Правни факултет Универзитета у Београду

факултет

Правни факултет у Београду је члан Универзитета у Београду.

Правни факултет Универзитета у Београду
Zgrada Pravnog fakulteta u Beogradu (DSC04691).jpg
Правни факултет
Типдржавни
Оснивање1808.
АфилијацијаУниверзитет у Београду
ДеканПроф. др Зоран Мирковић
Наставно особље115
Број студената8.000
ЛокацијаБеоград, Србија,  Србија
Веб-сајтhttp://www.ius.bg.ac.rs
Pravni faks BG logo.png

Правни факултет је утемељен 1808. године и један је од највећих правних факултета у региону, са дугом традицијом водеће институције правничког образовања у земљи.

Окупљао је научнике и предаваче који су образовали око 50.000 дипломираних правника, око 1.200 магистара и 830 доктора наука, као и више стотина специјалиста за разне области. Многи некадашњи студенти Правног факултета су постали признати стручњаци и научници у свим областима права, професори других правних факултета, као и носиоци високих државних функција.

Данас на Правном факултету на основним студијама активно студира око осам хиљада студената, као и више стотина на разним степенима последипломских студија.

Тренутни декан факултета је проф. др Зоран Мирковић.

ИсторијатУреди

Почеци правничког образовања у СрбијиУреди

Правни факултет једна је од најстаријих чланица Универзитета у Београду. Основан је 1808. године. Правни факултет Универзитета у Београду већ два века игра главну улогу у ширењу правне културе и образовања.

У тадашњем лицеју са два одељења - филозофским и правним настава је трајала две године (за филозофију) и додатне три године за право. Већина професора је била школована у иностранству. Међу најзнаменитијим се може поменути Јован Стерија Поповић који је предавао Увод у право и Судски поступак. Посебне студије права започињу 1853. године. Тадашња зграда факултета је била у Конаку кнегиње Љубице. Лицеј 1863. постаје Велика школа, од које је касније настао и Универзитет. Просторије су се налазиле у Капетан Мишином здању, а студије су трајале четири године.

Настанак Правног факултетаУреди

Године 1905. се доноси Закон о Универзитету и Велика школа званично мења свој статус у Универзитет. Због све већих потреба, факултет се сели у здање које је данас Филолошки факултет, а библиотека у зграду на Обилићевом венцу.[1]

На Правном факултету Универзитета у Београду докторске дисертације се бране од 1907. године и до 1941. је одбрњено 98 докторских дисертација.

Међуратни периодУреди

Након оснивања Краљевине СХС правна наука је највише пажње посвећивала изради закона и научној обради питања која су се појављивала у процесу кодификације. Најзначајнији актери кодификовања грађанског права били су Живојин Перић, Драгољуб Аранђеловић, Михаило Константиновић, Иван Мауровић, Младен Пливерић, Бертолд Ајзнер, Срећко Цуља и други.   У изради закона из кривичног права и кривичног судског поступка учествовали су  Тома Живановић, Станко Франк, Божидар В. Марковић, Никола Огорелица, Метод Доленц и други. [2]

Значајно место у историји југословенске и српске правне науке заузимају конгреси југословенских правника на којима су изношена и обрађивана нека од најважнијих питања, као што су: судијска независност, положај судија у друштву, питање примене закона итд. Основана су и удужења за поједине гране права: међународно право, поморско право.

У нову заграду факултет се усељава 1937. године. Нова зграда у ул. Краља Александра, на Тркалишту, изграђена је од 1937. (освећење темеља 7. јула, у присуству шефа владе Стојадиновића) до јесени 1940, када је и усељена. Пре Другог светског рата на факултету је било око 4.000 студената и мноштво професора од којих је већина била школована у иностранству. У то време су предавали Тома Живановић, Слободан Јовановић, Ђорђе Тасић, Михаило Илић и други. У време рата факултет није радио, а у згради се налазила немачка команда. Више професора је отерано на робију у Бањички логор, а два, Михаило Илић и Ђорђе Тасић су стрељани 1944. године.

