Народна скупштина Републике Србије

Народна скупштина Републике Србије
Народна скупштина Републике Србије
Врста
Оснивање	11. јануар 1991.
Врста	Једнодомни систем
Предводништво
Председник	Владимир Орлић (СНС) ; од 2. августа 2022.
Потпредседници	Сандра Божић (СНС); Усаме Зукорлић (СПП); Елвира Ковач (СВЗ); Зоран Лутовац (ДС); Снежана Пауновић (СПС); Борко Стефановић (ССП)
Састав
Број посланика	250
Политичке; групе	АВ—ЗМС (104) СНС (93) ; ПСС—БК (3) ; СНП (2) ; ПС (2) ; СПО (1) ; НСС (1) ; УСС (1) ; БС (1); ИД—СПС (23) СПС (22) ; ЗС (1); Уједињени (16) ССП (10) ; ПСГ (3) ; ПЗП (1) ; УСС Слога (1) ; Отаџбина (1) ; НАДА (15) НДСС (8) ; ПОКС (6) ; НН—ИЈС (1); НС (12); ДС (10); Заветници (10); ЈС (8); Заједно (8); СДПС (7); ПУПС (6); Двери (6) Европски региони (5) СДА С (2) ; ДСХВ (1) ; ЗзВ (1) ; ПДД (1); СВМ (5); НДБ (5) Независни (7) ЗКС (4) ; СПП (3); Празна (3)
Избори
Изборни систем	ПИС са изборним цензусом од 3% (Д’Онтов систем)
Последњи избори	3. април 2022.
Место одржавања седница
	Дом Народне скупштине
Веб-сајт
	www.parlament.rs

Народна скупштина Републике Србије је једнодомно законодавно тело Србије. Чини је 250 народних посланика који су изабрани тајним гласањем по пропорционалном изборном систему на четворогодишњи мандат. Скупштина бира председника који председава седницама.^[1]

Народна скупштина врши врховну законодавну власт. Усваја и мења Устав, бира Владу, именује и разрешава судије Уставног суда, председника Врховног касационог суда, гувернера Народне банке Србије и друге државне функционере. Све одлуке се доносе већином гласова народних посланика, осим за промену Устава када је потребна двотрећинска већина.^[2]

Заседа у Дому Народне скупштине у Београду.^[2]

Историја уреди

Од Књажевине Србије до Краљевине Југославије уреди

Први закон о Народној скупштини Србије донет је 28. октобра 1858. године. На основу њега сазвана је Светоандрејска скупштина, одржана од 30. новембра 1858. до 31. јануара 1859. године (по јулијанском календару) у Београду. Тиме је успостављена установа народне скупштине и ударен темељ демократије у Србији.

Актом уједињења, 1. децембра 1918. и стварањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, престала је законодавна функција свих народних представништава на територији уједињене државе. Српска народна скупштина састала се последњи пут 14. децембра 1918. године.

Комунистичка власт и једнопартијски систем уреди

После 1944. године, Југославијом и Србијом завладала је Комунистичка партија Југославије на челу са Јосипом Брозом Титом. Србија је постала једна од шест република нове социјалистичке, федералне југословенске државе. На великој Антифашистичкој народно-ослободилачкој Скупштини Србије, одржаној од 9. до 12. новембра 1944. године у Београду учествовало је 989 посланика. Они нису били бирани од стране народа, већ делегирани из редова народно-ослободилачких одбора, формираних од стране КПЈ Јосипа Броза. Тада је донета одлука о формирању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС).

У току 45 година једнопартијске владавине СКЈ, Скупштина Србије је имала следеће називе:

Народна Скупштина Србије (1945—1946)
Народна скупштина Народне Републике Србије (1946—1963)
Скупштина Социјалистичке Републике Србије (1963—1990)
Народна Скупштина Републике Србије (1990)

Обнова вишепартијског система уреди

Уставом Србије од септембра 1990. године, српски парламент је установљен као једнодоман који броји 250 посланика. Предвиђено је да се они бирају сваке четврте године на слободним и тајним изборима.

Први вишепартијски избори за Скупштину Србије одржани су децембра те 1990. Највише посланичких места освојила је Социјалистичка партија Србије - 194. За председника парламента изабран је Слободан Унковић, а за председника српске Владе Драгутин Зеленовић.

1992. уреди

Ванредни скупштински избори одржани су 20. децембра 1992. године. Поново је највише посланичких места 101 освојио СПС, 73 посланика добила је Српска радикална странка, ДЕПОС је освојио 50 посланичких места, Демократска заједница војвођанских Мађара је освојила 9 места, Демократска странка (Србија) је освојила 6 места, Група грађана – Жељко Ражнатовић освојила је 5 места.^[3] За председника Скупштине изабран је Зоран Лилић, а републички премијер постао је Никола Шаиновић.

1993. уреди

На новим ванредним изборима, 19. децембра 1993. године, СПС поново осваја највише, 123 посланичка места, ДЕПОС је освојио 45 места, СРС је освојила 39 места, Демократска странка (Србија) 29 места, а Нова демократија 5 места.^[4] Председник парламента постаје Драган Томић, а премијер Србије Мирко Марјановић.

1997. уреди

Први редовни избори за парламент одржани су 21. септембра 1997. године. Коалиција СПС - ЈУЛ - Нова демократија осваја 110 мандата, СРС је добила 82 посланичка места, СПО је добио 45 посланика.^[5] Томић и Марјановић остају и даље на својим функцијама.

Период после 5. октобра 2000. уреди

Ванредни избори за парламент одржани су децембра 2000. године, два месеца после краја десетогодишње власти социјалиста.

Демократска опозиција Србије осваја 176 посланичких места, СПС је добио 37 посланичких места, Српска радикална странка је добила 23 посланичка места, а Странка српског јединства је добила 14 места.^[6] Председник Скупштине постаје Драган Маршићанин, а премијер Србије Зоран Ђинђић.

Нови ванредни избори за Скупштину Србије одржани су децембра 2003. године. Највише посланичких места 82 освојила је Српска радикална странка, Демократска странка Србије добила је 53 места, Демократска странка (Србија) добила је 37 места, Г17 + добила је 34 места, а коалиција Српски покрет обнове – Нова Србија и Социјалистичка партија Србије добили су по 22 места.^[7] Председник парламента постаје поново Драган Маршићанин (касније га је заменио Предраг Марковић), а за председника Владе Србије изабран је Војислав Коштуница.

Скупштина је током 2005. године усвојила највише закона у историји српског парламентаризма - преко 200. Поред тога, усвојено је неколико државних докумената о стању на Косову и Метохији. У фебруару 2006. године, седници парламента на којој се расправљало о извештају београдског преговарачког тима за Космет, присуствовали су председник Србије Борис Тадић, премијер Коштуница, и чланови Владе.

2007. уреди

На ванредним изборима у јануару 2007, највише мандата 81 освојила је Српска радикална странка, Демократска странка добила је 64 посланичка мандата, а трећа по снази била је коалиција Демократска странка Србије-Нова Србија са 47 места.^[8] Посланичке мандате добиле су и Г17+, коалиција ЛДП−ГСС−СДУ−ЛСВ, као и пет изборних листа националних мањина. Нови сазив конституисан је 14. фебруара, верификацијом посланичких мандата, а седница је настављена 7. маја и 8. маја бирањем Томислава Николића за председника Скупштине. За њега су гласали посланици СРС, ДСС-НС и СПС. Међутим, после формирања нове скупштинске већине (ДС-ДСС-Г 17 плус) и захтева за његово разрешење, Николић је 13. маја поднео оставку на своју функцију. 15. маја, нова Влада је ступила на дужност именовањем Војислава Коштунице за премијера.

2008. уреди

На изборима за скупштину 25. јуна 2008. посланици листе За европску Србију-Борис Тадић, у којој су биле ДС-Г17+-СДП-СПО-ЛСВ-Српска листа за Косово и Метохију, добили су 102 посланичка мандата. Српска радикална странка добила је 78 места, коалиција Демократска странка Србије – Нова Србија добила је 30 места, коалиција СПС-ПУПС-ЈС добила је 20 мандата.^[9]

Посланици листе За европску Србију-Борис Тадић, посланици коалиције СПС-ПУПС-ЈС и посланици мањина изабрали су Славицу Ђукић Дејановић за председницу Народне скупштине.

2012. уреди

На изборима за скупштину 6. маја 2012. листа Покренимо Србију – Томислав Николић добила је 73 посланичка места, листа Избор за бољи живот - Борис Тадић која је добила је 67 посланичких места, коалиција Ивица Дачић – СПС, ПУПС, ЈС добила је 44 посланичка места, а Демократска странка Србије добила је 21 место, Листа Чедомир Јовановић – Преокрет добила је 19 места, листа Уједињени региони Србије – Млађан Динкић добила је 16 места, Савез војвођанских Мађара добио је 5 места.^[10] Након конституисања скупштине, 23. јула 2012. године посланици листа Покренимо Србију (73 мандата), СПС-ПУПС-ЈС (44 мандата), Уједињени региони Србије (16 мандата), Социјалдемократска партија Србије (9 мандата) и Странка демократске акције Санџака (2 мандата) изгласали су Небојшу Стефановића за новог председника Народне скупштине.

Бивши сазив од 2020. године и актуелни сазив 2022 године уреди

Распоред мандата према изборним резултатима^[11].

Изборна листа	места	Партије	места
Александар Вучић — За нашу децу	198	Српска напредна странка (укључујући независне посланике који су мандат освојили из квоте СПАС након уједињења 2021. са СНС)	167
		Партија уједињених пензионера Србије	9
		Социјалдемократска партија Србије	8
		Српска народна партија	3
		Покрет социјалиста	3
		Српски покрет обнове	3
		Покрет снага Србије	3
		Народна сељачка странка	1
		Уједињена сељачка странка	1
Ивица Дачић − „Социјалистичка партија Србије (СПС) — Јединствена Србија (ЈС)” − Драган Марковић Палма	32	Социјалистичка партија Србије	23
		Јединствена Србија	7
		Зелени Србије	1
		Комунистичка партија	1
Савез војвођанских Мађара	9	—
Странка правде и помирења — Демократска партија Македонаца	4	—
Партија за демократско деловање	3	—
Странка демократске акције Санџака	3	—
Самостални - Владан Глишић	1	Стекао мандат на листи Српског патриотског савеза

Скупштинско здање уреди

Бивша зграда Народне скупштине Републике Србије у улици Краља Милана 14

Зграде у којима су се одржавале седнице скупштине Србије током историје су:

„Велика пивара“ (у њој је одржана Светоандрејска скупштина),
Народно позориште
Капетан Мишино здање (Велика школа)
зграда касарне на углу Милоша Великог и Краљице Наталије^[12] (1882—1918);
зграда коњичке касарне у Улици кнеза Милоша (1918—1931);
зграда школе јахања „Мањеж“ (данас Југословенско драмско позориште) (1931—1936);
у Крагујевцу, у згради Народне скупштине која је сазидана по налогу кнеза Милоша 1859;
у Нишу, Основна школа „Свети Сава“ код Саборне цркве и зграда Официрског дома.
У згради у улици Краља Милана бр. 14 у Београду је до раздвајања Србије и Црне Горе заседао републички Парламент.

Данас се скупштинске седнице одржавају у Дому Народне скупштине, у којем је, до раздвајања Србије и Црне Горе, заседала Савезна скупштина. Од 1936—1941 је била Скупштина Краљевине Југославије.