Александар Вучић

српски политичар

Александар Вучић (Београд, 5. март 1970) српски је политичар и правник, председник Србије од 2017. и председник Српске напредне странке од 2012, претходно председник Владе Републике Србије од 2014. до 2017. (у два мандата: 2014−2016, 2016−2017).

Александар Вучић
Aleksandar Vučić crop.jpg
Александар Вучић
Биографија
Датум рођења (1970-03-05)5. март 1970.(47 год.)
Место рођења Београд
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Држављанство  Србија
Религија хришћанин (православац)
Супружник Ксенија Јовановић (1997-2011)
Тамара Вучић (2013-)
Професија правник, политичар
Универзитет Универзитет у Београду
Политичка
партија
Српска напредна странка
Раније:
Српска радикална странка (1993—2008)
Савез комуниста Југославије
(1988—1990)[тражи се извор]
Потпис Signature Aleksandar Vucic.png
www.predsednik.rs
Списак председника Србије
Тренутна функција
Функцију обавља од 31. маја 2017.
Избори 2. април 2017.
Претходник Томислав Николић
27. априлa 2014. — 31. мајa 2017.
Избори 16. март 2014.
Реизбор(и) 24. април 2016.
Председник Томислав Николић
Претходник Ивица Дачић
Наследник Ивица Дачић (в.д.) Ана Брнабић (мандатар)
Први потпредседник Владе Републике Србије
за одбрану, безбедност, борбу против корупције и криминала
27. јула 2012. — 27. април 2014.
Избори 6. мај 2012.
Председник владе Ивица Дачић
Претходник Ивица Дачић (као заменик председника — први потпредседник Владе)
Наследник Ивица Дачић
Министар одбране Републике Србије
27. јула 2012. — 2. септембара 2013.
Избори 6. мај 2012.
Председник владе Ивица Дачић
Претходник Драган Шутановац
Наследник Небојша Родић
Министар за информисање Републике Србије
24. март 1998. — 23. октобар 2000.
Избори 21. септембар 1997.
Председник владе Мирко Марјановић
Претходник Ратомир Вицо
Наследник министарство укинуто

Грб Социјалистичке Републике Србије на Андрићевом венцу бр. 1, изнад улазних врата резиденције председника Републике Србије

Био је Први потпредседник Владе Србије од 2012. до 2014. и министар одбране од 2012. до 2013. у Влади Ивице Дачића.

Био је заменик председника Српске напредне странке од 2008. од 2012.

Четрнаест година је био генерални секретар Српске радикалне странке. Био је и министар информисања Србије од 1998. до 2000. у Влади народног јединства[1] чији је премијер био Мирко Марјановић.

Садржај

Биографија

Рођен је 5. марта 1970. године у Београду, као старији син Ангелине (девојачко Милованов) и Анђелка Вучића.[2] Био је одличан ученик и у основној школи „Бранко Радичевић“ и у Земунској гимназији. Побеђивао је на градским и републичким такмичењима из историје, а био је и пионирски првак Београда у шаху. Завршио је Правни факултет у Београду, а усавршавао је енглески језик у Енглеској, у Брајтону.[3] Као један од најбољих студената генерације био је и стипендиста „Фондације за развој научног подмлатка“. Радио је на „Каналу С“ на Палама, Република Српска, 1992. и 1993, где је припремао и водио вести на енглеском језику, блок из света, интервјуе и репортаже. Године 1993. Вучић приступа Српској радикалној странци, и бива изабран за посланика у Народној скупштини Републике Србије. Две године касније, са 24 године, постаје и њен генерални секретар. После победе радикала на локалним изборима у Земуну 1996, постао је директор Спортско-пословног центра „Пинки“ (познатијег као Хала „Пинки“).[тражи се извор] Тренирао је кошарку и играо фудбал. Познат је као навијач београдске Црвене звезде.[4] Вучић​ се 2013. године оженио Тамаром Ђукановић са којом је добио сина Вукана 2017. године. Из претходног брака са Ксенијом Јанковић има сина Данила рођеног 1998, и ћерку Милицу рођену 2002.[5]

Министар за информисање

Александар Вучић 24. марта 1998. године постаје министар за информисање у Влади народног јединства Мирка Марјановића[3] коју чине СПС, СРС, и ЈУЛ, и подноси оставку на место директора „Пинкија“. За време тог министарског мандата потписао је Закон о јавном информисању, који је остао запамћен по томе што је увео високе новчане казне за новинаре чије се писање косило са политиком режима Слободана Милошевића. Казне су се морале платити у року од 24 сата, у противном би њихова имовина била заплењена.[6] Услед тога је дошло до гашења редакција „Дневног телеграфа“, „Европљанина“ и „Наше борбе“.[7] Влада је била донела Уредбу о посебним мерама у условима претње оружаним нападима НАТО-а, за време чијег важења је укинут програм Радио Индекса[8], а затим и Радио Сенте, Кикинде, ТВ Пирота и Радио Ситија у Нишу. Са кабловских мрежа су скинути сви инострани ТВ канали, а земаљским радио и ТВ станицама је забрањено реемитовање иностраних сервиса на српском језику.[9]