Послератни периодУреди

После рата, у новој политичкој клими, рад факултета се осетно мења. У наставни програм бива унесено мноштво предмета који су били по вољи тадашњој власти. И даље, међутим, на њему раде врхунски стручњаци. Посебно истакнути међу њима су: Михаило Константиновић (познат по Закону о облигационим односима), Милан Бартош, Борислав Благојевић, Михаило Ђурић, Радомир Лукић, Мехмед Беговић, Јован Ловчевић, Драгомир Стојчевић и Алберт Вајс.

Године 1971. са факултета је протеран један број наставника који су, дискутујући о уставним амандманима 1971. године критиковали разбијање Југославије и посебно тежак положај који се тиме намеће српском народу. Међу њима је најистакнутији професор Михаило Ђурић који је осуђен на две године затвора.[3] Међу отеранима су били и професор Андрија Гамс, доцент Александар Стојановић и асистенти Војислав Коштуница и Коста Чавошки.

Деведесетих, када је декан био Мирослав Петровић, почињу лагане промене на факултету, на коме се постепено модернизује и настава и администрација. Крајем деведесетих, међутим, са факултета одлази већи број наставника незадовољних Законом о универзитету која је тадашља власт Слободана Милошевића донела како би повећала контролу над Универзитетом.[4] Тада је за декана био постављен Оливер Антић. Деканат Антића обележавају бројне афере везане за избацивање и сукоб са појединим професорима факултета (Владимир Водинелић, Весна Ракић-Водинелић, Драгор Хибер, Драгољуб Поповић, Мирјана Стефановски и др.) због њихове политичке неподобности.[5]

Последњих година Факултет се укључује у Болоњски процес[6] и темељно мења наставни план и програм,[7] а сарађује и са светски признатим професором Аланом Вотсоном, почасним доктором Универзитета у Београду, у чију је част Правни факултет основао Фондацију Алан Вотсон, а чији је председник професор Сима Аврамовић. За љубитеље римског права и антике од 1970. године постоји и факултетски клуб Форум Романум.

На месту секретара Правног факултета од јула 1985. године до 1. октобра 2018. године, дуже од 33 године, налазио се Миљко Ваљаревић.[8][9]

Факултет издаје стручни часопис Анали Правног факултета у Београду.

Сви правни факултети који су касније настајали у Србији (Суботица, Нови Сад, Приштина, Ниш, Крагујевац) и Црној Гори (Подгорица), па и у другим деловима бивше Југославије (Сарајево, Скопље), формирани су из језгра које је чинио Правни факултет у Београду. На правним факултетима у свим земљама бивше Југославије налази се велики број наставника који су своја академска звања, магистарске и докторске титуле, стекли на Правном факултету Универзитета у Београду.

Зграда факултетаУреди

Зграда у коме се данас налази факултет грађена је од 1937. до 1940. године. Налази се на углу Булевара краља Александра и Београдске улице.

Пројекат је израдио архитекта Петар Бајаловић. У њој се налази више учионица и амфитеатара од којих је највећи и најпознатији амфитеатар V (тзв. „петица") који од 2006. године носи име амфитеатар Радомир Лукић. Библиотека факултета, која садржи значајан фонд књига и преко 500.000 библиотечких јединица, је такође смештена у згради. 1995. је завршен анекс факултета.

На Крстовдан, Крсну славу факултета, 27. септембра 2011. године Патријарх српски Иринеј и декан Правног факултета Универзитета у Београду Мирко Васиљевић отворили су Музеј Правног факултета Универзитета у Београду.

