects between politics and struggle”. European Planning Studies (на језику: енглески). 27 (1): 181—200. ISSN 0965-4313. S2CID 158202545. doi:10.1080/09654313.2018.1545011. 
  316. ^ Dérens, Jean-Arnault (1. 12. 2016). „Rewriting Balkan history”. Le Monde (на језику: енглески). Приступљено 28. 9. 2022. 
  317. ^ Zulianello, Mattia (април 2020). „Varieties of Populist Parties and Party Systems in Europe: From State-of-the-Art to the Application of a Novel Classification Scheme to 66 Parties in 33 Countries”. Government and Opposition. Cambridge University Press. 55 (2): 327—347. doi:10.1017/gov.2019.21 . 
  318. ^ Zurnić, Marija (2018). Corruption and Democratic Transition in Eastern Europe: The Role of Political Scandals in Post-Milošević Serbia. Springer. стр. 48. ISBN 978-3-319-90101-5. 
  319. ^ Piletić, Aleksandra (15. 2. 2021). „The role of the urban scale in anchoring authoritarian neoliberalism: a look at post-2012 neoliberalization in Belgrade, Serbia”. Globalizations. 19 (2): 285—300. doi:10.1080/14747731.2021.1882817 . 
  320. ^ Cengiz Günay and Vedran Džihić, ур. (6. 7. 2016). „Decoding the authoritarian code: exercising 'legitimate' power politics through the ruling parties in Turkey, Macedonia and Serbia”. Southeast European and Black Sea Studies (на језику: енглески). Taylor & Francis Online. 16 (4): 529—549. S2CID 157397873. doi:10.1080/14683857.2016.1242872. 
  321. ^ Mitrović, Nemanja (1. 12. 2023). „Utiče li ideologija na birače i njihov izbor”. BBC News (на језику: српски). Приступљено 1. 12. 2023. 
  322. ^ Stratulat, Corina (2014). EU integration and party politics in the Balkans (PDF). European Policy Centre. стр. 56. ISSN 1782-494X. 
  323. ^ Milanović Hrašovec, Ivana (14. 3. 2018). „Razorna kombinacija neoliberalizma i klijentelizma”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 28. 9. 2022. 
  324. ^ а б в Biserko, Sonja (2015). Politička kultura protiv evropeizacije (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. 
  325. ^ Bieber, Florian (јул 2018). „Patterns of competitive authoritarianism in the Western Balkans”. East European Politics. 38 (3): 337—54. doi:10.1080/21599165.2018.1490272 . 
  326. ^ Castaldo, Antonino (25. 11. 2020). „Back to Competitive Authoritarianism? Democratic Backsliding in Vučić's Serbia”. Europe-Asia Studies (на језику: енглески). 72 (10): 1617—1638. ISSN 0966-8136. S2CID 225172203. doi:10.1080/09668136.2020.1817860. hdl:10451/44515 . 
  327. ^ Maerz, Seraphine F; et al. (април 2020). „State of the world 2019: autocratization surges – resistance grows”. Democratization. 27 (6): 909—927. doi:10.1080/13510347.2020.1758670 . 
  328. ^ Castaldo, Antonino; Pinna, Alessandra (2017). „De-Europeanization in the Balkans. Media freedom in post-Milošević Serbia”. European Politics and Society. 19 (3): 264—281. S2CID 159002076. doi:10.1080/23745118.2017.1419599. hdl:10451/30737 . 
  329. ^ „War of Words: EU vs. Serbia”. European Western Balkans (на језику: енглески). 26. 1. 2015. Приступљено 21. 9. 2022. 
  330. ^ Rujević, Nemanja (5. 1. 2017). „Serbian government trolls in the battle for the internet”. Deutsche Welle (на језику: енглески). Приступљено 22. 9. 2022. 
  331. ^ „Tviter izbrisao više od 8.500 "bot" naloga koji su promovisali Vučića i SNS”. Danas (на језику: српски). 2. 4. 2020. Приступљено 28. 9. 2022. 
  332. ^ Borger, Julian (2. 4. 2020). „Twitter deletes 20,000 fake accounts linked to Saudi, Serbian and Egyptian governments”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 28. 9. 2022. 
  333. ^ а б Vulović, Neda (25. 2. 2023). „Meta: SNS potrošio 150 hiljada dolara na Fejsbuku i Instagramu”. N1 (на језику: српски). Приступљено 25. 2. 2023. 
  334. ^ Đošić, Miloš (9. 7. 2023). „Spisak botova osvanuo na internetu: Niko od naprednjaka se do sada nije oglasio”. N1 (на језику: српски). Приступљено 9. 7. 2023. 
