Војна крајина или Војна граница (њем. Militärgrenze, мађ. Katonai határőrvidék, рум. Graniţă militară), била је покрајина која је обухватала јужну пограничну област Хабзбуршке монархије, а касније Аустријског царства и Аустроугарске монархије. Дјеловала је као cordon sanitaire против упада из Османског царства.

Војна крајина
1533.—1881. (348 год.)

Мапа Војне крајине (означена црвеним обрубом), око 1800. године
Земља Хабзбуршка монархија
Догађаји
Статусбивша покрајина
Владавина
 • Обликвојна покрајина
Историја 
• Успостављено
1533.
• Укинуто
1881. (348 год.)
Претходник
Следбеник
Угарска
Османско царство
Краљевина Хрватска и Славонија (Аустроугарска)
Краљевина Угарска (Аустроугарска)

Када је цар Фердинанд I у 16. вијеку основао Крајину, област је подијељена на два округа под посебном војном управом: Хрватска војна крајина и Славонска војна крајина. На почетку, Војна крајина се налазила под јурисдикцијом Хрватског сабора и бана, али, 1627. године, постављена је под непосредну контролу хабзбуршке војске. За више од два вијека, Крајина је задржала потпуну цивилну и војну власт на том подручју, све до њеног укидања 1881. године.

Током 17. вијека, територија је проширена на исток и основане су нове области. Од тада се протезала од средишње Хрватске на западу до Трансилваније на истоку, захватајући територије данашње Хрватске, Србије, Румуније и Мађарске. Током, овог периода, систем одбране је такође промијењен, од модела конвенционалног гарнизона до „војничко-насељеничке” заједнице.

Становници ове области су били познати као граничари (њем. Grenzer) или крајишници. Били су колонисти већином Срби, Хрвати и Нијемци, који су се обавезали да бране монархију у замјену за земљишне посједе. Нијемци које је Угарска регрутовала крајем 18. вијека ради насељавања и развоја долине ријеке Дунав, постали су познати као Дунавске Швабе (њем. Donauschwaben). Војни пукови које су формирали досељеници имали су личан разлог да остану и да се боре, а били су упознати са месним тереном и условима. Убрзо су стекли завидну војну репутацију.

Бивши директор гимназије у Винковцима Франц Ваничек је први написао историју Војне крајине у 4 свеске. Прва свеска (можда и остале) је преведена на српски језик.[1]

Позадина уреди

Османски ратови у Европи на граници са Краљевином Угарском — и накнадно Хабзбуршком монархијом — пријетили су да крену у правцу сјеверозапад. Велики дио дотадашње територије Хрватске постао је дио Османског царства или се граничио са новим османским територијама.

У покушају да ојача одбрану против Османлија и Млетака, угарски краљ Сигимунд је 1435. године основао тзв. табор, војни логор, у Хрватској, Славонији и Усори. Краљ Матија је 1463. основао бановине Јајце и Сребреник, а 1469. војну капетанију Сењ, по узору на османске капетаније у Босанском санџаку. Све ове акције са циљем побољшања безбједности су се на крају показале неуспјешним. Оне су довеле до развоја хрватске пандурске пјешадије и српске хусарске коњице.

Историја уреди

16. вијек уреди

Након што су 1526. године аустријски Хабзбурзи постали краљеви Угарске и угарске провинције Хрватске,[2] цар Фердинанд I отпочео је са стварањем одбрамбене линије ка Османлијском царству .У кратком року, све ово се показало неефикасним, јер су Османлије пролазећи 1529. кроз то подручје, заузели Будим и држали под опсадом Беч, пустошећи том приликом погранична подручја.

Нови војни узмаци су постали озбиљан проблем и Конгрес унутрашњих аустријски земаља је у Бруку на Мури 1578. дефинисао обавезе сваке земље у покривању војних трошкова и дефинисао приоритете у побољшању одбрамбене стратегије. Штајерско племство финансирало је Горњославонску војну крајину, док су остали (Доња Аустрија, Горња Аустрија, Крањска, Корушка и Салцбург) финансирали Хрватску војну крајину.

На крају 16. века, западни део Војне Крајине постао је позната као Карловачки генералат, а од тридесетих година 17. века Горњославонска војна крајина је постала позната као Вараждински генералат. Војна крајина била је под директном влашћу бечког тј.царског двора и Војног савјета у Грацу.[тражи се извор]

17. вијек уреди

Упркос финансијско подршци унутрашњег аустријског племства, финансирање Крајине није било довољно ефикасно. Војно руководство у Грацу одлучило је да проба другу могућност поред плаћања јединица. Тридесетих година 15. вијека Царски суд је одлучио да додјели земљиште и одређене повластице за досељенике у Крајину (ускоци као и избјеглице из Османског царства) у близини Жумберка, који би заузврат служили у царској војсци. Преостало месно становништво је такође подстицано да добије статус слободних сељака (а не кметова) и остале привилегије. Нове јединице су организоване у десет или више војводстава у свакој капетанији.

