Википедија

Гаврило Принцип

српски студент и члан Младе Босне који је извршио Видовдански атентат

Гаврило Принцип (Обљај, код Босанског Грахова, 25. јул 1895 — Терезин, 28. април 1918) био је српски студент и члан Младе Босне који се залагао за окончање аустроугарске владавине у Босни и Херцеговини. С осамнаест година извршио је атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију у Сарајеву 28. јуна 1914. године. Принцип и саучесници у атентату ухапшени су и представљени као националистичко тајно друштво, које је покренуло Јулску кризу, а која је допринијела избијању Првог свјетског рата.

Гаврило Принцип
Принципа доводе на суђење у Сарајеву, 1914. године
Датум рођења(1895-07-25)25. јул 1895.
Мјесто рођењаОбљај, код Босанског Грахова, БиХ, Аустроугарска (дејуре Османско царство)
Датум смрти28. април 1918.(1918-04-28) (22 год.)
Мјесто смртиМала тврђава, Терезин, Бохемија, Аустроугарска
Узрок смртитуберкулоза
Мјесто укопаКапела видовданских хероја, Сарајево
43° 52′ 0.76″ N 18° 24′ 38.88″ E / 43.8668778° С; 18.4108000° И / 43.8668778; 18.4108000
Потпис

На суђењу, Принцип је изјавио: „Ја сам југословенски националиста, тежим за уједињењем свих Југословена, под било каквим политичким обликом и за њиховим ослобођењем од Аустрије”.[1] Принцип је осуђен на дванаест година затвора, што је била максимална казна за његову старосну доб, а казну је служио у тврђави Терезин. Преминуо је 28. априла 1918. године од туберкулозе, узроковане лошим затворским условима који су му претходно проузроковали губитак десне руке.

Биографија

Гаврило Принцип је рођен у засеоку Обљај[тражи се извор] код Босанског Грахова 25. јула (13. јула) 1895. године.[2] Био је друго од деветеро дјеце, од којих је шестеро умрло у раном дјетињству. Гаврилов отац Перо био је малог раста, оженио се кад му је било 30. година седамнаестогодишњом дјевојком Маријом Марић из Малог Обаља. Мајка Марија жељела му је дати име по свом покојном брату Шпири, али добио је име Гаврило на инсистирање локалног православног свештеника, који је тврдио да ће име по арханђелу Гаврилу помоћи да преживи.[3]

 
Гаврилови родитељи Марија и Петар Принцип, 1927. године
 
Родна кућа Гаврила Принципа у Обљају

Принципи, који су некада носила презиме Чеко,[4][5] живјели су вијековима у сјеверозападној Босни[6] и били су православни Срби.[7] Гаврилови родитељи, Петар и Марија (дјевојачко Мићић), били су сиромашни пољопривредници који су живјели од мало земље коју су посједовали.[8] Припадали су класи хришћанских сељака познатих као кметови, које су често тлачили њихови муслимански земљопосједници.[9]

Петар († 1940[10]), који је инсистирао на „строгој коректности”, никада није пио и псовао, а због тога су га сусједи исмијавали.[8] У младости је учествовао у Невесињској пушци (1875—1877), устанку против Османског царства.[11] Након устанка, вратио се као пољопривредник у Граховску долину, гдје обрађивао око 4 хектара земље и био је приморан давати трећину прихода земљопосједнику. Да би допунио своје приходе и нахранио породицу, бавио се превозом поште и путника по планинама између сјеверозападне Босне и Далмације.[12]

Упркос очевом противљењу, Гаврило је почео похађати основну школу 1903. године, са осам година. Превладао је тешку прву годину и постао веома успјешан у својим студијама, због чега га је директор школе наградио збирком српске епске поезије.[11] У тринаестој години, Гаврило се преселио у Сарајево, гдје је његов старији брат Јован намјеравао да га упише у аустроугарску војну школу.[11] Међутим, у тренутку када је Гаврило стигао у Сарајево, Јован се предомислио након што га је пријатељ посавјетовао да брата не прави „крвником сопственог народа”. Умјесто војне, Гаврило је уписао трговачку школу.[13] Јован је школарину плаћао новцем који је зарађивао бавећи се ручним радом, носећи трупце из шума око Сарајева до фабрика у граду.[14] Након три године школовања, Гаврило је пребачен у локалну гимназију.[13] Године 1910. отишао је да ода почаст Богдану Жерајићу, српском револуционару који је покушао да изврши атентат на Маријана Варешанина, аустроугарског гувернера Босне и Херцеговине, прије него што је одузео себи живот.[14] Гаврило се придружио Младој Босни 1911. године, друштву које се залагало за окончање аустроугарске окупације Босне и Херцеговине и уједињење са сусједном Србијом.[13] Будући да су мјесне власти забраниле ученицима оснивање организација и клубова, Гаврило и остали чланови Младе Босне састајали су се у тајности. Током својих састанака разговарали су о књижевности, етици и политици.[14]

 
Трифко Грабеж, Милан Цигановић и Гаврило на Калемегдану у Београду, мај 1914. године

Године 1912, Гаврило је избачен из школе због учешћа у демонстрацијама против аустроугарских власти.[11] Ученик који је био свједок инцидента тврдио је да је „Принцип је ишао од разреда до разреда и пријетио металним боксером свима који су се колебали да дођу на нове демонстрације”.[15] Гаврило је напустио Сарајево убрзо након избацивања из школе и кренуо је пјешке на пут до Београда дуг 280 km. Према једном извору, приликом преласка границе и ступања на тло Србије, пао је на кољена и пољубио земљу. У Београду, Гаврило се добровољно придружио српским четничким одредима који су се борили против Османлија, под вођством мајора Војислава Танкосића.[16] Танкосић је био припадника Црне руке, тада најважнијег завјереничког друштва у Србији.[13]

Испрва, Гаврило је одбијен у регрутној канцеларији у Београду због ниског стаса. Огорчен, пронашао је и самог Танкосића, који му је рекао да је премален и слаб.[17] Понижен, вратио се у Босну и Херцеговину и са братом је преноћио у Сарајеву. Наредних неколико мјесеци провео је на линији Сарајево — Београд. У Београду упознаје Живојина Рафајловића, једног од оснивача Српске четничке организације, који га шаље (заједно са петнаест других чланова Младе Босне) у четничком центру за обуку у Врању.[18] Ту упознаје управника Учитељске школе Михајла Стевановића Цупару. Гаврило је живио у Цупариној кући, која се данас налази у Улици Гаврила Принципа у Врању. Принцип је увјежбавао пуцање, кориштење бомбе и ножа, а након што је обука завршена вратио се у Београд.[19]

Док је Гаврило боравио у Сарајеву 1913. године, Аустроугарска је прогласила ванредно стање, примјењивала војни закон, преузела контролу над свим школама и забранила све српске културне организације.[16]

Атентат на Франца Фердинанда

Главни чланак: Сарајевски атентат
 
Франц Фердинанд и Софија Хотек у Сарајеву 28. јуна 1914. године

Гаврило Принцип је 28. јуна 1914. године убио надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу, војвоткињу Софију Хотек. Пар је стигао у Сарајево возом нешто прије 10 сати прије подне и возио се у трећем аутомобилу у шесточланој поворци према Градској вијећници.[20] Кров на аутомобилу је био отворен како би маса имала добар поглед на путнике.[21]

 
Приказ кретања аутомобилске поворке Франца Фердинанда

Принцип и још петорица завјереника постројили су се дуж руте. Били су распоређени дуж Апелове обале, а сваки је имао задатак да убије Франца када аутомобил стигне до њиховог положаја. Први завјереник који је уочио аутомобил је Мухамед Мехмедбашић. Стајајући испред Аустроугарске банке, Мехмедбашић је изгубио живце и пустио да аутомобил прође не предузимајући ништа. У 10:15, када је поворка прошла поред главне полицијске станице, деветнаестогодишњи Недељко Чабриновић бацио је ручну бомбу на Фердинандов аутомобил. Возач је убрзао када је угледао објекат који лети према њему, а бомба је са десет секунди закашњења експлодирала испод четвртог аутомобила. Двојица званична која су се налазила у возилу била су озбиљно рањена.[22] Након неуспјелог Чабриновићевог покушаја, поворка је наставила, а Принцип и остали завјереници нису успјели дјеловати због велике брзине којом се поворка кретала.[23]

