Википедија

Бранко Ћопић

Бранко Ћопић (Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915 — Београд, 26. март 1984) је био српски и југословенски књижевник. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године на групи за педагогију.[1] Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине. Извршио је самоубиство скоком са моста Братство и јединство у Београду 26. марта 1984. у својој 69. години живота.[2]

БРАНКО ЋОПИЋ
S.Kragujevic, Branko Copic.JPG
Бранко Ћопић
Датум рођења(1915-01-01)1. јануар 1915.
Место рођењаХашани, Босанска крајина
 Аустроугарска
Датум смрти26. март 1984.(1984-03-26) (69 год.)
Место смртиБеоград
 СФРЈ
Супругадр Богданка Илић-Ћопић
Професијакњижевник
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Одликовања
Орден југословенске заставе
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден Републике
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Партизанска споменица 1941.

У Ћопићевим делима доминирају теме из живота људи из Босанске крајине и Народноослободилачког рата.

БиографијаУреди

 
Бранко Ћопић, биста у Херцег Новом

Бранко Ћопић рођен је 1. јануара 1915. године у селу Хашанима под планином Грмечом.[3] У исто време, његов отац Вид, као војник аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској војсци против Аустроугарске. Кад му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке Соје, деде Радета и стрица Ниџе.

Прва прочитана књига била му је „Мигел Сервантес“ коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа „Дон Кихот“. Следеће прочитане књиге биле су „Доживљаји једног вука“, па „Доживљаји једне корњаче“.[4]

 
Бранко Ћопић, Мира Алечковић и Блаже Конески у партизанима (1944).

Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису „Венац“ 1928. године. Ћопић је похађао учитељску школу у Бањој Луци и Сарајеву, а завршио у Карловцу, а Филозофски факултет у Београду. Већ као студент афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике; 1939. године је добио награду „Милан Ракић“. Уочи Другог светског рата налазио се у ђачком батаљону у Марибору. У данима Априлског рата он је, са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. После тога је отишао у свој родни крај, а са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током целе народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.

После рата неко време је био уредник дечјих листова у Београду, а потом почео професионално да се бави књижевношћу. Сматра се једним од највећих дечјих писаца рођених на југословенским просторима.

Дела су му превођена на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, румунски, словеначки и мађарски језик. Био је члан САНУ и АНУСРБиХ.

Цели радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је често путовао по Југославији и другим европским државама.

За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972). Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих одликовања.

Свој стан у Београду, улица краља Милана 23, у ком је живео од 1972. до смрти, поклонио је САНУ.[5]

Пуриша Ђорђевић је 2015. године режирао документарни филм „Мала моја из Босанске Крупе“ посвећен Бранку Ћопићу.[6]

Сваке године се одржава симпозијум о Бранку Ћопићу, 2019. је био у Бечу.[7]

Књижевни опусУреди

Његова прозна дела прожета су лириком и живописним реалистичким сликањем сеоског живота, познавањем живота и менталитета људи са села, ведрином и живошћу духа. Креирао је мноштво упечатљивих и живописних ликова и догађаја надахнутом приповедачком техником користећи свеж, сочан и сликовит језик при чему је инспирацију налазио у свом подгрмечком завичају. Ћопића су доратним приповеткама највише занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци, деца, скитнице и надничари, и он је о свима њима причао са брижним, заштитничким разумевањем. У лирски интонираним ратним приповеткама Ћопић је надахнуто описивао херојске подвиге, мучеништво и самопрегор својих јунака.

Почетком 1950их година Ћопић је почео да пише и сатиричне приче у којима је оштро критиковао ружне појаве у тадашњици. Једна од таквих прича била је и „Јеретичка прича“ објављена у „Јежу“ која је покренула лавину осуда са врха партије и власти, а у хајци на писца учествовао је и Броз који је рекао да он лично такву сатиру неће дозволити, али да писац неће бити ни ухапшен.[8] Књижевни историчар Ратко Пековић написао је књигу „Суданије Бранку Ћопићу“ у којој је детаљно описана цела хајка на писца.

Са успехом се огледао и у писању романа иако су природи његовог књижевног талента више одговарале краће форме — приповетке и новеле. Романи „Пролом“ и „Глуви барут“ сликају учешће сељака Босанске Крајине у устанку, а „Не тугуј бронзана стражо“ прилагођавање тих истих сељака, сада колониста, новим условима живота у Војводини.

Главнина Ћопићевог прозног опуса хумористички је интонирана, а хумор налази у природи и менталитету његових јунака који и у најтежим животним тренуцима знају да сачувају ведрину и да се насмеју чак и властитој невољи. Сем тога, Ћопић је од оних писаца који су свој посматрачки таленат нарочито исказивали кроз откривање ситних људских мана и недостатака.

Иако је Ћопић био писац епске ширине и замаха са урођеним приповедачким и хумористичким даром, у његовим делима видљива је и једна лирска жица која се није показивала само у описима босанских пејзажа већ и у портретисању људских ликова који су му били блиски и драги. Та Ћопићева поетска жица нарочито је видљива у његовој ратној лирици, пре свега у збирци „Огњено рађање домовине“.

Бранко Ћопић је цењен и као дечји писац, првенствено захваљујући живој машти и дару за спретно уобличавање својих посматрања, али и несумњивом хумористичком таленту. Написао је преко тридесет књига за децу, међу којима су и два романа.

ДелаУреди

 
Гроб Бранка Ћопића у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу

Збирке приповедакаУреди

РоманиУреди

Збирке песамаУреди

КомедијеУреди

Дела за децуУреди

Сабрана делаУреди

  • објављена у 12 књига 1960.
  • објављена у 14 књига 1978.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ И Бранко Ћопић је део педагошке историје („Политика”, 11. децембар 2017)
  2. ^ Земљу ће нам растурити то не могу да поднесем („Вечерње новости“, 29. новембар 2015)
  3. ^ Пустош у башти сљезове боје (7. април 2015)
  4. ^ „Branko Ćopić: Moj život i književni rad”. Архивирано из оригинала на датум 26. 06. 2009. Приступљено 18. 03. 2009. 
  5. ^ Стан Бранка Ћопића зврји празан („Вечерње новости“, 19. јун 2013)
  6. ^ Јаране мој, баци кључеве у Саву („Политика“, 3. децембар 2015)
  7. ^ „Симпозијум о Бранку Ћопићу у Бечу”. Б92. 12. 9. 2019. Приступљено 13. 9. 2019. 
  8. ^ Рат и мир Бранка Ћопића („Вечерње новости“, 1. новембар 2015)

Спољашње везеУреди


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бранко_Ћопић&oldid=23329453”