  335. ^ „Na internetu objavljen spisak SNS botova, a na njemu zaposleni u kabinetu gradonačelnika Leskovca, direktori i šefovi gradskih službi”. Rešetka (на језику: српски). 7. 7. 2023. Приступљено 9. 7. 2023. 
  336. ^ „Bakarec pokrenuo kampanju "Da, ja sam bot" – odgovor na spisak botova SNS”. NOVA portal (на језику: српски). 11. 7. 2023. Приступљено 11. 7. 2023. 
  337. ^ „Vučić podelio: Da, i ja sam SNS bot”. N1 (на језику: српски). 11. 7. 2023. Приступљено 11. 7. 2023. 
  338. ^ „I ja sam bot SNS: Vučić na spisak botova reagovao fotografijom ljudi koji ne postoje”. NOVA portal (на језику: српски). 11. 7. 2023. Приступљено 11. 7. 2023. 
  339. ^ Lindberg, Staffan (2021). Autocratization Turns Viral: Democracy Report 2021 (PDF). Gothenburg: V-Dem Institute. 
  340. ^ „Serbia”. Freedom House (на језику: енглески). 2022. Приступљено 28. 9. 2022. 
  341. ^ Diković, Jelena (23. 9. 2021). „Aleksandar Vučić i SNS već deset godina ugrožavaju demokratiju i ljudska prava u Srbiji”. Danas (на језику: српски). Приступљено 28. 9. 2022. 
  342. ^ Nešić, Nenad (21. 4. 2022). „Umesto kao upozorenje, Vučić izveštaj Fridom hausa doživljava - neozbiljnim”. N1 (на језику: српски). Приступљено 15. 10. 2022. 
  343. ^ „Brnabić: Sraman izveštaj Fridom hausa”. N1 (на језику: српски). 20. 4. 2022. Приступљено 15. 10. 2022. 
  344. ^ Byrne, Andrew (24. 4. 2016). „Ruling Progressive party claims Serbia election victory”. Financial Times. Приступљено 28. 9. 2022. 
  345. ^ Andrić, Gordana (14. 11. 2014). „Seselj Homecoming Promises to Shake Up Serbia”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 28. 9. 2022. 
  346. ^ а б Beckmann-Dierkes, Norbert; Rankić, Slađan (13. 5. 2022). „Parlamentswahlen in Serbien 2022” (PDF). Konrad Adenauer Foundation (на језику: немачки). стр. 2. Приступљено 27. 12. 2022. 
  347. ^ Konitzer, Andrew (2011). „Serbia between East and West”. Russian History. 38: 107. ISSN 1876-3316. doi:10.1163/187633111X549623 — преко Brill. 
  348. ^ Goati, Vladimir (2013). Izbori u Srbiji i Crnoj Gori od 1990. do 2013. i u SRJ od 1992. do 2003. (на језику: српски). Belgrade: CeSID. стр. 93. ISBN 978-86-83491-53-7. 
  349. ^ Diković, Jovana (2012). U tradiciji ideja: evroskepticizam u Srbiji - diskurs antizapadnjaštva? (на језику: српски). Belgrade: Etnografski institut. стр. 29. doi:10.2298/GEI1202025D. 
  350. ^ Đukanović, Dragan (2015). „Spoljnopolitičko pozicioniranje Srbije (SRJ/SCG) od 1992. do 1995. godine”. Međunarodna politika (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Institut za međunarodnu politiku i privredu. стр. 121. ISSN 0543-3657. 
  351. ^ Biserko, Sonja (2013). Ljudska prava u Srbiji: iskonski otpor liberalnim vrednostima (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. стр. 31. 
  352. ^ Ilić, Pavle (16. 4. 2017). „The Serbian Left's Next Move”. Jacobin (на језику: енглески). Приступљено 22. 9. 2022. 
  353. ^ Hartwell, Christopher; Sidlo, Katarzyna (2017). Serbia's cooperation with China, the European Union, Russia and the United States of America (PDF). Brussels: European Parliament. стр. 11. ISBN 978-92-846-2211-5. 
  354. ^ Macdowall, Andrew (18. 9. 2015). „Wait, the Serbs are now the good guys?”. Politico (на језику: енглески). Приступљено 21. 9. 2022. 
  355. ^ Džihić, Vedran (7. 9. 2020). „Serbia Must Choose Soon Between Despotism and Rational State”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 28. 9. 2022. 
  356. ^ Kisić, Izabela (2013). The Core Elements at the First Level - Truth, Reconciliation and Compensation (PDF). Austrian Armed Forces Press. стр. 84. 
  357. ^ Šunter, Daniel (7. 7. 2021). „Saradnja koja se prećutkuje”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 28. 11. 2022. 
