Босна и Херцеговина (Аустроугарска)

За друге употребе, погледајте Босна и Херцеговина (вишезначна одредница).

Босна и Херцеговина под аустроугарском влашћу је назив за раздобље од 1878. до 1918. године када је Босна и Херцеговина била под управом Аустроугарске. Према државно-правном статусу, читаво раздобље се дели на два периода: окупациони и анексиони. Током окупационог периода, који је трајао од Берлинског конгреса (1878) до Анексије (1908), Босна и Херцеговина је била под аустроугарском окупацијом, али формално и даље под државним суверенитетом Османског царства. Током анексионог периода, који је трајао од аустроугарске анексије (1908) до стварања Краљевине СХС (1918), Босна и Херцеговина је била под пуним суверенитетом Аустроугарске.

Кондоминијум Босна и Херцеговина Kondominium Bosnien und Herzegowina  (немачки) Bosznia és Hercegovinai Condominium  (мађарски)
1878.—1918.
Застава Грб
Босна и Херцеговина (плаво) под аустроугарском влашћу
Главни град	Сарајево
Регија	Балкан
Земља	Аустроугарска
Површина	51.082 (1879) км2
Становништво	1.184.164 (1879)
Догађаји
Статус	бивша покрајина
Владавина
• Облик	уставна монархија
Историјска ера	нови век
• Успостављено	1878.
• Берлински конгрес	1878.
• Анексија	1908.
• Југословенско уједињење	1918.
• Укинуто	1918.
Претходник Следбеник Босански вилајет (Османско царство) Држава Словенаца, Хрвата и Срба

Историја

Бењамин Калај (1839-1903), аустроугарски министар финансија (1883-1903) и врховни надзорник земаљске администрације у Босни и Херцеговини

Током Велике источне кризе (1875-1878), пред велике силе се поставило питање о будућем политичком статусу најзападнијих турских покрајина: Босне и Херцеговине. У време избијања српског устанка у Херцеговини (1875), турска влада је извршила управно раздвајање поменутих области, тако да је из састава Босанског вилајета издвојен Херцеговачки вилајет. Иако су поменути вилајети поново спојени већ 1877. године, у међународним дипломатским круговима се у међувремену усталила пракса да се поменуте области помињу упоредо, чиме је створен двојни геополитички појам: Босна и Херцеговина. Ова новина је озваничена током одржавања Берлинског конгреса, тако да је појам Босне и Херцеговине унет и у Берлински споразум, који је потписан 13. јула 1878. године. Овим споразумом, Аустроугарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину, уз формално задржавање суверенитета Османског царства над тим областима.

Освајање Босне и Херцеговине

Главни чланак: Аустроугарско освајање Босне и Херцеговине

Вести о одлукама Берлинског конгреса изазвале су узбуну широм Босне и Херцеговине, а првенствено међу муслиманским и православним становништвом. Велики део муслиманских народних првака није желео да се помири са престанком турске власти, док је највећи део православног становништва сматрао да ће завођењем аустроугарске власти бити онемогућено уједињење Босне са Србијом и Херцеговине са Црном Гором, за шта су се српски устаници у Босни и Херцеговини борили још од подизања устанка 1875. године.

Пошто је турска влада била принуђена да прихвати одредбе Берлинског споразума, муслимански прваци у Босни и Херцеговини нису могли да рачунају на помоћ султанове војске, те су стога одлучили да се сопственим снагама припреме за оружани отпор. Тако је дошло до мобилизације и стварања војних одреда. Иако је била далеко надмоћнија, аустроугарска војска је приликом уласка на подручје Босне и Херцеговине наишла на неочекивано жилав отпор муслиманских јединица, који је трајао пуна три мјесеца. До већих окршаја дошло је код Кључа, Јајца, Добоја, Тузле и Сарајева. Октобра 1878. године аустроугарска војска је ушла у Сарајево, након чега је читава Босна и Херцеговина била окупирана, а у земљи је успостављена војна власт на челу са генералом Јосипом Филиповићем.

Учвршћивање аустроугарске власти

Након освајања Босне и Херцеговине, Аустроугарска је 1879. године са Турском склопила Новопазарску конвенцију, по којој аустроугарска војска добила право да уђе и у Новопазарски санџак, а заузврат је потврђен суверенитет султана над Босном и Херцеговином, који је у пракси био сведен на истицање турских застава и поштовање сличних формалности. Стварну власт у Босни и Херцеговини је држала Аустроугарска, преко своје војске и новоствореног административног апарата. Срби у Босни и Херцеговини нису пружили активан отпор успостављању аустроугарске власти, од које су очекивали спровођење аграрне реформе у виду подјеле беговске земље сељацима. Хрвати у Босни и Херцеговини су поздравили нову власт од које су, као католици, очекивали бољи третман и посебне повластице. Када је 1881. године донесен војни закон, по коме су регрути у Босни и Херцеговини морали ићи у аустроугарску војску, дошло је до незадовољства у народу. Насилна мобилизација је потом довела до устанака у Херцеговини почетком 1882. године, у коме је заједно учествовало православно и муслиманско становништво. Устанак је угушен, многе вође ухапшене и осуђене на робију.

