Бранко Радичевић

српски песник
За писца из 20. века погледајте Бранко В. Радичевић

Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824Беч, 1. јул 1853) је био српски романтичарски песник.

Бранко Радичевић
Branko Radičević 2.jpg
Бранко Радичевић
Датум рођења(1824-03-28)28. март 1824.
Место рођењаСлавонски Брод,  Аустријско царство, данас  Хрватска
Датум смрти1. јул 1853.(1853-07-01) (29 год.)
Место смртиБеч,  Аустријско царство, данас  Аустрија

Потпис
Кућа у којој је становао док је похађао Гимназију у Сремским Карловцима

Радичевић је уз Ђуру Даничића био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Написао је свега педесет четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Бранко Радичевић је поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића био најзначајнији песник српског романтизма.[1] У спомен на песничку заоставштину Б. Радичевића сваке јесени на Стражилову, у С. Карловцима и Новом Саду одржава се манифестација Бранково коло.

БиографијаУреди

 
Отац Бранка Радичевића Тодор

Радичевић је рођен у Броду на Сави 28. марта 1824. године у породици Тодора (Божидара[2]) и Руже Радичевић, кћерке богатог Вуковарског трговца Јанка Михајловића. Пошто је рођен дан уочи светог Алексија, по њему је и добио име Алексије[3]. Крштен је сутрадан од стране кума Јанка Божића, грађанина бродског. Бранко по оцу води порекло (из Бољеваца) старином из старе српске Зете, па се породица због турског насиља селила преко Котора и Будве, у Славонију.[4] Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће променити у Бранко (посрбљено име). Бранков отац Тодор је био царински чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са немачког језика ШилеровогВиљема Тела“. Бранко је имао брата Стевана и сестру Амалију, која је умрла у другој години живота. Мајка Ружа умрла је прерано од туберкулозе, када је Бранко био дете.

Његово порекло је било предмет спорова, а по једном предању преци су му из Зете [5]. Голуб (новине) су такође о томе писале [6].

У родном граду (данас носи име Славонски Брод) по Бранку су носиле назив две школе, данашњи Стројарски (машински) факултет (тада гимназија) и основна школа Ђуре Пилара у Бродском Виногорју. Једна улица је названа по њему, а имао је и две спомен плоче, на родној кући и старијој гимназији, данас Машинском факултету. Пред рат деведесетих година 20. века (1991. године) све је то уклоњено, а од нестанка је сачувана само једна спомен плоча са Машинског факултета која се чувала у депоу градског музеја. Она је настојањима Срба из Брода 2018. године опет на јавном месту. Постављена је у порти православне цркве у изградњи (након што је срушена 1991. године). Осим неких Срба који су присуствовали свечаности поновног откривања спомен плоче, свечаности се није одазвао нико од званичних представника града и жупаније. [7]

Породица му се 1830. године преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске (1830—1832) и немачке (1832—1835) основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. године. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дела, од којих су најпознатија „Ђачки растанак“, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, где му је отац био премештен 1841. године. У Темишвару му је преминуо брат Стеван.

 
Статуа Бранка Радичевића на Стражилову

Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство породице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем.

Бранко Радичевић је био следбеник идеја Вука Караџића. Своју збирку под називом „Песме“ написао је на народном језику. Бранко Радичевић је био веселе нарави и писао је најпре љубавне и родољубиве песме. Када се разболео, почео је да пише тужне песме (елегија).

Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушевљен Вуковим реформама се интезивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ и ЊегошевГорски вијенац“, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе.

Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда.

У то време је почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. године уписао је студије медицине,[8] покушавајући да нађе себи лека, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку песама.

По савременику Аци Поповићу Зубу, Бранко је био: лепушкаст, окретан, пријатан, чист. Није пио, није бекријао. Он те врсте демократије није трпео.

Радичевић је умро од туберкулозе 1. јула 1853. године у бечкој болници, наводно на рукама Вукове жене Ане. Савременик Лазар Захаријевић је то у својим успоменама негирао;[9] Бранко је умро сам током ноћи. Имао је 29 година, опојан је у грчкој цркви[10] а сахрањен је бечком гробљу Св. Марка. Постхумно збирку песама је објавио његов отац 1862. године.

