Краљевина Славонија
Краљевина Славонија (лат. Regnum Sclavoniae, нем. Königreich Slawonien, мађ. Szlavón Királyság) је била једна од крунских земаља (круновина) у саставу Краљевине Угарске, са којом је чинила део Хабзбуршке монархије, односно Аустријске царевине. Настала је уздизањем средњовековне Бановине Славоније на степен круновине у рангу краљевине (лат. regnum). Тај процес је довршен крајем 15. века, када су угарски краљеви у свој владарски наслов увели и титулу краља Славоније (лат. Rex Sclavoniae). Током раног нововековног раздобља, дошло је до значајних промена у геополитичком значењу појма Славоније. Све до Бечког рата (1683—1699), државно подручје Краљевине Славоније обухватало је матичне старославонске области између Покупља и Драве, са жупанијама Загребачком, Крижевачком и Вараждинском. Тек након ослобођења такозване турске, односно доње Славоније, геополитички појам Краљевине Славоније је током 18. века знатно измењен, путем проширивања на целокупно новостечено подручје између речних токова Саве и Драве, док је на другој страни стара област горње Славоније подведена под појам Хрватске. Упоредо са таквим ширењем појма Хрватске, у старим славонским областима је започео и процес хрватизације.[1][2]
| Краљевина Славонија Regnum Sclavoniae (латински) Königreich Slawonien (немачки) Szlavón Királyság (мађарски) Славонија | |||
|---|---|---|---|
 (1800-е—1852, 1860—1918)  (1852—1860) Застава
| |||
 Подручје доње Славоније око 1751. године | |||
| Географија | |||
| Континент | Европа | ||
| Регија | средња Европа | ||
| Земља |  Хабзбуршка монархија
| ||
| Престоница | Загреб (15—17. век), Осијек (18—19. век) | ||
| Друштво | |||
| Службени језик | латински, немачки, говорни језици: српски, хрватски, мађарски | ||
| Религија | католицизам, православље и протестантизам | ||
| Облик државе | монархија | ||
| Историја | |||
| Постојање | |||
| — Оснивање | 1699. | ||
| — Укидање | 1867. | ||
| Географске и друге карактеристике | |||
| Валута | фиорин | ||
| Земље претходнице и наследнице Славоније | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
|
|
| ||
Након ослобођења доње Славоније и Срема од турске власти, ова подручја су почетком 18. века стављена под заједничку војну и коморску управу, чиме је у тим областима успостављена непосредна власт бечког двора. Такво решење није одговарало угарским великашима, који су желели да се у поменутим областима уведе угарска жупанијска управа. У исто време, хрватски великаши су се позивали на управну заједницу Хрватске са (старом) Славонијом, захтевајући да се доња Славонија стави под управу бана и сабора. Решење је постигнуто средином 18. века, када су подручја доње Славоније и Срема подељена на две управне области, од којих је прва обухватала три жупаније: Пожешку, Вировитичку и Сремску. У исто време, на пограничним подручјима доње Славоније и Срема створена је посебна војно-управна област, односно Нова славонска крајина. Такво стање је опстало до 1848. године, односно до 1867. године.[2][3]
Историја
уреди
Током раног нововековног раздобља, од 16. до 18. века, дошо је до постепеног управног обједињавања старе Краљевине Славоније са суседном Краљевином Хрватском. Већ од краја 15. века, поменуте краљевине су имале заједничког бана, а кључни корак ка стварању заједничке земаљске управе учињен је 1558. године, када је Сабор Краљевине Хрватске спојен са Сабором Краљевине Славоније.[4] Међутим, тиме није била створена јединствена хрватско-славонска краљевина (што је учињено тек 1867. године), већ је свака од поменутих краљевина задржала своју државно-правну посебност, под окриљем заједничке управне структуре. Од тог времена, земаљским пословима обе краљевине је поред заједничког бана управљао и заједнички сабор, а локалну власт су као и до тада вршиле жупаније. Управно седиште заједничког сабора и бана налазило се у старославонском граду Загребу.[2]
Током прве половине 16. века, након освајања јужноугарских жупанија (Сремске, Вуковске и Пожешке), које нису припадале Краљевини Славонији, Турци су у склопу даљег напредовања према западу освојили и источну половину Крижевачке жупаније, која је припадала поменутој круновини. На том подручју, Турци су основали Пакрачки санџак.[5] Турским освајањем најисточнијег дела Краљевине Славоније створена је Турска Славонија, која је називана и доњом Славонијом, ради разликовања од западног дела Краљевине Славоније, који је остао код хабзбуршком влашћу, а за који је употребљаван назив горња Славонија. Ради одбране тих крајева од турских напада, на пограничним подручјима горње Славоније створена је током 16. века посебна војно-управна област, позната као Славонска крајина.[6]
Све до 18. века, већину становништва у областима горње Славоније чинили су етнички Славонци,[7][8][9] који су на том простору били староседеоци, док су мањи део становништва чинили новодосељени Хрвати, који су у време турске најезде избегли из матичних хрватских области, као и новодосељени Срби, који су по основу своје војне службе уживали посебне повластице.[10] Почевши од 18. века, етнички Славонци су упоредо са геополитичким ширењем појма Хрватске потпали под удар хрватизације, која је на тим просторима захватила и део српског становништва.[11]
Током Бечког рата (1683—1699), целокупно подручје између Саве и Драве ослобођено је од турске власти, након чега се пред бечки двор поставило питање о управном уређењу тих области.[12] Иако је западни део тог подручја у предтурским временима припадао Крижевачкој жупанији у оквиру Краљевине Славоније, хабзбуршке власти нису прихватиле великашке захтеве за стављањем тог подручја под жупанијску, односно саборску и банску власт, већ су све новостечене крајеве, укључујући и суседну пожешко-вуковску област, ставиле под војну и коморску управу. Ово решење је сматрано привременим, тако да се питање о правима Краљевине Славоније налазило у самом средишту свих потоњих расправа о будућности тог подручја.[2] Управо у то време, дошло је до наменског проширивања појма Славоније према истоку, све до Дунава, тако да се у доњу Славонију почела рачунати и читава пожешко-вуковска област, иако то подручје у предтурском раздобљу није улазило у састав Краљевине Славоније, пошто су средњовековне жупаније Пожешка и Вуковска, а такође и Сремска, биле у саставу уже Угарске. На другој страни, целокупно подручје предратне, односно горње Славоније почело се подводити под појам Хрватске. Таквим проширивањем на једној и сужавањем на другој страни, појам Славоније је током 18. века знатно "померен" од запада према истоку.
Након подужих преговора са угарским великашима, државне власти у Бечу су 1741. године прихватле сталешки захтев за укидањем коморске управе у областима доње Славоније. Управна реформа је спроведена током 1745. године, када је извршено коначно разграичење између пограничних области које су остале у саставу Славонске крајине и унутрашњих области које су стављене под жупанијску управу. Тада су на подручју доње Славоније створене три жупаније: Пожешка, Вировитичка и Сремска. Иако су ове доњославонске жупаније сматране саставним делом Краљевине Славоније, њихов државно-правни положај је био веома посебан. На једној страни, ове жупаније су потпадале под земаљску надлежност заједничког бана и заједничког сабора у Загребу, док су на другој страни добиле право да самостало шаљу своје представнике у сабор Краљевине Угарске, који је задржао непосредну надлежност над решавањем пореских и других управних питања на подручју поменутих жупанија. Тиме је на подручју доње Славоније створена својеврсна двојна управа, која током читаве друге половине 18. и прве половине 19. века била предмет спора између угарског сабора у Пожуну и хрватско-славонског сабора у Загребу. Користећи такво стање, доњославонске жупаније су често избегавале да шаљу своје представнике на саборска заседања у Загребу, тврдећи да управна надлежност над тим подручјем припада угарском сабору.[2][13]
Током револуције (1848—1849), Краљевина Славонија је заједно са Краљевином Хрватском постала посебна управна област у оквиру Аустријске царевине, без икакавих државно-правних веза са Краљевином Угарском. У ово доба су делови Срема извојени из Краљевине Славоније и прикључени новоформираном Војводству Србије и Тамишког Баната, али су после укидања војводства 1860. године поново припали Краљевини Славонији.[14]
Мађарски државници нису желели да признају одвајање Хрватске и Славоније од Угарске, тако да је питање о статусу тих краљевина постало једно од најзначајнијих питања унутрашње политике. Након дугих преговора, мађарски државници су 1867. године успели да приморају владу у Бечу на склапање Аустро-угарске нагодбе, којом су Хрватска и Славонија поново укључене у државно-правни поредак Краљевине Угарске.[15] Тада је извршено и потпуно државно-правно спајање Краљевине Хрватске са Краљевином Славонијом, чиме је створена јединствена Краљевина Хрватска и Славонија.
Становништво
уредиПрема подацима из 1790. године, у Краљевини Славонији су становале следеће етничке групе:[16]
Према вероисповести, било је:[17]
- Католика = 146.000 (52,1%)
- Православних = 131.000 (46,8%)
- Протестаната (Калвиниста) = 3.000 (1,1%)
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Fine 2005.
- ^ а б в г д Heka 2008, стр. 152–173.
- ^ Heka 2013, стр. 1257-1292.
- ^ Pálffy 2005, стр. 47-61.
- ^ Šabanović 1959.
- ^ Petrić 2012.
- ^ Petrić 2007, стр. 23-38.
- ^ Petrić 2009, стр. 30-47.
- ^ Petrić 2012, стр. 211-215.
- ^ Ивић 1926, стр. 1-228.
- ^ Гавриловић 1996, стр. 111-126. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFГавриловић1996 (help)
- ^ Гавриловић 1986a, стр. 55-61.
- ^ Horbec 2010, стр. 177-196.
- ^ Крестић 1991.
- ^ Heka 2013.
- ^ Рокаи et al. 2002, стр. 376-377.
- ^ Рокаи et al. 2002, стр. 377.
Литература
уреди- Гавриловић, Славко (1960). Аграрни покрети у Срему и Славонији почетком XIX века. Београд: Научно дело.
- Гавриловић, Славко (1986a). „Срби у Угарској и Славонији од Карловачког мира до аустро-турског рата 1716-1718”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 55—61.
- Гавриловић, Славко (1986b). „Срби у Угарској и Славонији од Пожаревачког мира до аустро-турског рата 1737-1739”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 163—175.
- Гавриловић, Славко (1986c). „Срби у Угарској и Славонији од аустро-турског рата 1737-1739. до краја XVIII века”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 195—216.
- Гавриловић, Славко (1993). Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XV-XIX век). Београд: Филип Вишњић.
- Гавриловић, Славко (1995). „О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XIII-XIX век)”. Зборник о Србима у Хрватској. 3: 7—44.
- Гавриловић, Славко (1996). „Унијаћење Срба у Хрватској, Славонији и Барањи (XVI-XVIII век)”. Српски народ ван граница данашње СР Југославије од краја XV века до 1914. године. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 37—47.
- Гавриловић, Славко (1996). „Проблем унијаћења и кроатизације Срба”. Република Српска Крајина. Топуско-Книн-Београд: Српско културно друштво "Сава Мркаљ", Српско културно друштво "Зора", Радничка штампа. стр. 111—126.
- Гавриловић, Славко (2006). Студије из привредне и друштвене историје Војводине и Славоније од краја XVII до средине XIX века. 1. Нови Сад: Матица српска.
- Гавриловић, Славко (2009). Студије из привредне и друштвене историје Војводине и Славоније од краја XVII до средине XIX века. 2. Нови Сад: Матица српска.
- Дабић, Војин С. (1975). „Прилог проучавању ратне привреде у Хрватској, Славонији и Банској крајини од половине XVI до краја XVII века”. Историјски часопис. 22: 91—102.
- Dabić, Vojin S. (1992). „Wanderungen der Serben nach Kroatien und Slawonien vom Anfang des XVI bis Ende des XVII Jahrhunderts”. Историјски часопис. 38 (1991): 43—76.
- Дабић, Војин С. (1992). „Сеоба Срба у Хрватску и Славонију од почетка XVI до краја XVII века”. Catena mundi. 1. Београд: Матица Срба и исељеника Србије. стр. 265—281.
- Дабић, Војин С. (1994). „Срби у Западној Славонији”. Чињенице о Западној Славонији. Пакрац: Регионално удружење Срба Западне Славоније. стр. 12—17.
- Дабић, Војин С. (2007). „Кнезови у Војној крајини у Хрватској и Славонији до половине XVIII века”. Зборник о Србима у Хрватској. 6: 7—123.
- Дабић, Војин С. (2010). „Мала Влашка у Славонији: Насеља и становништво од краја XVII до половине XVIII века” (PDF). Српске студије. 1: 11—38. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 05. 2019. г. Приступљено 25. 05. 2019.
- Дабић, Војин С. (2010). „Сумарни попис насеља, имовине и становништва Пакрачког, Субоцког, Забрдског и Подборског војводства у Малој Влашкој из 1721. године” (PDF). Мешовита грађа (Miscellanea). 31: 149—159.
- Dabić, Vojin S. (2011). „The Habsburg-Ottoman War of 1716-1718 and Demographic Changes in the War-Afflicted Territories”. The Peace of Passarowitz, 1718. West Lafayette: Purdue University Press. стр. 191—208.
- Дабић, Војин С. (2012). „Српска насеља у Славонији (16-18. век)”. Глас САНУ. 420 (16): 173—196.
- Дабић, Војин С. (2013). „Војводство (властелинство) Подборје: Привредне прилике (1702-1750)” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 87: 7—34.
- Дабић, Војин С. (2014). „Морталитет и старосна структура српског становништва у Хабзбуршкој монархији у XVIII веку: Пример правoславних парохија Вуковар, Итебеј и Дероњe” (PDF). Српске студије. 5: 13—33. Архивирано из оригинала 25. 05. 2019. г. Приступљено 25. 05. 2019.
- Дабић, Војин С. (2015). „Војводство, властелинство и трговиште Пакрац од краја XVII до половине XVIII века”. Зборник о Србима у Хрватској. 9: 31—56.
- Дабић, Војин С. (2016). „Властелинство Сирач (1695-1763)”. Зборник о Србима у Хрватској. 10: 7—29.
- Дабић, Војин С. (2020). Мала Влашка (Parva Walachia): Прилог историји српског народа у Славонији од XVI до XVIII века. Нови Сад: Матица српска.
- Ивић, Алекса (1926). „Миграције Срба у Славонију током 16., 17. и 18. столећа”. Српски етнографски зборник. 36: 1—228.
- Крестић, Василије (1991). Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914. Београд: Политика.
- Микавица, Дејан (2015). Српска политика у Хрватској и Славонији 1538-1918. Нови Сад: Филозофски факултет.
- Pálffy, Gezá (2005). „Jedan od temeljnih izvora hrvatske povijesti: Pozivnica zajedničkog hrvatsko-slavonskog sabora iz 1558. godine”. Zbornik Odsjeka za povijesne znanosti Zavoda za povijesne i društvene znanosti HAZU. 23: 47—61.
- Petrić, Hrvoje (2007). „Tko su "Slovenci" ili Slavonci u Hrvatsko-slavonskoj Vojnoj krajini tijekom 17. stoljeća”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest. 39: 23—38.
- Petrić, Hrvoje (2009). „O Kranjcima i "Slovencima" ili Slavoncima (Slovincima) u Križevačkoj županiji te Varaždinskom generalatu od kraja 16. do početka 18. stoljeća”. Cris: Časopis Povijesnog društva Križevci. 11: 30—47.
- Petrić, Hrvoje (2012). Pogranična društva i okoliš: Varaždinski generalat i Križevačka županija u 17. stoljeću. Zagreb: Meridijani.
- Petrić, Hrvoje (2014). „Predavci - prilog poznavanju podrijetla stanovništva u Varaždinskom generalatu”. Cris: Časopis Povijesnog društva Križevci. 16: 43—55.
- Рокаи, Петер; Ђере, Золтан; Пал, Тибор; Касаш, Александар (2002). Историја Мађара. Београд: Clio.
- Taube, Friedrich Wilhelm von (1777). Historische und geographische Beschreibung des Königreiches Slavonien und des Herzogthumes Syrmien. 1. Leipzig.
- Taube, Friedrich Wilhelm von (1777). Historische und geographische Beschreibung des Königreiches Slavonien und des Herzogthumes Syrmien. 2. Leipzig.
- Taube, Friedrich Wilhelm von (1778). Historische und geographische Beschreibung des Königreiches Slavonien und des Herzogthumes Syrmien. 3. Leipzig.
- Таубе, Фридрих Вилхелм фон (1998). Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема. Нови Сад: Матица српска.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (2005). When Ethnicity did not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
- Heka, Ladislav (2008). „Hrvatsko-ugarski odnosi od sredinjega vijeka do nagodbe iz 1868. s posebnim osvrtom na pitanjе Slavonije”. Scrinia Slavonica. 8: 152—173.
- Heka, Ladislav (2013). „Hrvatsko-ugarski javnopravni prijepori”. Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu. 63 (5-6): 1257—1292.
- Horbec, Ivana (2010). „Slavonske županije između Banske Hrvatske i Mađarske: Uspostava civilne uprave i pitanje poreznog sustava u 18. stoljeću”. Arhivski vjesnik. 53: 177—196.
- Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine.