Војну власт, која је послужила да се учврсти нови окупаторски режим, замијенила је цивилна управа 1883. године. Врховни надзор над администрацијом у Босни и Херцеговини повјерен је министарству финансија у Бечу, док је непосредну управу у Босни и Херцеговини вршио војни командант у Сарајеву, са својим цивилним замјеником (адлатусом). Главни орган управе је била Земаљска влада, која је вршила власт преко државних чиновника и жандармерије. Аустроугарски министар финансија Бењамин Калај (1883—1903) је путем низа политичких и административних мјера покушао створити вјештачку „босанску навију", али то није успјело због великог отпора народа у Босни и Херцеговини.`

Привредне и културне прилике под аустроугарском влашћу

Алекса Шантић

Петар Кочић

Нова власт жели да себе прикаже као неког ко у заосталу Босну и Херцеговину доноси европску цивилизацију, привредни и културни развој. Због тога се граде бројне зграде, отварају школе, штампају новине, отварају позоришта и музеји... Главни разлог за то је чвршће везивање Босне и Херцеговине за Аустро-Угарску, а са циљем што веће експлоатације природног богатства и јефтине радне снаге граде се путеви и пруге. Осим тога Босна и Херцеговина треба бити ново тржиште за аустро-угарску робу. Главна пруга изграђена је од Босанског Брода, преко Сарајева, до Мостара. На њу се веже читава мрежа мањих ускотрачних пруга. Отварају се бројне пилане, рудници, жељезара у Зеници, те фабрике дувана у Сарајеву и Бања Луци. Све је присутнији страни капитал, који се улаже у брзо исплативе послове. И поред убрзаног индустријског развоја, Босна и Херцеговина је и даље углавном аграрна земља. Више од 85% становништва живи на селу и бави се пољопривредом и сточарством. Власт отеже са рјешавањем аграрних питања, јер не жели да дира повлашћен положај ага и бегова које жели за сарадњу. Код српског и муслиманског становништва јавља се покрет, бори се за вјерску и просвјетну аутономију. Срби траже употребу ћирилице, српског имена и да сами бирају црквене старјешине и учитење. Власти су 1905. године одобриле њихове захтјеве. Слично је и код муслиманског становништва који вјерско-просвјетну аутономију добијају 1909. године. Иако се отварају бројне школе, још увијек је огроман број становника неписмен.

У већим градовима се отварају гимназије и учитељске школе. Више школе се изучавају у иностранству. Стварају се бројна политичка и културна удружења, углавном на националној и вјерској основи. Срби, 1902. године у Сарајеву, оснивају „Просвјету", муслимани „Гајрет", а Хрвати „Напредак".

,, Просвјета" отвара читаонице, штампа књиге и новине, стипендира надарене, а сиромашне, ученике и студенте. Познати књижевници овог доба су Алекса Шантић, Петар Кочић, Светозар Ћоровић, Јован Дучић, Муса Ћазим Ћатић и други. Стварају се и прве политичке странке, опет на националној основи: Српска народна организација, Муслиманска народна организација и Хрватска народна заједница. Све је већи број радника који се организују у борби за своја права.

Анексија Босне и Херцеговине

Октобра 1908. године Аустро-Угарска је објавила анексију Босне и Херцеговине. Овај потез наишао је на осуду великих сила, посебно Русије. Прекршена је одлука Берлинског конгреса по којој Аустро-Угарска добија право да заведе ред у Босни и Херцеговини, а никако да је припоји себи. Због Њемачке отворене пријетње ратом Русији, она 1909. године признаје анексију, а за њом су то учинили и Србија и Црна Горе. Да би ублажио незадовољство у Босни и Херцеговини, цар 1910. године доноси Устав и оснива Босански сабор (Народну скупштину). Устав није ријешио аграрно питање, што је довело до устанка кметова у Босанској Крајини, Посавини и Семберији. Устанак је угушен, а кметови добибају право на добровољан откуп.

Млада Босна

Гаврило Принцип

Главни чланак: Млада Босна

Омладина из редова сва три народа у Босни и Херцеговини стварају тајну органзацију названу ,,Млада Босна", чији је циљ борба против аустроугарске окупаторске власти.

