Бранко Радичевић

српски песник

Бранко Радичевић (Брод на Сави, 28. март 1824Беч, 1. јул 1853) био јe српски романтичарски песник.[1] Написао је 54 лирске и седам епских песама, велики број писама и један одговор на критику.[2]

Бранко Радичевић
Бранко Радичевић
Лични подаци
Датум рођења(1824-03-28)28. март 1824.
Место рођењаСлавонски Брод, Аустријско царство
Датум смрти1. јул 1853.(1853-07-01) (29 год.)
Место смртиБеч, Аустријско царство
ОбразовањеКарловачка гимназија
Књижевни рад
Периодромантизам
Утицаји одВук Стефановић Караџић
Утицао наспрске романтичаре
Најважнија делаПесме

Потпис

Радичевић је уз Ђуру Даничића био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Написао је педесет четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Бранко Радичевић је поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића био најзначајнији песник српског романтизма.[3] У спомен на песничку тековину Б. Радичевића сваке јесени на Стражилову, у Сремским Карловцима и Новом Саду одржава се манифестација Бранково коло.

Биографија уреди

 
Место рођења Бранка Радичевића у Славонском Броду.[а][4]
 
Кућа у којој је становао док је похађао Гимназију у Сремским Карловцима.
 
Отац Бранка Радичевића Тодор.

Радичевић је рођен у Броду на Сави 28. марта 1824. године у породици Тодора (Божидара)[5][6] и Руже Радичевић, кћерке богатог Вуковарског трговца Јанка Михајловића. Пошто је рођен дан уочи светог Алексија, по њему је и добио име Алексије.[7] Крштен је сутрадан од стране кума Јанка Божића, грађанина бродског. Бранко по оцу води порекло (из Бољеваца) старином из старе српске Зете, па се породица због турског насиља селила преко Котора и Будве, у Славонију.[8] Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће променити у Бранко (посрбљено име). Бранков отац Тодор је био царински чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са немачког језика Шилеровог Виљема Тела. Бранко је имао брата Стевана и сестру Амалију, која је умрла у другој години живота.[9] Мајка Ружа (1802—1833)[10] умрла је прерано од туберкулозе, када је Бранко био дете. Баба по оцу била је Стана рођена Стајчић у Купинову 1781. године.[11]

Његово порекло је било предмет спорова, а по једном предању преци су му из Зете.[12] Голуб (новине) су такође о томе писале.[13]

У родном граду (данас носи име Славонски Брод) по Бранку су носиле назив две школе, данашњи Стројарски (машински) факултет (тада гимназија) и основна школа Ђуре Пилара у Бродском Виногорју. Једна улица је названа по њему, а имао је и две спомен плоче, на родној кући и старијој гимназији, данас Машинском факултету. Пред рат деведесетих година 20. века (1991. године) све је то уклоњено, а од нестанка је сачувана само једна спомен плоча са Машинског факултета која се чувала у депоу градског музеја. Она је настојањима Срба из Брода 2018. године опет на јавном месту. Постављена је у порти православне цркве у изградњи (након што је срушена 1991. године). Осим неких Срба који су присуствовали свечаности поновног откривања спомен плоче, свечаности се није одазвао нико од званичних представника града и жупаније.[14]

Породица му се 1830. године преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске (1830—1832) и немачке (1832—1835) основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. године. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дела, од којих су најпознатија Ђачки растанак, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, где му је отац био премештен 1841. године. У Темишвару му је преминуо брат Стеван.

Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство породице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем.

Бранко Радичевић је био следбеник идеја Вука Караџића. Своју збирку под називом Песме написао је на народном језику.[9] Бранко Радичевић је био веселе нарави и писао је најпре љубавне и родољубиве песме. Када се разболео, почео је да пише тужне песме (елегија).

Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушевљен Вуковим реформама се интензивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев Рат за српски језик и правопис и Његошев Горски вијенац, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе.

Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда.

У то време је почео да оболева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. године уписао је студије медицине,[15] покушавајући да нађе себи лека, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку песама.

По савременику Аци Поповићу Зубу, Бранко је био: лепушкаст, окретан, пријатан, чист. Није пио, није бекријао. Он те врсте демократије није трпео.

Радичевић је умро од туберкулозе 1. јула 1853. године у бечкој болници, наводно на рукама Вукове жене Ане. Савременик Лазар Захаријевић је то у својим успоменама негирао,[16] Бранко је умро сам током ноћи. Имао је 29 година, опојан је у грчкој цркви[17] а сахрањен је на бечком гробљу Св. Марка. Постхумно збирку песама је објавио његов отац 1862. године.

Сахрана на Стражилову уреди

 
Бранков гроб на Стражилову.

Бранко Радичевић је након преране смрти био донекле заборављен, а гроб му није одржаван и негован.[тражи се извор] Његов култ је почео да се ствара међу Србима након две деценије. Када је Стеван В. Поповић Вацки 1877. године покренуо српски илустровани календар Орао, његова главна тема био је Бранко. „Чика Стева” је дакле први изнео у јавност идеју,[18] којим би се испунио Бранков завет, да његове кости буду пренете у Карловце. Афирмацији идеје је веома допринео и песник Јован Јовановић Змај, са својом потресном песмом Бранкова жеља, коју су пренели скоро сви српски листови. Тада је кренула велика акција скупљања прилога за пренос његових костију, о двадесетпетогодишњици смрти. Али Лаза Костић је то омео, објављујући свој одговор Змају, у песми Права Бранкова жеља. Та песма у којој је преиначена последња воља Бранкова, је одбила Змаја, али и друге Србе поштоваоце Бранкове, да наставе активности.[тражи се извор] И Карловачки одбор, који је чинио практичне кораке са великим успехом, престао је да делује. Наступило је неколико година неочекиваног мука. Српско бечко омладинско друштво Зора је 1883. године ипак испунило песникову жељу, и пренели су његове остатке из Беча на Стражилово. Све се то догодило за кратко време и на брзину, јер је претила опасност да се током планираног пресељења Санмарковског гробља, изгуби сваки траг песников. Бечка српска омладина, под председништвом Петра Деспотовића, ствар је покренула у Бечу, о Св. Сави 1883. године, а свечано пресељење, прво возом, а затим дунавском лађом Нимфа, на Стражилово, завршено је 10. јула те године, на Бранковом вису код Карловаца.[19]

Дела уреди

Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су Кад млидијах умрети или Ђачки растанак, Радичевић је писао као елегије (тужне песме). У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевићева прва збирка песама је доказала да се и на народном језику могу испевати уметничке песме.

Најпознатије Радичевићево дело је поема Ђачки растанак, у којој је опевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. Елегија Кад млидијах умрети, објављена после Радичевићеве смрти, је једна од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт.

Поред лирских песама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића и на писање епских песама. Две епске песме изашле су 1851. године као друга збирка песама. Остале необјављене песме су издане у збирци из 1862. године. Бранко Радичевић се првенствено угледао на народну десетерачку песму и на Џорџа Бајрона,[20] али није успео да створи озбиљнија уметничка дела, па његов рад није доживео славу његових лирских песама.

Као присталица Вукових схватања, Радичевић је написао алегорично-сатиричну песму Пут, уперену против псеудокласичарске поезије и старог књижевног језика. У првом делу песме Радичевић исмева највећег Вуковог противника Јована Хаџића, а у другом делу песме се величају реформе Вука Караџића.

Наслеђе уреди

 
Бранко Радичевић, цртеж објављен у календару Вардар за 1925. годину.

По Бранку Радичевићу се зову тргови у Сремским Карловцима и Земуну, основна школа у Врању, основна школа и улица у Панчеву, као и основна школа у Смедереву и основна школа у Прибоју на Лиму. Имао је подигнут споменик у Славонском Броду 1984. године[21] и две школе у Славонском Броду су биле по њему назване.

О њему су писали или му стихове посветили: Његош, Лаза Костић, Алекса Шантић, Станислав Винавер, Растко Петровић, Милош Црњански, Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Борислав Михајловић Михиз, Стеван Раичковић, Бранко Миљковић, Мирослав Антић, Милосав Тешић.[2]

Око 100 композиција је стоврено према стиховима Бранка Радичевића.[2] Неколико Бранкових песама је аранжирано за извођење уз музику. Југословенски и српски певач Здравко Чолић је снимио поп обраду Бранкове песме Мини Караџић (у споменицу) под називом Пјевам дању, пјевам ноћу у аранжману Корнелија Ковача,[22] док су песму Укор су изводили разни извођачи, као Марија Шестић,[23] Мугдим Авдић Хенда,[24] Мерима Његомир,[25] Душица Билкић,[26] Нада Мамула,[27] Јадранка Стојаковић[28] и други. Јован Јовановић Змај је написао песму Бранкова жеља.[29] Александар Дејановић је снимио тамбурашку песму у част Бранка Радичевића.[30]

Награде и установе назване по њему уреди

Дела уреди

Збирке песама
  • Песме I, збирка песама, 1847.
  • Песме II, збирка песама, 1851.
  • Песме III, збирка песама, постхумно, 1862.

