Југословенство

Југословенство је појам који у ширем смислу означава заједништво свих Јужних Словена, док у ужем смислу означава заједништво народа Југославије. Током историје, југословенство се јављало у различитим облицима, почевши од начелних замисли о етничкој, језичкој и културној сродности и заједништву Југословена, до посебних замисли о њиховом политичком и националном обједињавању. Као политички покрет, југословенство се развило током 19. века, а посебан замах је добило почетком 20. века и током Првог светског рата, што је на крају резултирало стварањем Југославије (1918).[1]

Краљ Александар I Карађорђевић (1921-1934), главни заговорник политике интегралног југословенства

Обликовање југословенстваУреди

Током прве фазе развоја, југословенство је имало општи, односно јужнословенски карактер, пошто је почивало на замислима о заједништву свих Јужних Словена, укључујући и Бугаре. Међутим, након стварања Кнежевине Бугарске (1878), а нарочито након Српско-бугарског рата (1885), дошло је до постепеног свођења југословенства на уже оквире, који су подразумевали заједништво Срба, Хрвата и Словенаца.

Интегрално југословенствоУреди

Након стварања Краљевине СХС (1918), југословенство је добило нову политичку и државну димензију. Међутим, кључни искорак ка политичком редефинисању југословенства учињен је тек 1929. године, када је званични назив државе промењен у Краљевина Југославија. Од тог тренутка, сви становници Југославије су по основу држављанства постали Југословени. У исто време, југословенство је поред општедржавног добило и посебно етно-национално значење у виду идеологије интегралног југословенства, која се заснивала на тези о постојању јединствене, односно интегралне југословенске нације. Интегрално југословенство се заснивао на негирању постојања посебних нација (српске, хрватске, словеначке), које су сведене на субнационални степен и проглашене пуким племенима у саставу јединствене југословенске нације. Политика интегралног југословенства је у Краљевини Југославији активно спровођена од увођења Шестојануарске диктатуре (1929), до погибије краља Александра (1934), након чега је запала у кризу, а потпуни слом је доживела у раздобљу између 1939. и 1941. године.[2][3][4]

Федералистичко југословенствоУреди

 
Јосип Броз Тито, главни заговорник политике федералистичког југословенства

Током Другог светског рата (1941—1945), КПЈ је пропагирала посебан облик федералистичког југословенства који је након 1945. године, под слоганом братства и јединства, постао окосница државне политике у новој социјалистичкој Југославији, која је била уређена као федеративна држава.[5] Иако је федералистички концепт југословенства био прокламован као званична државна и партијска политика, међу југословенским комунистима су се током времена појавиле знатне разлике и поделе између поборника федералистичког централизма и заговорника политичке децентрализације. Током политичке кризе која је трајала од 1966. до 1974. године, друга струја је однела превагу, а након 1980. године појавили су се и први заговорници конфедералистичког југословенства, који су се залагали за претварање Југославије у конфедерацију суверених република.[6]

Југословенство је задобило тежак ударац у време политичке кризе која је довела до распада Југославије (1991—1992), чиме је трајно компромитован концепт било каквог политичког заједништва југословенских народа. Покушај Србије и Црне Горе да након 1992. године очувају сужено југословенство путем стварања Савезне Републике Југославије завршио се неуспехом. Сужени политички концепт југословенства је и формално напуштен 2003. године, када СРЈ преуређена у државну заједницу под именом Србија и Црна Гора.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Димић 2001, p. 9-34.
  2. ^ Димић 1994, p. 171-207.
  3. ^ Dimić 2001, p. 333-349.
  4. ^ Димић 2001, p. 137-153.
  5. ^ Димић 2001, p. 338-403.
  6. ^ Димић 2001, p. 404-457.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди