Српска напредна странка

политичка партија у Србији (2008—)

Српска напредна странка (скраћено СНС) је владајућа политичка странка у Србији од 2012. године.

Српска напредна странка
Serbian Progressive Party logo.svg
СкраћеницаСНС
ПредседникАлександар Вучић
Заменик председникаЈоргованка Табаковић
Потпредседници
Шеф посланичке групеМиленко Јованов
Оснивачи
КоалицијаЗаједно можемо све
Основана8. септембар 2008. (2008-09-08)
Легализована10. октобар 2008. (2008-10-10)
Одвојила се одСрпске радикалне странке
СедиштеПалмира Тољатија 5, Београд
НовинеСНС Информатор
Број чланова  (2021)800.000
Идеологија
Политичка позицијавелики шатор
Религијаправославље
Страначка славаСв. Петка
Међународно чланствоМеђународна демократска унија
Европска странкаЕвропска народна странка (придружени члан)
Боје  црвена   плава
Народна скупштина
94 / 250
Скупштина АП Војводине
65 / 120
Скупштина града Београда
37 / 110
Застава странке
Flag of the Serbian Progressive Party.svg
Свечана застава Serbian Progressive Party ceremonial flag.svg
Веб-сајт
www.sns.org.rs

Основана 2008. године од стране Александра Вучића и Томислава Николића након што се одвојила од крајње десничарске Српске радикалне странке (СРС), СНС је наредних неколико година била опозиција Демократској странци (ДС). Наступајући на антикорупцијској платформи, остварила је снажан учинак на изборима у Београду, те исте године постала најјача опозициона странка. Након потписивања споразума о сарадњи са Новом Србијом (НС), Покретом социјалиста (ПС) и Покретом снага Србије (ПСС), организовала је протесте 2011. захтевајући ванредне парламентарне изборе. За мај 2012. године расписани су општи избори на којима је СНС освојила 25 одсто гласова, а Николић изабран за председника. СНС је тада формирала Владу са Социјалистичком партијом Србије (СПС) и Уједињеним регионима Србије (УРС), а Вучић постао први потпредседник Владе. Након што је предузетника Мирослава Мишковића оптужио и привео за корупцију, Вучић је позвао на одржавање ванредних парламентарних избора у марту 2014. године. СНС је водила кампању на антикорупцијској платформи док је критиковала своје противнике, што је довело до тога да освоји 158 од 250 мандата у Народној скупштини. Вучић је након избора изабран за председника Владе, а Синиша Мали за градоначелника Београда после избора за одборнике Скупштине града 2014. године. Први већи антивладини протести против СНС одржани су 2015. године, у којима су демонстранти позвали на укидање пројекта Београд на води на чијем је челу Влада.

За април 2016. расписани су ванредни парламентарни избори, када је СНС водио кампању о обезбеђивању економских реформи и подршци приступању Европској унији. Освојила је 131 мандат у Народној скупштини, а на покрајинским изборима у Војводини 63 од 120 мандата, док је Вучић поново изабран за председника Владе, а Игор Мировић за председника Покрајинске Владе АП Војводине. СНС је изабрала Вучића за свог председничког кандидата за председничке изборе 2017. године, на којима је у првом другом кругу освојио 55% гласова, док су масовни протести трајали до његове инаугурације 31. маја 2017. Вучића на месту председника Владе наследила Ана Брнабић. Зоран Радојичић је заменио Малог на месту градоначелника након избора за одборнике Скупштину града 2018. године, док је касније исте године почео низ антивладиних протеста, када су демонстранти тражили више слободе медија и окончање политичког насиља. СНС је покренула кампању у фебруару 2019. којом је практично прекинути протести. Главни опозициони Савез за Србију (СзС) бојкотовао је парламентарне изборе 2020. године, док је СНС освојио апсолутну већину од 188 мандата. ЦеСИД је навео да су изборе одликовали „минимални демократски стандарди”, док је ОЕБС констатовао присуство политичке поларизације. Брнабићева је формирала владу са СПС и Српским патриотским савезом (СПАС), који се у мају 2021. утопио у СНС. Влада коју предводи СНС била је суочена са еколошким протестима 2021. и почетком 2022. године, док је за уставне промене које је предложила изгласала већина бирача на уставном референдуму у јануару 2022. године. На општим изборима у 2022. Вучић је реизабран са 60% гласова, СНС освојила 120 мандата у Народној скупштини, док је Александар Шапић изабран је за градоначелника Београда након избора за одборнике Скупштине града.

Научници и политиколози сматрају СНС популистичком странком, док поједини наводе да нема кохерентну идеологију или да су популистичке идеје саставни део њеног идеолошког профила. Странка подржава приступање Србије Европској унији, али политиколози истичу да је њена подршка прилично прагматична. Поједини описују СНС као свеобухватну странку, док је други позиционирају као странку центра, десног центра или деснице. СНС је економски неолиберална — залаже се за политику резова, приватизацију и либерализацију закона о раду. Критичари су оценили да Србија после њеног доласка на власт пати од демократског назадовања у ауторитарност, као и пада слободе медија и грађанских слобода, при чему је Институт В-Дем категорисао Србију као изборну аутократију, а Freedom House као хибридни режим. Од 2021. СНС има најмање 800.000 чланова, те је једна од највећих политичких странка у Европи по броју чланова.

Историја

Оснивање

 
Томислав Николић и Александар Вучић на оснивачкој конвенцији СНС, 21. октобар 2008.

Сукоб Томислава Николића и Војислава Шешеља изашао је на видело након Николићеве изјаве да ће Српска радикална странка (СРС) у Народној скупштини подржати Споразум о стабилизацији и придруживању за приступање Србије Европској унији, против чега су били Шешељ и његове присталице.[1][2] Николић, који је био шеф посланичке групе СРС и заменик председника странке од 1992, поднео је оставку 7. септембра 2008. године.[2] Дан касније, Николић је са још 10 народних посланика формирао посланичку групу „Напред Србијо”,[3] којој је наредних дана приступило још пет посланика.[4][5] Божидар Делић и Јоргованка Табаковић, високи функционери СРС, били су једни од оснивача Николићеве посланичке групе.[3]

Николић је 11. септембра најавио да ће се посланичка група „Напред Србијо” развити у политичку странку.[6][7] Спекулисало се да ће новоформираној странци приступити и Александар Вучић, генерални секретар СРС, што је Николић је касније тог дана и потврдио.[6] Дан касније, СРС је разрешила Николића и још 17 народних посланика из странке због противљења Шешељу, док је Вучић напустио СРС 13. септембра.[8][9] Николић је навео да ће новоформирана странка бити део „савремене деснице”, уз подршку јачања односа и са Европском унијом и Русијом.[9] Он је 24. септембра најавио да ће се она звати Српска напредна странка (СНС).[10][11] СНС је регистрована 10. октобра, док је 21. октобра одржана оснивачка конвенција на којој је представљено Председништво од 20 људи са Николићем као председником и Вучићем као замеником председника.[12][13] До тада, СНС је добила подршку чланова СРС, док је посланичку групу СНС чинио 21 народни посланик.[14][15][16]

2008—2011.

 
Николић је био председник СНС између 2008. и 2012.

У новембру 2008. СНС је позвала да се ванредни парламентарни избори одрже до октобра 2009. године,[17] што је касније подржао и Чедомир Јовановић, вођа Либерално-демократске партије (ЛДП).[18] Касније истог месеца, Вучић је изјавио да ће СНС деловати супротно Демократској странци (ДС).[19] СНС се противила иницијативи о уставним променама у мају 2009. коју је назвала „неозбиљном”.[20] Месец дана касније, СНС је учествовала на локалним изборима у Земуну, београдској општини познатој као упориште СРС, те освојио 34% гласова, а СРС само 10%.[21] До јула 2009. СНС је постала најјача опозициона странка у Србији.[22] СНС је потом водио кампању и гласао против предложеног Закона о медијима, који су описали као „антидемократски”.[23] У октобру 2009. позвала је и на оставку председника Владе Мирка Цветковића.[24] У децембру 2009. учествовала је на локалним изборима на Вождовцу и Костолцу,[25] те је на Вождовцу освојила 37% гласова и 26 мандата у СО, док је у Костолцу освојила 12% гласова.[26][27] СНС је после избора формирала локалну власт са Демократском странком Србије (ДСС) и Новом Србијом (НС) на Вождовцу.[28] ЦеСИД, невладина организација за праћење избора, тврди да је разлог изборног успеха СНС њихова обећања о антикорупцији.[29]

У фебруару 2010. СНС је саопштила да је прикупила преко 500.000 потписа за ванредне парламентарне изборе,[30] а месец дана касније тврдили су да је број нарастао на преко милион потписа.[31] После марта 2010. тврдили су да ДС „увлачи земљу у дубоку кризу” и да ће као одговор на то одржати антивладине протесте у Београду.[32][33] СНС је декларативно подржала Декларацију о Сребреници којом се осуђује масакр у Сребреници 1995. године, иако је била уздржана при гласању у Народној скупштини.[34][35] У децембру 2010. најавила је да ће организовати протесте у фебруару 2011. године,[36] док је НС саопштила да ће се придружити протестима.[37] Влада Републике Србије је саопштила да жели да разговара са СНС, али је СНС одбила понуду.[38] У јануару 2011. СНС је предала 304.580 потписа за промену Устава.[39] Низ антивладиних протеста које је организовала СНС почео је у фебруару 2011. године.[40][41] Тражила је од Владе да распише ванредне изборе до децембра 2011. године.[42][43][44] Протести су првобитно одржавани у Београду, али су се у марту и априлу 2011. проширили и на друге градове у Србији.[45][46][47] Николић је средином априла ступио у штрајк глађу, након што је од председника Бориса Тадића захтевао да распише ванредне парламентарне изборе.[48] Током протеста у октобру 2011. године, високи функционери СНС заузели су зграду КЦН Коперникус.[49] СНС је у Народној скупштини упутила иницијативу за смањење броја народних посланика са 250 на 125 након прикупљања 280.000 потписа подршке промени.[50]

2012—2013.

 
Чланови СНС током предизборне кампање, 2012.

У новембру 2010. СНС је потписала споразум о сарадњи са НС и још две странке: Покретом социјалиста (ПС) и Покретом снага Србије (ПСС).[51] У фебруару 2011. оне су одржале састанак и заједно учествовале у протестима које је организовала СНС.[52][53] Протести су допринели јачању популарности СНС, док су истраживања јавног мњења показала да је добила подршку бирача тадашње владајуће ДС.[54][55] Због антивладиних протеста, председник Тадић је позвао на одржавање општих избора у пролеће 2012. године.[56][57] У јануару 2012. потврђено је да ће СНС учествовати на заједничкој посланичкој листи заједно са НС, ПС, ПСС и осам мањих странака и удружења.[58][59] Коалиција је касније названа „Покренимо Србију”.[60] Николић је изабран за председничког кандидата СНС, док се Табаковићева нашла прва на листи на парламентарним изборима.[61][62] Током кампање, СНС је критиковала ДС док је водила кампању на проевропској платформи, те обећала да ће „исправити грешке ДС”.[54] Руди Ђулијани, бивши градоначелник Њујорка, састао се са Николићем и Вучићем током кампање у Београду како би се консултовао са њима.[63][64] На парламентарним изборима, коалиција коју предводи СНС заузела је прво место са 25% гласова и освојила 73 мандата у Народној скупштини, док је сама СНС освојио 55 мандата.[65][66] Николић оптужио ДС за изборну крађу, те на конференцији за новинаре показао кесу са око три хиљаде листића који су наводно бачени у канту за смеће.[54] На председничким изборима, Николић се нашао у другом кругу против председника Тадића, ког је потом и победио.[67] СНС није добила највећи број гласова само на покрајинским изборима и изборима за одборнике Скупштине града Београда, те није могла да формира владе у Војводини и Београду.[68][69] Убрзо после председничких избора, Николић је поднео оставку на место председника СНС, након чега га је у септембру 2012. наследио Вучић,[70][71] док је Табаковићева изабрана за заменицу председника.[71]

Николић је после избора обавио консултације са парламентарним странкама.[72] После консултација, мандат за формирање Владе добио је Ивица Дачић, вођа Социјалистичке партије Србије (СПС).[54][73] Дачић је постигао договор са СНС и Уједињеним регионима Србије (УРС), а нова влада је 27. јула положила заклетву.[74][75][76] Вучић постао први потпредседник Владе.[77] Након тога, Вучић је ушао у сукоб са предузетником Мирославом Мишковићем, тврдивши да је Мишковић 2000-их наводно „добио противправну добит”.[78] У децембру 2012. Мишковић је ухапшен под сумњом за корупцију,[79][80] али је у јулу 2013. пуштен из притвора.[81] У октобру 2012. објављено је да СНС има преко 330.000 чланова.[82] Народна странка (НП), коју је предводила бивша градоначелница Новог Сада Маја Гојковић, у децембру 2012. утопила се у СНС.[83] До фебруара 2013. СНС је у анкетама добила преко 40% подршке, док је ДС, сада у опозицији, имала 13%.[84] Euractiv је известио да је СНС оптужена да је надгледала ванредне парламентарне изборе, иако је одбила да води клеветничку кампању.[85] У априлу 2013. већина чланова Главног одбора гласала је за Бриселски споразум о нормализацији између Србије и Републике Косово.[а][86] У јулу 2013. СНС и СПС су закључиле да и даље воде Владу без УРС,[87][88] те је она реконструисана почетком септембра 2013. године.[89] У августу 2013. Зоран Бабић је заменио Верољуба Арсића који је обављао функцију шефа посланичке групе СНС.[90] Месец дана касније, Драган Ђилас, градоначелник Београда, смењен је после изгласавања неповерења које су позвале СНС и ДСС, за коју су такође гласале СПС и Партија уједињених пензионера Србије (ПУПС).[91] Ги де Лони, дописник BBC-ја, Драгољуб Жарковић, суоснивач листа Време и новинар Коча Павловић, изјавили су да Вучић има највећи утицај и моћ у Влади због статуса председника највеће странке у коалиционој Влади.[92][93][94] Freedom House, непрофитна истраживачка организација, напоменула је да су напори на сузбијању корупције током 2013. године добили различите резултате.[95]

2014—2016.

 
Кула Београд, у оквиру пројекта Београд на води, изграђена је по доласку СНС на власт

СНС је 26. јануара 2014. одржала скупштину на којој је Вучић поново без противљења изабран за њеног председника.[96] На скупштини је предложио да се „испита воља народа”, те позвао на ванредне парламентарне изборе.[96][97] Председник Николић је распустио Народну скупштину 29. јануара и одредио да се парламентарни избори одрже 16. марта 2014. године.[98] У фебруару СНС је представила своју изборну листу под називом „Будућност у коју верујемо”.[99] Поред тога, најављено је да ће се на њеној листи, поред НС, ПС и ПСС, наступити и Социјалдемократска партија Србије (СДПС), Српски покрет обнове (СПО) и Демохришћанска странка Србије (ДХСС).[99][100] СНС је водила кампању на антикорупцијској платформи,[101] док је Александар Павковић, професор Универзитета Маквори, приметио да нема доказа да платформа смањује корупцију.[102] СНС је своју платформу засновала и на критикама својих противника, посебно ДС.[103] На парламентарним изборима, коалиција коју предводи СНС освојила је већину од 158 мандата у Народној скупштини.[104] Истовремено, у Београду су одржани избори за одборнике Скупштине града, на којима је коалиција предвођена СНС освојила 63 од 110 мандата.[105] Синиша Мали, независни политичар ког је кандидовала СНС, изабран је 24. априла 2014. године за градоначелника Београда.[106] Вучић је три дана касније изабран за председника Владе, након чега је положио заклетву.[107] Његоу прву владу чинили су углавном функционери СНС и СПС.[108][109] Агенција САД за међународни развој приметила је да СНС сада има „потпуну политичку доминацију” због статуса Вучића као председника Владе.[110] BBC News описао је победу као „догађај без преседана”.[111] У октобру 2014. на власт у Крагујевцу, четвртом граду по броју становника у Србији, доведен је Радомир Николић, син председника Николића, након што је после изгласавања неповерења успешно смењен са власти Верољуб Стевановић.[112][113] Почетком 2015. СНС је известила да има око 500.000 чланова.[114] Од доласка на власт у Србији није одржан ниједан већи протест до оних у априлу 2015. године.[115] Иницијатива Не давимо Београд (НДБ), која је предводила протесте, супротставила се пројекту Београд на води на чијем је челу Влада Републике Србије,[116] који је један од њених представника описао као „велику превару”.[117][118] Пројекат је раније био критикован, а Милан Нешић, новинар Радија Слободна Европа, описао га је као „предизборни трик”.[119] Протести су трајали до септембра 2015. године.[120] Након резова у јавном сектору, протести су одржани и у децембру 2015. године.[103][121] Freedom House је критиковао Владу коју предводи СНС наводећи да показује „оштру нетрпељивост према било каквој врсти критике било од стране опозиционих странака, независних медија, цивилног друштва, па чак и обичних грађана”.[122]

У јануару 2016. Вучић је најавио да ће парламентарни избори бити одржани у априлу 2016. године.[123] Der Standard, аустријски дневни лист, навео је да „[Вучић] сада има апсолутну већину, те жели да је осигура и у наредне четири године”.[124] Вучић је навео да је разлог за ванредне изборе „обезбеђивање новог мандата за подстицање приступања Европској унији”.[125] Крајем фебруара 2016. СНС је започела своју кампању.[126] Почетком марта, председник Николић је распустио Народну скупштину и заказао парламентарне изборе за 24. април 2016. године.[127][128] Овога пута СНС је узела учешће под називом „Србија побеђује”, док су се на њеној изборној листи нашли и појединци из ПУПС и Српске народне партије (СНП), међу којима су и појединци из странака које су учествовале са СНС на изборима 2014. године.[129][130] Саопштено је и да ће Бабића на месту шефа посланичке групе СНС заменити Александар Мартиновић.[131] СНС је током кампање изразила подршку приступању Европској унији и војној неутралности, уз очување сарадње са НАТО-ом, те обезбеђивање економских реформи и економије западног типа.[132] ОЕБС је истакла да су билборди и постери који промовишу СНС били доминантни током кампање.[109] На парламентарним изборима, коалиција коју предводи СНС освојила је већину од 131 мандата у Народној скупштини.[109][133] Истовремено, у Војводини су одржани и покрајински избори на којима је СНС освојила 63 од 120 мандата у Скупштини Аутономне Покрајине Војводине.[134] Флоријан Бибер, луксембуршки политиколог, приметио је да „убедљива победа није била изненађење”.[135] ДС, ДСС, Социјалдемократска партија (СДС), ЛДП, Лига социјалдемократа Војводине (ЛСВ), Двери и Доста је било (ДЈБ), који су били опозиција СНС, тврдили су да је СНС наводно извела изборну крађу.[136] Убрзо после избора, опозиционе странке организовале су протест у Београду.[137] Још један низ антивладиних протеста почела је у Београду у мају 2016. након рушења приватних објеката у Савамали, градском насељу у Београду где је била планирана градња Београда на води.[138] Иницијатива НДБ организовала је протесте који су потом трајали до октобра 2016. године.[139][140] У мају 2016. Вучић је поново изабран за председника СНС.[141] У јуну 2016. Игор Мировић је изабран за председника Покрајинске Владе АП Војводине.[142] Вучићу је председник Николић дао мандат за формирање Владе, што је са СПС и урадио у августу 2016. године.[143][144] Ана Брнабић, аутована лезбијка и независна политичарка, постављена је за министарку у другој влади Вучића.[144][145] У децембру 2016. Вучић је потврдио да се неће кандидовати на председничким изборима 2017. године, иако је навео и да ће главни орган СНС одлучивати о свом председничком кандидату.[146] Freedom House је приметио да се „демократија у Србији додатно погоршала” 2016. године.[147]

2017—2019.

 
После избора Вучића за председника, у Београду и на другим местима широм Србије избили су протести

У јануару 2017. председник Николић је изјавио да би желео да се поново кандидује за председника,[148] иако су министри попут Зоране Михајловић и Александра Вулина наговарали Вучића да се кандидује уместо њега.[149][150] Месец дана касније, СНС је најавио Вучића за свог председничког кандидата.[151] Вучић је добио подршку коалиционих партнера СНС, СПС, Савеза војвођанских Мађара (СВМ) и Јединствене Србије (ЈС).[152] Током периода кампање, објављено је да су главни дневни листови, као што су Ало!, Блиц, Вечерње новости, Политика, Дневник, Курир и Српски телеграф, штампали предизборне плакате СНС на насловним странама, те је Глас Америке је то објавио као „покрет без преседана”.[153] Вучић је водио кампању за подизање животног стандарда, продају или гашење државних предузећа и смањење штедње.[154] Роберт Кример, амерички политички консултант, критиковао га је и навео да би „Вучић био у позицији да бира председника Владе по свом избору, [и] да контролише правосуђе и изборни апарат — елиминишући све провере и равнотеже у Влади Републике Србије”.[155] На председничким изборима, Вучић је у првом другом кругу освојио 55% гласова.[156] Убрзо након објављивања резултата, избили су масовни протести у Београду, Новом Саду, Нишу и другим местима широм Србије.[157][158][159] Протести су трајали до Вучићеве инаугурације, која је уследила 31. маја 2017. године.[160] У јуну 2017. Вучић је предложио Брнабићеву за председницу Владе.[161] Заклетву је положила 29. јуна 2017. године.[162] Радио Слободна Европа напомиње да је, иако је председништво церемонијална улога, Вучић задржао фактичку власт над СНС,[163] док Београдски центар за људска права напомиње да се политички систем дефакто претворио у председнички, слично епохи Слободана Милошевића.[164] Зоран Пановић, новинар листа Данас, известио је да је до октобра 2017. СНС имала близу 600.000 чланова.[165]

У јануару 2018. СНС је најавила учешће на изборима за одборнике Скупштине града Београда 2018. под називом „Зато што волимо Београд”.[166] Зоран Радојичић, дечји хирург, изабран је за првог на листи.[167] У фебруару 2018. на конференцији у Дому омладине Београда представљени су њени кандидати и изборни програм.[168] На изборима за одборнике Скупштине града СНС је освојила 64 мандата.[169] Невладина организација Црта напомиње да су опозиционе политичаре током кампање највише критиковала СНС.[170] Радојичић је заменио Малог, те је за градоначелника је постављен у јуну 2018. године.[171] У јулу 2018. политиколог Бобан Стојановић је известио да СНС има око 700.000 чланова.[172] Низ антивладиних протеста почео је у децембру 2018. након напада на Борка Стефановића, опозиционог политичара.[173] Демонстранти су критиковали Вучића и СНС, тражили престанак политичког насиља и гушење слободе медија и изражавања.[174][175] Протести, којима је присуствовало више десетина хиљада, настављени су и 2019. године.[174][176] У јануару 2019. СНС је организовала скуп подршке посети Владимира Путина Београду.[177][178] Месец дана касније, СНС је, супротно антивладиним протестима, покренула кампању под називом „Будућност Србије”.[179][180] Новинар Слободан Георгиев приметио је да је кампања ефективно угушила протесте.[181] У октобру 2019. председница Владе Ана Брнабић је приступила СНС.[182]

2020—данас

 
Брнабић, независна политичарка која је касније прешла у СНС, председница је Владе од 2017, док је поново изабрана 2020. и 2022.

У јануару 2020. Вучић је најавио да ће изборни цензус бити спуштен на три одсто.[183] Критичари су то видели као начин на који би СНС дозволила „контролисану опозицију” да уђе у Народну скупштину.[183] У фебруару 2020. СНС је најавила да ће на парламентарним изборима 2020. учествовати под називом „За нашу децу”, наводећи да ће више од 50 одсто њене изборне листе чинити млади људи.[184] Листа коју предводи СНС прослеђена је Републичкој изборној комисији (РИК) 5. марта,[185] иако је Влада одложила изборе за 16. март због почетка пандемије ковида 19 у Србији.[186] Првобитно је требало да се одрже 26. априла, али су одложени за 21. јун 2020. године.[187] Истог месеца, антивладини протести који су почели у децембру 2018. године, формално су окончани у марту 2020. због пандемије ковида 19.[188] СзС, највећи опозициони савез, најавио је да ће бојкотовати изборе, тврдећи да „неће бити слободни и поштени”.[189][190] У мају 2020. Freedom House је саопштио да у Србији влада хибридни режим, позивајући се на наводно „повећање заузимања државе, злоупотребу моћи и застрашивачке тактике” Вучића.[191] На парламентарним изборима, коалиција коју предводи СНС освојила је апсолутну већину од 188 мандата,[192] док су уз СНС изборни цензус прешле само коалиција СПС—ЈС и СПАС.[193] Вучић је то описао као „историјски тренутак”.[194] Новинар Миленко Васовић изборну кампању СНС видео је као промоцију Вучића а не саме странке.[195] Истовремено, у Војводини су одржани и покрајински избори на којима је СНС такође освојила апсолутну већину од 76 мандата.[196] ЦеСИД је закључио да су изборе одликовали „минимални демократски стандардим”,[197] док је ОЕБС окарактерисала да су избори дочекани са политичком поларизацијом.[198] Бибер је то описао као пирову победу СНС и напоменуо да доношење нових закона неће укључивати опозиционе странке.[199] Ипак, новинар Патрик Кингсли је изјавио да би избори могли да омогуће „већи замах у мировним преговорима са Републиком Косово”.[200] Након што је освојила апсолутну већину у Народној скупштини, Влада Републике Србије поднела је уставни амандман по питању правосуђа.[201] У Београду је почетком јула 2020. почео низ протеста и нереда против Вучића након најављеног пооштравање мера због ширења ковида 19.[202] Пријављено је да су демонстранти на протестима заузели миран приступ, иако је група демонстраната крајње деснице такође упала у зграду Народне скупштине, те је полиција убрзо након тога очистила зграду, иако су сукоби настављени напољу.[203][204][205] Влада је одговорила насилним приступом протестима.[204][206] Протести су трајали до прве конститутивне седнице изборног законодавства после 2020, која је одржана 3. августа 2020. године.[207][208] Посланичка група СНС је после прве конститутивне седнице променила назив у „Александар Вучић — За нашу децу”.[209] У септембру 2020. објављено је да СНС има око 750.000 чланова.[210] Председница Владе Брнабић поново је изабрана у октобру 2020. године, а њен нови кабинет углавном су чинили чланови СНС, СПС и СПАС.[211] Народна скупштина усвојила је предлог уставних промена у децембру 2020. године.[212]

Почетком маја 2021. Вучић је саопштио да је поднео предлог за припајање СПАС у СНС.[213] Александар Шапић, вођа СПАС, изјавио је да је подржао предлог.[214] Спајање је завршено 26. маја, након чега је Шапић именован за потпредседника СНС, док су посланици СПАС ушли у СНС у јуну 2021. године.[215][216][217] Дијалози за побољшање изборних услова између владајућих и опозиционих странака, у којима је учествовала СНС, почели су у мају 2021. и трајали су до краја октобра 2021. године.[218][219] У јуну 2021. лист Данас је објавио да СНС има преко 800.000 чланова.[220] Низ еколошких протеста почео је у септембру 2021. због забринутости око пројекта Јадар, пројекта рударења литијума који води Rio Tinto, англо-аустралијска рударска корпорација.[221] Влада Републике Србије подржала је пројекат Јадар,[222] а протесте су критиковали и званичници СНС.[223][224] Протести су трајали до 15. фебруара 2022. године.[225] Влада Републике Србије усвојила је измене Закона о референдуму и народној иницијативи 10. новембра 2021. године.[226] Измене су наишле на критике због укидања излазности од 50% колико је било потребно за пролазак референдума.[227][228] Вучић је крајем новембра 2021. поново изабран за председника СНС.[229] У јануару 2022. одржан је уставни референдум.[230] За предложене измене гласала је већина од 60% бирача,[230] опцију коју је подржала СНС.[231] Припремајући се за опште изборе 2022. године, СНС и СПС најавиле су да се неће учествовати на јединственој изборној листи, те да ће СПС подржати председничког кандидата СНС.[232] Поред тога, СНС је Шапића прогласила за свог кандидата за градоначелника на изборима за одборнике Скупштине града Београда.[233] Народна скупштина је распуштена у фебруару 2022. ради расписивања ванредних парламентарних избора, док су следећег месеца су расписани и председнички избори.[234][235] На изборима 2022. СНС је учествовала под називом „Заједно можемо све”,[236] док је Вучић најављен као председнички кандидат СНС у марту 2022. године.[237] Транспарентност Србија је навела да је СНС имала „значајну доминацију у медијима” током периода кампање, док Црта наводи да је период кампање протекао у горим условима него 2020. године.[238][239] На председничким изборима, Вучић је поново изабран након што је освојио 60% гласова, док је на парламентарним коалиција предвођена СНС освојила 120 мандата.[240][241] На изборима за одборнике Скупштине града Београда, коалиција коју предводи СНС освојила је 48 мандата.[242] Шапић је за градоначелника Београда изабран у јуну 2022.[243] Миленко Јованов именован је за шефа посланичке групе СНС у августу 2022. године, заменивши Мартиновића, који је био њен шеф од 2016. године.[244] Касније тог месеца, председница Владе Брнабић добила је још један мандат за формирање Владе.[245] Састав њеног трећег кабинета објављен је 23. октобра, док би кабинет требало да положи заклетву 26. октобра.[246][247]

Идеологија

Српска напредна странка никада није имала јасну слику о својој идеологији,[248] па је због тога нашироко описивана као свеобухватна странка.[249][250][251][252][253] Међутим, Српска напредна странка је у почетку почела као репрезентација умереног крила Српске радикалне странке (СРС) која је критиковала Шешељеве радикалне иредентистичке и националистичке ставове и тадашњу владајућу Демократску странку, коју су оптуживали за корупцију.[254][255][256][257] Од доласка на власт користе популистичку реторику.[258]

Ипак, Српска напредна странка је такође описана као конзервативна,[259] национално-конзервативна[260][261] и десно-популистичка.[262][263] Вучићеву владавину, укључујући и његово вођство Српске напредне странке, неки академици су описали као прагматичну и опортунистичку.[264][265][266][267][268]

Економске позиције Српске напредне странке су оријентисане ка неолиберализму.[269][270][271][272] Они су свој неолиберални став усвојили пред изборе 2012. године,[273] а по доласку на власт су га спровели у дело.[274][275]

Спољна политика

Странке у Србији

СНС је оптужена да има сателитске странке, укључујући чланице владајуће коалиције предвођене СНС, бројне странке мањина, странке крајње деснице као што су Српска радикална странка,[276][277] Српска десница,[278] Српска странка Заветници,[279] Покрет Левијатан[280] и друге странке попут Либерално-демократске партије,[281] ПОКС,[282] Демократске странке Србије,[283] Србије 21, Грађанског демократског форума, Странке модерне Србије и Лиге социјалдемократа Војводине.[284]

Европска унија

Српска напредна странка подржава приступање Србије Европској унији[285] и одржава сарадњу са владајућим странкама земаља које су део Европске уније, као што су Хришћанско-демократска унија Немачке у Немачкој,[286][287] Фидес у Мађарској[288] и Слободарска партија Аустрије и Аустрији.[289] Представници СНС у Парламентарној скупштини Савета Европе су се 24. априла 2013. године придружили Европској народној странци као придружени члан.[290]

САД

Српска напредна странка је у свом програму навела да се залаже за одржавање блиских односа са Сједињеним Америчким Државама. Њене вође су се 2012. године састали са Рудијем Џулијанијем у Београду како би разговарали о страним консултацијама.[291][292][293] Задржали су добре односе са америчким председницима откако су дошли на власт.[294][295]

Кина

Српска напредна странка задржава чврсте односе са владајућом Комунистичком партијом Кине, укључујући њеног вођу Сија Ђинпинга.[296][297][298][299] Од 2012. године, када је СНС преузела власт, међусобно су потписали више страначких уговора. СНС се такође више пута обраћала Сију Ђинпингу и другим високим страначким лидерима као „браћи” и „спасиоцима” Србије.[300]

Русија

Српска напредна странка од оснивања одржава блиске односе са Русијом и њеним председником Владимиром Путином, укључујући владајућу странку Јединствена Русија.[301][302] Потписали су споразуме о страначкој сарадњи 2011, 2016. и 2019. године ради унапређења односа Србије и Русије и стратешког партнерства у интересу оба народа.[303][304][305]

Суседне државе

Виктор Орбан и Фидес имају топао однос са Александром Вучићем и његовом Српском напредном странком, док је министар спољних послова Мађарске водио кампању за Вучића на председничким изборима у Србији 2017.[306] Предузећа блиска Орбановој влади добиле су јавне уговоре са Владом Србије.[307] Влада Србије је такође оптужена да има сличан приступ мађарске владе према медијима.[308] Савез војвођанских Мађара има везе са Фидесом[309] и члан је ЕНС као и СНС, а подржава владу коју предводи СНС од 2014. године.[310]

Неки су описали да Српска напредна странка одржава блиску сарадњу са Милом Ђукановићем и Демократском партијом социјалиста Црне Горе,[311][312] док су Вучић и други званичници ову тврдњу демантовали.[313]

Слично као и Фидес у Мађарској, СНС одржава чврсте везе са странкама српске дијаспоре у суседним земљама. Нова српска демократија, Покрет за промјене и Демократска народна партија Црне Горе, које су били дио коалиције За будућност Црне Горе, на парламентарним изборима у Црној Гори 2020. године означени су као „Вучићева листа”, а највећи број бирача нове коалиције био је присутан на неколико скупова у Београду током 2019. и 2020. које је организовао Вучић, окупљајући „лидере српских заједница” у суседним земљама Србије.[314][315][316]

Српска листа на Косову и Метохији држи блиске везе са Владом Републике Србије и председником Александром Вучићем,[317][318] а Српска напредна странка у Македонији учествовала је заједно са ВМРО-ДПМНЕ на парламентарним изборима у Северној Македонији 2020. Под вођством ВМРО-ДПМНЕ и Николе Груевског, спољна политика Северне Македоније се окренула проруској, просрпској и антизападној.[319][320][321][322]

Организација

 
Александар Вучић, актуелни председник странке
Чланство Српске напредне странке током времена

Органи Српске напредне странке су скупштина, главни одбор, председник, заменик председника, потпредседници главног одбора, председништво, извршни одбор, статутарна комисија, надзорни одбор и изборни штаб.[323]

Скупштина је највиши орган и чини је најмање 3.200 делегата, а највише 4.000 делегата. Делегати могу бити по функцији и бирани делегати, док су делегати по функцији председник, заменик председника, чланови председништва, чланови управног одбора, председници већа и чланови надзорног одбора, статутарне комисије и извршног одбора.[323]

Главни одбор је највиши орган одлучивања између две седнице Скупштине. Главни одбор чине чланови по функцијама и 300 изабраних чланова. Чланови по функцији су председник, заменик председника, потпредседници главног одбора, чланови председништва, чланови извршног одбора, председници већа, председник статутарне комисије, председник надзорног одбора, председник службе за информисање, међународни секретар, председници и повереници градских и општинских одбора, народни посланици и градоначелници.[323][324]

Председник представља и руководи странком. Заменик председника замењује председника у случају његове спречености или одсутности.[323] У обављању функција главног одбора председнику помажу потпредседници главног одбора.[323]

Председништво је оперативно-политичко тело које се редовно састаје, анализира актуелну политичку ситуацију, заузима опште политичке ставове и обавља друге послове неопходне за континуирано функционисање.[323] Председништво је састављено од 50 чланова.[323] Чланови Председништва могу бити чланови по службеној дужности и изабрани чланови. Чланови по функцији су председник, заменик председника, потпредседници Главног одбора и председник Извршног одбора.[323][325] Српска напредна странка има и посебне организационе форме као што су Унија жена, Унија младих и Унија пензионера.[323] Српска напредна странка је до 2021. године највећа политичка странка у Европи по чланству (без Јединствене Русије).[326][327]

Јавне личности у редовима СНС

У току предизборних кампања, СНС је неколико пута објавила спискове подршке истакнутих појединаца из јавног живота, који су подржали њену изборну листу, били кандидати на изборима или подржали кандидатуру Александра Вучића за председника Републике.

Међу познатим личностима у редовима СНС и онима који су јавно пружили подршку, издвајају се:

Резултати на изборима

Парламентарни избори

Година Вођа Гласови % од важећих Мандати Промена Коалиција Статус
2008. Томислав Николић одвојила се од Српске радикалне странке
21 / 250
  21 опозиција
2012. 940.659 24,05%
58 / 250
  37 ПС влада
2014. Александар Вучић 1.736.920 48,35%
128 / 250
  70 БКВ влада
2016. 1.823.147 48,25%
93 / 250
  35 СП влада
2020. 1.953.998 60,65%
157 / 250
  64 ЗНД влада
2022. 1.635.101 44,27%
95 / 250
  62 ЗМС Н/Д

Покрајински избори

Година Вођа Гласови % од важећих Мандати Промена Коалиција Статус
2012. Игор Мировић 185.309 18,33%
22 / 120
  22 ПС опозиција
2016. 428.452 44,48%
63 / 120
  41 СП влада
2020. 498.495 61,58%
76 / 120
  13 ЗНД влада

Председнички избори

Година Кандидат 1. круг — гласови % од важећих 2. круг — гласови % од важећих
2012. Томислав Николић 2. 979.216 25,05% 1. 1.552.063 49,54%
2017. Александар Вучић 1. 2.012.788 55,06% Н/Д
2022. 1. 2.224.914 60,01% Н/Д

Године у влади (2012—)

Функције

Главне функције чланова Српске напредне странке:

# Назив канцеларије Функционер(и) Временски распон
1
Председник Републике Србије Александар Вучић 2017—данас
2
Томислав Николић 2012—2017.[б]
3
Председник Владе Републике Србије Ана Брнабић 2017—данас[в]
4
Александар Вучић 2014—2017.
5
Председник Народне скупштине Републике Србије Маја Гојковић 2014—2020.
6
Небојша Стефановић 2012—2014.
7
Председник Покрајинске владе Војводине Игор Мировић 2016—данас
8
Градоначелник Београда Александар Шапић 2022—данас
9
Зоран Радојичић 2018—2022.[г]
10
Синиша Мали 2014—2018.[д]
11
Гувернер Народне Банке Србије Јоргованка Табаковић 2012—данас

Види још

Напомене

  1. ^ Република Косово (алб. Republika e Kosovës) једнострано је проглашена држава на територији Републике Србије, противно Уставу Србије. Према Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом УНМИК-а. Влада са седиштем у Приштини, у сарадњи са КФОР-ом и ЕУЛЕКС-ом, има дефакто власт над већином територије, док је север Косова и Метохије, највећа територија већински насељена Србима, под делимичном влашћу Србије, што је регулисано Бриселским споразумом од 2013. године.
  2. ^ Николић је напустио Српску напредну странку након што је 2012. године изабран за председника Србије и наставио да се сврстава са њима.
  3. ^ Брнабићеву је Вучић именовао за нову председницу владе и радила је као независна, али склона СНС до 2019. године, када је приступила странци.
  4. ^ Радојичић је независни политичар, али га је на изборима 2018. предложила СНС и од тада је наставио да се сврстава са њима.
  5. ^ Мали је био водећи члан Привременог већа које је владало Београдом од новембра 2013. до априла 2014. године.

Референце

  1. ^ Pavlović, Dušan (2009-07-02). „DS i SNS – borba za srednjeg glasača”. Politika (на језику: српски). Приступљено 2022-04-11. 
  2. ^ а б „Serb opposition leader resigns”. BBC News (на језику: енглески). 2008-09-07. Приступљено 2022-04-11. 
  3. ^ а б „Nikolić oformio poslanički klub”. B92 (на језику: српски). 2008-09-08. Приступљено 2022-04-11. 
  4. ^ Maksimović, Marina (2008-09-09). „Toma podelio stranku”. Deutsche Welle (на језику: српски). Приступљено 2022-04-11. 
  5. ^ „Tomislav Nikolić: Ono što je bila SRS više ne postoji”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2008-09-08. Приступљено 2022-04-11. 
  6. ^ а б „Nikolić osniva novu stranku”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2008-09-11. Приступљено 2022-04-11. 
  7. ^ „Nikolić i Vučić osnivaju stranku?”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2008-09-14. Приступљено 2022-04-11. 
  8. ^ „Nikolić nije više u SRS-u”. B92 (на језику: српски). 2008-09-12. Приступљено 2022-04-11. 
  9. ^ а б „Zbogom SRS”. Deutsche Welle (на језику: српски). 2008-09-13. Приступљено 2022-04-11. 
  10. ^ „Nikolić party to be called "Serb Progressive". B92 (на језику: српски). 2008-09-14. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2008. Приступљено 2022-04-11. 
  11. ^ „Nikolić osniva naprednu stranku”. Mondo (на језику: српски). 2008-09-24. Приступљено 2022-04-11. 
  12. ^ „Nikolić: Službeno osnovana Srpska napredna stranka”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2008-10-10. Приступљено 2022-04-11. 
  13. ^ „Nikolić party holds founding congress”. B92 (на језику: енглески). 2008-10-22. Приступљено 2022-04-11. 
  14. ^ Političke stranke i zakonodavna aktivnost Narodne skupštine Republike Srbije: studije u okviru projekta: jačanje odgovornosti Narodne skupštine Republike Srbije. Zoran Stojiljković, Jelena Lončar, Dušan Spasojević. Beograd: Fakultet političkih nauka, Centar za demokratiju. 2012. стр. 36. ISBN 978-86-84031-53-4. OCLC 808939935. 
  15. ^ „Nikolić: Poslanički klub "Napred Srbijo" ima 20 članova”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 2022-09-26. Приступљено 2022-04-11. 
  16. ^ „Nikolićeva stranka: Do 21. oktobra sve spremno”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 2008-09-21. Приступљено 2022-04-11. 
  17. ^ „Vučić: Parlamentarni izbori do oktobra 2009 godine”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 2009-11-11. Приступљено 2022-05-24. 
  18. ^ „Jovanović i Vučić za izbore 2009.”. Blic (на језику: српски). 2008-12-17. Приступљено 2022-05-24. 
  19. ^ „SNS će biti opozicija”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2008-11-25. Приступљено 2022-05-24. 
  20. ^ „SNS: Inicijativa za promenu Ustava neozbiljna”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 2009-05-10. Приступљено 2022-05-24. 
  21. ^ „Konačni rezultati u Zemunu”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2009-06-11. Приступљено 2022-05-24. 
  22. ^ Džihić, Vedran; Kramer, Helmut (2009). Kosovo After Independence: Is the EU's EULEX Mission Delivering on its Promises? (PDF). Berlin: Friedrich Ebert Foundation. стр. 5. ISBN 978-3-86872-152-2. 
  23. ^ „SNS glasa protiv "medijskog zakona". Istinomer (на језику: српски). 2009-10-29. Приступљено 2022-05-24. 
  24. ^ „SNS: Nema vremena za čekanje”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2009-10-04. Приступљено 2022-05-24. 
  25. ^ Didanović, Vera (2009-12-10). „Naprednjaci napred, demokrate stoj”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-05-24. 
  26. ^ „SNS pobedila na Voždovcu - četiri liste prešle cenzus”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 2009-12-07. Приступљено 2022-05-24. 
  27. ^ „Voždovac: SNS pobedio, G17+ ispod cenzusa!”. Deutsche Welle (на језику: српски). 2009-12-07. Приступљено 2022-05-24. 
  28. ^ „Naprednjaci formiraju vlast na Voždovcu”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2009-12-15. Приступљено 2022-05-24. 
  29. ^ Borba protiv korupcije: između norme i prakse (PDF) (на језику: српски). CeSID. 2016. стр. 8. 
  30. ^ „SNS: Više od pola miliona potpisa”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2010-12-15. Приступљено 2022-09-01. 
  31. ^ „SNS: Sve više razloga za izbore”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2010-03-28. Приступљено 2022-09-01. 
  32. ^ „SNS: Vlada stvara novu krizu”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2010-03-14. Приступљено 2022-09-01. 
  33. ^ „Beogradski SNS najavljuje demonstracije”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 2010-03-25. Приступљено 2022-09-01. 
  34. ^ Cvetković, Ljudmila; Martinović, Iva (2010-03-30). „Skupština Srbije usvojila Deklaraciju o Srebrenici”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-01. 
  35. ^ „Usvojena Deklaracija o Srebrenici”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2010-03-30. Приступљено 2022-09-01. 
  36. ^ „Naprednjaci najavili miting za 4. februar u Beogradu”. Danas (на језику: српски). 2010-12-24. Приступљено 2022-09-01. 
  37. ^ „SNS najavila miting za 4. februar”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 2010-12-24. Приступљено 2022-09-01. 
  38. ^ „SNS za miting, Vlada za dijalog”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2010-12-24. Приступљено 2022-09-01. 
  39. ^ „SNS predao potpise za izmenu Ustava”. B92 (на језику: српски). 2011-01-13. Приступљено 2022-09-01. 
  40. ^ Vasović, Aleksandar (2011-02-05). „Serbia holds biggest opposition protest in years”. Reuters. Приступљено 2022-09-01. 
  41. ^ „Serbian opposition rally calls for early elections”. Deutsche Welle. 2011-02-02. Приступљено 2022-09-01. 
  42. ^ „SNS i NS: Protesti do ispunjenja”. B92 (на језику: српски). 2011-02-01. Приступљено 2022-09-01. 
  43. ^ „SNS: Izbori ili protesti”. B92 (на језику: српски). 2011-02-05. Приступљено 2022-09-01. 
  44. ^ „Novi rok SNS-a”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2011-04-10. Приступљено 2022-09-01. 
  45. ^ „Protest ispred Predsedništva Srbije”. B92 (на језику: српски). 2011-04-19. Приступљено 2022-09-01. 
  46. ^ „SNS: Tadićev režim u histeriji”. B92 (на језику: српски). 2011-04-07. Приступљено 2022-09-01. 
  47. ^ „Miting SNS u Nišu”. Južne vesti (на језику: српски). 2011-10-28. Приступљено 2022-09-01. 
  48. ^ „Nikolić stabilan, izbori cilj”. Nezavisne novine (на језику: српски). 2011-04-17. Приступљено 2022-09-01. 
  49. ^ „SNS zakupio TV stanicu do izbora”. B92 (на језику: српски). 2011-10-21. Приступљено 2022-09-01. 
  50. ^ Biserko, Sonja (2011). Opstrukcija Evropskog puta (на језику: српски). Belgrade: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. ISBN 978-86-7208-185-5. 
  51. ^ „Opozicija se okuplja oko Srpske napredne stranke”. Boom93 (на језику: српски). 2010-11-16. Приступљено 2022-09-02. 
  52. ^ „Miting opozicije u Beogradu”. Radio Television of Republika Srpska (на језику: српски). 2011-02-05. Приступљено 2022-09-02. 
  53. ^ Mrdić, Uglješa (2011-04-15). „Tomislav Nikolić: Posle izbora moguća je samo proevropska vlada”. Pečat (на језику: српски). Приступљено 2022-09-02. 
  54. ^ а б в г Kojić, Nikola (2020-06-05). „Izbori 2012: Poraz Tadića i DS, Dačićev preokret i dolazak SNS na vlast”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-02. 
  55. ^ Milovanović, Bojana (2011-08-08). „Parties jockey for support well ahead of Serbia's elections”. Southeast European Times. Архивирано из оригинала на датум 2011-10-17. Приступљено 2022-09-02. 
  56. ^ „Report: Elections to be held in spring 2012”. B92 (на језику: енглески). 2011-06-29. Приступљено 2022-09-02. 
  57. ^ „Raspisani parlamentarni izbori”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2012-03-13. Приступљено 2022-09-02. 
  58. ^ „NS: Nikolić nosilac liste SNS-NS-PSS-PS”. Mondo (на језику: српски). 2012-01-22. Приступљено 2022-09-02. 
  59. ^ „Ko su kandidati za poslanike”. Vreme (на језику: српски). 2012-03-22. Приступљено 2022-09-02. 
  60. ^ „Proglašena izborna lista SNS”. B92 (на језику: српски). 2012-03-20. Приступљено 2022-09-02. 
  61. ^ „Tomislav Nikolić kandidat SNS za predsednika”. Blic (на језику: српски). 2012-04-05. Приступљено 2022-09-02. 
  62. ^ „Jorgovanka Tabaković kandidatkinja SNS za premijerku Srbije”. Blic (на језику: српски). 2012-04-26. Приступљено 2022-09-02. 
  63. ^ Stilin, Bojan (2012-04-20). „Rudy Giuliani došao u Srbiju podržati Tomu Nikolića”. tportal (на језику: хрватски). Приступљено 2022-09-02. 
  64. ^ Kirchick, James (2012-05-24). „Rudy Giuliani Hits a New Low: Consulting for Serbian Nationalists”. Tablet. Приступљено 2022-09-02. 
  65. ^ „SNS najjači u Skupštini, Nikolić i Tadić u drugom krugu, Đilas vodi u Beogradu”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2012-05-06. Приступљено 2022-09-02. 
  66. ^ „RIK: Rezultati parlamentarnih izbora na osnovu 97,51 odsto biračkih mesta”. eizbori (на језику: српски). 2012-05-07. Архивирано из оригинала на датум 2012-10-10. Приступљено 2022-09-02. 
  67. ^ „Konačni rezultati predsedničkih izbora”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2022-09-02. Приступљено 2022-09-02. 
  68. ^ „Konačni rezultati pokrajinskih izbora”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2022-09-02. Приступљено 2022-09-02. 
  69. ^ „Konačni rezultati za Beograd”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2022-09-02. Приступљено 2022-09-02. 
  70. ^ „Nikolić podneo ostavku i zaplakao”. B92 (на језику: српски). 2012-05-24. Приступљено 2022-09-02. 
  71. ^ а б „Progressives elect new leader, deputy leader”. B92. 2012-09-29. Архивирано из оригинала на датум 2014-02-04. Приступљено 2012-09-29. 
  72. ^ „Nikolić počeo konsultacije o vladi sa SPS-PUPS-JS”. Nezavisne novine (на језику: српски). 2012-06-11. Приступљено 2022-09-02. 
  73. ^ „Sve izvesnija koalicija SNS -SPS”. B92 (на језику: српски). 2012-06-26. Приступљено 2022-09-02. 
  74. ^ „Nova vlada položila zakletvu”. B92 (на језику: српски). 2012-07-27. Приступљено 2022-09-02. 
  75. ^ Petrović, Vesna; Joksimović, Vladan (2013). Ljudska prava u Srbiji: pravo, praksa i međunarodni standardi ljudskih prava (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Beogradski centar za ljudska prava. стр. 244. ISBN 978-86-7202-141-7. 
  76. ^ „Srbija ima novu vladu”. Deutsche Welle (на језику: српски). 2012-07-27. Приступљено 2022-09-02. 
  77. ^ „Sastav Dačićevog kabineta”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2012-07-27. Приступљено 2022-09-02. 
  78. ^ Gligorijević, Jovana (2012-10-31). „Udario junak na junaka”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-09-02. 
  79. ^ Barlovac, Bojana (2012-12-12). „Serbian Police Arrest Miroslav Miskovic”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-02. 
  80. ^ Vasović, Aleksandar (2012-12-12). „Police arrest Serbia's richest man in anti-graft probe”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-02. 
  81. ^ „Serbia Tycoon Miskovic Pays 12 Million Euro Bail”. Balkan Insight (на језику: енглески). 2013-07-22. Приступљено 2022-09-02. 
  82. ^ Cvejić, Bojan (2013-01-21). „SNS najmasovnija, DS napustilo 3.000 članova”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-09-02. 
  83. ^ „Maja Gojković: Narodna partija kolektivno prešla u SNS”. Blic (на језику: српски). 2012-12-03. Приступљено 2013-08-06. 
  84. ^ „SNS na istorijskom maksimumu - 41%”. B92 (на језику: српски). 2013-02-27. Приступљено 2022-09-03. 
  85. ^ „Serbia says it thwarted mafia plot to bring down government jet”. Euractiv (на језику: енглески). 2013-02-15. Приступљено 2022-09-03. 
  86. ^ „Postignut dogovor Beograda i Prištine”. Vreme (на језику: српски). 2013-04-18. Приступљено 2022-09-03. 
  87. ^ „Rekonstrukcija vlade Vučiću se obila o glavu?”. Deutsche Welle (на језику: српски). 2013-07-31. Приступљено 2022-09-03. 
  88. ^ Vasović, Aleksandar (2013-08-14). „McKinsey consultant Krstic to be Serbian finance minister”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-03. 
  89. ^ „Jedanaest novih ministara”. Politika (на језику: српски). 2013-08-29. Приступљено 2022-09-03. 
  90. ^ „Zoran Babić šef poslaničke grupe SNS”. Kurir (на језику: српски). 2013-08-27. Приступљено 2022-09-22. 
  91. ^ „Belgrade Mayor Dragan Đilas dismissed”. European Forum (на језику: енглески). 2013-09-24. Приступљено 2022-09-03. 
  92. ^ De Launey, Guy (2014-01-24). „Serbia transforming from pariah to EU partner”. BBC News. Приступљено 2022-09-03. 
  93. ^ Žarković, Dragoljub (2013-11-13). „Tužni tok ministarkine karijere – Ko je sklonio Zoranu Mihajlović da se Aleksej Miler ne bi iznervirao?”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-09-03. 
  94. ^ Pavlović, Koča (2014-03-23). „Living the Serbian dream: a look at Aleksandar Vučić's election victory”. openDemocracy (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-19. 
  95. ^ Savić, Miša (2014). „Serbia” (PDF). Freedom House. Приступљено 2022-09-20. 
  96. ^ а б Gligorijević, Jovana (2014-01-29). „Tamo gde je sve po mom”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-09-19. 
  97. ^ „Neću da budem premijer bez izbora”. B92 (на језику: српски). 2014-01-26. Приступљено 2022-09-19. 
  98. ^ „Nek su nam srećni novi izbori”. B92.net (на језику: српски). 2014-01-29. Приступљено 2022-09-19. 
  99. ^ а б „SNS predstavila izbornu listu”. Nezavisne novine (на језику: српски). 2014-02-04. Приступљено 2022-09-19. 
  100. ^ Vasiljević, P. (2014-02-03). „Vučić: Bićemo uvek uz narod”. Novosti (на језику: српски). Приступљено 2022-09-19. 
  101. ^ „Programi ili parole”. Deutsche Welle (на језику: српски). 2014-03-01. Приступљено 2022-09-19. 
  102. ^ Pavković, Aleksandar (2014-04-02). „Serbian election: after a landslide victory, is EU accession next?”. The Conversation (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-19. 
  103. ^ а б Savić, Miša (2015). „Serbia”. Freedom House (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-21. 
  104. ^ Kojić, Nikola (2020-06-11). „Izbori 2014: Najniža izlaznost u istoriji, ubedljiva pobeda SNS, Vučić premijer”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-19. 
  105. ^ „Konačni rezultati izbora za Beograd”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2014-03-17. Приступљено 2022-09-19. 
  106. ^ „Siniša Mali gradonačelnik Beograda”. Nezavisne novine (на језику: српски). 2014-04-24. Приступљено 2022-09-19. 
  107. ^ „Serbia swears in new prime minister”. Deutsche Welle (на језику: енглески). 2014-04-27. Приступљено 2022-09-19. 
  108. ^ „Srbija ima novu vladu”. Deutsche Welle (на језику: српски). 2014-04-28. Приступљено 2022-09-19. 
  109. ^ а б в Prevremeni parlamentarni izbori 24. april 2016. (PDF) (на језику: српски). Warsaw: Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava. 2016. 
  110. ^ „The 2014 CSO Sustainability Index for Central and Eastern Europe and Eurasia” (PDF). United States Agency for International Development. 2014. стр. 195. Приступљено 2022-09-02. 
  111. ^ „Serbia election: Pro-EU Prime Minister Vucic claims victory”. BBC News (на језику: енглески). 2016-04-24. Приступљено 2022-09-22. 
  112. ^ „Naprednjaci srušili Stevanovića: Nikolić na čelu Kragujevca”. N1 (на језику: српски). 2014-10-28. Приступљено 2022-09-20. 
  113. ^ Gligorijević, Jovana (2014-11-05). „Prvi sin u svom gradu”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-09-20. 
  114. ^ Femić, Ratko (2015-01-31). „Srbija, država partijskih knjižica”. Al Jazeera (на језику: босански). Приступљено 2022-09-21. 
  115. ^ Ćetković, Kristina (2015-04-26). „Protest zbog potpisivanja ugovora "Beograd na vodi". Analitika (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  116. ^ „Potpisan ugovor o Beogradu na vodi”. Vreme (на језику: српски). 2015-04-30. Приступљено 2022-09-21. 
  117. ^ Mihajlović, Branka (2015-09-21). „Ugovor o Beogradu na vodi otkriva veliku prevaru”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  118. ^ Rudić, Mirko (2015-04-08). „Ko nam nudi patku”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  119. ^ Nešić, Milan (2014-02-17). „Beograd na vodi: Predizborni trik ili realnost”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  120. ^ „Protesti zbog projekta "Beograd na vodi". Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2015-09-27. Приступљено 2022-09-21. 
  121. ^ Nešić, Milan (2015-12-24). „Protest paora ispred Skupštine Srbije: Čija je naša zemlja?”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  122. ^ Damnjanović, Miloš (2016). „Serbia”. Freedom House (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  123. ^ Petrović, Ivica (2016-01-18). „Zašto su raspisani izbori u Srbiji?”. Deutsche Welle (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  124. ^ Bojić, Saša (2016-01-19). „Izbori – može mu se”. Deutsche Welle (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  125. ^ Macdowall, Andrew (2016-01-19). „Serb election likely to result in government romp”. Politico (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-21. 
  126. ^ Nikitović, Vladimir (2016-02-26). „SNS kampanja od vrata do vrata: Da li glasaš za nas ili ne?”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  127. ^ „Nikolić raspisao izbore: Želim da pobedi SNS”. B92 (на језику: српски). 2016-03-04. Приступљено 2022-09-22. 
  128. ^ Stojanović, Boban; Casal Bértoa, Fernando (2016-04-22). „There are 4 reasons countries dissolve their parliaments. Here's why Serbia did.”. Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Приступљено 2022-09-22. 
  129. ^ „Proglašena prva lista - "Aleksandar Vučić - Srbija pobeđuje". Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2016-03-06. Приступљено 2022-09-22. 
  130. ^ „Kandidati za poslanike 2016: Lista Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje”. Vreme (на језику: српски). 2016-03-10. Приступљено 2022-09-22. 
  131. ^ Milenković, M. R. (2016-03-03). „Martinović budući šef poslaničke grupe?”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  132. ^ Glavonjić, Zoran (2016-04-19). „Gde ko stoji: Ključni stavovi pred izbore”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  133. ^ „Izborni rezultat 2016”. Vreme (на језику: српски). 2016-04-28. Приступљено 2022-09-22. 
  134. ^ „Izbori Vojvodina 2016: SNS dobio većinu od 120 mandata”. 021.rs (на језику: српски). 2016-04-26. Приступљено 2022-09-22. 
  135. ^ Stavljanin, Dragan (2016-04-28). „Serbian Elections: The Ghost of Milosevic Haunts Serbia's European Path”. Radio Free Europe. Приступљено 2022-09-22. 
  136. ^ „Lideri četiri opozicione stranke podnose krivične prijave protiv Pošta Srbije”. Nova Ekonomija (на језику: српски). 2016-04-28. Приступљено 2022-09-22. 
  137. ^ „Srbija: Protest opozicije zbog sumnje u izbornu krađu”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2016-04-30. Приступљено 2022-09-22. 
  138. ^ „Čiji je Beograd: drugi protest, dvaput više ljudi na ulicama”. Vice (на језику: српски). 2016-05-25. Приступљено 2022-09-22. 
  139. ^ Zorić, Jelena (2016-06-03). „Ne davimo Beograd: Ko su i ko ih finansira”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  140. ^ Veselinović, Stefan (2016-10-21). „Posle 15 godina muzika je opet deo jednog građanskog protesta”. Vice (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  141. ^ Zorić, Ognjen (2016-05-28). „Skupština SNS izabrala novo rukovodstvo”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  142. ^ Šinković, Norbert (2016-06-20). „Mirović novi predsednik Pokrajinske vlade”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-28. 
  143. ^ Nasaković, Đorđe (2016-08-08). „Objavljen sastav nove Vlade”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  144. ^ а б „New Serbian government gets parliament approval”. Reuters (на језику: енглески). 2016-08-11. Приступљено 2022-09-22. 
  145. ^ Pantović, Milivoje (2016-08-10). „New Serbian Cabinet is Mix of Old and New”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  146. ^ „Vučić: Nikolić je imao dobre rezultate”. N1 (на језику: српски). 2016-12-27. Приступљено 2022-09-22. 
  147. ^ Damnjanović, Miloš (2017). „Serbia”. Freedom House (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  148. ^ „Nikolić: Iznenadila bi me kandidatura Vučića”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2017-01-06. Приступљено 2022-09-22. 
  149. ^ „Vulin: Građani žele Vučićevu kandidaturu”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2017-01-01. Приступљено 2022-09-22. 
  150. ^ „Mihajlović: Glasam da Vučić bude kandidat SNS-a za predsednika”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2017-01-06. Приступљено 2022-09-22. 
  151. ^ Živanović, Maja (2017-02-15). „PM Aleksandar Vucic to Run for Serbian Presidency”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  152. ^ „Kandidature za predsedničke izbore”. Vreme (на језику: српски). 2017-03-04. Приступљено 2022-09-22. 
  153. ^ Nenadović, Aleksandra (2017-03-31). „Major Serbian Newspapers Print Ruling Party Campaign Posters”. Voice of America (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  154. ^ Filipović, Gordana (2017-03-28). „How a Premier May Become a Strongman in Serbia”. Bloomberg. Приступљено 2022-09-22. 
  155. ^ Crosby, Alan (2017-03-31). „Vucic's Bid To Cement Power In Serbia Raises Concerns Ahead Of Presidential Vote”. Radio Free Europe (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  156. ^ „Zvanični rezultati predsedničkih izbora 2017.”. Vreme (на језику: српски). 2017-04-21. Приступљено 2022-09-22. 
  157. ^ da Silva, Chantal (2017-04-08). „Media 'turning blind eye' to Serbian anti-corruption rallies”. The Independent (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  158. ^ Živanović, Maja (2017-04-10). „Serbia Protests: Thousands Demand Vucic's Resignation”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  159. ^ Crosby, Alan; Martinović, Iva (2017-04-17). „Whistles And Passports: Serbia's Young Protesters Take On 'The System'. Radio Free Europe (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  160. ^ „Svetski mediji o inauguraciji Vučića”. N1 (на језику: српски). 2017-05-31. Приступљено 2022-09-22. 
  161. ^ Petrović, Ivica (2017-06-22). „Lažna drama u Srbiji oko Brnabićke”. Deutsche Welle (на језику: хрватски). Приступљено 2022-09-22. 
  162. ^ „Serbian Lawmakers, In Historic First, Elect Openly Gay, Female Prime Minister”. Radio Free Europe (на језику: енглески). 2017-06-30. Приступљено 2022-09-22. 
  163. ^ „Serbian President Discusses Borders, Trade With Bosnian Leaders”. Radio Free Europe (на језику: енглески). 2017-09-07. Приступљено 2022-09-23. 
  164. ^ Petrović, Vesna (2018). Ljudska prava u Srbiji 2017: Pravo, praksa i međunarodni standardi ljudskih prava (на језику: српски). Belgrade: Beogradski centar za ljudska prava. ISBN 978-86-7202-188-2. 
  165. ^ Panović, Zoran (2017-10-16). „Sto pedeset godina "Kapitala" Karla Marksa”. Demostat (на језику: српски). Приступљено 2022-09-23. 
  166. ^ „SNS predala listu za izbore u Beogradu”. N1 (на језику: српски). 2018-01-15. Приступљено 2022-09-23. 
  167. ^ „Ko je u prvih 20 na listi SNS za Beograd”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2018-01-14. Приступљено 2022-09-23. 
  168. ^ „SNS predstavio kandidate za odbornike i program za bolji i lepši Beograd”. Novinska agencija Beta (на језику: српски). 2018-02-05. Приступљено 2022-09-23. 
  169. ^ „Konačni rezultati beogradskih izbora 2018.”. N1 (на језику: српски). 2018-03-05. Приступљено 2022-09-24. 
