Отворите главни мени
За писца из 20. века погледајте Бранко В. Радичевић

Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824Беч, 1. јул 1853) је био српски романтичарски песник.

Бранко Радичевић
Branko Radičević 2.jpg
Бранко Радичевић
Датум рођења(1824-03-28)28. март 1824.
Место рођењаСлавонски Брод
  Аустријско царство, данас  Хрватска
Датум смрти1. јул 1853.(1853-07-01) (29 год.)
Место смртиБеч
  Аустријско царство, данас  Аустрија
Кућа у којој је становао док је похађао Гимназију у Сремским Карловцима

Радичевић је уз Ђуру Даничића био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Написао је свега педесет четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Бранко Радичевић је поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића био најзначајнији песник српског романтизма.[1] У спомен на песничку заоставштину Б. Радичевића сваке јесени на Стражилову, у С. Карловцима и Новом Саду одржава се манифестација Бранково коло.

БиографијаУреди

Радичевић је рођен у Броду на Сави 28. марта 1824. године у породици Тодора (Божидара[2]) и Руже Радичевић, кћерке богатог Вуковарског трговца Јанка Михајловића. Пошто је рођен дан уочи светог Алексија, по њему је и добио име Алексије[3]. Крштен је сутрадан од стране кума Јанка Божића, грађанина бродског. Бранко по оцу води порекло (из Новог Сада) старином из старе српске Зете, па се породица због турског насиља селила преко Котора и Будве, у Славонију.[4] Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће променити у Бранко (посрбљено име). Бранков отац Тодор је био царински чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са немачког језика ШилеровогВиљема Тела“. Бранко је имао брата Стевана и сестру Амалију, која је умрла у другој години живота. Његово порекло је било предмет спорова, а по једном предању преци су му из Зете [5]. Голуб (новине) су такођер о томе писале [6].

Породица му се 1830. године преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске (1830—1832) и немачке (1832—1835) основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дела, од којих су најпознатија „Ђачки растанак“, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, где му је отац био премештен 1841. године. У Темишвару му је преминуо брат Стеван.

 
Статуа Бранка Радичевића на Стражилову

Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство породице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем.

Бранко Радичевић је био следбеник идеја Вука Караџића. Своју збирку под називом „Песме“ написао је на народном језику. Бранко Радичевић је био веселе нарави и писао је најпре љубавне и родољубиве песме. Када се разболео, почео је да пише тужне песме (елегија).

Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушљевљен Вуковим реформама се интезивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ и ЊегошевГорски вијенац“, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе.

Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда.

У то време је почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку песама.

Радичевић је умро од туберкулозе 1. јула 1853. године у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Имао је 29 година, опојан је у грчкој цркви[7] а сахрањен је бечком гробљу Св. Марка. Постхумно збирку песама је објавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча на Стражилово.

По њему се зову тргови у Сремским Карловцима и Земуну, основна школа у Врању, као и основна школа у Смедереву. Имао је подигнут споменик у Славонском Броду 1984. године.[8]

ДелаУреди

Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидија' умрети“ или Ђачки растанак Радичевић је писао као елегије (тужне песме). У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка песама је доказала да се и на народном језику могу испевати уметничке песме.

Најпознатије Радичевићево дело је поема Ђачки растанак, у којој је опевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. . Елегија „Кад млидијах (размишљах) умрети“, објављена после Радичевићеве смрти, је једна од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт.

Поред лирских песама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића и на писање епских песама. Две епске песме изашле су 1851. као друга збирка песама. Остале необјављене песме су издане у збирци из 1862. Бранко Радичевић се првенствено угледао на народну десетерачку песму и местимично на Џорџа Бајрона, али није успео да створи озбиљнија уметничка дела, па његов рад није доживео славу његових лирских песама.

Као присталица Вукових схватања, Радичевић је написао алегоричну-сатиричну песму „Пут“, уперену против псеудокласичарске поезије и старог књижевног језика. У првом делу песме Радичевић исмева највећег Вуковог противника Јована Хаџића, а у другом делу песме се величају реформе Вука Караџића.

Збирке песамаУреди

  • Песме I (1847).
  • Песме II (1851).
  • Песме III (1862, постхумно).

Награде и установе назване по њемуУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Стефановић, Драгутин А. (1962). Преглед југословенске књижевности. Станисављевић, Вукашин. Београд: Завод за издавање уџбеника. 
  2. ^ "Застава", Нови Сад 17. јул 1898. године
  3. ^ Бранко Радичевић: "Песме", трећи део, Темишвар 1862.
  4. ^ "Застава", Нови Сад 1883. године
  5. ^ Цетињски вјесник, Поријекло Бранка Радичевића, Је ли Бранко из Црне Горе или није, број 86, укуцати бр. Цетиње. 1911. стр. 351. Архивирано из оригинала на датум 21. 4. 2016. Приступљено 2. 5. 2016. 
  6. ^ Голуб, Никола - стриц Бранка Радичевића, број 18.. стр. 274-274. Сомбор. 1906. 
  7. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1853. године
  8. ^ Хрвати неће "Бранково коло" („Вечерње новости”, 15. март 2018)

ЛитератураУреди

  • Стефановић, Драгутин А. (1962). Преглед југословенске књижевности. Станисављевић, Вукашин. Београд: Завод за издавање уџбеника. 

Спољашње везеУреди