  358. ^ Beckmann-Dierkes, Norbert; Rankić, Slađan (јул 2022). „Serbian Foreign Policy in the Wake of the War in Ukraine” (PDF). Konrad Adenauer Foundation. стр. 1—2. Приступљено 11. 8. 2023. 
  359. ^ Zawadewicz, Bogdan (27. 2. 2023). „Closer to the West? Serbia's foreign policy after the Russian invasion of Ukraine”. OSW Centre for Eastern Studies (на језику: енглески). Приступљено 11. 8. 2023. 
  360. ^ „Serbia votes 'yes' to UN's resolution condemning Russian attack, West welcomes”. N1 (на језику: српски). 2. 3. 2022. Приступљено 11. 8. 2023. 
  361. ^ Stojanović, Milica (13. 10. 2022). „Serbia Backs UN Resolution Against Russian Annexations in Ukraine”. Balkan Insight. Приступљено 11. 8. 2023. 
  362. ^ „Balkan Ally Serbia Says It Won't Recognize Russia's Staged Votes In Occupied Ukraine”. Radio Free Europe (на језику: енглески). 26. 9. 2022. Приступљено 11. 8. 2023. 
  363. ^ „Serbia slams Russia's Wagner group for Ukraine recruitment bid”. Al Jazeera (на језику: енглески). 17. 1. 2023. Приступљено 11. 8. 2023. 
  364. ^ „Predsednik: Ukrajina prijatelj Srbije, ne vidim nijedan problem u odnosima”. N1 (на језику: српски). 10. 8. 2023. Приступљено 11. 8. 2023. 
  365. ^ Orlović, Slaviša (2011). Partije i izbori u Srbiji: 20 godina (на језику: српски). Belgrade: Friedrich Ebert Foundation. стр. 35. ISBN 9788684031497. Архивирано из оригинала 24. 1. 2023. г. Приступљено 18. 1. 2023. 
  366. ^ Vuković, Đorđe (2012). Oko izbora 18 (PDF) (на језику: српски). Belgrade: CeSID. ISBN 978-86-83491-52-0. Архивирано (PDF) из оригинала 23. 9. 2021. г. Приступљено 6. 1. 2023. 
  367. ^ Klačar, Bojan (2014). Oko izbora 19 (PDF) (на језику: српски). Belgrade: CeSID. ISBN 978-86-83491-55-1. Архивирано (PDF) из оригинала 20. 1. 2022. г. Приступљено 25. 1. 2023. 
  368. ^ Vukadinović, Đorđe (24. 2. 2016). „Srbija pred izborima”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 9. 2. 2023. 
  369. ^ „Srpska napredna stranka izabrala novo rukovodstvo uoči izbora”. N1 (на језику: српски). 13. 10. 2023. Приступљено 13. 10. 2023. 
  370. ^ „Darko Glišić”. Istinomer (на језику: српски). Приступљено 22. 5. 2023. 
  371. ^ „Izvod iz registra političkih stranaka” (PDF). Ministry of Public Administration and Local Self-Government (на језику: српски). 31. 8. 2022. стр. 7. Приступљено 28. 9. 2022. 
  372. ^ Mitrović, Igor (1. 3. 2016). „Unija žena SNS uručila pomoć deci sa smetnjama u razvoju”. Bor030 (на језику: српски). Приступљено 28. 9. 2022. 
  373. ^ „SNS osnovala fondaciju "Za srpski narod i državu". Istinomer (на језику: српски). 4. 11. 2019. Приступљено 28. 9. 2022. 
  374. ^ „SNS bi, bez Vučića, imao 80 odsto manje glasova”. Vijesti (на језику: српски). 20. 12. 2014. Приступљено 19. 9. 2022. 
  375. ^ „Istraživanje: SNS najveća partija u Evropi; član svaki deseti stanovnik Srbije”. B92 (на језику: српски). 14. 12. 2019. Приступљено 28. 9. 2022. 
  376. ^ Minić, Zlatko; Nenadić, Nemanja (2017). „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa: opis problema i moguća rešenja” (PDF). Transparency Serbia (на језику: српски). Belgrade. стр. 30. Приступљено 29. 7. 2023. 
  377. ^ „S kim je SNS bliska u Evropi?”. B92 (на језику: српски). 24. 6. 2011. Приступљено 28. 9. 2022. 
  378. ^ Aleksandar Ivković (23. 3. 2020). „A year after suspending Fidesz, EPP still turning a blind eye to Serbian Progressive Party”. European Western Balkans (на језику: енглески). Приступљено 28. 9. 2022. 
  379. ^ Clark, David; Foxall, Andrew (2014). Russia's Role in the Balkans – Cause for Concern? (PDF). London: The Henry Jackson Society. стр. 11. 
