Александар Вучић

српски политичар

Александар Вучић (Београд, 5. март 1970)[1] српски је политичар и правник. Од 2017. обавља функцију председника Републике Србије.[2] Између 2012. и 2023. био је председник Српске напредне странке (СНС), између 2012. и 2014. први потпредседник Владе Србије, а између 2014. и 2017. председник Владе Србије.

Александар Вучић
Вучић 2023.
Лични подаци
Датум рођења(1970-03-05)5. март 1970.(54 год.)
Место рођењаБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Држављанствосрпско
НародностСрбин
ПореклоСрбин из БиХ
Религијаправославни хришћанин
Основна школаОШ „Бранко Радичевић” Нови Београд
Средња школаЗемунска гимназија
УниверзитетУниверзитет у Београду
Занимањеполитичар
Породица
Супружник
Деца3
ПородицаАндреј Вучић (брат)
Политичка каријера
Политичка
странка
Тренутна функција
Функцију обавља од 31. маја 2017.
Председник владеИвица Дачић (в. д.)
Ана Брнабић
ПретходникТомислав Николић
28. април 2014 — 31. мај 2017.
ПредседникТомислав Николић
ПотпредседникИвица Дачић (први)
Расим Љајић
Зорана Михајловић
Кори Удовички
Небојша Стефановић
ПретходникИвица Дачић (в. д.)
НаследникАна Брнабић
27. јул 2012 — 27. април 2014.
Председник владеИвица Дачић
ПретходникИвица Дачић
НаследникИвица Дачић
27. јул 2012 — 2. септембар 2013.
Председник владеИвица Дачић
ПретходникДраган Шутановац
НаследникНебојша Родић
Министар за информисање Србије
24. март 1998 — 24. октобар 2000.
Председник владеМирко Марјановић
ПретходникРадмила Милентијевић
НаследникИвица Дачић
Бисерка Матић Спасојевић
Богољуб Пејчић
Званични веб-сајт
vucic.rs

Потпис

Дипломирао је право на Правном факултету Универзитета у Београду. Политичку каријеру је започео 1993. као члан Српске радикалне странке. Године 1995. постао је генерални секретар СРС; 1998. именован је за министра за информисање у влади Мирка Марјановића. Током свог министарског мандата, који је трајао до свргавања Слободана Милошевића 2000, увео је рестриктивне мере према новинарима и забранио стране ТВ станице.[3][4] После 2000. био је један од најистакнутијих опозиционих политичара у Србији. Заједно са Томиславом Николићем, Вучић је 2008. напустио СРС и био суоснивач СНС, испрва као заменик председника странке.

СНС је постала најзаступљенија странка на изборима 2012. и убрзо је формирала владу са Социјалистичком партијом Србије. Вучић је именован за првог потпредседника Владе и председника странке. Иако није био председник владе, имао је највећи утицај и моћ као председник највеће странке у Народној скупштини.[5][6][7] Био је један од кључних учесника у дијалогу Београда и Приштине, реализованог уз посредовање Европске уније (ЕУ). Залаже се за примену Бриселског споразума о нормализацији односа између две стране. Године 2014. постао је председник Владе, што је довело до успостављања система доминантне странке.[8][9][10] Наставио је процес приступања Србије ЕУ приватизацијом државних предузећа и либерализацијом привреде.[11] Године 2015. ЕУ је отворила прва поглавља током конференције са делегацијом Србије коју је предводио Вучић. Године 2017. изабран је за председника Србије. Реизабран је 2022. Током првог мандата на месту председника покренуо је Отворени Балкан, економску зону балканских држава која је имала за циљ да гарантује „четири слободе”, а у септембру 2020. потписао је споразум о нормализацији економских односа са Приштином.

Они који на резултате Вучићеве власти гледају афирмативно као аргументе истичу привредни раст државе и вођење прагматичне политике, попут подршке приступању Србије ЕУ уз очување добрих односа са Русијом и Кином.[12] Поједини посматрачи су описали Вучићеву владавину као ауторитарни, аутократски или илиберално-демократски режим, наводећи као разлог смањену слободу штампе и пад грађанских слобода.[13][14][15][16]

Биографија

Младост и образовање

Рођен је 5. марта 1970. године у Београду, као старији син Ангелине (девојачко Милованов) и Анђелка Вучића.[17] Има млађег брата Андреја Вучића.[18] Са очеве стране, пореклом је из Чипуљића, одакле је породица протерана од стране усташа на почетку Другог светског рата, те се његов отац Анђелко Вучић игром случаја родио у околини Београда. Ипак, усташе су тамо убили Анђелка, деду Александра Вучића, по којем је његов отац добио име, као и прадеду Радета, стричеве и многе друге чланове фамилије. Породица је старином из источне Херцеговине или Црне Горе.

Одрастао је у новобеоградском Блоку 45, похађао је основну школу „Бранко Радичевић” и Земунску гимназију са одличним успехом. Учествовао је на градским и републичким такмичењима из историје, где је освајао награде, а био је и пионирски првак Београда у шаху.

Када је имао 10 година, 1980. је одговорио на једно кратко питање на спортској манифестацији Радост Европе. РТС је много касније у својој емисији Трезор објавио тај снимак.[19]

Уписао је студије на Правном факултету Универзитета у Београду 1988. и дипломирао 16. новембра 1994. године, а усавршавао је енглески језик у Брајтону у Уједињеном Краљевству.[20] Као један од најбољих студената генерације био је и стипендиста Фондације за развој научног подмлатка.

Војни рок је служио у Лукавици. За време рата у Босни и Херцеговини, током 1992. и 1993. године, добровољно је радио као новинар и извештач на „Каналу С” на Палама, где је припремао и водио вести на енглеском језику, блок вести из света, интервјуе и репортаже.

Улазак у политику

Вучић приступа Српској радикалној странци 1993. године и исте године на изборима бива изабран за посланика у Народној скупштини Републике Србије.

Две године касније, са 24 године, постаје и генерални секретар Српске радикалне странке. После победе радикала на локалним изборима у Земуну 1996. године, постао је директор Културног спортског центра „Пинки”.[21]

Министар информисања

Дана 24. марта 1998. године, постаје министар за информисање у Влади „народног јединства” Мирка Марјановића[20], коју су чинили Социјалистичка партија Србије, Српска радикална странка и Југословенска левица, те подноси оставку на место директора КСЦ „Пинкија”.

За време министарског мандата потписао је Закон о јавном информисању, који је остао запамћен по томе што је увео високе новчане казне за новинаре чије се писање косило са политиком режима Слободана Милошевића. Казне су се морале платити у року од 24 сата, у противном би њихова имовина била заплењена.[22] Услед тога је дошло до гашења редакција „Дневног телеграфа”, „Европљанина” и „Наше борбе”, а многи други независни медији су били кажњавани.[23][24] Медији су у овом периоду били под озбиљном репресијом од стране режима, а страни медији су посматрани као „шпијуни” и „страни елементи”.[24]

Вучић је имао улогу у пропаганди Милошевићевог режима за време рата на Косову и Метохији када су вршени притисци на медије путем кривичних прогона и застрашивања, поготово независних новинара који су писали о злочинима над албанским цивилима, као што су Дејан Анастасијевић и Славко Ћурувија.[25][26][27] Влада је донела Уредбу о посебним мерама у условима претње оружаним нападима НАТО-а, за време чијег важења је укинут програм Радио Индекса[28], а затим и Радио Сенте, Кикинде, ТВ Пирота и Радио Ситија у Нишу. Са кабловских мрежа су скинути сви страни ТВ канали, а земаљским радијским и телевизијским станицама забрањено је реемитовање страних сервиса на српском језику.[29] Након почетка НАТО агресије, Вучић је позвао на састанак уреднике београдских медија на којем је саопштено да је неопходно да се током извештавања употребљавају искључиво ставови и терминологија режима. Уредници су били у обавези да доставе министарству копије текстова, а дозвољено је било преносити само вести домаћих медија који су били под строгом цензуром.[24] Вучић је изјавио за лист Аргумент да ће се „кад тад осветити Славку Ћурувији”, новинару и оснивачу неких од угашених листова.[24] Ћурувија је убијен 11. априла 1999, а његова невенчана супруга изјавила је 15 година касније да је Вучић био умешан у убиство и да је био, „не само креатор закона о информисању већ и праксе прогона новинара”.[30][31]

Након што је одбијен захтев да Радио телевизија Србије реемитује шест сати програма страних медија током дана за време бомбардовања Југославије, НАТО је прогласио зграду РТС-а легитимном метом сматрајући га делом „ратне машинерије”, који спроводи пропаганду и не извештава адекватно о збивањима у рату.[32][33] Зграда је бомбардована 23. априла и живот је изгубило 16 радника ове медијске куће, а још 16 је повређено. У ноћи када је бомбардована зграда РТС-а, Вучић је требало да из студија у њој гостује у емисији Ларија Кинга.[34]

У то време изабран је и за члана Управног одбора Универзитета у Београду и Филозофског факултета. Вучић је био и на јавном списку особа којим је забрањен улазак у Европску унију.[23]

Након потписивања Кумановског споразума, којим је окончана НАТО агресија, уведен протекторат УН и дефакто суспендован суверенитет Србије над Косовом и Метохијом, министри из редова Српске радикалне странке подносе оставке на своје функције 14. јуна 1999. године[35], али настављају да обављају своје дужности, објашњавајући то националним интересима.

Вучић је биран за посланика у Савезној скупштини СРЈ три пута: у Веће Република први пут у фебруару 1998, други пут у мају 2000. и коначно на савезним изборима 24. септембра 2000.[20] У мају 2000. године, Савезна влада СРЈ га је именовала за члана Савета Савезне јавне установе РТВ Југославија. У фебруару 2001, Вучић подноси оставку на функцију савезног посланика.