  170. ^ Beogradski izbori 2018: finalni izveštaj CRTA posmatračke misije (PDF) (на језику: српски). Belgrade: CRTA. 2018. стр. 59. 
  171. ^ „Zvanično - Zoran Radojičić novi gradonačelnik Beograda”. B92 (на језику: српски). 2018-06-07. Приступљено 2022-09-24. 
  172. ^ Petrović, Ivica (2018-07-13). „Vlast u Srbiji – neupitni autoritet”. Deutsche Welle (на језику: босански). Приступљено 2022-09-24. 
  173. ^ „Thousands protest in Serbia over attack on opposition politician”. Reuters (на језику: енглески). 2018-12-08. Приступљено 2022-09-25. 
  174. ^ а б „Serbia: thousands rally in fourth week of anti-government protests”. The Guardian (на језику: енглески). 2018-12-30. Приступљено 2022-09-25. 
  175. ^ „Serbia Leader Announces Arrest of Mayor Over Attack on Journalist”. Voice of America (на језику: енглески). 2019-01-25. Приступљено 2022-09-25. 
  176. ^ „More than 10,000 protest in Belgrade against Serbian president”. Reuters (на језику: енглески). 2019-01-19. Приступљено 2022-09-25. 
  177. ^ Miladinović, Aleksandar (2019-01-17). „Pet stvari koje su obeležile "Putindan" u Beogradu”. BBC News (на језику: српски). Приступљено 2022-09-25. 
  178. ^ Marković, Tomislav (2019-02-03). „Srpska napredna stranka, kula od članskih karata”. Al Jazeera (на језику: босански). Приступљено 2022-09-25. 
  179. ^ „"Budućnost Srbije" na jugu”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2019-02-07. Приступљено 2022-09-25. 
  180. ^ „Nadežda Gaće o Vučićevoj kampanji Budućnost Srbije”. N1 (на језику: српски). 2019-02-08. Приступљено 2022-09-25. 
  181. ^ Georgiev, Slobodan (2019-04-24). „Vucic Rally May Have Silenced Serbia's Protest Movement”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-25. 
  182. ^ „PM Brnabic joins Vucic's ruling Serbian Progressive Party”. N1 (на језику: српски). 2019-10-10. Приступљено 2022-09-25. 
  183. ^ а б Petrović, Ivica (2020-01-12). „Cenzus od tri odsto – makijavelistički potez?”. Deutsche Welle (на језику: српски). Belgrade. Приступљено 2022-09-25. 
  184. ^ Pujkilović, Milica (2020-02-18). „Zagrevanje za kampanju – slogan SNS-a i rasprava o bojkotu”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). Приступљено 2022-09-26. 
  185. ^ „Srpska napredna stranka prva predala listu za izbore”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2020-03-05. Приступљено 2022-09-26. 
  186. ^ „Serbia postpones April 26 elections due to coronavirus outbreak - state election commission”. Reuters (на језику: енглески). 2020-03-16. Приступљено 2022-09-26. 
  187. ^ „Serbia to hold general election despite pandemic”. Associated Press (на језику: енглески). 2020-05-04. Приступљено 2022-09-26. 
  188. ^ „Srbija: Obustava protesta subotom dok se ne popravi epidemiološka situacija”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2020-03-10. Приступљено 2022-09-26. 
  189. ^ „Serbia calls election; opposition to boycott”. Al Jazeera (на језику: енглески). 2020-03-04. Приступљено 2022-09-26. 
  190. ^ „Učvršćivanje Vučićeve dominacije”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2020-06-22. Приступљено 2022-09-26. 
  191. ^ Božić Krainčanić, Svetlana (2020-05-06). „Fridom Haus: Srbija i Crna Gora više nisu u kategoriji demokratija”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-26. 
  192. ^ „RIK objavio konačne rezultate parlamentarnih izbora, izlaznost oko 49 odsto”. Danas (на језику: српски). 2020-07-05. Приступљено 2022-09-26. 
  193. ^ „SNS-u više od 60 odsto glasova, u parlament ulaze SPS-JS i Šapićeva lista”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2020-06-21. Приступљено 2022-09-26. 
  194. ^ Pantović, Milivoje (2020-06-19). „Serbia election: Vucic declares landslide win in controversial vote”. euronews (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-26. 
  195. ^ Vasović, Milenko (2020-06-19). „Serbia's Infallible Leader no Longer Needs a Party”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-26. 
  196. ^ „Konačni rezultati pokrajinskih izbora: Mandate podelilo sedam lista, SNS uzela 76 od 120 mandata”. 021.rs (на језику: српски). 2020-07-02. Приступљено 2022-09-26. 
  197. ^ „Procena RIK-a: Izlaznost 50,32 odsto, SNS osvojio 61,59 odsto ili 191 mandat”. Voice of America (на језику: српски). 2020-06-22. Приступљено 2022-09-26. 
  198. ^ „Serbian parliamentary elections well run, but ruling party dominance and lack of media diversity limited voters' choice, international observers say”. Organization for Security and Co-opeartion in Europe (на језику: енглески). 2020-06-22. Приступљено 2022-09-26. 
  199. ^ „Ruling Conservatives Set to Win Serbian Parliamentary Vote”. Voice of America (на језику: енглески). 2020-06-21. Приступљено 2022-09-26. 
  200. ^ Kingsley, Patrick (2020-06-22). „Serbia's Strongman Wins Big in Election Boycotted by the Opposition”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-09-26. 
  201. ^ „Predlog za promenu Ustava Republike Srbije” (PDF). National Assembly of Serbia. Belgrade. Приступљено 2022-09-26. 
  202. ^ Marinković, Lazara; Anđelković, Nataša; Mitrović, Nemanja (2020-07-08). „Srbija, protesti i policija: Kratak pregled prekomerne upotrebe sile”. BBC News (на језику: српски). Приступљено 2022-09-26. 
  203. ^ „Coronavirus: Belgrade protesters storm Serb parliament over curfew”. BBC News (на језику: енглески). 2020-07-08. Приступљено 2022-09-26. 
  204. ^ а б „Thousands protest against Serbian leader despite warnings of virus risk”. Reuters (на језику: енглески). 2020-07-08. Приступљено 2022-09-26. 
  205. ^ „Antivladini protesti u Beogradu večeras bez nasilja”. Al Jazeera (на језику: босански). 2020-07-11. Приступљено 2022-09-26. 
  206. ^ „Policija pendrecima tukla muškarce koji su mirno sedeli na klupi u beogradskom parku”. 021.rs (на језику: српски). 2020-07-08. Приступљено 2022-09-26. 
  207. ^ „Serbian parliament meets in constitutive session”. N1 (на језику: српски). 2020-08-03. Приступљено 2022-09-26. 
  208. ^ „Eggs and tomatoes thrown to the Assembly”. B92 (на језику: енглески). 2020-08-03. Приступљено 2022-09-26. 
  209. ^ „Poslanička grupa "Aleksandar Vučić – za našu decu". National Assembly of Serbia (на језику: српски). Приступљено 2022-09-26. 
  210. ^ Jelovac, Jelena (2020-09-19). „Svaki deveti građanin Srbije ima člansku kartu SNS”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2022-09-26. 
  211. ^ „Srbija dobila novu vladu, Brnabić drugi put premijerka”. Al Jazeera (на језику: босански). 2020-10-28. Приступљено 2022-09-26. 
  212. ^ „Vlada predlaže promenu Ustava u delu koji se odnosi na sudove i javna tužilaštva”. Danas (на језику: српски). 2020-12-03. Приступљено 2022-09-26. 
  213. ^ „Vučić pozvao Šapića na ujedinjenje”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2021-05-05. Приступљено 2022-09-26. 
  214. ^ „Šapić: Do kraja meseca SPAS i SNS deo zajedničke organizacije, najviše mogu da pružim na lokalu”. Danas (на језику: српски). 2021-05-07. Приступљено 2022-09-26. 
  215. ^ „Danas: Šapić gasi SPAS zbog ujedinjenja sa SNS”. N1 (на језику: српски). 2021-05-26. Приступљено 2022-09-26. 
  216. ^ „SPAS zvanično pristupio SNS, Šapić izabran za potpredsednika Glavnog odbora”. N1 (на језику: српски). 2021-05-29. Приступљено 2022-09-26. 
  217. ^ „Skupština Srbije od danas ima jednu poslaničku grupu manje”. N1 (на језику: српски). 2021-06-07. Приступљено 2022-09-26. 
  218. ^ „Završen prvi sastanak Radne grupe za međustranački dijalog bez posrednika iz EU”. N1 (на језику: српски). 2021-05-18. Приступљено 2022-09-26. 
  219. ^ Popović, Aleksandra (2021-10-29). „Sporazum sa vlašću: Dveri i DJB potpisali, ali nisu sasvim zadovoljni”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-09-26. 
  220. ^ Lazarević, Milan (2020-06-18). „Kako se zaposliti bez članstva u SNS”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-09-26. 
  221. ^ Slavković, Stefan (2021-09-23). „In Serbia, the Fight for 'Green' Votes Turns Ugly”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-27. 
  222. ^ „Projekat Jadar – Kompanija Rio Tinto nastavlja ulaganje u rudnik litijuma kod Loznice”. Insajder (на језику: српски). 2017-07-24. Приступљено 2022-09-27. 
  223. ^ „Mihajlović: Ekološki skup iskorišćen za promociju pojedinih koji žele u politiku”. N1 (на језику: српски). 2021-09-11. Приступљено 2022-09-27. 
  224. ^ „Vučić o ekološkom protestu: Pored antivaksera, u Srbiji se pojavili i antirudari”. N1 (на језику: српски). 2021-09-12. Приступљено 2022-09-27. 
  225. ^ „Police cordon stops environmental activists' march”. N1 (на језику: српски). 2022-02-15. Приступљено 2022-09-27. 
  226. ^ „Vlada usvojila Predlog zakona o referendumu i narodnoj inicijativi”. Danas (на језику: српски). 2021-11-09. Приступљено 2022-09-27. 
  227. ^ „Predlog o ukidanju cenzusa na referendumu: NVO strahuju od zloupotreba”. N1 (на језику: српски). 2021-11-10. Приступљено 2022-09-27. 
  228. ^ „Serbian Lawmakers Pass Law Removing Turnout Threshold In Referendums”. Radio Free Europe (на језику: енглески). 2021-11-26. Приступљено 2022-09-27. 
  229. ^ „Vučić predsednik SNS do izbora, izabrani novi potpredsednici”. Danas (на језику: српски). 2021-11-27. Приступљено 2022-09-27. 
  230. ^ а б Stojanović, Milica (2022-01-16). „Serbia Votes 'Yes' to Judiciary Constitution Changes”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-27. 
  231. ^ „Vučić: Ovaj referendum je važan za budućnost naše zemlje”. B92 (на језику: српски). 2022-01-11. Приступљено 2022-09-27. 
  232. ^ „SNS i SPS s posebnim listama na izbore, zajednički kandidat za predsednika”. N1 (на језику: српски). 2022-01-29. Приступљено 2022-09-27. 
  233. ^ „Nova.rs: Aleksandar Šapić prvi na listi SNS za Beograd”. N1 (на језику: српски). 2022-01-26. Приступљено 2022-09-27. 
  234. ^ „Raspisani parlamentarni i lokalni izbori, Vučić poručio - neka su vam srećni”. N1 (на језику: српски). 2022-02-15. Приступљено 2022-09-27. 
  235. ^ „Ivica Dačić raspisao predsedničke izbore”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2022-03-02. Приступљено 2022-09-27. 
  236. ^ Stanković, Stefan (2022-02-17). „Ko je sve na listi naprednjaka za parlamentarne i beogradske izbore”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-27. 
  237. ^ „Vučić kandidat SNS-a za predsednika Srbije”. B92 (на језику: српски). 2022-03-06. Приступљено 2022-09-27. 
  238. ^ „Transparentnost: Izrazita medijska dominacija vladajuće stranke i kandidata”. N1 (на језику: српски). 2022-03-31. Приступљено 2022-09-27. 
  239. ^ Komazec, Marija (2022-03-31). „Istraživanje Crte: Izborna kampanja u lošijim uslovima nego ona iz 2020. godine”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-27. 
  240. ^ „RIK usvojio konačne rezultate predsedničkih izbora”. Danas (на језику: српски). 2022-05-09. Приступљено 2022-09-27. 
  241. ^ „79. sednica Republičke izborne komisije”. Republic Electoral Commission (на језику: српски). 2022-07-05. Приступљено 2022-09-27. 
  242. ^ „Objavljeni konačni rezultati izbora u Beogradu, SNS-u najviše mandata”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2022-05-09. Приступљено 2022-09-27. 
  243. ^ „Šapić izabran za gradonačelnika Beograda, obećava pomoć oko "lažnih doktorata". Danas (на језику: српски). 2022-06-20. Приступљено 2022-09-27. 
  244. ^ „SNS nakon konstitutivne sednice: Milenko Jovanov novi šef poslaničke grupe”. Danas (на језику: српски). 2022-08-01. Приступљено 2022-09-27. 
  245. ^ Kovačević, Emina (2022-08-27). „Ana Brnabić mandatar za sastav nove vlade”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-27. 
  246. ^ Sovrlić, Sanja (2022-10-23). „Predloženi ministri: Martinović, Gašić, Vesić, Negre, Grujičić...”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-10-24. 