Методи борбе су атентати на значајне аустроугарске носиоце власти у Босни и Херцеговини. Крајњи циљ њихове борбе су ослобођење и уједињење свих јужнословенских земаља. Идол свих припадниа „Младе Босне" је Богдан Жерајић, који је након неуспјелог атентата на генерала Варешанина испио отров и умро. Руководећи се том жртвом Гаврило Принцип је 28. јуна 1914. године извршио атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда. Сарајевски атентат био је повод за избијање Првог свјетског рата.

Демографија

Главни чланци: Попис становништва Босне и Херцеговине 1879, Попис становништва Босне и Херцеговине 1885, Попис становништва Босне и Херцеговине 1895. и Попис становништва Босне и Херцеговине 1910.

По подацима из 1910. године, становништво Босне и Херцеговине је било подељено у следеће верске групе:

• Православни (43,5%)
• Муслимани (32,2%)
• Католици (22,9%)

Административна подела

Босна и Херцеговина био је под аустроугарском управом била подељена на 6 окружја (округа):

• Бањалучко,
• Бихаћко,
• Мостарско,
• Сарајевско,
• Травничко и
• Тузланско.

Ови окрузи су настали преименовањем санџака Босанског вилајета, након окупације 1878. године. Ниже управне јединице су били котари (54), од којих су они са већим подручјем имали испоставе или експозитуре (24). Котари су били подељени на општине. Градске општине су имале посебно уређење.

Види још

• Аустроугарско освајање Босне и Херцеговине (1878)
• Велика источна криза
• Анексиона криза
• Бењамин Калај
• Босанско-херцеговачки сабор
• Срби у Босни и Херцеговини
• Борба за црквено-школску аутономију Срба у Аустроугарској
• Исељавање Срба из Босне и Херцеговине (Аустроугарска)
• Сарајевски погром над Србима 1914.
• Прогон Срба у Босни и Херцеговини (1914—1918)