Поново у опозицији

 
Председник Владе Републике Србије Александар Вучић и председник Руске Федерације Владимир Путин (2014)

Александру Вучићу је у марту 2002. одређен порез на екстрапрофит у износу од 48.500 евра, у вези стана од преко 100 квадрата који му је 1998. доделила Влада. Тај стан је потом, по тврдњи ДОС-ове власти, откупљен испод тржишне вредности, мада Вучић објашњава да је заправо од Владе добио 60 квадрата, а да је остатак одмах у старту платио, уз помоћ породице.[36]

На локалним изборима 2004. Вучић се кандидује за градоначелника Београда са мотом кампање „Вучић за метрополу”, у којој обилази сва приградска насеља и промовише за себе урбани имиџ младог човека са идејом и енергијом. Освојио је 29% гласова у првом и 48,4% гласова у другом кругу.[37]

Александар Вучић је био генерални секретар Српске радикалне странке и председник општинског одбора Нови Београд. Био је народни посланик и заменик председника посланичке групе Српске радикалне странке у Народној скупштини Републике Србије, члан Административног одбора и Одбора за уставна питања и заменик председника Одбора за Косово и Метохију и Одбора за културу и информисање.[38]

Српска радикална странка је заједно са коалицијом ДССНС и коалицијом СПСПУПСЈС потписала коалициони споразум 28. маја 2008. којим је, на основу резултата локалних избора, било договорено формирање градске већине у Скупштини града Београда. Вучић је тада предложен за новог градоначелника Београда. Међутим, након што је коалиција око СПС-а формирала републичку Владу са ДС-ом почетком јула, социјалисти су одлучили да одустану од потписаног споразума и формирана је коалиција ДС-СПС-Г17-ЛДП у граду Београду.[тражи се извор]

Српска напредна странка

 
Томислав Николић и Александар Вучић на оснивачкој скупштини СНС (2008)

Након што је дошло до сукоба између челних људи у Српској радикалној странци (Војислава Шешеља и Томислава Николића), Вучић је 15. септембра 2008. поднео оставку на дужности у Српској радикалној странци и објавио привремено повлачење из политичког живота.[39]

Почетком октобра, саопштио је да се прикључује оснивању Српске напредне странке Томислава Николића.[23]

Том приликом је изјавио да ће се посветити берзанским пословима, „или ће помагати свом брату у вођењу фирме”, али је касније негирао да његов брат има фирму.[40]

На оснивачкој скупштини СНС, 21. октобра, изабран је за заменика председника Српске напредне странке.[41] Био је на челу изборних штабова за превремене локалне изборе у Земуну и Вождовцу 2009. где је СНС убедљиво победила ДС и преузела локалну власт у ове две београдске општине.[42][43]

Од када је напустио СРС и приступио СНС, Вучић је променио свој имиџ од националисте у проевропског политичара.[44]

После победе Томислава Николића на изборима одржаним 20. маја 2012.[45] и његове оставке на место председника СНС 24. маја 2012,[46] Вучић преузима функцију вршиоца дужности председника странке. На ванредној изборној скупштини, одржаној 29. септембра 2012. године, Александар Вучић изабран је једногласно за председника странке.[47]

Након формирања владе (коалиција СНС—СПС—УРС), јула 2012, постаје потпредседник Владе задужен за одбрану, безбедност и борбу против корупције и криминала, као и министар одбране. Председник Николић га је именовао за секретара Савета за националну безбедност-[48]

Министар одбране

 
Вучић у време обављања функције министра одбране

Одмах по номинацији за првог потпредседника владе задуженог за одбрану, безбедност, борбу против организованог криминала и корупције, најављује да у борби против корупције неће бити заштићених и да ће будућа власт имати „нулту толеранцију” према корупцији и криминалу.

Доласком на чело Министарства одбране, затекао је тешко материјално стање војске и војне индустрије. Одмах је отишао на више путовања у потрази за стратешким партнерима и купцима за производе српске наменске индустрије. Са тих путовања се вратио са уговорима са Русијом и Уједињеним Арапским Емиратима вредним стотине милиона долара.[49][50][51][52][53] Учествовао је у организацији аеромитинга „Батајница 2012” у склопу прославе стогодишњице српске авијације, на ком је представљен нов домаћи школски авион „Ласта”.[54][55] Отвара се и нова фабрика борбених система у Великој Плани.[56] На сајму наоружања „Партнер 2013” одржаном у јуну 2013. је најавио инвестиције у овај сектор, за који је рекао да очекује да постане замајац српске индустрије.[57] Сајам је, такође, резултовао великим бројем нових уговора.[58]

У исто време, у знак пријатељства других држава према Србији, Министарство одбране добило је веома вредне поклоне, из УАЕ три блиндирана Мерцедесова џипа (око 3 милиона евра),[59] двадесет санитетских возила из Кине (око 2 милиона евра),[60] четири возила типа „Хамер” од владе САД (око 850.000 евра)[61] Традиционално добра сарадња са Русијом додатно је унапређена (уговор о стратешком партнерству), а посебно је значајна акција чишћења терена од касетних мина на око 3000 квадрата код аеродрома у Нишу и око Параћина.[62]

Поднео је оставку на место министра одбране уз образложење да жели да се у пуној мери посвети борби против корупције и криминала.

Бриселски споразум

 
Себастијан Курц и Александар Вучић (2014)

Одмах по ступању на дужност, председник Србије Томислав Николић је најавио наставак разговора са Приштином на највишем нивоу, сматрајући да је то сувише важно питање да би га водили нижи службеници. За тај посао предлаже Ивицу Дачића, председника Владе. Неко време су ти преговори на први поглед успешно напредовали и заустављено је даље одузимање права Србима на Косову (право на српска документа и таблице), прихваћен је нацрт стварања Заједнице српских општина, међутим, долази до застоја код утврђивања права Заједнице општина. Вучић се прикључује преговарачком тиму у априлу 2013. са циљем да обезбеди да грађани ЗСО сами одлучују о судству и полицији.[63] У својој идеји о стварању ЗСО[64], Вучић је пронашао решење како да се обезбеди аутономија у срединама са већинским српским становништвом, да Заједница сама управља образовањем, здравством, да судска власт и полиција буду усклађене по саставу са етничком сликом у њој, и да Приштина може да постави регионалног команданта само по избору ЗСО-а.

На том састанку, Хашим Тачи покушава да минира договорени споразум захтевом да се као једна изборна јединица, на четири српске општине дода још три већински албанске општине, или „макар” јужни део Косовске Митровице. Тај предлог је за српску страну неприхватљив јер би се тиме озбиљно нарушила етничка слика. И поред великог притиска на преговараче лично, као и на Србију, Александар Вучић одбија предлог, сматрајући да у тој форми не задовољава ни минимум интереса Србије, ни њених грађана на Косову и Метохији,[65] тражи наставак преговора и од ЕУ да својим ауторитетом приволи косовске Албанце на компромис. Тада се први пут дешава да ЕУ уважава захтев Србије и врши притисак на Приштину која невољно прихвата поредећи Заједницу Општина са Републиком Српском.[66] Том приликом Вучић, наводно добија гаранције ЕУ и НАТО-а да „албанска чизма” неће имати приступ Северу Косова.[67] Договара се расписивање избора за новембар 2013. чиме би српске институције добиле пун легитимитет, уместо да од стране међународне заједнице и остатка КиМ буду третиране као паралелне. Приштина се обавезује да донесе закон о општој амнестији чиме се трајно онемогућује евентуално застрашивање српског становништва судским процесима[68] Иако Александар Вучић није у потпуности задовољан резултатима преговора, процењујући да је то максимум од могућег[69], да је одлука једина права за будућност Србије и њега лично[70], прихвата да се парафира споразум.[71] По повратку у земљу даје на увид јавности цео ток преговора као и коначан споразум. У Народној скупштини споразум добија подршку владајуће вечине (173 посланика за, 24 против, 1 уздржан и 5 није гласало).[72][73] На КиМ су људи узнемирени и несигурни како ће те промене утицати на њихов живот и Александар Вучић одлази на Ким да одговори на њихова питања. Један део прихвата уверавања државног врха да неће остати незаштићени и након гашења српских институција, али други део (ДСС, СРС, делимично СПЦ) и даље инсистира на задржавању постојећих српских институција. Тада Александар Вучић предлаже референдум под условом да се сви обавежу да ће прихватити његове резултате. Представници незадовољне групе Срба одбили су одржавање оваквог референдума.[74][75][76]

У међувремену је започео процес имплементације Бриселског споразума и расписани су косовски избори на којима је кандидована заједничка Српска листа око коалиције СНС, која треба да обезбеди да се гласови Срба не расипају и да, са великим бројем добијених гласова, буде основа за самосталност Заједници српских општина.[77]

После успешно спроведених преговора, Србија је на Видовдан, 28. јуна 2013. добила оквирно датум за започињање преговора са ЕУ, с тим да је датум прве приступне конференције орочен најкасније за јануар 2014.[тражи се извор][78]

Пред Уставним судом Републике Србије нашло се више захтева за испитивање уставности Споразума, као и низа уредби које је Влада Републике Србије, на челу са Александром Вучићем донела на основу њега. Уставни суд Србије је 26. фебруара 2014. године оценио неуставном Уредбу о катастру за Косово, која је настала на основу Бриселског споразума. Суд је овом одлуком још једном дао Влади Србије рок од шест месеци да Уредбу о катастру уреди онако како налаже Устав Србије.

Будући да Влада Србије ништа од тога није учинила, Уставни суд је наставио поступак оцене уставности и донео коначну одлуку на седници од 26. фебруара. На овакву одлуку Уставног суда реаговао је министар правде Никола Селаковић, износећи став Владе да Бриселски споразум није правни већ политички акт, те да се Уставни суд треба огласити као ненадлежан за ово питање.

У складу са препоруком министра Селаковића, Уставни суд је 10.12.2014. одбацио предлог за оцену уставности и законитости парафираног „Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа“ између Владе Републике Србије и Привремених институција самоуправе у Приштини, од 19. априла 2013. године. (предмет IУо–247/2013).