 
Пиштољ FN Model 1910 Гаврила Принципа који се чува у Музеју војне историје у Бечу (2009)

Након што је Франц Фердинанд одржао свој говор у Градској вијећници, одлучио је да посјети жртве Чабриновићевог гранатирања у сарајевској болници.[24] Да би избјегао центар града, генерал Оскар Поћорек одлучио да је Фердинандов аутомобил треба ићи равно кроз Апелску обалу до болнице. Међутим, Поћорек је заборавио рећи возачу, Леополду Лојки,[24] за ову одлуку. На путу до болнице Лојка је погрешно скренуо у споредну улицу у којој је Принцип био позициониран испред локалне посластичарнице. Када је схватио да је погријешио, Лојка је закочио и почео да ићи уназад. Док је то радио, мотор је стао. Принцип је иступио испред, извукао свој пиштољ FN Model 1910[25][26] и из непосредне близине испалио два хица у правцу аутомобила, први је погодио Франца у врат, док је други погодио Софију у трбух.[27][28] Обоје су преминули убрзо након тога.[27]

Хапшење и суђење

 
Довођење Чабриновића, Илића и Принципа на суђење.
 
Гаврило, сједи у средини првог реда, на суђењу 5. децембра 1914. године

Гаврило се покушао упуцати, али му је пиштољ одузет, прије него што је имао прилику да испали још један хитац.[29] На суђењу је рекао да жали због убиства војвоткиње и да је хтио убити Поћорека, али да је ипак поносан на оно што је учинио.[30][31] Даље је рекао: „Ја сам југословенски националиста, тежим за уједињењем свих Југословена, под било каквим политичким обликом и за њиховим ослобођењем од Аустрије”.[32] Црна рука била је умјешана у атентат због кога је Аустроугарска издала демарш Србији познат као Јулски ултиматум, а који је био један од узрока избијања Првог свјетског рата.[33]

Гаврило је имао осамнаест година и једанаест месеци у то вријеме и био је сувише млад за смртну казну, јер му је до двадесете године требало још годину и 27 дана што је био минимум старосне границе коју је захтијевао Хабзбуршки закон.[34] Умјесто тога, добио је максималну казну од двадесет година затвора.[35]

Затвор и смрт

 
Гаврило Принцип изобличеног изгледа у видно оболелом стању у аустроугарској тамници Терезин.
 
Принципова затворска ћелија у тврђави Терезин

Гаврило је био окован у самици у тврђави Терезин, гдје живио у тешким условима и боловао од туберкулозе.[36] Болест му је толико оштетила кости да му се морала ампутирати десна рука. У јануару 1916. Принцип се безуспјешно покушао објесити пешкиром.[37] Од фебруара до јуна 1916, Принцип се четири пута састао са Мартином Папенхајмом, аустроугарским војним психијатром.[37] Папенхајм је написао да је Гаврило вјеровао да би се Свјетски рат десио, без његових поступака и да се „не осјећа одговорним за катастрофу”.[36]

 
Капела видовданских хероја на гробљу Светих Архангела у Сарајеву

Гаврило Принцип је преминуо 28. априла 1918. године, три године и десет мјесеци након атентата. У вријеме његове смрти, ослабљен неухрањеношћу и болести, тежио је око 40 килограма.[38][39] Остао је до последњег даха прибран,чврст,никад се није поколебао у идеју којом је био руковођен.