  247. ^ Sovrlić, Sanja (2022-10-23). „Vučić objavio imena ministara u novoj vladi, i već je oročio - na dve zime”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-10-24. 
  248. ^ „Srpska napredna stranka: Koliko su se naprednjaci promenili od dolaska na vlast”. bbc.com. BBC News. 20. 5. 2020. 
  249. ^ „Šta je novo osnivanje SNS donelo političkoj sceni Srbije?”. danas.rs. Danas. 22. 10. 2018. 
  250. ^ „Serbia's Right-Wing Shift Risks Fuelling Extremism”. balkaninsight.com. Balkan Insight. 4. 8. 2020. 
  251. ^ „Enter Serbia's 'Orbán'? Aleksandar Vučić and his catch-all politics”. opendemocracy.net. Open Democracy. 28. 6. 2017. 
  252. ^ „Vučićev keč za "keč ol" partiju”. koreni.rs. Koreni. 2. 7. 2015. 
  253. ^ „Catch all”. danas.rs. Danas. 2. 12. 2015. 
  254. ^ Jovo Bakić, ур. (фебруар 2013). „Right-Wing Extremism in Serbia” (PDF). library.fes.de. Friedrich Ebert Foundation. 
  255. ^ „SNS: DS lista simbol korupcije i siromaštva”. soinfo.org. Sombor Info. 17. 3. 2016. 
  256. ^ „SNS: DS uveo sistem korupcije”. rts.rs. RTS. 1. 3. 2015. 
  257. ^ „Velika Srbija nerealna”. rts.rs. RTS. 30. 10. 2008. 
  258. ^ Српска напредна странка је у бројним изворима окарактерисана као популистичка странка која нема праву идеологију:
    • Marko Stojić, ур. (2017). Party Responses to the EU in the Western Balkans: Transformation, Opposition or Defiance?. Springer. стр. 80. 
    • Adam Fagan, Petr Kopecký, ур. (2017). The Routledge Handbook of East European Politics. Routledge. ISBN 9781317418870. »... Similar patterns could be found in Republika Srpska, where Milorad Dodik and his Alliance of Independent Social Democrats (SNSD) has been dominant since 2006, and in Serbia, where the populist Serbian Progressive Party (SNS) of ...« 
    • „Serbian populist wins landslide as many parties boycott”. abcnews.go.com (на језику: енглески). ABC News. 22. 6. 2020. 
    • „Sopstveni put u populizam”. dw.com. Deutsche Welle. 29. 10. 2018. »Srbija ima izuzetno dominantnu partiju SNS, koja praktično obuhvata čitav politički spektar i uzima pojedine delove desničarske i populističke ideologije, ali je isto tako i proevropska i liberalna. Tako da pojedine opozicione stranke forsiraju antievropsku retoriku, ali ne iz ideološkog ubeđenja nego da bi se na svaki mogući način razlikovali od Aleksandra Vučića« 
    • „Vučićevoj partiji ne treba ime”. istinomer.rs (на језику: српски). Istinomer. 9. 11. 2020. »Srpsku naprednu stranku, njeni funkcioneri se ponekad pohvale da broji više od 600 hiljada članova, pa opet niko ne ponavlja da će slediti program SNS-a, nego da će „slediti put kojim nas vodi naš predsednik Aleksandar Vučić“« 
    • „Naprednjaci nemaju program”. istinomer.rs. Istinomer. 8. 4. 2011. »„Kakva je to politika SNS to saznajem najčešće od vas novinara, kakva je ideja i ideologija SNS – nje nema…ona nema ni program.“« 
  259. ^ Dawson, James (2014). Cultures of Democracy in Serbia and Bulgaria: How Ideas Shape Publics. Ashgate. стр. 185. 
  260. ^ Zulianello, Mattia (април 2020). „Varieties of Populist Parties and Party Systems in Europe: From State-of-the-Art to the Application of a Novel Classification Scheme to 66 Parties in 33 Countries”. Government and Opposition. Cambridge University Press. 55 (2): 327—347. doi:10.1017/gov.2019.21 . 
  261. ^ Zurnić, Marija (2018). Corruption and Democratic Transition in Eastern Europe: The Role of Political Scandals in Post-Milošević Serbia. Springer. стр. 48. ISBN 978-3-319-90101-5. 
  262. ^ „Tomislav Nikolić positioniert sich in Europa” (PDF). library.fes.de (на језику: German). Friedrich Ebert Foundation. јул 2011. 
  263. ^ Baskin, Mark; Pickering, Paula (2011). Former Yugoslavia and Its Successors. Central and East European Politics: From Communism to Democracy (2nd изд.). Rowman & Littlefield. стр. 293. 
  264. ^ „Serbia Must Choose Soon Between Despotism and Rational State”. balkaninsight.com. Balkan Insight. 7. 9. 2020. 
  265. ^ „Serbia as China's favorite partner”. dw.com. Deutsche Welle. 18. 2. 2021. 
  266. ^ „Russia and Serbia: A Partnership Past its Prime”. rusi.org. RUSI. 23. 9. 2020. 
  267. ^ „Poised For Big Win, Vucic Highlights Serbian 'Paradox'. rferl.org. Radio Free Europe. 23. 4. 2016. 
  268. ^ Stojić, Marko (август 2011). „The Changing Nature of Serbian Political Parties' Attitudes Towards Serbian EU Membership”. 
  269. ^
  270. ^ Saša Dragojlo, ур. (11. 10. 2019). „Neoliberalna monarhija Aleksandra Vučića (The neoliberal monarchy of Aleksandra Vučića)”. masina.rs. Mašina. 
  271. ^ Aleksandar Dikić, ур. (2. 7. 2020). „Danas je Vučić sam”. danas.rs. Danas. 
  272. ^ Miroslav Samardžić, ур. (19. 11. 2020). „Kako je u Srbiji umrla demokratija”. h-alter.org. H-Alter. 
  273. ^ Ilić, Pavle (16. 4. 2017). „The Serbian Left's Next Move”. jacobinmag.com. The Jacobin. 
  274. ^ Piletić, Aleksandra (15. 2. 2021). „The role of the urban scale in anchoring authoritarian neoliberalism: a look at post-2012 neoliberalization in Belgrade, Serbia”. Globalizations: 1—16. doi:10.1080/14747731.2021.1882817 . 
  275. ^ „Razorna kombinacija neoliberalizma i klijentelizma”. vreme.com. Vreme. 15. 3. 2018. 
  276. ^ „Heikle Haftbefehle für die serbische Regierung”. Deutsche Welle (на језику: немачки). Приступљено 2021-02-16. 
  277. ^ „Male stranke i velika korist”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2021-02-16. 
  278. ^ Welle (www.dw.com), Deutsche. „Srpska desnica Miše Vacića – produžena ruka SNS | DW | 14.11.2019”. DW.COM (на језику: српски). Приступљено 2020-09-15. 
  279. ^ „Ko Se Krije Iza Bunde Milice Zavetnice? Klinci, mafijaši, duševni bolesnici i Vučićevi radikali”. ceas-serbia.org (на језику: српски). Centar za evroatlantske studije. 7. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 02. 12. 2021. Приступљено 02. 12. 2021. 
  280. ^ „Neki optužuju Levijatan za saradnju sa SNS”. danas.rs (на језику: српски). Danas. 22. 4. 2019. 
  281. ^ „Lider LDP (ostaje) u vlasti?”. danas.rs. Danas. 24. 6. 2020. 
  282. ^ „POKS se udvarao SNS, i ipak ostao bez cenzusa!”. direktno.rs. Direktno. 2. 7. 2020. 
  283. ^ „Serbian authorities to start a parallel inter-party dialogue without EU mediation”. European Western Balkans. 9. 4. 2021. 
  284. ^ „Ko je Vučićeva opozicija? SNS i njihovi sateliti”. direktno.rs (на језику: српски). Direktno. 20. 5. 2020. 
  285. ^
  286. ^ „Mekalister: CDU podržava SNS u Evropskoj narodnoj partiji”. rs.n1info.com. N1. 21. 7. 2015. 
  287. ^ „Analiza : SNS i CDU - Naprednjak kao narodnjak?”. demostat.rs. Demostat. 15. 5. 2017. 
  288. ^ „Understanding the Orbán-Vučić Relationship”. policysolutions.hu. Policy Solutions. 14. 11. 2020. 
  289. ^ Marcus Schneider (јул 2011). „Tomislav Nikolic positioniert sich in Europa - Bündnis mit Österreichs Rechtspopulisten” (PDF) (на језику: немачки). Friedrich-Ebert-Stiftung. 
  290. ^ „SNS becomes member of European People's Party”. B92. 24. 4. 2013. Архивирано из оригинала на датум 6. 10. 2013. Приступљено 28. 4. 2013. 
  291. ^ „Rudy Giuliani's New Low”. tabletmag.com. Tablet. 24. 5. 2012. 
  292. ^ Kaczynski, Andrew (17. 11. 2016). „Giuliani discussed foreign business ties in 2012 Serbian TV interview”. edition.cnn.com. CNN. 
  293. ^ „Đulijani: Ovde sam zbog biznisa, ne politike”. novosti.rs. Novosti. 20. 4. 2012. 
  294. ^ „Nikolić: Obama zadovoljan onim što Srbija radi”. rs.n1info.com. N1. 1. 10. 2015. 
  295. ^ „Donald Tramp zahvalio Vučiću”. danas.rs. Danas. 29. 3. 2017. 
  296. ^ „Chinese and Serbian Ruling Parties Pledge 'All-Time' Friendship”. balkaninsight.com. Balkan Insight. 14. 10. 2019. 
  297. ^ „Decade of Progressive Party creates basis for Serbia's development: Serbian president”. xinhuanet.com. Xinhua Net. Архивирано из оригинала на датум 22. 10. 2018. Приступљено 02. 12. 2021. 
  298. ^ „Ruling Conservative Set to Win Serbian Parliamentary Vote”. voanews.com. Voice of America. 21. 6. 2020. 
  299. ^ „China: A new global player in the Balkans” (PDF). helsinki.org.rs. Helsinki bulletin. јануар 2018. 
  300. ^ Tena Prelec, ур. (3. 11. 2020). „The power of China's economic narrative as exploited in the Western Balkans”. berlinprocess.info. The Berlin Process. 
  301. ^ „Serbia intends to bolser brotherhood with Russia, says politician”. tass.com. TASS. 19. 6. 2020. 
  302. ^ „Pentagon Report: Serbia has intensified relations with Russia since 2012”. europeanwesternbalkans.com. European Western Balkans. 28. 11. 2019. 
  303. ^ „Agreement for cooperation between SNS and United Russia”. SNS website. септембар 2011. 
  304. ^ „POTPISANA ZAJEDNIČKA IZJAVA: Produbiti strateško partnerstvo Srpske napredne stranke i Jedinstvene Rusije” (на језику: српски). Kurir. 18. 3. 2019. Приступљено 19. 3. 2019. 
  305. ^ „Šta je SNS potpisao sa Putinovom strankom?”. slobodnaevropa.org (на језику: српски). Radio Slobodna Evropa. 28. 6. 2016. 
  306. ^ „In Subotica, Serbia, PM Orbán and Serbian President Vučić Praise Bilateral Ties”. Hungary Today. 28. 3. 2018. 
  307. ^ „Illumination of Serbia, Hungarian Style”. Balkan Insight. 26. 6. 2019. 
  308. ^ „Viktor Orban's Authoritarian Media Control Is Spreading to Hungary's Neighbor, Report Warns”. Newsweek. 5. 6. 2019. 
  309. ^ „Fidesz's Serbian Sister-Party to Campaign for Hungary's Orban”. 8. 4. 2019. 
  310. ^ „Potpisan koalicioni sporazum SNS-a i SVM-a”. rts.rs. RTS. 27. 4. 2014. 
  311. ^ Beta, Piše: R. D.-. „DPS i SNS prijatelji - Politika - Dnevni list Danas”. www.danas.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-02-19. 
  312. ^ „Selaković: Samo sa DPS možemo ljudima da vratimo osmeh (VIDEO) | Politika | Direktno”. direktno.rs. Приступљено 2021-02-19. 
  313. ^ „Vučić: Ne poslujem sa Đukanovićem”. slobodnaevropa.org. Radio Slobodna Evropa. 24. 9. 2020. 
  314. ^ Milovi, Vučićevi, Amfilohijevi; razvrstavanje, Monitor
  315. ^ Od "Vučićeve liste" ostao samo DF, RTCG/Pobjeda
  316. ^ Beograd gura SNP u zagrljalj Frontu, CdM, 29 July 2020
  317. ^ „Serbia's President Was Real Loser in Kosovo Election”. 16. 10. 2019. 
  318. ^ „Territorial exchange between Serbia and Kosovo and It’s [sic] Potential Impact on Serbian Communities South of the Ibar” (PDF). ngoaktiv.org. 
  319. ^ Jasmin Mujanovic, Hunger and Fury: The Crisis of Democracy in the Balkans, Oxford University Press, 2018, ISBN 0190877391, pp. 115; 162.
  320. ^ Sarantis Michalopoulos, Tensions grow before biggest secret is revealed: FYROM's new name, EURACTIV 18 January 2018.
  321. ^ Vassilis Petsinis, From pro-American to pro-Russian? Nikola Gruevski as a political chameleon. 22 May 2015. openDemocracy Архивирано на сајту Wayback Machine (21. новембар 2018).
  322. ^ Aubrey Belford et al., Leaked Documents Show Russian, Serbian Attempts to Meddle in Macedonia. 04 June 2017, Organized Crime and Corruption Reporting Project.
  323. ^ а б в г д ђ е ж з „Srpska napredna stranka”. srpskaenciklopedija.org (на језику: српски). Srpska Enciklopedija. 13. 12. 2020. 
  324. ^ „Glavni odbor Srpske napredne stranke”. sns.org.rs (на језику: српски). Serbian Progressive Party. 1. 2. 2013. 
  325. ^ „Predsedništvo Srpske napredne stranke”. sns.org.rs (на језику: српски). Serbian Progressive Party. 1. 2. 2013. 
  326. ^ „SNS je najveća partija u Evropi po broju članova!” (на језику: српски). alo.rs. 24. 12. 2019. 
  327. ^ „SNS: Više članova nego sve stranke zajedno u dvadesetjednoj od 28 država EU” (на језику: српски). N1. 25. 12. 2019. Архивирано из оригинала на датум 27. 06. 2020. Приступљено 05. 05. 2021. 
  328. ^ „ПОЗНАТИ ГЛУМЦИ УЗ ВУЧИЋА: Они су подржали лидера СНС-а за председника”. Вечерње новости. 30. 3. 2022. 

Спољашње везе