Председник Владе

 
Председник Владе Републике Србије Александар Вучић и државни секретар Сједињених Америчких Држава Џон Кери у Вашингтону (2015)

Ванредни парламентарни избори у Србији одржани су 16. марта 2014. Истог дана одржани су и ванредни избори за локалну власт у Београду. Парламентарни избори су расписани након одлуке председништава СНС-а и СПС-а да се тренутни сазив Народне скупштине и Влада распусте зарад „провере воље народа”.[79] На парламентарним изборима изборна листа „Будућност у коју верујемо” коју је предводио Александар Вучић и Српска напредна странка, освојила је убедљиво највећи број гласова — 48,35%.[80] 27. априла формирана је нова Влада Србије са Александром Вучићем на месту председника Владе. Поред странака са листе коју је предводила СНС, у владу је поново ушла и коалиција окупљена око СПС-а.[81]

На ванредним парламентарним изборима 24. априла 2016, Српска напредна странка је поново освојила убедљиво највећи број гласова — 48,25%.[82] Након ових избора, владу на челу са Александром Вучићем су 11. августа 2016. поново саставили СНС и СПС, са својим коалиционим партнерима. Ову владу су подржали и Савез војвођанских Мађара и албанска Партија за демократско деловање.[83]

Период од доласка Вучића на место председника Владе је обележен падом медијских слобода услед притиска и напада на новинаре који исказују критику према режиму, као и гашења многих дебатних политичких емисија.[24][84][85][86]

Председник Републике

 
Председник Владе Републике Србије Александар Вучић у Москви (2017)

Одлуком Председништва и Главног одбора Српске напредне странке, Александар Вучић је изабран за кандидата ове странке на председничким изборима, који су одржани 2. априла 2017.[87][88] Његову кандидатуру су подржале и све странке владајуће коалиције (СПС, ПС, СДПС, ПСС, СПО, Самостални ДСС, ПУПС, ЈС и СВМ). На овим изборима, Вучић је победио у првом кругу, освојивши 55,08% гласова,[89] док су поједини медији и неке од опозиционих структура нагласили да је уочен низ неправилности током изборног процеса.[90] Према извештају ОЕБС-а, неизбалансирано извештавање медија, притисци на бираче и запослене у државним институцијама и злоупотреба јавних ресурса за спровођење кампање су пољуљали једнакост могућности у такмичењу кандидата.[91]

То је била прва победа већ у првом кругу председничких избора након избора 1992. године на којима је победу однео Слободан Милошевић (Војислав Коштуница је однео победу у првом кругу на изборима за председника СР Југославије). Према истраживањима ЦеСИД-а о демографској структури присталица председничких кандидата, за Вучића су гласали приближно у истом односу мушкарци и жене, са просечном старошћу од 55 година услед високог удела (42%) грађана у пензији. Највећи број гласача (41%) је завршио четворогодишњу средњу школу, а затим радничку школу (22%), док 21% има образовање ниже од средње школе.[92]

На дужност председника Републике Србије, ступио је 31. маја 2017. након истека мандата дотадашњем председнику Томиславу Николићу.[93] Дан пре тога, поднео је оставку на место председника Владе Србије.[94] Дана 15. јуна мандат за састав нове владе поверио је Ани Брнабић, тадашњој министарки државне управе и локалне самоуправе.[95] Ова влада формирана је 29. јуна.[96]

 
Вучић, Доналд Трамп и Авдулах Хоти на потписивању споразума о економској нормализацији у Белој кући (4. септембар 2020)

Током посете Русији у децембру 2017. године добио је титулу почасног доктора на Московском државном институту за међународне односе (МГИМО).[97] Добитник је „Златног лава” за мир у Венецији 2018. године.[98]

Организација Freedom House је у извештају за 2018. годину навела да је Србија земља која има константан пад у индексима слободе након доласка Вучића на власт, као и да је у једној години изгубила статус „слободних” и сврстала се у категорију „делимично слободних” земаља. Према објашњењу, статус Србије опао је због погоршања у начину спровођења избора, због наставка покушаја владе и прорежимских медија да кроз законе угњетавају независне новинаре провлачећи их кроз прљаве кампање, као и због акумулације извршних овлашћења од стране председника Вучића, у супротности са уставним овлашћењима.[99][100] Политички теоретичари и научници, аналитичари и новинари често владавину Александра Вучића описују као ауторитарну или аутократску.[85][101][102][103][104][105][106][107][108][109][110] Због оптужби за пораст политичког насиља и гушење медијских слобода, у јесен 2018. године су отпочели протести усмерени су против начина вршења власти од стране Александра Вучића.

Септембра 2019. хрватски представници су испланирали да у Дрвару, општини са етничком српском већином, уз војне почасти прославе 24. годишњицу ослобођења општина Кантона 10, у спомен на догађаје и борбе у којима су ХВ и ХВО привремено заузеле простор Дрвара и суседних општина у којима су Срби чинили апсолутну већину.[111] У том периоду је Вучић најавио свој долазак у Дрвар, заједно за Милорадом Додиком и другим високим званичницима Србије и Српске. Хрватски представници из редова ХДЗ-а, одустали су од својих планова за реализацију прославе.[112] Приликом посете Вучића, најављено је да Србија донира Дрвару милион евра и да ће подмирити дугове општине према мајкама и породиљама.[113][114]

Србин из Црне Горе, бизнисмен и добротвор СПЦ Миодраг „Дака” Давидовић је оптужио Вучића да је одговоран за атентат снајпером на њега. Давидовић је у покушају атентата децембра 2019. рањен док је био у друштву епископа СПЦ Јоаникија, у хотелу Краун плаза.[115] Од његове изјаве саопштењем јавности оштро се оградио епископ Јоаникије.[116] У окружењу хотела где је реализован атентат, српске службе су лоцирале неколико црногорских држављана повезаних са криминалним активностима.[117][118][119]

Други мандат

На председничким изборима 3. априла 2022. године, Вучић наступа као кандидат предложен од стране Српске напредне странке, Социјалистичке партије Србије и Савеза војвођанских Мађара. Републичка изборна комисија га је за кандидата прогласила 9. марта, након предаје 148.846 исправних изјава подршке бирача.[120]

Српска радикална странка је 8. марта одлучила да подржи кандидатуру Александра Вучића за председника Републике Србије и тако први пут од увођења вишестраначја нема сопственог председничког кандидата.[121] Странка словачке националне мањине Словаци напред је такође подржала његову кандидатуру.[122]

Подршку Вучићевој кандидатури јавно су изразили лидери Демократског фронта из Црне Горе, посланик Скупштине Црне Горе и председник Демократске народне партије Милан Кнежевић, као и председник Нове српске демократије Андрија Мандић.[123] Такође, подршку су дали и други српски политичари из Црне Горе: Марко Бато Царевић (председник општине Будва),[124] Марко Ковачевић (председник општине Никшић), Веско Делић (председник општине Мојковац) и Иван Отовић (председник Скупштине општине Херцег Нови).[125] Писмом је подршку упутио и српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине Милорад Додик,[126] а Вучићеву председничку кандидатуру су подржали Српскa демократскa странкa и њен председник Мирко Шаровић (бивши председник Републике Српске),[127] као и председник Партије демократског прогреса Бранислав Бореновић.[128] Путем видео спота исто је учинио и Драшко Станивуковић, градоначелник Бањалуке.[129] Такође је добио подршку разних људи из јавног живота.[130]

Вучић је током прве половине 2024. предводио дипломатску борбу Србије против усвајања Резолуције о Сребреници у Генералној скупштини Уједињених нација.[131][132]

Заједно са председником Српске Милорадом Додиком организује Српски сабор 8. јуна.[133]

Политика

Економија

Након избора за председника Владе 2014. године, Вучић је заговарао економске мере штедње ради смањења буџетског дефицита. Његова политика фискалне консолидације првенствено је била усмерена на резове у јавном сектору, а једна од мера је била смањење плата и пензија у јавном сектору, као и забрана запошљавања у јавном сектору. Као меру предострожности и обезбеђивања дугорочне фискалне стабилности државе, његова Влада је 23. фебруара 2015. године потписала трогодишњи аранжман са Међународним монетарним фондом у вредности од 1,2 милијарде евра. ММФ и Европска унија су похвалили спроведене реформе и назвали их једним од најуспешнијих програма које је ММФ икада имао.

Укупан јавни дуг земље је са 17 милијарди евра колико је износио 2012. године, увећан на 35,6 милијарде евра, колико је износио новембра 2023. године. Учешће јавног дуга централног нивоа власти у БДП-у (методологија ЕСА 2010) на крају новембра 2023. године износило је 51,5%.[134]

Јануара 2024. Вучић је са сарадницима представио план „Србија 2027”.[135] Више пута се заложио за копање литијума у Србији, истичући да ће тим пројектом буџет града Лознице бити значајно увећан и да ће таквом инвестицијом западна Србија почети да се развија.[136]

ЕУ и мигрантска криза

Током европске мигрантске кризе 2015−2016. године, Вучић је своје ставове снажно ускладио са политиком немачке канцеларке Ангеле Меркел и јавно похвалио немачку миграциону политику. Такође је изјавио да ће Србија сарађивати са Европском унијом у решавању мигрантског тока идући од Блиског истока до земаља чланица ЕУ балканском рутом и да ће Србија бити спремна да прихвати део миграната.

Отворени Балкан

 
Председник Републике Србије Александар Вучић, председник Владе Северне Македоније Зоран Заев и председник Владе Албаније Еди Рама на Економском форуму за регионалну сарадњу (29. јул 2021)

Вучић је био домаћин првог састанка иницијативе Мали Шенген, који је одржан 10. октобра 2019. године у Новом Саду. На овом састанку је са председником Владе Северне Македоније Зораном Заевом и председником Владе Албаније Едијем Рамом потписао декларацију о намерама за успостављање јединствене регионалне економске зоне, а која би са ове три државе имала потенцијал од 131.953 квадратних километара и 11.800.000 становника.[137]

У оквиру иницијативе која је потом названа Отворени Балкан, одржано је неколико састанака. На састанку у Београду, одржаном 4. новембра 2021. године, потписана је заједничка изјава „будућност проширења - поглед из региона“, којом је Европска унија позвана да се више ангажује и заинтересује у процесу интеграција Западног Балкана. Писмо су потписали председник Републике Србије Александар Вучић, заменик председника Владе Северне Македоније задужен за европска питања Никола Димитров и председник Владе Албаније Еди Рама.[138] Приступање иницијативи је дан раније понуђено и председнику Владе Црне Горе Здравку Кривокапићу, који је изразио подршку иницијативи, али није изразио заинтересованост да и његова држава узме учешће. Такође, лидери иницијативе су упутили и позив Босни и Херцеговини да се придружи Отвореном Балкану.

У оквиру иницијативе Отворени Балкан планирано је да све чланице иницијативе укину граничке контроле.[139]

Међународни односи

Односи са Русијом

 
Председник Србије Александар Вучић, руски председник Владимир Путин и израелски премијер Бенјамин Нетанјаху на Паради победе у Москви (9. мај 2018)

Вучић је одржавао традиционалне добре односе између Србије и Русије, а његова влада је одбила да уведе санкције Русији, након кризе у Украјини и руске анексије Крима. Вучић је више пута најављивао да ће Србија остати посвећена својим европским интеграцијама, али и да одржава историјске односе са Русијом.