Страхујући да би његове кости могле постати реликвије за словенске националисте, затворски чувари тајно су Принципово тијело сахранили у неозначен гроб, али чешки војник који је учествовао у сахрани запатио је локацију и 1920. године Принцип и остали „Видовдански хероји” ексхумирани су и њихови посмртни остаци пребачени су у Сарајево, гдје су заједно сахрањени испод Капеле видовданских хероја на гробљу Светих Архангела,[40] на којој се налази цитат владике Петра II Петровића Његоша: „Благо томе ко довијек живи имао се рашта и родити”.[41]

Оставштина

 
Статуа Гаврила Принципа у Београду

Оставштина Гаврила Принципа и даље је спорна.[42][43] У социјалистичкој Југославији, Гаврило Принцип био је поштован као народни херој и борац за слободу који се борио за ослобођење свих народа Југославија од аустријске владавине.[43] Срби га славе као хероја и величају сјећања на њега, у складу са тим Ненад Самарџија, градоначелник Источног Сарајева, рекао је да атентат није био терористички чин него „покрет младих људи који су жељели да се ослободе колонијалног ропства”.[44] За вријеме Југославије, данас Латинска ћуприја, мјесто атентата, носила је име Принципов мост у знак сјећања.[45][46]

Међутим, данас многи Хрвати и Бошњаци карактеришу Принципа као убицу.[43]

Споменици и комеморације

Кућа у којој је Гаврило живио у Сарајеву уништена је током Првог свјетског рата. Након рата обновљена је као музеј у Краљевини Југославији. У Априлском рату 1941. Њемачка је извршила инвазију, окупацију и подјелу Југославије, а Сарајево постало дио Независне Државе Хрватске. Усташе, хрватски фашистички покрет, поново су уништиле кућу. Након успостављања социјалистичке Југославије 1945, Гаврилова кућа поново је постала музеј, а у Сарајеву је постојао још један музеј посвијећен њему.[41] Током распада Југославије деведесетих година 20. вијека, Гаврилова кућа је уништена и поново обновљена 2015. године.[47]

Принципов пиштољ заплијениле су аустроугарске власти и на крају дале, заједно са Фердинандовом крвавом поткошуљом, Антону Пунтигаму, језуитском свештенику који је био Фердинандов близак пријатељ. Пиштољ и поткошуља остале су власништво аустријских језуита све док нису понуђени на дугорочни зајам Музеју војне историје у Бечу 2004. године. Сада су дио сталне поставке.[48]

Много је краткотрајних успомена на Гаврила Принципа.[49] На углу гдје се догодио атентат 1917. је изграђен стуб. Уништен је сљедеће године.[49] Четрдесетих година 20. вијека плочу која је подсјећала на Гаврилов чин уклоњена је током њемачке инвазије, а послије Другог свјетског рата, подигнута је нова плоча на којој је писало „У знак вјечите захвалности Гаврилу Принципу и његовим друговима, борцима против германског освајача, посвећује ову плолу омладина Босне и Херцеговине — Сарајево, 7. мај 1945. године”.[50] Током рата у Босни и Херцеговини, рељефни отисци стопала који су означавали мјесто са којег је Принцип испалио кобне хице су уклоњени.[49]

 
Плоча која обиљежава мјесто атентата

Како се ближила стогодишњица атентата, на углу гдје је извршен атентат постављена је плоча на којој пише: „Са овог мјеста 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип је извршио атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда и његову супругу Софију”.[49][51] Дана 21. априла 2014. у Товаришеву откривено је Гаврилова биста,[52] а на саму стогодишњицу у Источном Сарајеву је постављена статуа.[53]

Годину касније, статуу Гаврила Принципа су у Београду открили предсједник Републике Србије Томислав Николић и предсједник Републике Српске Милорад Додик, као поклон Српске Србији.[54][55] Николић је током откривања статуе одржао говор, у којем је између осталог и рекао: „Принцип је био херој, симбол ослободилачких идеја, тираноубица, носилац идеје ослобођења од ропства, која је кружила Европом”.[54]

По њему је названа књижевна награда која се додјељује у двије категорије, за најбољи књижевни рад и за историјску студију.[56] Стрип Атентат с оне стране патње за средишњу тему има акције Принципа и Младе Босне и њихову коначну судбину.[57]

Сродник Гаврила Принципа је Зоран Костић Цане (Партибрејкерс).[58]

Види још

Референце

  1. ^ Stojadinović 1963, стр. 65.
  2. ^ Гаврило Принцип, школске оцене, август 1913., 10. 6. 2014, Приступљено 25. 7. 2023 
  3. ^ Dedijer 1966, стр. 187–188.
  4. ^ Jevđević, Dobroslav (1953). Sarajevski zaverenici: Vidovdan 1914 (на језику: српски). Приступљено 15. 7. 2020. 
  5. ^ „ТРЕБА ЗНАТИ: Које је било право презиме Гаврила Принципа”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. 
  6. ^ Fromkin 2007, стр. 121–122.
  7. ^ Roider 2005, стр. 935.
  8. ^ а б Fabijancic 2010, стр. xxii.
  9. ^ Schlesser 2005, стр. 93.
  10. ^ "Политика", 28. јан. 1940
  11. ^ а б в г Kidner et al. 2013, стр. 756.
  12. ^ Schlesser 2005, стр. 95.
  13. ^ а б в г Roider 2005, стр. 936.
  14. ^ а б в Schlesser 2005, стр. 96.
  15. ^ Malcolm 1994, стр. 154.
  16. ^ а б Schlesser 2005, стр. 97.
  17. ^ Glenny 2012.
  18. ^ London The Times (1919). The Times Documentary History of the War: military, pt. 2 (на језику: енглески). Times Publishing Company. Приступљено 17. 7. 2020. 
  19. ^ Irić, Radoman (1. 10. 2013). „Ovde je Gavrilo Princip učio da puca”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 17. 7. 2020. 
  20. ^ Burns, Tracy A. „Archduke Franz Ferdinand of Austria – Prague Blog”. www.private-prague-guide.com (на језику: енглески). Приступљено 18. 7. 2020. 
  21. ^ Donnelley 2012, стр. 33.
  22. ^ Dedijer 1966, ch. XIV, footnote 21.
  23. ^ Dedijer 1966, стр. 15.
  24. ^ а б Shapiro, Ari (27. 6. 2014). „A Century Ago In Sarajevo: A Plot, A Farce And A Fateful Shot”. NPR.org (на језику: енглески). Приступљено 18. 7. 2020. 
  25. ^ Belfield 2011, стр. 241.
  26. ^ Heeresgeschichtliches Museum (Austria) (2000). Das Heeresgeschichtliche Museum in Wien (на језику: немачки). Styria. стр. 63. ISBN 978-3-222-12834-9. Приступљено 18. 7. 2020. 
  27. ^ а б Remak 1959, стр. 137–142.
  28. ^ Greenspan, Jesse (12. 2. 2020). „The Assassination of Archduke Franz Ferdinand”. HISTORY (на језику: енглески). Приступљено 18. 7. 2020. 
  29. ^ Duffy, Michael (22. 8. 2009). „First World War.com - Who's Who - Gavrilo Princip”. www.firstworldwar.com (на језику: енглески). Приступљено 18. 7. 2020. 
  30. ^ Dedijer 1966, стр. 346.
  31. ^ „Man accused of murdering Archduke Ferdinand goes on trial – archive, 1914”. The Guardian (на језику: енглески). 17. 10. 2017. Приступљено 18. 7. 2020. 
  32. ^ Dedijer 1966, стр. 341.
  33. ^ Johnson 1989, стр. 52–54.
  34. ^ „The man who started the First World War” (на језику: енглески). Daily Telegraph. 30. 8. 2013. Архивирано из оригинала 16. 12. 2013. г. Приступљено 19. 7. 2020. 
  35. ^ Butcher, Tim (29. 6. 2014). „The man who started WWI: 7 things you didn't know”. CNN (на језику: енглески). Приступљено 19. 7. 2020. 
  36. ^ а б Savich, Carl (29. 8. 2013). „Gavrilo Princip Speaks: 1916 Conversations with Martin Pappenheim | Carl Savich”. web.archive.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 4. 7. 2019. г. 
  37. ^ а б Pappenheim, Martin (1916). „Gavrilo Princip, a participant in the assassination of Archduke Franz Ferdinand”. The British Library (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 1. 5. 2017. г. Приступљено 19. 7. 2020. 
  38. ^ „101st Anniversary of the Sarajevo Assassination that caused the World War I”. Sarajevo Times (на језику: енглески). 29. 6. 2015. Приступљено 19. 7. 2020. 
  39. ^ Devoss, David (2000). „Searching for Gavrilo Princip”. Smithsonian Magazine (на језику: енглески): 42—53. Приступљено 19. 7. 2020. 
  40. ^ „Sveti Arhangeli Georgije i Gavrilo | Pokop”. www.pokop.ba (на језику: бошњачки). Архивирано из оригинала 01. 07. 2017. г. Приступљено 19. 7. 2020. 
  41. ^ а б „Gavrilo Princip – Some Things Never Change”. meettheslavs.com (на језику: енглески). 29. 6. 2014. Архивирано из оригинала 26. 12. 2016. г. Приступљено 19. 7. 2020. 
  42. ^ „Gavrilo Princip's Legacy Still Contested”. Institute for War and Peace Reporting (на језику: енглески). 26. 6. 2014. Приступљено 24. 7. 2020. 
  43. ^ а б в MacDowall, Andrew (27. 6. 2014). „Villain or hero? Sarajevo is split on archduke's assassin Gavrilo Princip”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 24. 7. 2020. 
  44. ^ Вукотић, Д. (13. 3. 2014). „Гаврило Принцип дели БиХ”. Politika Online (на језику: српски). Приступљено 24. 7. 2020. 
  45. ^ Markovich, Slobodan (2015). „Anglo-American views of Gavrilo Princip”. Balcanica (46): 273—314. ISSN 0350-7653. doi:10.2298/BALC1546273M. 
  46. ^ Slijepčević, Maja (октобар 2016). „From the Monument of Assassination Towards Gavrilo Princip's Monuments” (PDF). Heritage of the First World War: Representations and Reinterpretations (International Symposium). стр. 71. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 05. 2020. г. Приступљено 24. 07. 2020 — преко University of Ljubljana. 
  47. ^ „Rodna kuća Gavrila Principa: Obnovljena i zaboravljena”. ATV (на језику: српски). 26. 7. 2015. 
  48. ^ Connolly, Kate (21. 6. 2004). „Found: the gun that shook the world” (на језику: енглески). Приступљено 24. 7. 2020. 
  49. ^ а б в г Shapiro, Ari (17. 6. 2014). „The Shifting Legacy Of The Man Who Shot Franz Ferdinand”. NPR.org (на језику: енглески). Приступљено 24. 7. 2020. 
  50. ^ Tito, Josip Broz (1988). Sabrana djela (на језику: српски). Komunist. стр. 164. Приступљено 26. 7. 2020. 
  51. ^ Kuper, Simon (21. 3. 2014). „Sarajevo: the crossroads of history”. www.ft.com (на језику: енглески). Приступљено 24. 7. 2020. 
  52. ^ Белић, Никола (4. 5. 2014). „Гаврило Принцип већи од Рокија Балбое”. Politika Online (на језику: српски). Приступљено 24. 7. 2020. 
  53. ^ Станишић, Душанка (28. 6. 2014). „Принципов пуцањ за слободу”. Politika Online (на језику: српски). Приступљено 24. 7. 2020. 
  54. ^ а б „Гаврило Принцип је био херој!”. Председник Републике Србије (на језику: српски). 28. 6. 2015. Приступљено 24. 7. 2020. 
  55. ^ „City honours Franz Ferdinand killer”. BBC News (на језику: енглески). 8. 6. 2015. Приступљено 24. 7. 2020. 
  56. ^ „Uručena prva nagrada "Gavrilo Princip"”. B92.net (на језику: српски). 25. 7. 2017. Приступљено 24. 7. 2020. 
  57. ^ „Besna kobila predstavlja: ATENTAT, s one strane patnje”. Happynovisad.com (на језику: српски). 29. 7. 2015. Архивирано из оригинала 20. 12. 2016. г. Приступљено 24. 7. 2020. 
  58. ^ „Gavrilo Princip je predak našeg poznatog pevača”. Nportal. 15. 4. 2022. Приступљено 16. 4. 2022. 

Литература

Домаћа литература
Страна литература

Додатна литература

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гаврило_Принцип&oldid=28434631”