Студијски програмиУреди

ОрганизацијаУреди

Управа факултетаУреди

КатедреУреди

Правна клиникаУреди

Старешине и деканиУреди

 
Слободан Јовановић, декан Правног факултета (1903-1905, 1909-1912)
 
Ђорђе Тасић, декан Правног факултета (1938-1941)
 
Радомир Лукић, декан Правног факултета (1958-1959)
 
Сима Аврамовић, декан Правног факултета (2012-2015, 2015-2018)

Међу деканима и професорима Правног факултета у Београду, били су и некадашњи ректори Велике школе, односно касније ректори Универзитета у Београду: Сергије Николић (1865-1866), Григорије Гершић (1898-1899), Слободан Јовановић (1913-1914, 1920-1921), Чедомиљ Митровић (1927-1930), Драгослав Јовановић (1936-1939), Борислав Благојевић (1955-1963), Мирослав Печујлић (1977-1981) и Дејан Поповић (2004-2006).

Једина жена декан Правног факултета је била Љубица Кандић, од 1987. до 1989. године.

  1. Стојан Марковић (1888-1893)
  2. Гргур Миловановић (1893-1894)
  3. Григорије Гершић (1894-1896)
  4. Драгутин Мијушковић (1896-1899)
  5. Александар Борисављевић (1899-1903)
  6. Слободан Јовановић (1903-1905)
  7. Милић Радовановић (1905-1908)
  8. Живојин Перић (1908-1909)
  9. Слободан Јовановић (1909-1912)
  10. Живојин Перић (1912-1919)
  11. Божидар Марковић (1919-1920)
  12. Чедомиљ Митровић (1920-1921)
  13. Драгољуб Аранђеловић (1921-1923)
  14. Чедомиљ Митровић (1923-1926)
  15. Тома Живановић (1926-1929)
  16. Милета Новаковић (1929-1932)
  17. Живан Спасојевић (1932-1935)
  18. Велизар Митровић (1935-1938)
  19. Ђорђе Тасић (1938-1941)
  20. Јован Ђорђевић (1945-1946)
  21. Миодраг Аћимовић (1946-1947)
  22. Михаило Константиновић (1947-1948)
  23. Никола Стјепановић (1948-1950)
  24. Борислав Благојевић (1950-1951)
  25. Михаило Константиновић (1951-1953)
  26. Јован Ловчевић (1953-1954)
  27. Мехмед Беговић (1954-1955)
  28. Милан Жујовић (1955-1956)
  29. Милош Радојковић (1956-1958)
  30. Радомир Лукић (1958-1959)
  31. Михаило Константиновић (1959-1960)
  32. Јован Ђорђевић (1960-1962)
  33. Драгослав Јанковић (1962-1964)
  34. Михајло Јездић (1964-1967)
  35. Павле Димитријевић (1967-1969)
  36. Милан Милутиновић (1969-1971)
  37. Никола Стјепановић (1971-1973)
  38. Милан Деспотовић (1973-1975)
  39. Драгомир Стојчевић (1975-1977)
  40. Павле Ристић (1977-1979)
  41. Мирослав Ђорђевић (1979-1981)
  42. Мирко Мирковић (1981-1983)
  43. Владимир Јовановић (1983-1985)
  44. Живомир Ђорђевић (1985-1987)
  45. Љубица Кандић (1987-1989)
  46. Мирослав Петровић (1989-1991)
  47. Обрад Станојевић (1991-1993)
  48. Мирослав Петровић (1993-1995)
  49. Дејан Поповић (1995-1997, 1997-1998)
  50. Оливер Антић (1998-2000)
  51. Драгутин Шошкић (2000-2001)
  52. Владимир Милић (2001-2002, 2002-2004)
  53. Мирко Васиљевић (2004-2006, 2006-2009, 2009-2012)
  54. Сима Аврамовић (2012-2015, 2015-2018)
  55. Зоран Мирковић (2018-)

АкадемициУреди

Међу професорима Правног факултета у Београду, јавило се много чланова домаћих и иностраних академија наука.