Током Вучићевог мандата, Србија је наставила да шири јача економске везе са Русијом, посебно повећањем српског извоза у Русију. Почетком 2016. године, после састанка са руским потпредседником владе Дмитријем Рогозином, Вучић је најавио могућност да Србија куповином руских ракетних система појача војну сарадњу са Русијом.

У децембру 2017. године, Вучић је први пут боравио у званичној посети Руској Федерацији као председник Србије. Изразио је захвалност Русији на заштити српских националних интереса и изјавио да: „Србија никада неће уводити санкције Руској Федерацији.“

Вучић је био против увођења санкција Русији поводом инвазије на Украјину 2022 и истовремено је подвукао поштовање територијалног интегритета Украјине.[140]

Односи са САД

 
Потписивање Вашингтонског споразума у Овалном кабинету Беле куће; седе: Вучић, амерички председник Доналд Трамп и премијер Косова Авдулах Хоти; стоје: Ричард Гренел и потпредседник САД Мајк Пенс (4. септембар 2020)

У јулу 2017. године Вучић је посетио САД и састао се са потпредседником САД Мајком Пенсом, где су разговарали о америчкој подршци напорима Србије да се придружи Европској унији, потреби за континуираним реформама и даљем напретку у нормализацији односа са Косовом. Позивајући се на предложени аранжман размене територија између Србије и Косова, амерички саветник за националну безбедност Џон Болтон рекао је да се САД неће противити територијалној размени између ради решавања дуготрајног спора. Стејт департмент и даље држи да је пуна нормализација односа између Србије и Косова „од суштинске важности за регионалну стабилност“, што је Вучић раније рекао.

Мораторијум који је уведен на учешће Војске Србије у међународним војним вежбама прекинут крајем јуна 2023. године, када је заједно са оружаним снагама САД и још осам земаља Војска Србије учествовала у вежби „Платинасти вук”.[141]

Однос са Израелом

 
Председник Израела Рувен Ривлин у званичној посети Београду (јул 2018)

У уговору о намерама који је потписан у Вашингтону 2020. године, једна од ставки је била и премештање амбасаде Србије у Израелу из Тел Авива у Јерусалим, што би значило признавање Јерусалима за главни град Израела, а што су претходно учиниле и САД, и признавање независности Републике Косово од стране Израела.

Као последица тога, Израел је отворио амбасаду у самопроглашеној Републици Косово. Израел је такође тиме и признао Косово као независну државу, иако је до тог споразума водио чврсту политику јединства српске територије. После овога, Вучић је изјавио да након признања независности Косова од стране Израела, Србија више не сматра да има било каквих обавеза из Вашингтонског споразума.

Србија није пребацила своју амбасаду у Јерусалим.[142][143]

Током палестинско-израелског рата, клубови из Израела су играли своје утакмице на територији Србије, што је описано као пример неутралне политике земље.[144]

Критике и контроверзе

Јавни профил

 
Вучић на Конгресу ЕПП у Мадриду (2015)

Неки су Вучића поредили са другим моћницима у европској политици и, као што је горе наведено, оптуживали га да је аутократа. Многи верују да је он успешно преузео централно место српске политике. Изградио је репутацију технократске ефикасности, идеолошке флексибилности и политичког прагматизма, док је задржао базу изборне подршке десног центра и деснице.

Велика Србија

Вучић је до 2008. до 2012. био заговорник стварања Велике Србије, за коју је сведочио да се протеже до западне границе на линији Карлобаг—Огулин—Карловац—Вировитица.[145][146] Вучић је 1995. године, током рата у Хрватској, рекао у Глини (Република Српска Крајина) да „Српска Крајина” и Глина никада неће бити део Хрватске, Банија никада неће бити враћена Хрватској и да ако је Српска радикална странка победила на изборима, Срби би живели у Великој Србији.[147][148] Вучић је у другом говору с почетка 2000-их Карлобаг, Огулин, Карловац и Вировитицу назвао „српским градовима” и навео да се „они [критичари СРС] радују што су усташе (мисли се на Хрвате) окупирале српску земљу и хоће нас српске радикале да увере да то није српско, да смо ми говорили глупости. (...) Хоћемо оно што је наше, српско.”[148] Након одвајања од Српске радикалне странке и стварања Српске напредне странке, Вучић је рекао да више не подржава великосрпску идеологију.[149]

Председник Црне Горе Мило Ђукановић оптужио је 1. септембра 2020. Вучића и београдске медије за мешање у унутрашњу политику Црне Горе, као и за наводне покушаје оживљавања „великосрпске политике”.[150]

Масакр у Сребреници и Ратко Младић

Вучић је 20. јула 1995. године, коментаришући кампању НАТО бомбардовања на положаје Војске Републике Српске (ВРС), у Народној скупштини рекао: „за сваког убијеног Србина убићемо 100 Муслимана” само неколико дана након масакра у Сребреници, када је више припадника ВРС и паравојне групе из Србије убило више од 8000 Бошњака.[151][152][3][153] Он је 2015. рекао да је његова изјава из 1995. „извучена из контекста” и да „то није суштина те реченице”.[154]

Пре одвајања од Радикалне странке Војислава Шешеља, Вучић је отворено и јавно славио и позивао на заштиту генерала Ратка Младића, касније осуђеног за ратне злочине, злочине против човечности и геноцид. Вучић је 2007. године, док је Младић још био на слободи у Србији, делио плакате на којима је писало „Сигурна кућа за генерала Младића”. Он је на седници парламента изјавио да ће Скупштина Србије увек штитити и бити сигурна кућа за генерала и да ће свака кућа у Србији која носи презиме Вучић штитити и склонити Младића.[155]

Исте године, Вучић је организовао улични протест на коме су табле улица назване по убијеном председнику Владе Србије замењене таблама у име Ратка Младића.[155] Ово је постала честа појава да српске ултрадесничарске фракције вандализују исте натписе на регуларним таблама како би прославили годишњицу атентата на Зорана Ђинђића.[156]

Вучић је учествовао и на протестима против хапшења касније осуђених ратних злочинаца Веселина Шљиванчанина и Радована Караџића, као и Војислава Шешеља, тадашњег председника његове странке.[157][158][159]

Славко Ћурувија

За време Вучићевог мандата министра информисања у атентату је убијен Славко Ћурувија, истакнути новинар који је извештавао о рату на Косову и Метохији.[160][161] Вучић је 1999. године, пре атентата, дао интервју на насловној страни таблоида Аргумент у којем је изјавио „Осветићу се Славку Ћурувији за све лажи објављене у Дневном телеграфу (Ћурувијин лист).”[162][163][164]

Он се 2014. извинио породици Ћурувија што су толико чекали да починиоце приведу правди и захвалио се свима на труду који су учествовали у решавању случаја.[165] Бранка Прпа, Ћурувијина ванбрачна супруга, рекла је да је Вучић „учествовао у убиству и да је он творац праксе прогона новинар”а.[166]

Приватни живот

 
Тамара Вучић, која се удала за Александра Вучића 2013.

Вучић се 27. јула 1997. оженио Ксенијом Јанковић, новинарком Радио Индекса и Српске речи. Пар има двоје деце, а развели су се 2011. године.[тражи се извор] Јанковићева је преминула 29. јануара 2022. године.[167] Вучић се 14. децембра 2013. оженио Тамаром Ђукановић, дипломатом Министарства спољних послова Србије.[168] Његова супруга је 9. јуна 2017, седмицу након што је Вучић преузео председничку функцију, родила сина.[169]

Током опозиционог периода, често се појављивао у популарним ТВ емисијама.[170] Године 2006. Вучић је постао победник прве сезоне српске верзије ток-шоуа Пирамида, која је емитована на телевизији Пинк.[171] Био је први политичар који је учествовао на хуманитарном плесном такмичењу Плесом до снова (2009) и први политичар који је гостовао у емисији Вече са Иваном Ивановићем (2010).[170][172][173] Био је и гостујући члан жирија у једној епизоди треће сезоне најпопуларнијег музичког такмичења на Балкану, Звезде Гранда.[170][174]

Вучић је 15. новембра 2019. хоспитализован у Војној болници у Београду због очигледних „кардиоваскуларних проблема”. Три дана касније јављено је да је пуштен. Неки, укључујући његовог саветника за медије и заменика градоначелника Београда, тврдили су да су његови здравствени проблеми делом последица притиска новинара. Вучић је то изричито демантовао на конференцији за медије убрзо након боравка у болници. На истом догађају је потврдио хроничну природу својих здравствених тегоба.[175][176]

Дана 8. априла 2020. откривено је да је Вучићев 22-годишњи син Данило оболео од ковида 19 и да је примљен на Инфективну клинику у Београду.[177]

Вучић је током јула 2020. постао студент београдске Високе спортске школе струковних студија, са циљем да након завршетка политичке каријере постане кошаркашки тренер за јуниоре.[178][179] Поједини српски новинари јавили су да је обавезан услов за упис на факултет било активно бављење спортом три године, који је убрзо након Вучићевог уписа уклоњен са званичног сајта.[180]

Вучић је висок 198 cm, што га чини једним од највиших политичких лидера.[181]

Награде и признања

Одликовања

Награда или одликовање Додељује Датум Место
  Орден Републике Српске на огрлици[182]   Република Српска 15. фебруар 2018. Београд
  Орден Пријатељства[183]   Казахстан 9. октобар 2018. Астана
  Орден Александра Невског[184]   Русија 7. јануар 2019. Београд
  Орден Светог Саве I степена[185] Српска православна црква 8. октобар 2019. Београд
  Орден белог лава на ленти[186]   Чешка Република 18. мај 2021. Праг
  Орден преподобног Прохора Пчињског[187] Епархија врањска, СПЦ 13. јун 2021. Врање
  Орден Светог Карла на ленти[188]   Монако 22. фебруар 2022. Монако
  Орден епархије будимске[189] Епархија будимска, СПЦ 19. август 2023. Сентандреја
  Орден Словачке евангеличке цркве I реда[190][191] Словачка евангеличка црква 13. децембар 2023. Нови Сад

Почасни докторати

Институција Датум Место
Московски државни институт међународних односа[192] 2017. Москва
Азербејџански универзитет за језике[193] 2018. Баку