Галерија уреди

Види још уреди

Напомене уреди

  1. ^ На месту ове куће је раније била кућа у којој је Бранко рођен. Та улица је носила његово име, а затим је преименована у Улицу Влатка Мачека. На овој кући је до грађанског рата 90-их година 20. века била и спомен плоча, која је уклоњена у склопу антисрпске политике нове хрватске државе.

Извори уреди

  1. ^ „28. март | Годишњица рођења Бранка Радичевића”. Прометеј (на језику: српски). Приступљено 2024-02-05. 
  2. ^ а б в „РТС :: Вест :: Цветник песама које су песници посветили Бранку Радичевићу”. rts.rs. Приступљено 2024-05-01. 
  3. ^ Стефановић, Драгутин А. (1962). Преглед југословенске књижевности. Станисављевић, Вукашин. Београд: Завод за издавање уџбеника. 
  4. ^ Kulturno istorijski spomenici. 
  5. ^ "Застава", Нови Сад 17. јул 1898. године
  6. ^ "Политика", 29. март 1924, стр. 3
  7. ^ Бранко Радичевић: "Песме", трећи део, Темишвар 1862.
  8. ^ "Застава", Нови Сад 1883. године
  9. ^ а б Tanjug, Euronews Srbija / (2024-03-15). „Večiti mladić srpske poezije: Dvesta godina od rođenja Branka Radičevića”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-03-21. 
  10. ^ "Политика", 27. нов. 1938
  11. ^ Резерват природе Обедска бара код Купинова – јуче, сада, Рио Тинто (Порекло, 9. август 2021)
  12. ^ Цетињски вјесник, Поријекло Бранка Радичевића, Је ли Бранко из Црне Горе или није, број 86, укуцати бр. Цетиње. 1911. стр. 351. Архивирано из оригинала 21. 4. 2016. г. Приступљено 2. 5. 2016. 
  13. ^ Голуб, Никола - стриц Бранка Радичевића, број 18.. стр. 274-274. Сомбор. 1906. 
  14. ^ Spomen-ploča Branka Radičevića vraćena u Slavonski Brod. Загреб. 
  15. ^ "Књига о Бранку", успомене и огледи, Београд 1953.
  16. ^ "Бранково коло", Нови Сад 1900.
  17. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1853. године
  18. ^ "Књига о Бранку", Београд 1953.
  19. ^ "Летопис Матице српске", Нови Сад 1947.
  20. ^ „Jovan Deretic: Kratka istorija srpske knjizevnosti”. www.rastko.rs. Приступљено 05. 01. 2020. 
  21. ^ Хрвати неће "Бранково коло" („Вечерње новости”, 15. март 2018)
  22. ^ „Pjevam danju, pjevam noću”. Zdravko Čolić Čola. Архивирано из оригинала 8. 11. 2022. г. Приступљено 8. 11. 2022. 
  23. ^ „Marija Sestic & DrAmmarProject - Gdje si duso, gdje si rano”. YouTube. Приступљено 8. 11. 2022. 
  24. ^ „Henda - Gdje si dušo, gdje si rano?”. YouTube. Приступљено 8. 11. 2022. 
  25. ^ „Merima Njegomir - Gde si duso gde si rano - (Official video 1992)HD”. YouTube. Приступљено 8. 11. 2022. 
  26. ^ „Душица Билкић и Ансамбл Радојке Живковић - Где си душо, где си рано”. YouTube. Приступљено 8. 11. 2022. 
  27. ^ „Gde si duso, gde si rano (Ukor)”. YouTube. Приступљено 8. 11. 2022. 
  28. ^ „Jadranka Stojakovic - Gdje Si Duso”. Приступљено 8. 11. 2022. 
  29. ^ „Јован Јовановић Змај – БРАНКОВА ЖЕЉА – Поезија суштине” (на језику: српски). Приступљено 2024-03-12. 
  30. ^ Branko Radičević - Aleksandar Dejanović, Приступљено 2024-03-12 

Литература уреди

  • Поповић, Миодраг (1985). Историја српске књижевности - Романтизам, Књ. 2. Завод за уџбенике и наставна средства - Београд. стр. 362. 
  • Стефановић, Драгутин А. (1962). Преглед југословенске књижевности. Станисављевић, Вукашин. Београд: Завод за издавање уџбеника. 

Спољашње везе уреди