Исидора Секулић
Исидора Секулић (Мошорин, 16. фебруар 1877 — Београд, 5. април 1958) била је српска књижевница и академик. Секулићева је била прва чланица Српске академије наука и уметности.[а]
Исидора Секулић | |
---|---|
![]() Исидора Секулић | |
Лични подаци | |
Датум рођења | 16. фебруар 1877. |
Место рођења | Мошорин, Аустроугарска |
Датум смрти | 5. април 1958.81 год.) ( |
Место смрти | Београд, ФНРЈ |
БиографијаУреди
Рођена је 16. фебруара 1877. године у подножју Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Титела. Родитељи су јој били Данило, варошки капетан[1] и Љубица, а браћа Предраг и Димитрије.[2] Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је као наставница у Панчеву у Српској вишој девојачкој школи од 1897. до 1909. године.[3] Положила је 1898. године испит за грађанске школе из француског језика и књижевности. После тога радила је у Шапцу (1909-1912)[4] и Београду. Докторирала је 1922. године и била је први председник Удружења писаца Србије.[5]
СтваралаштвоУреди
До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.
Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду. На Топчидеру јој је подигнут споменик 2015. године.[6]
Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи.
Рекла јеУреди
Та ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али ја сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То страшно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле.[7]
ДелаУреди
У пола века књижевног рада у више облика уметничког исказивања и расуђивања - објавила је мноштво књига наративне прозе, критичких књига и чланака. Наводимо само нека од важнијих дела:
- Сапутници (1913) — приповедна врста интимног дневника
- Писма из Норвешке (1914) — путопис
- Из прошлости (1919)
- Ђакон Богородичине цркве (1919) — роман
- Кроника паланачког гробља (1940) — приповетке
- Записи (1941)
- Аналитички тренуци и теме, књ. 1-3 (1941) — есеји
- Записи о моме народу (1948)
- Његошу књига дубоке оданости (1951)
- Говор и језик, културна смотра народа (1956).
ГалеријаУреди
Гроб Исидоре Секулић на Топчидерском гробљу у Београду
Писмо Исидоре Секулић Јовану Дучићу, 1931.
Исидора Секулић на билборду код отвореног тржног центра у Новом Београду
Споменик Исидори Секулић испред Педагошког факултета у Сомбору
Види јошУреди
НапоменеУреди
- ^ Катарина Ивановић је била прва жена изабрана за почасног члана Српског ученог друштва (1876)
РеференцеУреди
- ^ "Браник", Нови Сад 1898.
- ^ Исидора Секулић, кратко подсећање (16. март 2016)
- ^ Пауновић, Момир (23. 7. 2019). „Исидора Секулић међу Панчевцима”. Политика. Приступљено 25. 7. 2019.
- ^ Мијушковић, Мирољуб (8. 10. 2019). „Шабачке године Исидоре Секулић”. Политика. Приступљено 9. 10. 2019.
- ^ „Исидора Секулић, краљица речи и апостолка самоће”. Вечерње новости. 8. 9. 2014. Приступљено 29. 4. 2016.
- ^ Путоказ ка знању и мудрости („Вечерње новости“, 25. новембар 2015)
- ^ Prije pola stoljeća pojavila se studija Isidore Sekulić
ЛитератураУреди
- Пантелић, Ивана; Милинковић, Јелена; Шкодрић, Љубинка (2013). Двадесет жена које су обележиле XX век у Србији. Београд: НИН.
- Пековић, Слободанка (2009). Исидорини ослонци. Нови Сад: Академска књига.
- Поповић, Радован (2009). Исидорина бројаница. Београд: Службени гласник.
- Радојевић, Мира (1999). „Неколико слика из сарадње Исидоре Секулић и Српског књижевног гласника”. Годишњак за друштвену историју. 6 (2): 91—109.
Спољашње везеУреди
- Биографија на сајту САНУ
- Историјска библиотека: Тежак пут плодне сарадње, Исидора Секулић и Српски књижевни гласник
- Рукописи Исидоре Секулић
- Интервју са Исидором Секулић
- Последње путовање Исидоре Секулић („Вечерње новости“, 2-12. мај 2008)[мртва веза]
- Сузе Исидоре Секулић („Политика“, 18. децембар 2011)
- Исидора Секулић - тема броја, приступљено 15. октобра 2016.
- Исидора Секулић - жена која је писала мушки, РТС Око - Званични канал
- Књижевност и Србија: Исидора Секулић - "икона српске књижевности”, жена која је писала мушки (Б92, 6. април 2022)
- Исидора Секулић: Проблем малог народа
- Била је прва жена академик у Србији: Оставила је неизбрисив траг, а њене књиге се и данас читају (Магазин новости, 3. јануар 2023)