Почасни грађанин

Држава Место Датум
  Република Србија Почасни грађанин Лесковца[194] 10. октобар 2013.
  Република Србија Почасни грађанин Новог Пазара[195] 20. април 2015.
  Република Србија Почасни грађанин Крупња[196] 24. јул 2015.
  Република Србија Почасни грађанин Сврљига[197] 8. мај 2017.
  Република Србија Почасни грађанин Лознице[198] 16. јун 2018.
  Босна и Херцеговина Почасни грађанин Требиња[199][200] 22. октобар 2018.
  Босна и Херцеговина Почасни грађанин Дрвара[201] 21. јул 2019.
  Босна и Херцеговина Почасни грађанин Соколца[202] 29. јул 2019.
  Република Србија Почасни грађанин Александровца[203] 7. фебруар 2020.
  Босна и Херцеговина Почасни грађанин Бањалуке[204] 22. април 2021.
  Република Србија Почасни грађанин Шапца[205] 22. април 2021.
  Република Србија Почасни грађанин Смедервске Паланке[206] 28. јун 2021.
  Република Србија Почасни грађанин Звечана[207] 12. јул 2021.
  Република Србија Почасни грађанин Ваљева[208] 28. јул 2021.
  Република Србија Почасни грађанин Јагодине[209] 29. септембар 2021.
  Република Србија Почасни грађанин Рековца[210] 17. октобар 2021.
  Босна и Херцеговина Почасни грађанин Градишке[211] 18. април 2022.
  Република Србија Почасни грађанин Горњег Милановца[212] 23. април 2023.
  Република Србија Почасни грађанин Кладова[213] 27. април 2023.
  Република Србија Почасни грађанин Суботице[214] 6. јул 2023.
  Република Србија Почасни грађанин Сјенице[215] 16. август 2023.
  Република Србија Почасни грађанин Пријепоља[216][217] 7. јул 2024.

Друге награде

  • Награда Капетан Миша Анастасијевић, за личност године 2012.[218]
  • Награда Личност године 2013, у избору Независних новина Босне и Херцеговине[218]
  • Награда Човек године 2013, у избору европског магазина „Ман”[218]
  • „Најевропљанин” 2013, у избору међународне организације „Прва европска кућа”[218]
  • Видовданска награда, 2013, град Крушевац[218]
  • Награда „Регионални лидер 2014” у избору регионалног жирија и читалаца „Вечерњег листа” Босне и Херцеговине[218]
  • Награда „Златни лав за мир", Италија, 2018.[219]
  • Златне медаље за заслуге града Атине, 2019.[220]
  • Кључ града Бањалуке, 2021.[221]
  • Специјална златна плакета компаније Новости, 2021.[222]
  • Велики крст вожда Ђорђа Стратимировића, 12. новембар 2021.[223]
  • Априлска награде града Шапца за развој демократских вредности и поштовање људских права и слобода, 2021.[205]
  • Октобарска награда града Краљева, 2021.[224]
  • Хипократова медаља, за заслуге у унапређењу здравства, Друштво лекара Војводине, 2022.[225]
  • Медаља бораца на огрлици, Субнор, 2022.[226]
  • Специјална награда Мишићевих дана, 2022.[227]
  • Награда за личност деценије, привредна комора Расинског округа, 2023.[228]