Војна крајина је 1627. године уклоњена из надлежности Хрватској сабора и стављена под непосредну контролу хабзбуршке војске. На тај начин је имала потпуну контролу над цивилним и војним властима све до укидања Крајине.[3]

Цар Фердинанд II је у новембру 1630. године прогласио Влашки статут (лат. Statuta Valachorum), декрет којим су дефинисана права „Влаха” (термин је кориштен за заједнице православних избјеглица, првенствено Србе[а]) везана за војну команду, обавезе и унутрашњу самоуправу. Војна крајина изузима дефинитивно из банске управе и подводи под аустријску.

Током 17. вијека територија Војне крајине се ширила према истоку и формиране су нове организационе јединице. До тада се она простирала од уже Хрватске на западу до источне Трансилваније, укључујући дијелове данашње Хрватске, Србије, Румуније и Мађарске.[9] Област су насељавали углавном хрватски, српски и немачки колонисти (називани граничари), који су у замену за земљу служили у војним јединицама бранећи царство од Османлија. Већина досељеника су били Срби, док су неки били Хрвати, углавном из Босне.[10] Велика сеоба Срба у хабзбуршке земље је била изведена за вријеме патријарха Арсенија III Црнојевића.[10] Велику заједници Срба сконцентрисаних у Банату, јужној Угарској и Војној крајини, чинили су трговци и занатлије из градова, али су избеглице углавном били сељаци.[10]

 
Сеоба Срба, слика Паје Јовановића

18. вијек уреди

Низом декрета и закона, од којих су најзначајнији „Војно-граничарска права” (1754) и „Крајишки темељни закон” (1807), регулисана су права, обавезе и посједи Крајишника, која су увијек била далеко већа од права хрватских сељака, кметова и пургера.

Угарски сабор је тражио поштовање његових права и јединство угарске територије и интегрисање Војне крајине у околне комитате, образлажући то тиме да финансијски терет одржавања Војне крајине спада на њих.[11] Срби су сматрали да су као ратници слободни на територији Војне крајине, која је била изузета од месних власти и подређена њиховим заповедницима и тиме директно аустријском цару.[12]

Српски фрајкори су основани у Банату од избјеглица који су побјегли за вријеме ранијих ратова против Османског царства и бројали су око 5.000 припадника. Фрајкори ће се борити за ослобођење Србије и уједињење под хабзбуршком влашћу. Аустријанци су користили фрајкоре у два неуспјешна покушаја заузимања Београда, крајем 1787. и почетком 1788. Ернст Гидеон фон Лаудон је заузео Београд 1789. Аустријска војска је окупирала Србију, а многи Срби су се борили у хабзбуршким фрајкорима, стичући војно и организационо искуство. Међутим, до 1791. Аустријанци су принуђени на повлачење преко Дунава и Саве, а њих су пратили хиљаде српских породица који су се плашили османских прогона. Рат је окончан Свиштовским миром.

Цивилна управа Војне границе је 1787. раздвојена од војне, али је то поништено 1800.

19. вијек уреди

Бан Хрватске Јосип Јелачић је постао командант Војне крајине. Он се борио за уједињење Хрватске, Славоније, Далмације и Хрватско-славонске војне крајине. Иако он није имао овлашћење да је укине, он је осигурао одобрење реформи и Војна крајина је послала делегате у Хрватски сабор.[13]. Међутим, ово право је одузето током 1850-их,[14] и упркос царевог обећања из 1850. да ће Војна граница, Хрватска и Славонија чинити једну јединицу са засебном управом, није се десило административно уједињење Хрватско-славонске границе са Хрватском, већ је дошло до даљег раздвајања.[14] Према Основном граничном закону из 1850. управа Војне крајине је укинута. Главна команда је имала своје седиште у Загребу, али је остало директно потчињено министарству рата у Бечу.

Хрватски сабор је више пута тражио демилитаризацију Војне крајине након што је опасност од ратова са Османским царством прошла. Демилитаризација је започела 1869, а 8. августа 1873. Банатска војна крајина је укинута и интегрисана у Угарску, док је део Хрватске војне крајине (Крижевачка и Ђурђевачка регимента) интегрисан у Хрватску-Славонију. Декрет којим је остатак Хрватске и Славонске војне крајине интегрисан у Хрватску-Славонију је објављен 15. јула 1881, док је интегрисање почело 1. августа 1881. када ја бан Хрватске Ладислав Пејачевић преузео управу од загребачке команде, чиме је Војна крајина престала да постоји као засебна цјелина.