  380. ^ „Selaković: Samo sa DPS možemo ljudima da vratimo osmeh”. Direktno (на језику: српски). 1. 9. 2020. Приступљено 28. 9. 2022. 
  381. ^ Coleman, Christopher C. (2022). „Fragmented Societies and a Fragmenting International System: Implications”. International Negotiation. 27 (1): 32. S2CID 240250423 Check |s2cid= value (помоћ). doi:10.1163/15718069-bja10044 — преко Brill. 
  382. ^ Vasović, Milenko (16. 10. 2019). „Serbia's President Was Real Loser in Kosovo Election”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 28. 9. 2022. 
  383. ^ „Scenario: Territorial exchange between Serbia and Kosovo and its potential impact on Serbian Communities South of the Ibar” (PDF). Aktiv. стр. 8. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 10. 2021. г. Приступљено 28. 9. 2022. 
  384. ^ „SNS becomes member of European People's Party”. B92. 24. 4. 2013. Архивирано из оригинала 6. 10. 2013. г. Приступљено 28. 4. 2013. 
  385. ^ „CDU podržava SNS u Evropskoj narodnoj partiji”. N1 (на језику: српски). 21. 7. 2015. Приступљено 28. 9. 2022. 
  386. ^ Jovanov, Ivan; Stankovski, Ilija (2020). Youth Policies in the Western Balkans and the EU (PDF). Konrad Adenauer Foundation. стр. 50. 
  387. ^ Stojanović, Boban (2017). Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih u Republici Srbiji (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Krovna organizacija mladish Srbije. стр. 65. ISBN 978-86-80578-02-6. 
  388. ^ „Delegacija SNS na 31. kongresu CDU u Hamburgu”. Novosti (на језику: српски). 8. 12. 2018. Приступљено 28. 9. 2022. 
  389. ^ „SNS postala punopravna članica Međunarodne demokratske unije”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 21. 2. 2018. Приступљено 28. 9. 2022. 
  390. ^ „Ms Dubravka Filipovski (Serbia, EPP/CD)”. Parliamentary Assembly of the Council of Europe. Приступљено 29. 7. 2023. 
  391. ^ „Sastanak zvaničnika SNS i Komunističke partije Kine”. N1 (на језику: српски). 14. 10. 2019. Приступљено 28. 9. 2022. 
  392. ^ Stojanović, Milica (14. 10. 2019). „Chinese and Serbian Ruling Parties Pledge 'All-Time' Friendship”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 28. 9. 2022. 
  393. ^ „Šapić: Učešće na samitu KP Kine velika čast za SNS”. NOVA portal (на језику: српски). 6. 7. 2021. Приступљено 28. 9. 2022. 
  394. ^ Bogdanović, Nevena (1. 8. 2023). „Naprednjaci iz Srbije po inspiraciju kod komunista Kine”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 1. 8. 2023. 
  395. ^ „Jedinstvena Rusija i SNS potpisale sporazum o saradnji”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 27. 10. 2010. Приступљено 28. 9. 2022. 
  396. ^ „Nikolić na kongresu Jedinstvene Rusije”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 28. 11. 2011. Приступљено 28. 9. 2022. 
  397. ^ Blank, Stephen J. (2012). Perspectives on Russian Foreign Policy. U.S. Army War College Press. стр. 80. ISBN 978-1-58487-536-9. 
  398. ^ Mihajlović, Branka (28. 6. 2016). „Šta je SNS potpisao sa Putinovom strankom?”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српски). Приступљено 28. 9. 2022. 
  399. ^ Božić Krainčanić, Svetlana (3. 12. 2018). „Srpski saveznici Putinove politike”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српски). Приступљено 28. 9. 2022. 
  400. ^ „Moskva: Vučević i Klimov o saradnju SNS i Jedinstvene Rusije”. Tanjug (на језику: српски). 1. 6. 2021. Приступљено 28. 9. 2022. 

Примарни извори

  1. ^ „Predsedništvo”. Serbian Progressive Party (на језику: српски). 1. 2. 2013. Приступљено 28. 9. 2022. 
  2. ^ „Glavni odbor”. Serbian Progressive Party (на језику: српски). 1. 2. 2013. Приступљено 28. 9. 2022. 
  3. ^ „Izvršni odbor”. Serbian Progressive Party (на језику: српски). 1. 2. 2013. Приступљено 28. 9. 2022. 
  4. ^ „SNS Informator”. Serbian Progressive Party (на језику: српски). Приступљено 28. 9. 2022. 
  5. ^ „Unija mladih Srpske napredne stranke”. Serbian Progressive Party (на језику: српски). 15. 2. 2013. Приступљено 28. 9. 2022. 

Спољашње везе