Референце

  1. ^ Aleksandar Vučić Архивирано 2014-11-03 на сајту Wayback Machine Istinomer.rs
  2. ^ „Serbia: Nations in Transit 2020 Country Report”. Freedom House. Архивирано из оригинала 30. 10. 2020. г. Приступљено 3. 11. 2020. 
  3. ^ а б Fisk, Robert (2016). „Europe has a troublingly short memory over Serbia's Aleksander Vucic”. The Independent. Архивирано из оригинала 15. 5. 2016. г. Приступљено 9. 2. 2017. 
  4. ^ Barber, Lionel (15. 5. 2018). „Interview: Serbia's Vucic insists 'I'm obsessed with Kosovo'. Financial Times. Архивирано из оригинала 17. 5. 2018. г. Приступљено 12. 12. 2018. 
  5. ^ De Launey, Guy (24. 1. 2014). „Serbia transforming from pariah to EU partner”. BBC News. Приступљено 3. 9. 2022. 
  6. ^ Žarković, Dragoljub (13. 11. 2013). „Tužni tok ministarkine karijere – Ko je sklonio Zoranu Mihajlović da se Aleksej Miler ne bi iznervirao?”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 3. 9. 2022. 
  7. ^ Pavlović, Koča (23. 3. 2014). „Living the Serbian dream: a look at Aleksandar Vučić's election victory”. openDemocracy (на језику: енглески). Приступљено 19. 9. 2022. 
  8. ^ Orlović, Slaviša (2015). „The Influence of Electoral System on Party Fragmentation in Serbian Parliament”. Serbian Political Thought. 7 (11): 91—106. doi:10.22182/spt.1112015.5. 
  9. ^ Atlagić, Siniša; Vučićević, Dušan (2019). Thirty Years of Political Campaigning in Central and Eastern Europe. Palgrave Macmillan, Cham. стр. 20. ISBN 978-3-030-27693-5. S2CID 239278656. doi:10.1007/978-3-030-27693-5_21. 
  10. ^ „Mandat dominantne stranke”. Politika (на језику: српски). 25. 3. 2014. Архивирано из оригинала 8. 12. 2019. г. Приступљено 18. 11. 2019. 
  11. ^ „Independent Serbia”. Encyclopædia Britannica. Архивирано из оригинала 1. 11. 2019. г. Приступљено 1. 11. 2019. 
  12. ^ „Aleksandar Vucic: The man who remade Serbia” (на језику: енглески). 2023-12-10. Приступљено 2023-12-28. 
  13. ^ *Bieber, Florian (јул 2018). „Patterns of competitive authoritarianism in the Western Balkans”. East European Politics. 38 (3): 337—54. doi:10.1080/21599165.2018.1490272 . 
  14. ^ *Aleks Eror (14. 5. 2019). „Two Decades After the Fall of Milosevic, Dictatorship Is Returning to Serbia”. World Politics Review. Архивирано из оригинала 14. 5. 2019. г. Приступљено 26. 10. 2019. 
  15. ^ Jovanović, Srđan Mladenov (2019). „'You're Simply the Best': Communicating Power and Victimhood in Support of President Aleksandar Vučić in the Serbian Dailies Alo! and Informer”. Journal of Media Research. Polish Academy of Sciences. 11 (2): 22—42. doi:10.24193/jmr.31.2 . 
  16. ^ „Hungary no longer a democracy, Freedom House says”. Politico. 6. 5. 2020. Архивирано из оригинала 9. 5. 2020. г. Приступљено 8. 5. 2020. „Years of ... strongman tactics employed by Aleksandar Vučić in Serbia and Milo Đukanović in Montenegro have tipped those countries over the edge,' it says. 'For the first time since 2003, they are no longer categorized as democracies. 
  17. ^ Порекло Александра Вучића Порекло, 12. 4. 2012
  18. ^ Чонградин, Снежана (4. 11. 2016). „Чиме се бави Андреј Вучић”. Данас. 
  19. ^ „Snimak Vučića iz 1980. godine”. РТС. Приступљено 30. мај 2024. 
  20. ^ а б в „Биографије будућих министара”. Приступљено 27. 10. 2013.  РТС, 22. 7. 2012
  21. ^ „Александар Вучић”. Српска напредна странка. 
  22. ^ Thompson 1999, стр. 117.
  23. ^ а б в Aleksandar Vučić Архивирано на сајту Wayback Machine (29. октобар 2013) Мондо,
  24. ^ а б в г д Jovanović, Srđan Mladenov (октобар 2016). „Confronting Recent History: Media in Serbia during Aleksandar Vučić's Ministry of Information in the Milošević Era (1998-1999 )”. Hiperboreea. 6 (1): 61—74. 
  25. ^ „Serbia’s prime minister, The changeling”. Приступљено 9. 4. 2019.  The Economist, 15. 9. 2016
  26. ^ „'Only donkeys don’t change': Serbian PM says he's ready to be president”. Приступљено 9. 4. 2019.  The Guardian, 31. 3. 2017
  27. ^ „Хелсиншки одбор за људска права, Извештај о појачаној репресији у Србији”. Архивирано из оригинала 05. 11. 2019. г. Приступљено 9. 4. 2019.  Време, 18. 12. 1999
  28. ^ „Радио Индекс — Дневник једне забране”. Приступљено 27. 10. 2013.  Нин, 15. 10. 1998
  29. ^ „Godišnjica Zakona o informisanju”. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 27. 10. 2013.  Време
  30. ^ „Branka Prpa: Vučić je sudelovao u ubistvu Ćuruvije”. danas.rs. Приступљено 4. 10. 2015. 
  31. ^ „Branka Prpa u Pressingu: Zašto Vučić nije pozvan da svedoči?”. danas.rs. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 4. 10. 2015. 
  32. ^ Jokic 2003, стр. 100.
  33. ^ „Deset godina od bombardovanja RTS-a”. slobodnaevropa.org. Приступљено 4. 10. 2015. 
  34. ^ Stanković, Radmila (2000-04-20). „Neki su, ipak, znali”. Nedeljne informativne novine (на језику: српски). Beograd (2573). ISSN 0027-6685. Приступљено 2024-03-09. 
  35. ^ „Шешељ: Очекујемо усвајање наших оставки”. Приступљено 29. 10. 2013.  Глас јавности, 15. 7. 1999
  36. ^ „Вучић: Кући сам долазио у крвавој мајици”. Приступљено 27. 10. 2013.  Вести онлајн
  37. ^ „Демократе па радикали”, Вечерње новости, 4. октобар 2004.
  38. ^ „Александар Вучић”. Архивирано из оригинала 27. 10. 2013. г. Приступљено 29. 10. 2013.  СНС Земун
  39. ^ „СРС:Вучић није дорастао ситуацији.”. Приступљено 15. 8. 2008.  Радио-телевизија Србије, 14. 9. 2008
  40. ^ Објављено: 30/10/2014, 15:44 (30. 10. 2014). „Вучић 2008 – Помагаћу брату у вођењу фирме”. Ceopom-istina.rs. Приступљено 2. 10. 2017. 
  41. ^ „Оснивање Српске напредне странке”. 21. 10. 2008. Приступљено 22. 10. 2013.  Б92, 21. 10. 2008
  42. ^ „Вождовац: СНС први, ДС други”. 07. 12. 2009. Приступљено 22. 10. 2013.  Б92,07.12.2009
  43. ^ „Izbori u Zemunu biće održani 2. juna”. Приступљено 22. 10. 2013.  Блиц, 17. 4. 2013
  44. ^ Ramet, Hassenstab & Listhaug 2017, стр. 173.
  45. ^ „Томислав Николић председник Србије”. Приступљено 22. 10. 2013.  РТС, 20. 12. 2012
  46. ^ „Блиц: Томислав Николић заплакао док је подносио оставку”. Приступљено 22. 10. 2013.  Блиц, 24. 5. 2012
  47. ^ „Александар Вучић једногласно изабран за председника СНС-а”. Приступљено 22. 10. 2013.  Политика, 29. 8. 2012
  48. ^ „Вучић секретар Савета за националну безбедност”. Приступљено 22. 10. 2013.  РТС, 3. 8. 2012
  49. ^ „Вучић: Србија ће правити ракете за УАЕ”. Приступљено 28. 10. 2013.  Новости
  50. ^ „Вучић у УАЕ: Потписани уговори, стижу и долари”. Приступљено 28. 10. 2013.  Новости
  51. ^ „Уговор од 220 милиона, шеик жели и српског бумбара”. Приступљено 28. 10. 2013.  Телеграф
  52. ^ „Србија и УАЕ-Сарадња за понос”. 17. 02. 2013. Приступљено 28. 10. 2013.  Б92
  53. ^ „Инвестиције из Емирата”. Приступљено 28. 10. 2013.  РТС
  54. ^ „Батајница 2012”. Приступљено 28. 10. 2013.  РТС
  55. ^ „Аеро спектакл у Батајници”. 02. 09. 2012. Приступљено 22. 10. 2013.  Б92
  56. ^ „Нова фабрика борбених система”. Приступљено 24. 10. 2013.  РТС, 29. 12. 2012
  57. ^ „Вучић: Улажемо у војну индустрију”. 25. 06. 2013. Приступљено 28. 10. 2013.  Б92, 25. 6. 2013
  58. ^ „Сајам наоружања компанији МБ наменска из Лучана донео нове уговоре”. Архивирано из оригинала 16. 10. 2013. г. Приступљено 26. 10. 2013.  Објективно
  59. ^ „Шеик поклонио Вучићу мечке вредне три милиона евра”. Архивирано из оригинала 03. 11. 2013. г. Приступљено 29. 10. 2013.  Ало, 23.01.2013
  60. ^ „Кина поклонила 20 санитетских возила војсци Србије”. Приступљено 29. 10. 2013.  Курир, аутор ТАНЈУГ, 06.07.2013
  61. ^ „Вучић: Србија је мала али поносна”. Приступљено 29. 10. 2013.  Вести, 28. 5. 2013
  62. ^ „Руси почели да чисте бомбе око аеродрома у Нишу”. Архивирано из оригинала 03. 11. 2013. г. Приступљено 29. 10. 2013.  Ало, 5. 8. 2013
  63. ^ „Државни врх данас одлучује ко иде у Брисел”. Приступљено 26. 10. 2013.  Новости
  64. ^ Zečević, D. „Космет: Финиш уз државни врх”. Novosti.test.mainstream.rs. Приступљено 2. 10. 2017. [мртва веза]
  65. ^ „Београдско „не“ Бриселу: Влада одбила споразум са Косовом”. Slobodnaevropa.mobi. 8. 4. 2013. Приступљено 2. 10. 2017. 
  66. ^ Дачић парафирао текст споразума, Вучић: Прихваћени сви српски предлози Блиц,
  67. ^ Нема резервне Србије Политика,
  68. ^ Приштина, усвојен Закон о амнестији РТС,
  69. ^ Вучић: Споразум је једини начин да Србија опстане, да постоји РТВ,
  70. ^ Вучић: Споразум тежак, али једини могућ РТС,
  71. ^ „Текст бриселског споразума”. Приступљено 24. 10. 2013.  Блиц, 19. 4. 2013
  72. ^ „Скупштина Србије подржала споразум с Косовом”. Приступљено 24. 10. 2013.  Балканс Алџазира, 26. 4. 2013
  73. ^ „Skupština usvojila izveštaj Vlade, za 173 poslanika”. Приступљено 24. 10. 2013.  Нови Магазин 26. априла 2013
  74. ^ „Вучић северу Косова и Метохије нуди референдум о споразуму”. Приступљено 24. 10. 2013.  Политика, 25. 4. 2013
  75. ^ „Вучић: Одлучујемо о будућности Србије”. Приступљено 24. 10. 2013.  РТС, 25. 4. 2013
  76. ^ „Вучић: Референдум, уз слогу”. Приступљено 24. 10. 2013.  Новости, 25. 4. 2013
  77. ^ Вулин у Лепосавићу: 3. новембра „Свесрпски избори” Архивирано на сајту Wayback Machine (3. новембар 2013) Радио КиМ
  78. ^ „Бундестаг дао зелено светло" Србији, прва приступна конференција у јануару. Приступљено 24. 10. 2013.  Новости, 27. 6. 2013
  79. ^ „Нећу да будем премијер без избора”, Б92, 26. јануар 2014.
  80. ^ „Коначни резултати РИК-а за републичке изборе”, РТС, 24. март 2014.
  81. ^ „Србија добила нову Владу, Вучић премијер”, Вечерње новости, 27. април 2014.
  82. ^ РИК: Коначни резултати парламентарних избора, РТС, 5. мај 2016.
  83. ^ „Србија добила нову владу!”, Мондо, 11. август 2016.
  84. ^ Castaldo, Antonino; Pinna, Alessandra (2017). „De-Europeanization in the Balkans. Media freedom in post-Milošević Serbia”. European Politics and Society. 19 (3): 264—281. 
  85. ^ а б „Freedom in the World 2018” (PDF). Freedom House. Приступљено 12. 12. 2018. 
  86. ^ „Freedom in the World 2018” (PDF). Амнести интернашонал. Приступљено 18. 10. 2019. 
  87. ^ „Председништво СНС-а: Вучић кандидат за председника”, РТС, 14. фебруар 2017.
  88. ^ „Главни одбор СНС-а једногласно: Вучић кандидат за председника”, РТС, 17. фебруар 2017.
  89. ^ „РИК: Вучић изабрани председник Србије, коначни резултати”, Блиц, 20. април 2017.
  90. ^ „Izborne nepravilnosti: Stotine nedostajućih listića, razbijene kutije, pretnje”. 24. 4. 2016. Приступљено 2. 8. 2018. 
  91. ^ Извештај ОЕБС/КДИЉП Мисије за посматрање избора; председнички избори 2. април 2007. године (PDF). ОЕБС. 2017. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 1. 2019. г. Приступљено 17. 1. 2019. 
  92. ^ Oko izbora 20 (PDF). CeSID. 2018. стр. 42, 43. 
  93. ^ „Александар Вучић положио заклетву и ступио на дужност председника Републике”, РТС, 31. мај 2017.
  94. ^ „Вучић поднео оставку Скупштини”, РТС, 30. мај 2017.
  95. ^ „Вучић: Ана Брнабић добила мандат за састав нове владе”, Танјуг, 15. јун 2017.
  96. ^ „Изабрана Влада Србије на челу са Аном Бранбић, министри положили заклетву” Архивирано на сајту Wayback Machine (3. август 2017), Бета, 29. јун 2017.
  97. ^ „Вучићу почасни докторат престижног руског државног института”. Politika Online. 
  98. ^ „VUČIĆ DOBIO "ZLATNOG LAVA" ZA MIR: Za moju nagradu su zaslužni građani”. NOVOSTI. 
  99. ^ „Freedom in the World 2019” (PDF). Freedom House. 5. 1. 2019. Приступљено 5. 2. 2019. 
  100. ^ „Fridom haus: Srbija pala iz grupe slobodnih zemalja u grupu delimično slobodnih”. Н1. 5. 2. 2019. Архивирано из оригинала 07. 02. 2019. г. Приступљено 5. 2. 2019. 
  101. ^ Bieber, Florian (јул 2018). „Patterns of competitive authoritarianism in the Western Balkans”. East European Politics. 38 (3): 337—54. doi:10.1080/21599165.2018.1490272. 
  102. ^ Günay, Cengiz; Džihić, Vedran (октобар 2016). „Decoding the authoritarian code: exercising ‘legitimate’ power politics through the ruling parties in Turkey, Macedonia and Serbia”. Southeast European and Black Sea Studies. 16 (4): 529—549. doi:10.1080/14683857.2016.1242872. 
  103. ^ Voltmer, Voltmer (2019). Media, Communication and the Struggle for Democratic Change: Case Studies on Contested Transitions. Springer Nature. стр. 6. ISBN 978-3-030-16747-9. 
  104. ^ „A Serbian Election Erodes Democracy”. The New York Times. 9. 4. 2017. Приступљено 12. 12. 2018. 
  105. ^ „Thousands march against Serbian president’s autocratic rule”. The Washington Post. 8. 12. 2018. Архивирано из оригинала 10. 12. 2018. г. Приступљено 12. 12. 2018. 
  106. ^ Eror, Aleks (9. 3. 2018). „How Aleksandar Vucic Became Europe’s Favorite Autocrat”. Foreign Policy. Приступљено 12. 12. 2018. 
  107. ^ Verseck, Keno (2. 4. 2017). „Vucic, der Allmächtige” (на језику: German). Der Spiegel. Приступљено 5. 1. 2019. 
  108. ^ Robelli, Enver (31. 3. 2017). „Serbie: une présidentielle pour asseoir l'emprise de Vucic” (на језику: French). Le Parisien. Архивирано из оригинала 14. 12. 2018. г. Приступљено 12. 12. 2018. 
  109. ^ Milovanović, Ivan (3. 2. 2018). „Vladavina neobuzdanog autokrate”. Данас. Архивирано из оригинала 14. 12. 2018. г. Приступљено 12. 12. 2018. 
  110. ^ Mihajlović, Branka (30. 5. 2017). „Vučićeva ostavka na mestu premijera i predsednička mapa 'bolje' Srbije”. Радио Слободна Европа. Приступљено 12. 12. 2018. 
  111. ^ „Umjesto hrvatskih dužnosnika, u Drvar dolazi Aleksandar Vučić”. tportal.hr. Приступљено 2024-03-13. 
  112. ^ „Oslobođenje - Umjesto generala HVO-a, u Drvar stiže Vučić?”. www.oslobodjenje.ba (на језику: бошњачки). 2019-09-13. Приступљено 2024-03-13. 
  113. ^ „Srbija donirala Drvaru milion eura”. Al Jazeera Balkans (на језику: бошњачки). Приступљено 2024-03-13. 
  114. ^ Veselinović, Gojko (2019-11-26). „Srebrenica i Drvar najviše profitirali od donacija Srbije”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2024-03-13. 
  115. ^ „Davidović: Vučić stoji iza pokušaja atentata na mene, pokušava da zavadi Srbe u Crnoj Gori - Svet - Dnevni list Danas”. www.danas.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-03-12. 
  116. ^ „ЕПИСКОП ЈОАНИКИЈЕ: Неприхватљиво је да Давидовић говори у моје име, Вучић нема никакве везе са покушајем атентата”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2021-07-19. 
  117. ^ „CRNOGORCI LOCIRANI U BEOGRADU! Uhvaćen signal koji vodi do Podgorice!”. espreso.co.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-03-13. 
  118. ^ „LOCIRANI ATENTATORI NA MIODRAGA DAVIDOVIĆA ISPRED KRAUN PLAZE: Metak su ispalili crnogorski kriminalci!”. espreso.co.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-03-13. 
  119. ^ „Утврђено који су криминалци из Црне Горе било око „Краун плазе“ кад је пуцано на Давидовића”. Све о Српској (на језику: српски). 2019-12-15. Приступљено 2024-03-13. 
  120. ^ „Избори у Србији 2022: Ко су кандидати за председника Србије”. ББЦ на српском језику. 29. 3. 2022. 
  121. ^ „Централна отаџбинска управа на седници одржаној 8. марта донела је одлуку о подршци кандидатуре Александра Вучића за председника Републике”. Српска радикална странка. 08. 03. 2022. 
  122. ^ „Странка Словаци напред подржава Вучића”. Дневник. 30. 03. 2022. 
  123. ^ „Кнежевић и Мандић подржали Вучића уочи избора”. Дан. 31. 3. 2022. 
  124. ^ „Carević: Pozivam građane da povjerenje ukažu Vučiću, za srpski narod u Crnoj Gori važno da imamo stabilnu Srbiju”. Vijesti. 31. 03. 2022. 
  125. ^ „Delić, Kovačević i Otović podržali Vučića: Vi ste garant prosperitetne Srbije, cijenimo brigu i nesebičnu podršku srpskom narodu u Crnoj Gori!”. Borba. 30. 3. 2022. 
  126. ^ „Dodik podržao Vučića i SNS i poželeo mu pobedu na izborima u interesu kontinuiteta i stabilnosti”. Danas. 31. 3. 2022. 
  127. ^ „SDS i Šarović podržali Vučića”. N1. 30. 03. 2022. 
  128. ^ „Borenović i Šarović podržali Vučića i SNS na izborima u Srbiji”. 
  129. ^ „Stanivuković kao Vučić: Uz semafor na stadionu dao podršku kandidatu SNS”. Danas. 1. 4. 2022. 
  130. ^ „Ko je sve od poznatih podržao Vučića”. N1. 30. 3. 2022. 
  131. ^ „РТС :: Политика :: Вучић за РТС: Велики и силни мисле да могу да раде шта хоће, наше је да се супротставимо и боримо”. rts.rs. Приступљено 2024-05-21. 
  132. ^ Р, Б. „Против нас је био цео колективни запад”. Politika Online. Приступљено 2024-05-26. 
  133. ^ „Вучић са Додиком: Јединство српског народа биће снажно потврђено на Сабору 8. јуна”. Politika Online. Приступљено 2024-05-26. 
  134. ^ „Анализа јавног дуга и дуга сектора државе” (PDF). 
  135. ^ Гуцијан, Сандра. „Скок у будућност у шест корака”. Politika Online. Приступљено 2024-01-22. 
  136. ^ „Нова влада би требало да размисли о литијуму”. Politika Online. Приступљено 2024-01-22. 
  137. ^ „Vučić, Zaev i Rama potpisali deklaraciju o slobodnom protoku robe i ljudi”. Radio Slobodna Evropa. 10. 10. 2019. 
  138. ^ „Učesnici sastanka inicijative Otvoreni Balkan pozivaju EU da se pokrene prema regionu”. Danas. 4. 11. 2021. 
  139. ^ „Ко све није део „Отвореног Балкана" и зашто”. BBC News на српском (на језику: српски). 2021-07-30. Приступљено 2024-01-22. 
  140. ^ „Serbia Supports Ukraine’s Sovereignty But Opposes Sanctions on Russia, Vucic says”. Balkan Insight (на језику: енглески). 2022-02-25. Приступљено 2022-03-04. 
  141. ^ Srbija, Euronews (2023-04-15). „Sve oči uprte u "Platinastog vuka": Neprijatne poruke iz Kremlja, Vašington zahvaljuje Srbiji na angažovanju u vežbi”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-01-10. 
  142. ^ „Izraelski timovi u Srbiji: Lijep gest i politički marketing – DW – 04.11.2023”. dw.com (на језику: бошњачки). Приступљено 2024-01-10. 
  143. ^ „Ejdus: Odustajanje Srbije od preseljenja ambasade u Jerusalim, "politički dobitak" za Beograd”. Kosovo Online. 2021. 
  144. ^ „Izraelski timovi u Srbiji: Lijep gest i politički marketing – DW – 04.11.2023”. dw.com (на језику: бошњачки). Приступљено 2024-01-10. 
  145. ^ „Srebrenica memorial: Angry protest mars burial of massacred Muslims”. Independent. 11. 7. 2015. Приступљено 15. 2. 2017. 
  146. ^ „Milosevic-era minister shakes off dark past on path to power in Serbia”. Reuters. 13. 3. 2014. Приступљено 15. 2. 2017. 
  147. ^ „Što je Vučić govorio u okupiranoj Glini 1995.”. tportal.hr. 19. 3. 2014. Приступљено 15. 2. 2017. 
  148. ^ а б „VIDEO Pogledajte još jedan Vučićev govor: "Karlovac, Virovitica i Ogulin su srpske zemlje". Index.hr. 
  149. ^ „Vučić: Velika Srbija nerealna”. tportal.hr. 10. 12. 2008. Приступљено 15. 2. 2017. 
  150. ^ „Montenegro's President concedes defeat; says Belgrade rivaives Serb nationalism”. N1. 1. 9. 2020. Архивирано из оригинала 8. 9. 2020. г. 
  151. ^ Clark, Janine Natalya (август 2016). „Are there 'greener' ways of doing transitional justice? Some reflections on Srebrenica, nature and memorialisation” (PDF). The International Journal of Human Rights. University of Birmingham. 20 (6): 1199—1218. S2CID 151991839. doi:10.1080/13642987.2016.1218113. 
  152. ^ Blair, David (11. 7. 2015). „Serbian leader forced to flee as thousands remember dead of Srebrenica”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 13. 7. 2015. г. Приступљено 9. 2. 2017. 
  153. ^ „Aleksandar Vucic projected to win presidential election”. Al Jazeera. 
  154. ^ „Izetbegovic "disappointed" with Vucic”. B92. 5. 11. 2015. Приступљено 9. 2. 2017. 
  155. ^ а б „Press Online :: Politika :: Vučić lepio plakate sa natpisom Bulevar Ratka Mladića”. Архивирано из оригинала 2. 3. 2014. г. 
  156. ^ „Street signs bearing Đinđić name vandalized”. B92. 6. 7. 2007. Приступљено 18. 9. 2018. 
  157. ^ „Uhapšen Veselin Šljivančanin”. B92. Приступљено 1. 4. 2019. 
  158. ^ „Završen protest na Trgu”. B92. Приступљено 1. 4. 2019. 
  159. ^ „Ovako je izgledao ispraćaj Šešelja u Hag”. N1. Архивирано из оригинала 11. 12. 2018. г. Приступљено 18. 10. 2019. 
  160. ^ „Belgrade's independent media face grilling over Kosovo coverage”. BBC. Приступљено 24. 10. 2019. 
  161. ^ „Slavko Curuvija – Journalists Killed”. Committee to Protect Journalists. Приступљено 11. 9. 2016. 
  162. ^ Vodinelić, Vesna Rakić (2020-09-15). „Odrađivanje ozbiljnog pravosudnog posla – slučaj Ćuruvija”. Peščanik (на језику: српски). Архивирано из оригинала 2021-03-04. г. Приступљено 2023-05-18. 
  163. ^ Tončić, Bojan. „Marko Vidojković i ritam režimskog zločina”. balkans.aljazeera.net (на језику: бошњачки). Приступљено 2023-05-18. 
  164. ^ Latković, Nataša (2020-12-05). „Šta je Vučić o medijima govorio pre 20 godina”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2023-05-18. 
  165. ^ „"Milorad Ulemek provided info about murder of Slavko Ćuruvija". Приступљено 9. 12. 2015. , InSerbiaNews.info..
  166. ^ Stanković, Stefan (2. 6. 2015). „Branka Prpa u Pressingu: Zašto Vučić nije pozvan da svedoči?”. N1 (TV channel). Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 9. 2. 2017. 
  167. ^ „Preminula Ksenija Vučić, prva supruga predsednika Aleksandra Vučića”. N1 (на језику: српски). 2022-01-29. Архивирано из оригинала 29. 1. 2022. г. Приступљено 2022-01-29. 
  168. ^ Bojović, B. (12. 8. 2014). „Šta je Dačić savetovao Vučićevoj supruzi”. Blic. Архивирано из оригинала 12. 7. 2015. г. Приступљено 11. 7. 2015. 
  169. ^ „Vučić: Moraću da prekinem obaveze, dobili smo sina”. b92.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 4. 2. 2018. г. Приступљено 9. 6. 2017. 
  170. ^ а б в „Biografija iz varikine”. Vreme. 8. 6. 2017. Архивирано из оригинала 25. 6. 2017. г. Приступљено 30. 10. 2019. 
  171. ^ „Skandalozna 'Piramida'. Blic. 17. 1. 2006. Архивирано из оригинала 30. 10. 2019. г. Приступљено 30. 10. 2019. 
  172. ^ „Aleksandar Vučić: Prvi političar u "Plesu do snova"!”. svet.rs. 4. 2. 2009. Архивирано из оригинала 30. 10. 2019. г. Приступљено 30. 10. 2019. 
  173. ^ „U ovoj zemlji ništa nije kako treba”. Vreme. 17. 1. 2019. Архивирано из оригинала 30. 10. 2019. г. Приступљено 30. 10. 2019. 
  174. ^ „Vučić: Ivica je veseljak, Dačić: Bravo za Cecu”. Blic. 9. 2. 2013. Архивирано из оригинала 30. 10. 2019. г. Приступљено 30. 10. 2019. 
  175. ^ „Serbia's Vucic Leaves Hospital After Heart Problem 'Caused' By 'Inappropriate' Media Questions”. RadioFreeEurope/RadioLiberty. Архивирано из оригинала 19. 11. 2019. г. Приступљено 23. 11. 2019. 
  176. ^ „I suffer from chronic illness, journalists have nothing to do with it”. B92.net. Архивирано из оригинала 20. 11. 2019. г. Приступљено 23. 11. 2019. 
  177. ^ Öztürk, Mustafa Talha (8. 4. 2020). „Serbian president's son contracts coronavirus”. www.aa.com.tr. Архивирано из оригинала 10. 4. 2020. г. Приступљено 10. 4. 2020. 
  178. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Председник Вучић уписао струковне студије за кошаркашке тренере”. www.rts.rs. Архивирано из оригинала 18. 7. 2020. г. Приступљено 18. 7. 2020. 
  179. ^ „Hoću da završavam za košarkaškog trenera”. Mondo Portal (на језику: српски). Архивирано из оригинала 4. 3. 2022. г. Приступљено 18. 7. 2020. 
  180. ^ „Nedoumica: Da li je nestao uslov za upis u Vučićevu školu”. NOVA portal (на језику: енглески). 21. 7. 2020. Архивирано из оригинала 4. 3. 2022. г. Приступљено 22. 7. 2020. 
  181. ^ Baker, Sinéad (22. 8. 2019). „13 world leaders ranked by how tall they are”. Business Insider. Архивирано из оригинала 22. 2. 2020. г. Приступљено 26. 6. 2020. 
  182. ^ „Додик одликовао Вучића орденом РС на огрлици”. РТС. 15. 2. 2018. 
  183. ^ „VUČIĆ U ASTANI: Predsedniku Srbije uručen Orden prijateljstva prvog reda Kazahstana!”. Informer. 
  184. ^ „Указ Президента Российской Федерации от 07.01.2019 № 2 "О награждении орденом Александра Невского Президента Республики Сербии Вучича А." (на језику: руски). Официальный интернет-портал правовой информации. Приступљено 7. 1. 2019. 
  185. ^ „Орден Светог Саве патријарху Иринеју и Вучићу – Додику Орден Светог Симеона Мироточивог”. Политика. 8. 10. 2019. 
  186. ^ „Zeman odlikovao Vučića najvećim državnim priznanjem Češke”. N1. 18. maj 2021. 
  187. ^ „ЈАКА ПОРУКА ПРЕДСЕДНИКА ВУЧИЋА: Борићемо се за Србију, нећемо бити ничији поданици! (ВИДЕО)”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2021-06-13. 
  188. ^ „Вучић у првој званичној посети Кнежевини Монако”. RTS. 22. 02. 2022. 
  189. ^ „Episkop Lukijan dodelio Vučiću u Budimpešti orden Eparhije budimske prvog reda”. Telegraf. 19. 8. 2023. 
  190. ^ „"ПРЕДСЕДНИЧЕ, ДОСТОЈНИ СТЕ": Вучићу уручен Орден првог степена Словачке евангеличке цркве (ФОТО/ВИДЕО)”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2023-12-14. 
  191. ^ „Vučiću u Novom Sadu dodeljen najviši orden Slovačke evangeličke crkve - Politika - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2023-12-13. Приступљено 2023-12-14. 
  192. ^ „Вучићу почасни докторат престижног руског државног института”. Политика. 20. 12. 2017. 
  193. ^ „Вучић почасни доктор Универзитета у Бакуу”. РТС. 22. мај 2018. 
  194. ^ Vojvodiny, Rádiodifúzna ustanovizeň VojvodinyRádio-televízia. „Vučić počasni građanin Leskovca”. Rádio-televízia Vojvodiny. Приступљено 2021-07-18. 
  195. ^ Beta. „Mahmutović: Vučić počasni građanin Novog Pazara, Tadić i Koštunica su donosili samo probleme”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2022-04-08. 
  196. ^ „Vučić počasni građanin Krupnja”. Mondo Portal (на језику: српски). Приступљено 2022-04-18. 
  197. ^ „Vučić počasni građanin Svrljiga - Politika - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2017-05-01. Приступљено 2022-04-08. 
  198. ^ „Вучић почасни грађанин Лознице”. РТС. 16. јун 2018. 
  199. ^ https://www.facebook.com/telegraf.rs (2018-10-22). „Najveće gradsko priznanje za predsednika Srbije: Vučić postao počasni građanin Trebinja”. Telegraf.rs (на језику: српски). Приступљено 2023-08-14. 
  200. ^ „Од Тита преко Путина до Вучића: Како се постаје почасни грађанин у Србији”. BBC News на српском (на језику: српски). 2023-04-21. Приступљено 2023-08-14. 
  201. ^ „Вучић почасни грађанин Дрвара”. РТС. 21. јул 2019. 
  202. ^ „Вучић почасни грађанин општине Соколац”. Новости. 29. јул 2019. 
  203. ^ „Vučić počasni građanin Aleksandrovca”. Danas. 7. 2. 2020. 
  204. ^ „Председнику Вучићу уручен кључ Града Бањалуке са Повељом почасног грађанина Бањалуке”. Председник Републике Србије. 22. 4. 2021. 
  205. ^ а б Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Априлске награде додељене у Шапцу, Вучићу Повеља почасни грађанин”. www.rts.rs. Приступљено 2021-07-18. 
  206. ^ Tanjug/Alo/V.P. „NA VELIKI SRPSKI PRAZNIK Vučić u Smederevskoj Palanci proglašen za počasnog građanina - Alo.rs”. alo (на језику: српски). Приступљено 2021-06-29. 
  207. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Председник Вучић почасни грађанин Звечана”. www.rts.rs. Приступљено 2021-07-12. 
  208. ^ „Vučić postao počasni građanin Valjeva - Politika - Dnevni list Danas” (на језику: српски). Приступљено 2021-09-13. 
  209. ^ „Vučić počasni građanin Jagodine” (на језику: српски). Приступљено 2021-10-03. 
  210. ^ „ВУЧИЋ ПОЧАСНИ ГРАЂАНИН И РЕКОВЦА: Још једно признање за председника Србије”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2022-03-04. 
  211. ^ „Aleksandar Vučić je počasni građanin Gradiške”. B92.net (на језику: српски). Приступљено 2022-04-18. 
  212. ^ „Kovačević: Ponosan sam što je predsednik Vučić postao počasni građanin Gornjeg Milanovca, nemoguće je osporiti rezultate, zbog toga je za taj predlog glasala i opozicija”. glaszapadnesrbije.rs. Приступљено 2023-04-18. 
  213. ^ „Vučić počasni građanin Kladova”. Blic.rs (на језику: српски). 2023-04-28. Приступљено 2024-05-13. 
  214. ^ Исаков, Александра. „Вучић почасни грађанин Суботице”. Politika Online. Приступљено 2023-07-25. 
  215. ^ https://www.facebook.com/politikaonline. „Сјеничани прогласили Вучића почасним грађанином: верујемо председнику, све што је обећао, испунио је”. Politika Online. Приступљено 2023-08-16. 
  216. ^ „Predsednik države Aleksandar Vučić dobija priznanje počasni građanin Prijepolja”. glaszapadnesrbije.rs. Приступљено 2024-07-07. 
  217. ^ Nova, T. V. (2024-07-04). „Predsednik Srbije počasni građanin još jednog grada...”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2024-07-07. 
  218. ^ а б в г д ђ „Биографија”. Председник Републике Србије. Приступљено 2022-04-18. 
  219. ^ Tanjug (2018-01-12). „VUČIĆU NAGRADA ZA MIR U VENECIJI, NIJE PRISUSTVOVAO ZBOG KOSOVA Ambasador pročitao pismo u njegovo ime”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2023-09-22. 
  220. ^ „Вучићу уручена Златна медаља за заслуге града Атине”. Политика. 10. 12. 2019. Приступљено 10. 12. 2019. 
  221. ^ Dragomirović, Aleksandra-Anja (2018-10-03). „OPŠTEKORISNE FUNKCIJE ŠUMA U NORMATIVNO-PLANSKIM AKTIMA I U PRAKSI: PRIMJER ŠUMA NA TERITORIJI GRADA BANJALUKE”. ГЛАСНИК ШУМАРСКОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У БАЊОЈ ЛУЦИ. 1 (27). ISSN 1512-956X. doi:10.7251/gsf1727051d. 
  222. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Вучић о плакети "Новости": Ово не доживљавам као лично признање, него као признање држави”. www.rts.rs. Приступљено 2021-06-30. 
  223. ^ „Састанак са представницима Центра за развој Шајкашке”. Председник Републике Србије. 12. 11. 2021. 
  224. ^ ПРЕДСЕДНИКУ СРБИЈЕ ОКТОБАРСКА НАГРАДА: Краљевчани свечано обележили празник Краљевдан и Дан свог града („Вечерње новости”, 8. октобар 2021)
  225. ^ „Predsednik Vučić primio „Hipokratovu medalju“ od Društva lekara Vojvodine”. Predsednik Republike Srbije. Приступљено 2022-07-18. 
  226. ^ „Predsedništvo: SUBNOR uručio Vučiću medalju borca”. N1 (на језику: српски). 2022-10-20. Приступљено 2022-10-26. 
  227. ^ „Вучићу додељена специјална награда Мишићевих дана”. Дневник (на језику: српски). Приступљено 2023-12-06. 
  228. ^ Vojvodine, Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija. „Privredna komora Rasinskog okruga Vučiću dodelila nagradu za ličnost decenije”. JMU Radio-televizija Vojvodine. Приступљено 2023-09-22. 

Литература

Додатна литература

Спољашње везе

Политичке функције
Министар информисања
1998–2000
Ивица Дачић
Богољуб Пејчић
Бисерка Матић Спасојевић
Министар одбране
2012–2013
Потпредседник Владе Републике Србије
2012–2014
Премијер Србије
2014–2017
Председник Србије
2017–тренутно
Тренутно
Страначке функције
Председник Српске напредне странке
2012–2023