Након што је одбијен захтев да РТС реемитује шест сати програма иностраних медија током дана за време бомбардовања СР Југославије, НАТО је прогласио зграду РТС-а легитимном метом сматрајући га делом „ратне машинерије“, који спроводи пропаганду и не извештава адекватно о збивањима у рату.[10][11][12] Зграда је бомбардована 23. априла и живот је изгубило 16 радника ове медијске куће, а још 16 је повређено.

У време док је био министар информисања, Вучић је изјавио за лист Аргумент да ће се „кад тад осветити Славку Ћурувији“, новинару и оснивачу неких од угашених листова.[тражи се извор] Ћурувија је убијен 11. априла 1999. године, а његова невенчана супруга је 15 година касније изјавила да је Вучић био умешан у убиство и да је био, „не само креатор закона о информисању већ и праксе прогона новинара“.[13][14]

У то време изабран је и за члана Управног одбора Београдског Универзитета и Филозофског факултета БУ.

Вучић је био и на јавној листи особа којима је забрањен улазак у Европску унију.[7]

Након потписивања Кумановског споразума, којим је окончана бомбардовање НАТО пакта, уведен протекторат УН и de facto суспендован суверенитет Србије у тој покрајини, 14. јуна 1999. министри из редова Српске радикалне странке подносе оставке на своје функције [15], али настављају да обављају своје дужности, објашњавајући то националним интересима.

Вучић је биран за посланика у Савезној скупштини СРЈ три пута: у Веће Република први пут у фебруару 1998, други пут у мају 2000. и коначно на савезним изборима 24. септембра 2000.[3] У мају 2000. године, Савезна влада СРЈ га је именовала за члана Савета Савезне јавне установе РТВ Југославија. У фебруару 2001, Вучић подноси оставку на функцију савезног посланика.

Даља каријера

У марту 2002. године Александру Вучићу је одређен порез на екстрапрофит у износу од 48.500 евра, у вези стана од преко 100 квадрата који му је 1998. године доделила Влада. Тај стан је потом, по тврдњи ДОС-ове власти, откупљен испод тржишне вредности, мада Вучић објашњава да је заправо од Владе добио 60 квадрата, а да је остатак одмах у старту платио, уз помоћ породице[4].

На локалним изборима 2004. Вучић се кандидује за градоначелника Београда са мотом кампање „Вучић за метрополу“, у којој обилази сва приградска насеља и промовише за себе урбани имиџ младог човека са идејом и енергијом. Освојио је 29% гласова у првом и 48,4% гласова у другом кругу.[16]

Александар Вучић је био генерални секретар Српске радикалне странке и председник општинског одбора Нови Београд. Био је народни посланик и заменик председника посланичке групе Српске радикалне странке у Народној скупштини Републике Србије, члан Административног одбора и Одбора за уставна питања, и заменик председника Одбора за Косово и Метохију и Одбора за културу и информисање.[17]

Дана 28. маја 2008. године, Српска радикална странка је заједно са коалицијом Демократска странка Србије-Нова Србија и коалицијом Социјалистичка партија Србије-Партија уједињених пензионера Србије-Јединствена Србија потписала коалицони споразум којим је, на основу резултата локалних избора, било договорено формирање градске већине у Скупштини града Београда. Вучић је тада предложен за новог градоначелника Београда. Међутим, након што је коалиција око СПС-а формирала републичку Владу са Демократском странком почетком јула, социјалисти су под притиском ДС одлучили да одустану од потписаног споразума и формирана је коалиција ДС-СПС-Г17-ЛДП у граду Београду.[тражи се извор]

Нова странка

 
Томислав Николић и Александар Вучић на оснивачкој скупштини СНС

Дана 15. септембра 2008. године, након што је дошло до сукоба између челних људи у Српској радикалној странци (Војислава Шешеља и Томислава Николића), Вучић је поднео оставку на дужности у Српској радикалној странци и објавио привремено повлачење из политичког живота.[тражи се извор]. 2017.}}[18]

Почетком октобра, саопштио је да се прикључује оснивању Српске напредне странке Томислава Николића.[7]

Том приликом је изјавио да ће се посветити берзанским пословима, „или ће помагати свом брату у вођењу фирме“, али је касније негирао да је његов брат има фирму.[19]

На оснивачкој скупштини СНС, 21. октобра, изабран је за заменика председника Српске напредне странке.[20] Био је на челу изборних штабова за превремене локалне изборе у Земуну и Вождовцу 2009. године где је Српска напредна странка убедљиво победила Демократску странку и преузела локалну власт у ове две београдске општине.[21][22]

После победе Томислава Николића на изборима одржаним 20. маја 2012.[23] и његове оставке на место председника СНС 24. маја 2012,[24] Вучић преузима функцију вршиоца дужности председника странке. На ванредној изборној скупштини, одржаној 29. септембра 2012. године, Александар Вучић је изабран једногласно за председника странке[25]

Након формирања владе (коалиција СНС-СПС-УРС), јула 2012, постаје потпредседник Владе задужен за одбрану, безбедност и борбу против корупције и криминала, као и министар одбране. Председник Николић га је именовао за секретара Савета за националну безбедност[26]

Министар одбране

 
Вучић са америчким секретаром за одбрану Леоном Панетом.

Доласком на чело Министарства одбране, затекао је тешко материјално стање војске и војне индустрије. Одмах је отишао на више путовања у потрази за стратешким партнерима и купцима за производе српске наменске индустрије. Са тих путовања се вратио са уговорима са Русијом и УАР вредним стотине милиона долара.[тражи се извор][тражи се извор]. 2017.}} [27] [28] [29] [30] [31] Учествовао је у организацији аеромитинга „Батајница 2012“ у склопу прославе стогодишњице српске авијације, на ком је представљен нов домаћи школски авион „Ласта“.[32] [33] Један део уговора који су склопљени је већ и реализован.[тражи се извор]. 2017.}} Отвара се и нова фабрика борбених система у Великој Плани.[34] На сајму наоружања „Партнер 2013" одржаном у јуну 2013. је најавио инвестиције у овај сектор, за који је рекао да очекује да постане замајац српске индустрије.[35] Сајам је, такође, резултовао великим бројем нових уговора.[36]

У исто време, у знак пријатељства других држава према Србији, па и Вучићу лично, Министарство одбране је добило веома вредне поклоне, из УАЕ три блиндирана Мерцедесова џипа (око 3 милиона евра),[37] двадесет санитетских возила из Кине (око 2 милиона евра),[38] четири возила типа „Хамер“ од владе САД (око 850.000 евра)[39] Традиционално добра сарадња са Русијом је још унапређена (уговор о стратешком партнерству), а посебно је значајна акција чишћења терена од касетних мина на око 3000 квадрата код аеродрома у Нишу и око Параћина.[40]

Поднео је оставку на место министра одбране уз образложење да жели да се у пуној мери посвети борби против корупције и криминала.

Бриселски споразум

 
Себастијан Курц и Александар Вучић

Одмах по ступању на дужност, Председник Србије Томислав Николић најављује наставак разговора са Приштином на највишем нивоу, сматрајући да је то сувише важно питање да би га водили нижи службеници. За тај посао предлаже Ивицу Дачића, Председника Владе. Неко време су ти преговори на први поглед успешно напредовали и заустављено је даље одузимање права Србима на Косову (право на српска документа и таблице), прихваћен је нацрт стварања Заједнице српских општина, међутим, долази до застоја код утврђивања права Заједнице општина. У априлу 2013. се Александар Вучић прикључује преговарачком тиму са циљем да обезбеди да грађани ЗСО сами одлучују о судству и полицији.[41] У својој идеји о стварању ЗСО[42], Вучић је пронашао решење како да се обезбеди аутономија у срединама са већинским српским становништвом, да Заједница сама управља образовањем, здравством, да судска власт и полиција буду усклађене по саставу са етничком сликом у њој, и да Приштина може да постави регионалног команданта само по избору ЗСО-а.

На том састанку, Хашим Тачи покушава да минира споразум захтевом да се као једна изборна јединица, на четири српске општине дода још три већински албанске општине, или „макар“ јужни деп Косовске Митровице. Тај предлог је за српску страну неприхватљив јер би се тиме озбиљно нарушила етничка слика. И поред великог притиска на преговараче лично, као и на Србију, Александар Вучић одбија предлог, сматрајући да у тој форми не задовољава ни минимум интереса Србије, ни њених грађана на КиМ,.[43] тражи наставак преговора и од ЕУ да својим ауторитетом приволи косовске Албанце на компромис. Тада се први пут дешава да ЕУ уважава захтев Србије и врши притисак на Приштину која невољно прихвата поредећи Заједницу Општина са Републиком Српском.[44] Том приликом Вучић добија гаранције ЕУ и НАТО-а да „албанска чизма“ неће имати приступ Северу Косова.[45] Договара се расписивање избора за новембар 2013. чиме би српске институције добиле пун легитимитет, уместо да од стране међународне заједнице и остатка КиМ буду третиране као паралелне. Приштина се обавезује да донесе закон о општој амнестији чиме се трајно онемогућује евентуално застрашивање српског становништва судским процесима[46] Иако Александар Вучић није у потпуности задовољан резултатима преговора, процењујући да је то максимум од могућег[47], да је одлука једина права за будућност Србије[48], прихвата да се парафира споразум.[49] По повратку у земљу даје на увид јавности цео ток преговора као и коначан споразум. У Народној Скупштини споразум добија велику подршку (173 посланика за, 24 против, 1 уздржан и 5 није гласало).[50][51] На КиМ су људи узнемирени и несигурни како ће те промене утицати на њихов живот и Александар Вучић одлази на Ким да одговори на њихова питања. Један део прихвата уверавања државног врха да неће остати незаштићени, али други део (ДСС, СРС, делимично СПЦ) и даље инсистира на задржавању постојећег стања. Тада Александар Вучић предлаже референдум под условом да се сви обавежу да ће прихватити његове резултате. Представници незадовољне групе Срба одбили су одржавење оваквог референдума.[52][53][54]

У међувремену је започео процес имплементације Бриселског споразума и расписани су избори на којима је кандидована заједничка српска листа која треба да обезбеди да се гласови Срба не расипају и да, са великим бројем добијених гласова, буде основа за самосталност Заједници српских општина.[55]

После успешно спроведених преговора, Србија на Видовдан, 28. јуна 2013. добија оквирно датум за започињање преговора са ЕУ, с тим да је датум прве приступне конференције орочен на најкасније јануар 2014.[тражи се извор]. 2017.}}[56]

Председник Владе

Ванредни парламентарни избори у Србији одржани су 16. марта 2014. Истог дана одржани су и ванредни избори за локалну власт у Београду. Парламентарни избори су расписани након одлуке председништава СНС-а и СПС-а да се тренутни сазив Народне Скупштине и Влада распусте зарад „провере воље народа”.[57] На парламентарним изборима изборна листа „Будућност у коју верујемо” коју је предводио Александар Вучић и Српска напредна странка, освојила је убедљиво највећи број гласова- 48,35.[тражи се извор] 27. априла формирана је нова Влада Србије са Александаром Вучићем на месту председника Владе. Поред странака са листе коју је предводила СНС, у владу је поново ушла и коалиција окупљена око СПС-а.

Борба против корупције и криминала

Одмах по номинацији за првог потпредседника владе задуженог за одбрану, безбедност, борбу против организованог криминала и корупције, најављује да у борби против корупције неће бити заштићених и да ће будућа власт имати „нулту толеранцију“ према корупцији и криминалу.

Вучић наводи да министри и сви чланови СНС неће штитити криминалце без обзира којој политичкој странци припадају.[58]

Међутим, међу привредницима које је позивао на саветовање, налазио се и Мирослав Мишковић, који је тада већ био оптужен за привредни криминал.[59]

Референце

  1. Биографија на званичном сајту СНС
  2. Порекло Александра Вучића Порекло, 12. 4. 2012
  3. 3,0 3,1 3,2 Биографије будућих министара РТС, 22. 7. 2012, Приступљено 27. 10. 2013.
  4. 4,0 4,1 Вучић: Кући сам долазио у крвавој мајици Вести онлајн, Приступљено 27. 10. 2013.
  5. "Vučic sinu dao ime Vukan". Alo.rs, 10.06.2017.
  6. Thompson (1999). стр. 117.
  7. 7,0 7,1 7,2 Aleksandar Vučić Мондо,
  8. Радио Индекс - Дневник једне забране Нин, 15. 10. 1998, Приступљено 27. 10. 2013
  9. Godišnjica Zakona o informisanju Време, Приступљено 27. 10. 2013.
  10. Jokic (2003). стр. 100.
  11. Yearbook of International Humanitarian Law - 2003, Том 6;Том 2003. Приступљено 4. 10. 2015. 
  12. „Deset godina od bombardovanja RTS-a”. slobodnaevropa.org. Приступљено 4. 10. 2015. 
  13. „Branka Prpa: Vučić je sudelovao u ubistvu Ćuruvije”. danas.rs. Приступљено 4. 10. 2015. 
  14. „Branka Prpa u Pressingu: Zašto Vučić nije pozvan da svedoči?”. danas.rs. Приступљено 4. 10. 2015. 
  15. Шешељ: Очекујемо усвајање наших оставки Глас јавности, 15. 7. 1999, Приступљено 29. 10. 2013.
  16. Грешка цитата: Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом .D0.B5.D0.B8.D0.B7.D0.B1.D0.BE.D1.80.
  17. Александар Вучић СНС Земун, Приступљено 29. 10. 2013.
  18. СРС:Вучић није дорастао ситуацији. Радио-телевизија Србије, 14. 9. 2008., Приступљено 15. 8. 2008.
  19. Вучић 2008 – Помагаћу брату у вођењу фирме
  20. Оснивање Српске напредне странке Б92, 21. 10. 2008, Приступљено 22. 10. 2013.
  21. Вождовац: СНС први, ДС други Б92,07.12.2009, Приступљено 22. 10. 2013.
  22. Izbori u Zemunu biće održani 2. juna Блиц, 17. 4. 2013, Приступљено 22. 10. 2013.
  23. Томислав Николић председник Србије РТС, 20. 12. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.
  24. Блиц:Томислав Николић заплакао док је подносио оставку Блиц, 24. 5. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.
  25. Александар Вучић једногласно изабран за председника СНС-а Политика, 29. 8. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.
  26. Вучић секретар Савета за националну безбедност РТС, 3. 8. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.
  27. Вучић: Србија ће правити ракете за УАЕ Новости, Приступљено 28. 10. 2013.
  28. Вучић у УАЕ: Потписани уговори, стижу и долари Новости, Приступљено 28.10.2013.
  29. Уговор од 220 милиона, шеик жели и српског бумбара Телеграф, Приступљено 28. 10. 2013.
  30. Србија и УАЕ-Сарадња за понос Б92, Приступљено 28. 10. 2013.
  31. Инвестиције из Емирата РТС, Приступљено 28. 10. 2013.
  32. Батајница 2012 РТС, Приступљено 28. 10. 2013.
  33. Аеро спектакл у Батајници Б92, Приступљено 22. 10. 2013.
  34. Нова фабрика борбених система РТС, 29. 12. 2012 Приступљено 24.10.2013.
  35. Вучић: Улажемо у војну индустрију Б92, 25. 6. 2013, Приступљено 28. 10. 2013.
  36. Сајам наоружања компанији МБ наменска из Лучана донео нове уговоре Објективно, Приступљено 26. 10. 2013.
  37. Шеик поклонио Вучићу мечке вредне три милиона евра Ало, 23.01.2013, Приступљено 29. 10. 2013.
  38. Кина поклонила 20 санитетских возила војсци Србије Курир, аутор ТАНЈУГ, 06.07.2013, Приступљено 29. 10. 2013.
  39. Вучић: Србија је мала али поносна Вести, 28. 5. 2013, Приступљено 29. 10. 2013.
  40. Руси почели да чисте бомбе око аеродрома у Нишу Ало, 5. 8. 2013, Приступљено 29. 10. 2013.
  41. Државни врх данас одлучује ко иде у Брисел Новости, Приступљено 26. 10. 2013.
  42. Космет: Финиш уз државни врх
  43. Београдско „не“ Бриселу: Влада одбила споразум са Косовом
  44. Дачић парафирао текст споразума, Вучић: Прихваћени сви српски предлози Блиц,
  45. Нема резервне Србије Политика,
  46. Приштина, усвојен Закон о амнестији РТС,
  47. Вучић: Споразум је једини начин да Србија опстане, да постоји РТВ,
  48. Вучић: Споразум тежак, али једини могућ РТС,
  49. Текст бриселског споразума Блиц, 19. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  50. Скупштина Србије подржала споразум с Косовом Балканс Алџазира, 26. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  51. Skupština usvojila izveštaj Vlade, za 173 poslanika Нови Магазин 26. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  52. Вучић северу Косова и Метохије нуди референдум о споразуму Политика, 25. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  53. Вучић: Одлучујемо о будућности Србије РТС, 25. 4. 2013, Приступљено 24.10.2013.
  54. Вучић: Референдум, уз слогу Новости, 25. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  55. Вулин у Лепосавићу: 3. новембра “Свесрпски избори” Радио КиМ
  56. Бундестаг дао зелено светло“ Србији, прва приступна конференција у јануару Новости, 27. 6. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  57. "Neću da budem premijer bez izbora" - B92.net
  58. Вучић: Борба против корупције почиње од врха државе
  59. Blic Online | Mišković: Imam obavezu da sarađujem sa Vučićem

Литература

Спољашње везе