Пренос посмртних остатака песникових на СтражиловоУреди

Бранко Радичевић је након преране смрти био донекле заборављен, а гроб му - није одржаван и негован. Његов "култ" је почео да се ствара међу Србима након две деценије. Када је Стеван Поповић Вацки 1877. године покренуо српски илустровани календар "Орао", његова главна тема био је Бранко. "Чика Стева" је дакле први изнео у јавност идеју,[11] којим би се испунио Бранков завет, да његове кости буду пренете у Карловце. Афирмацији идеје је веома допринео и песник Јован Јовановић Змај, са својом потресном песмом "Бранкова жеља", коју су пренели скоро сви српски листови. Тада је кренула велика акција скупљања прилога за пренос његових костију, о двадесетпетогодишњици смрти. Али Лаза Костић је "све покварио", објављујући свој неприлични "одговор" Змају, у песми "Права Бранкова жеља". Та песма у којој је преиначена последња воља Бранкова, је одбила Змаја, али и друге Србе поштоваоце Бранкове, да наставе активности. И Карловачки одбор који је чинио практичне кораке са великим успехом, престао је да делује. Наступило је неколико година неочекиваног мука. Српска бечка омладина "Зора" је 1883. године ипак испунила песникову жељу, и пренела је његове остатке из Беча на Стражилово. Све се то догодило за кратко време и на брзину, јер је претила опасност да се током планираног пресељења Санмарковског гробља, изгуби сваки траг песников. Бечка српска омладина под председништвом Петра Деспотовића је ствар покренула у Бечу о Св. Сави 1883. године, а свечано пресељење (прво возом, а затим дунавском лађом "Нимфом") на Стражилово, завршено је 10. јула те године, на Бранковом вису код Карловаца.[12]

По њему се зову тргови у Сремским Карловцима и Земуну, основна школа у Врању, као и основна школа у Смедереву. Имао је подигнут споменик у Славонском Броду 1984. године [13] и две школе у Славонском Броду су биле по њему назване.

ДелаУреди

Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидија' умрети“ или Ђачки растанак Радичевић је писао као елегије (тужне песме). У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка песама је доказала да се и на народном језику могу испевати уметничке песме.

Најпознатије Радичевићево дело је поема Ђачки растанак, у којој је опевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. . Елегија „Кад млидијах (размишљах) умрети“, објављена после Радичевићеве смрти, је једна од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт.

Поред лирских песама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића и на писање епских песама. Две епске песме изашле су 1851. године као друга збирка песама. Остале необјављене песме су издане у збирци из 1862. године Бранко Радичевић се првенствено угледао на народну десетерачку песму и на Џорџа Бајрона,[14] али није успео да створи озбиљнија уметничка дела, па његов рад није доживео славу његових лирских песама.

Као присталица Вукових схватања, Радичевић је написао алегоричну-сатиричну песму „Пут“, уперену против псеудокласичарске поезије и старог књижевног језика. У првом делу песме Радичевић исмева највећег Вуковог противника Јована Хаџића, а у другом делу песме се величају реформе Вука Караџића.

Збирке песамаУреди

  • Песме I (1847).
  • Песме II (1851).
  • Песме III (1862, постхумно).

Награде и установе назване по њемуУреди

Види јошУреди

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Стефановић, Драгутин А. (1962). Преглед југословенске књижевности. Станисављевић, Вукашин. Београд: Завод за издавање уџбеника. 
  2. ^ "Застава", Нови Сад 17. јул 1898. године
  3. ^ Бранко Радичевић: "Песме", трећи део, Темишвар 1862.
  4. ^ "Застава", Нови Сад 1883. године
  5. ^ Цетињски вјесник, Поријекло Бранка Радичевића, Је ли Бранко из Црне Горе или није, број 86, укуцати бр. Цетиње. 1911. стр. 351. Архивирано из оригинала на датум 21. 4. 2016. Приступљено 2. 5. 2016. 
  6. ^ Голуб, Никола - стриц Бранка Радичевића, број 18.. стр. 274-274. Сомбор. 1906. 
  7. ^ Spomen-ploča Branka Radičevića vraćena u Slavonski Brod. Загреб. 
  8. ^ "Књига о Бранку", успомене и огледи, Београд 1953.
  9. ^ "Бранково коло", Нови Сад 1900.
  10. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1853. године
  11. ^ "Књига о Бранку", Београд 1953.
  12. ^ "Летопис Матице српске", Нови Сад 1947.
  13. ^ Хрвати неће "Бранково коло" („Вечерње новости”, 15. март 2018)
  14. ^ „Jovan Deretic: Kratka istorija srpske knjizevnosti”. www.rastko.rs. Приступљено 05. 01. 2020. 

ЛитератураУреди

  • Стефановић, Драгутин А. (1962). Преглед југословенске књижевности. Станисављевић, Вукашин. Београд: Завод за издавање уџбеника. 

Спољашње везеУреди