Администрација уреди

Подјела уреди

Током 18. и 19. вијека, Крајина је била подијељена на неколико округа:

Округ Период Напомене
Дунавска војна крајина 1702—1751. Чинили су је дијелови јужне Бачке (укључујући Паланку, Петровац, Петроварадински Шанац, Тител итд) и сјеверној Срема (укључујући Петроварадин, Шид итд). Након укидања ових дијела Крајине, један дио ове територије је постављен под цивилну управу, док је други придружен другом дијелу Крајине.
Потиска војна крајина 1702—1751. Чинили су је дијелови сјевероисточне Бачке (укључујући Сомбор, Суботицу, Кањижу, Сенту, Бечеј итд). Након укидања овог дијела Крајине, већина територије је постављена под цивилну управу, док је мања област на југу остала под војном управом Шајкашког батаљона.
Поморишка војна крајина 1702—1751. Овај дио Крајине је чинила област Поморишје, област у доњем току ријеке Мориш. Након укидања овог дијела, цијела територија је постављена под цивилну управу.
Посавска војна крајина 1702—1751. Заузимала је простор дуж тока ријеке Саве.
Банатска војна крајина 1751—1873. Налазила се на простору данашње границе Србије и Румуније. Била је подијељена на српски (илирски), њемачки и румунска (влашки) дио.
Славонска војна крајина 1745—1881. Налазила се дуж Посавине, од источне уже Хрватске, пратећи ријеку Саву, дуж границе са Босном и Србијом, протежући се у Срем, до ушћа са Дунавом близу Земуна. Сјевероисточна граница је пратила Дунав до Петроварадина.
Хрватска војна крајина 1553—1881. Налазила се на граници уже Хрватске и Босне. Овај дио Крајине је укључивао области Лику, Кордун и Банију, граничећи се са Јадранским морем на западу, Млетачком републиком на југу, Краљевином Хрватском на западу и Османским царством на истоку. Простирала се до Славонске крајине у близини ушћа ријека Саве и Уне.
Шајкашки батаљон 1763—1873. Овај мали дио Крајине је основан 1763. године од дијела укинуте Дунавске и Потиске војне крајине. Батаљон је 1852. трансформисан у Тителски пјешадијски батаљон. Укинут је 1873, када је територија прикључена Бачко-Бодрошкој жупанији.
Трансилванијска војна крајина 1762—1851. Смјештена је у источном и јужном дијелу Трансливаније. Састојала се од секељског и румунског регимента. Успостављање овог дијела Крајине пратио је масакр у Мадефалву или Сикулицидијум.

Мапе уреди

Демографија уреди

1828. уреди

Становништво 1828. године су чинили:[15]

1846. уреди

Према Аустријском статистичком годишњаку из 1846. године у Војној крајини је живјело 1.226.408 становника:[16]

1857. уреди

Први савремени попис становништва у Аустријском царству је спроведен 1857. године и биљежио је вјерску припадност. Војна крајина је имала 1.062.072 становника,[17] док је вјерска структура била сљедећа:

Умјетнички приказ уреди

Србе у Војној Крајини и њихов живот су кроз умјетничку форму бакрореза представили водећи умјетници ове форме за вријеме владавине Марије Терезије: Ђенаре Базиле, Густав Адолф Милер, Тома Месмер, Јакоб Шмуцер и Јохан Ернст Мансфелд.[18]

Најбоље бакрорезе са представама Срба урадио је Ђенаре Базиле. На његовим радовима српски војници су представљени са продорним цртама лица и продорним погледима, ратоборно, спартански. Идеализован уметнички приказ Срба служио је да покаже да Хабзбуршка монархија има озбиљну војску и да је њени противници не би требали потцјењивати.[18]

Види још уреди

Напомене уреди

  1. ^ Термин „Власи” је кориштен за Словене који су дијелили начин живота (као сточари) са романским народима (Власи); кориштен је за Србе који су се населили у Војној крајини.[4][5][6][7] Хрватска националистичка историографија (укључујући усташку пропаганду[8]) тврди да досељеници нису били Срби него Власи; да Срби из Хрватске нису Срби.[7] Све јужнословенске етничке групе имају романску компоненту, иако нема доказа да су сви или већина Срба у Хрватској били влашког поријекла.[8]Раци” је био још један термин који се користио за Србе.

Референце уреди

  1. ^ Ваничек 1881, стр. 1.
  2. ^ Fine 1994, стр. 595.
  3. ^ Djilas 1991, стр. 11.
  4. ^ Fowkes 2002, стр. 12.
  5. ^ Lampe & Jackson 1982, стр. 62.
  6. ^ Király & Rothenberg 1979, стр. 301.
  7. ^ а б Trbovich 2008, стр. 190.
  8. ^ а б Djilas 1991, стр. 210.
  9. ^ Historical Atlas of Central Europe, Magocsi, Paul Robert. p. 34
  10. ^ а б в Jelavich 1983, стр. 145.
  11. ^ Ћирковић 2004, стр. 159.
  12. ^ Ћирковић 2004, стр. 161.
  13. ^ Tanner 2001, стр. 86–87.
  14. ^ а б Tanner 2001, стр. 104.
  15. ^ Versuch einer Darstellung der oesterreichischen Monarchie in statistischen Tafeln (на језику: немачки). 1828. стр. 7. 
  16. ^ Uebersichts-Tafeln zur Statistik der österreichischen Monarchie: besonderer Abdruck des X. und XI. Heftes der "Statistischen Mittheilungen". 1850 (на језику: немачки). 1850. стр. 2. 
  17. ^ Bundesministerium für Inneres 1859, стр. 179.
  18. ^ а б Vlahovic, Ognjen. „Слика свакодневнице српских граничара”. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди