Јован Јањић

Јован Јањић (Крупањ, 1963), српски писац, правник и доктор културолошких наука;[1] један од водећих српских стваралаца на пољу хришћанске културе. Редовни члан је Православне академије наука, уметности, проналазаштва и иноваторства и Српске духовне академије.

Јован Јањић
Датум рођења(1963{{month}}{{{day}}})1963.
Место рођењаКрупањ,  ФНРЈ
Најважнија дела
Будимо људи I: живот и реч патријарха Павла
Будимо људи II: поуке и поруке патријарха Павла
Бити човек: Будимо људи III
Задужбина Симе Андрејевића Игуманова
Белешке испод крста
Страдање и живот Страхиње Живака
Чуда Светог Мине у Београду
Светлоносац у мраку – Свети исповедник Варнава (Настић)
Српска црква у комунизму и посткомунизму (1945-2000)
Косовски завет – српски савез са Богом

БиографијаУреди

Запослен је на Факултету за пословне студије и право Универзитета Унион — Никола Тесла у Београду, а предаје још и на Факултету за информационе технологије и инжењерство при истом универзитету, као и на Високој школи за комуникације у Београду, где обавља и дужност помоћника директора за науку.

Био је радно ангажован на више других разнородних послова: као новинар НИН-а, саветник у Министарству вера Владе Републике Србије, главни и одговорни уредник и генерални директор Издавачког предузећа „Просвета”, управник Дома „Бежанијска коса” при Геронтолошком центру Београд, главни и одговорни уредник најстаријег београдског књижевног часописа „Књижевност”, главни и одговорни уредник издавачке делатности Удружења књижевника Србије, руководилац стручних служби Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку, вршилац дужности директора Спомен комплекса Цер д.о.о. Шабац, итд.

За духовно стваралаштво др Јована Јањића образлаже се да је оно „у служби опште културе знања и утемељења истинског система вредности, прожетог високо уздигнутим моралним и етичким нормама и духовном просветљеношћу“.[2] Зато његове књиге имају велике тираже, на српском језику и на језицима других народа, на којима се преводе. Његова дела подстицај су неговању изворне духовности у књижевности, у науци и уопште у животу човека; такође и темељни ослонац у настајању других дела, других аутора.

Такво стварање Јована Јањића примећено је и вредновано и од других ствараоца, па се о њему говори као о „истраживачу и човеку који шири духовну културу”[3], да је „човек чија реч се чује и чије дело се види”[4], да је њему „Истина највећи идеал”[5] и да је као такав „постигао и достигао доказ да онај који следи пут истине не може и неће залутати“.[6]

БиблиографијаУреди

  • Будимо људи I: живот и реч патријарха Павла, дванаест издања од 2006. године (код различитих издавача)[7]
  • Будимо људи II: поуке и поруке патријарха Павла, четири издања од 2010. године
  • Бити човек: Будимо људи III, 2019.
  • Косовски завет: српски савез са Богом, Институт за српску културу, Никшић, 2019.
  • Задужбина Симе Андрејевића Игуманова, Задужбина Симе А. Игуманова, Београд, 2008.
  • Белешке испод крста, , издање аутора, Београд, 2013.[8]
  • Страдање и живот Страхиње Живака, (роман), „Филип Вишњић”, Београд, 2014.
  • Чуда Светог Мине у Београду, издање аутора 2015. и „Народна Просвета”, Београд, 2019.
  • Светлоносац у мраку: Свети исповедник Варнава (Настић), издање аутора, Београд, 2018.
  • Српска црква у комунизму и посткомунизму (1945—2000), Компанија „Новости”, Београд, 2018.

Награде и признањаУреди

За свој друштвени, културни и научни ангажман Јован Јањић је награђен са више угледних награда и признања.

  • Орден Светог владике Николаја Српског,
  • Орден Крст „Епископ Елије Мирон Кристеја” I степен, (највећег признања Румунске православне цркве које се додељује мирјанима),[9]
  • Орден Његоша III реда,
  • Пупинова медаља,
  • „Троношки родослов”,
  • Велика повеља Српске духовне академије у Параћину,
  • Годишња награда Општине Крупањ,
  • Годишња награда Удружења новинара Србије.

ИзвориУреди

  1. ^ „Докторска дисертација” (PDF). Универзитет Џон Незбит, Факултет за културу и медије. Приступљено 4. 7. 2020. 
  2. ^ Из образложења за доделу Велике повеље Српске духовне академије, у Параћину, др Јовану Јањићу, 2020. године
  3. ^ Миломир Краговић, Кућа духовне ватре: Сима Андрејевић Игуманов, „Књига комерц“, Београд, 2019, стр. 98.
  4. ^ Милисав Миленковић, Портерет уметника, разговори, „Просвета“, Београд, 2019, стр. 87.
  5. ^ Вељко Губерина, Сведок историје, књига IX, издање аутора, Београд, 2009, стр. 318-319.
  6. ^ Ђорђе Д. Сибиновић, Не вреди причати, Књижевна заједница „Борисав Станковић“, Врање, 2018, стр. 76
  7. ^ „Budimo ljudi DRUGO IZDANjE”. Novosti. Приступљено 4. 7. 2020. 
  8. ^ „Белешке испод крста / Јован Јањић”. Ризница. Приступљено 4. 7. 2020. 
  9. ^ „Др Јован Јањић одликован у Румунији”. Тамо далеко. Приступљено 4. 7. 2020. 

Спољашње везеУреди