Српска академија наука и уметности (Српска краљевска академија)Уреди

  • Милан Бартош, редовни члан од 1961. године, секретар САНУ (1961-1965), потпредседник САНУ (1965-1971) и члан Председништва САНУ (1972-1974)
  • Данило Баста, редовни члан од 2012. године
  • Мехмед Беговић, редовни члан од 1965. године, члан Председништва САНУ (1974-1981), председник Научног већа Балканолошког института САНУ и председник Научног већа Етнографског института САНУ
  • Јован Ђорђевић, редовни члан од 1961. године, члан Председништва САНУ (1966-1969)
  • Михаило Ђурић, редовни члан од 2000. године, секретар Одељења друштвених наука (2003-2011)
  • Тома Живановић, прави члан Академије друштвених наука од 1926. године, секретар Академије друштвених наука Српске краљевске академије (1937-1940, 1941-1942, 1944-1945), редовни члан Одељења друштвених наука САНУ (1948-1971)
  • Слободан Јовановић, прави члан Академије друштвених наука СКА од 1908. године, председник Српске краљевске академије (1928-1931), редовни члан САНУ од 1948. године
  • Радомир Лукић, редовни члан од 1970. године, секретар САНУ (1971-1974), потпредседник САНУ (1974-1977), секретар Одељења друштвених наука (1981-1982)
  • Иван Максимовић, редовни члан од 1985. године, секретар Одељења друштвених наука (1989-1993)
  • Живојин Перић, дописни члан од 1948. године
  • Коста Чавошки, редовни члан од 2015. године, секретар Одељења друштвених наука

Академија наука и умјетности Републике СрпскеУреди

Професор Мирко Васиљевић, некадашњи декан Правног факултета Универзитета у Београду, инострани је члан Академије наука и умјетности Републике Српске од 2008. године.[10] Такође, професор Слободан Перовић је био члан АНУРС.

Остале академијеУреди

Професор Слободан Перовић је био члан Словенске академије наука и умјетности, Црногорске академије наука и умјетности и члан Академије наука и умјетности Републике Српске.

Поред Перића, професори Влајко Брајић и Милан Милутиновић су били чланови Црногорске академије наука и умјетности.

Професор Драгослав Јанковић је био члан Југословенске академије наука и умјетности.

 
др Војислав Коштуница, асистент Правног факултета у Београду (1970-1974)

Познати професори и сараднициУреди

АлумниУреди

БиблиографијаУреди

  • Сто педесет година Правног факултета 1841 - 1991, Правни факултет у Београду, Београд, 1991.
  • Научно наслеђе Правног факултета у Београду од 1841. до 1941. године, Правни факултет у Београду, Београд, 1994
  • Кандић, Љ, Историја Правног факултета 1905-1941, I-II, Завод за уџбенике и наставна средства, београд, 2002.

РеференцеУреди

  1. ^ "Време", 24. август 1935
  2. ^ Мирковић, Зоран (2017). СРПСКА ПРАВНА ИСТОРИЈА. Београд: ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ (УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ). стр. 270,271. 
  3. ^ http://www.sac.org.yu/komunikacija/casopisi/Hereticus/group_search_ctype?ct_id=39&from=I_2&stdlang=hr
  4. ^ „www.glas-javnosti.co.yu”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 16. 9. 2011. 
  5. ^ „Deepening Authoritarianism In Serbia:”. Hrw.org. Приступљено 16. 9. 2011. 
  6. ^ „sf-foca.org”. sf-foca.org. Приступљено 16. 9. 2011. 
  7. ^ „Nastavni Plan Osnovnih”. Ius.bg.ac.rs. Приступљено 16. 9. 2011. 
  8. ^ Његов потпис носе дипломе 25.000 правника („Вечерње новости“, 20. јул 2015)
  9. ^ Добри дух Правног факултета одлази у пензију („Политика”, 1. октобар 2018)
  10. ^ „Биографија Мирка Васиљевића”. Академија наука и умјетности Републике Српске. 

Спољашње везеУреди