Литература

• Бабић, Мирко; Вујичић, Петар (2014). „Аустроугарски погроми против Срба 1914-1918: Са посебним освртом на ратно законодавство, логоре и злочине шуцкора у БиХ”. Сарајевски атентат 1914. Ћоровићеви сусрети 2013. године: Међународни научни скуп историчара. Гацко: Просвјета. стр. 307—324. 
• Берић, Душан М. (2000). Српско питање и политика Аустроугарске и Русије (1848-1878). Београд: Гутенбергова галаксија. 
• Banac, Ivo (1988). The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-9493-2. 
• Bataković, Dušan T. (1996). The Serbs of Bosnia & Herzegovina: History and Politics. Paris: Dialogue. 
• Velikonja, Mitja (2003). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina. College Station: Texas A&M University Press. 
• Деспотовић, Љубиша М. (2019). „Срби Мухамедове вере: Од Калајевих Бошњака до Алијиних Новобошњака” (PDF). Култура полиса: Часопис за неговање демократске политичке културе. 16 (38): 327—340. Архивирано из оригинала (PDF) 07. 05. 2019. г. Приступљено 03. 06. 2019. 
• Екмечић, Милорад (1983a). „Друштво, привреда и социјални немири у Босни и Херцеговини”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 555—603. 
• Екмечић, Милорад (1983b). „Национални покрет у Босни и Херцеговини”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 604—648. 
• Zovko, Ljubomir (2007). Studije iz pravne povijesti Bosne i Hercegovine: 1878—1941. (на језику: Croatian). University of Mostar. ISBN 978-9958-9271-2-6. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Imamović, Mustafa (1976). Pravni položaj i unutrašnji politički razvitak Bosne i Hercegovine od 1878. do 1914. Sarajevo: Svjetlost. 
• Kerr, Donal A., ур. (1992). Religion, state and ethnic groups (1:a upplagan. изд.). Aldershot u.a.: Dartmouth u.a. ISBN 978-1-85521-089-9. 
• Kraljačić, Tomislav (1978). „Struktura administracije u Bosni i Hercegovini u razdoblju Kalajeve uprave”. Jugoslovenski istorijski časopis. 17 (1-4): 215—222. 
• Краљачић, Томислав (1984). „Функција државних школа у националној политици Калајевог режима”. Историјски часопис. 31: 139—165. 
• Kraljačić, Tomislav (1987). Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882—1903). Sarajevo: Veselin Masleša. 
• Краљачић, Томислав (2014) [1992]. „Аустроугарски планови о стварању етничког зида у источној Босни у Првом свјетском рату”. Могуће стратегије развоја Србије. Београд: САНУ. стр. 930—936. 
• Krišto, Jure (новембар 2006). „Ivo Pilar's Role in the Organization of Croats in Bosnia and Hercegovina”. PILAR - Croatian Journal of Social Sciences and Humanities. Croatian History Institute (2). ISSN 1846-3010. 
• Matveeva, G.F.; Nenashevoĭ, Z.S., ур. (2008). Istorii︠a︡ i︠u︡zhnykh i zapadnykh slavi︠a︡n (3. izd, isprav. i dop. изд.). Moskva: Izd-vo Moskovskogo universiteta. ISBN 9785211053885. 
• Микавица, Дејан; Васин, Горан (2010). „Калајев осврт на друштвено-политичку ситуацију у Босни и Херцеговини 1890.” (PDF). Истраживања. Филозофски факултет у Новом Саду. 21: 337—343. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 06. 2020. г. Приступљено 15. 06. 2019. 
• Nikiforov, K.V., ур. (2011). I︠U︡goslavii︠a︡ v XX veke : ocherki politicheskoĭ istorii. Moskva: Indrik. ISBN 9785916741216. 
• Okey, Robert (1992). „State, Church and Nation in the Serbo-Croat Speaking Lands of the Habsburg Monarchy, 1850–1914”. Religion, State and Ethnic Groups. New York University Press. ISBN 978-1-85521-089-9. 
• Oršolić, Tado (јун 2000). „Sudjelovanje dalmatinskih postrojbi u zaposjedanju Bosne i Hercegovine 1878.” (PDF). Radovi / Institute for historical sciences in Zadar (на језику: Croatian). Croatian Academy of Sciences and Arts. ISSN 1330-0474. Приступљено 13. 1. 2011. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Петровић, Далибор (2016). „Аустроугарски злочин над српским свештеницима у Фочи у Првом свјетском рату” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (2): 223—236. 
• Пузовић, Предраг (2015). „Страдање свештеника Српске православне цркве у Босни и Херцеговини током Првог светског рата”. Православни свет и Први светски рат: Зборник радова. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. стр. 141—160. 
• Пузовић, Предраг (2016). „Страдање свештенства Захумсхо-херцеговачке епархије током Првог свеског рата” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (1): 22—32. 
• Пузовић, Предраг (2016). „Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Бањалучке епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (1): 33—46. 
• Ramet, Sabrina P. (2008). „Nationalism and the 'Idiocy' of the Countryside: The Case of Serbia”. Serbia, Croatia and Slovenia at Peace and at War: Selected Writings, 1983–2007. LIT Verlag Münster. ISBN 978-3-03735-912-9. 
• Rothenberg, Gunther E. (1976). The Army of Francis Joseph. Purdue University Press. ISBN 978-1-55753-145-2. 
• Sugar, Peter F. (1963). Industrialization of Bosnia-Hercegovina: 1878–1918. University of Washington Press. 
• Schachinger, Werner (1996). Bošnjaci dolaze, 1879—1918. : elitne trupe u K. und K. armiji. Graz - Stuttgart: Leopold Stocker. ISBN 978-953-96716-1-5. 
• Терзић, Славенко (1992). „Бењамин Калај и српско питање”. Catena mundi. 1. Београд: Матица Срба и исељеника Србије. стр. 351—357. 
• Терзић, Славенко (2012). „Аустроугарски логор за Србе у Добоју 1915-1917”. Глас САНУ. 420 (16): 409—421. 
• Ћоровић, Владимир (1920). Црна књига: Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског Рата 1914-1918 (1. изд.). Београд-Сарајево. 
• Ћоровић, Владимир (1925). Босна и Херцеговина. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Ћоровић, Владимир (1939). Политичке прилике у Босни и Херцеговини. Београд: Политика. 
• Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија. 
• Džaja, Srećko M. (1994). Bosnien-Herzegowina in der österreichisch-ungarischen Epoche (1878-1918): Die Intelligentsia zwischen Tradition und Ideologie. München: R. Oldenbourg Verlag. 
• Džaja, Srećko M. (2002). Bosna i Hercegovina u austrougarskom razdoblju (1878-1918): Inteligencija između tradicije i ideologije. Mostar: ZIRAL. 
• Шаљић, Јована (2017). „Књижевност, вера и рађање нације: Стварање књижевног босанства”. Зборник Матице српске за друштвене науке. 164: 665—680. 

Спољашње везе

• „Национална Ревија — National Review”. www.nacionalnarevija.com (на језику: српски). 
• „Босна по мери Беча 1878—1914”. www.novosti.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 14. 06. 2014. г. Приступљено 08. 06. 2014.