Сента

градско насеље у Србији

Сента (мађ. Zenta) је градско насеље и седиште истоимене општине у Севернобанатском округу. Према попису из 2022. било је 14.452 становника.

Сента
Градска кућа
Грб
Грб
Административни подаци
ДржаваСрбија
Аутономна покрајинаВојводина
Управни округСевернобанатски
ОпштинаСента
Становништво
 — 2022.14.452
 — густина137/km2
Географске карактеристике
Координате45° 55′ 42″ С; 20° 05′ 02″ И / 45.92830° С; 20.08383° И / 45.92830; 20.08383
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина92 m
Површина166,8 km2
Сента на карти Србије
Сента
Сента
Сента на карти Србије
Остали подаци
Поштански број24400
24401
Позивни број024
Регистарска ознакаSA

Географија

уреди

У средњем току Тисе кроз Републику Србију, на самој обали реке налази се један од најстаријих градова у АП Војводини — Сента, средиште општине с насељеним местима: Горњи Брег, Торњош, Кеви и Богараш. Према попису из 2002. године, Сента има 20.363, док општина Сента има 25.619 становника.

Овде се налази Туристичка организација општине Сента.

Историја

уреди
 
Грб града на Градској кући
 
Разгледница Сенте са сликом улице Краља Александра (1920-1930).

Сента је израсла око манастира. Први пут се помиње 1216. године и развија захваљујући погодном географском положају, на важном прелазу преко реке Тисе. Од 14. века посед је будимског надбискупа. 1506. године постала је слободни краљевски град. У рату између Аустрије и Турске, једна од највећих победа Аустрије била је битка код Сенте 11. септембра 1697. године ("Код Сенте је спасен Беч").

Након што су се Срби граничари из Потиско-поморишке границе 1742. године већином иселили у Русију у XVIII и XIX веку Сенту су населили Мађари, Словаци, Немци и Јевреји, а између два светска рата и после 1945. године Срби, Црногорци и други народи. Сенћанско пристаниште, удаљено 124 km од ушћа Тисе у Дунав, било је једно од најважнијих у простору дворечја.

По попису места Потиске војне границе из 1748. године у Сенти је био 191 граничар коњаник, и сви су били у активној служби. Од тога њих 46 је имало комплетну војну опрему, а осталих 85 делимичну. Штаб је сачињавало шест официра, на челу са поручницима Јованом Бадрљицом и Ђуком (Ђорђем) Поповићем. Ту је и заставник Неша Милиновић. У месту је била стационирана и пешадија, њих 202 пешадинца. Изван сталне службе било их је 64, а са потпуним наоружањем 70 активних граничара. На челу јединице је био мајор Марко Марковић, са капетан-лајтантом Ђорђем Голубом, поручником Константином Милиновићем и заставником Игњатом Вршићем.[1] Када је новембра 1750. године обављено изјашњавање граничарских официра, за провинцијални статус су се определи: обрствајхмајстер као капетан Марко Марковић, капетан лајтант Ђорђе Голуб, хаднађи Субота Суљин и Јован Падерлик, барјактари Нешко Милиновић и Игњат Вујичић.[2] Официри верни Аустрији су били награђени мађарским племством и земљишним поседом. Тако су у Сенти добили: вицекапетан Голуб, лајтанти Јован Бодерлица (Бадрљица), Субота Брановачки и Михајло Тесић по 50 ланаца, а заставници Неца Милиновић и Игњат Вујичић по 44 ланца.

Године 1769. Сента је изгорела у великом пожару.

Културна историја Срба у Сенти

уреди

Сенћанска православна црквена општина је јавно препоручивала у јесен 1855. године билдхауера (иконорезбара) Јоана Ајстерленера из Старог Арада. Захвални црквени оци су га због добро урађеног посла - иконостаса, наградили са 300 ф. преко понуде.[3]

У Сенти је при православној црквено-школској општини деловао Фонд за сиромашну децу. Њиме је руководио пре 1866. године српски учитељ Јован Вујић.[4]

Када је 1866. године одржана скупштина Матице српске у Пешти, Срби Сенћани су доминирали по бројности. Као редовни стари чланови у њеном раду учествовали су: Андрија Николић, Јован Вујић учитељ, Трифун Влашић и Стефан Дракулић. За нове чланове јавили су се по уплати, износа од 50 ф. Православна српска црквена општина у Сенти, док су појединци дали по 10 ф. - Константин Живановић адвокат, Стеван Лукачевић бележник, Стеван пл. Бадрљица куријалиста, Љубомир Вујић трговац, Јаков Крагујевић, Сава пл. Брановачки и Андрија Николић сенатор.[4]

Култура

уреди
 
Основна школа у Кевију
 
Ватрогасна касарна
 
Хотел Ројал
 
Зграда Музеја у Сенти
 
Железничка станица

У Сенти су Музеј, Архив, васпитно-образовне организације и најстарија ликовна колонија у Војводини (1952).

Од 1876. године, почиње са радом и Сенћанска гимназија, једна од најстаријих гимназија у Србији.

Поред Сенћанске гимназије, са радом почињу и три основне школе, ОШ "Свети Сава" данас "Турзо Лајош", ОШ "Спомен-школа" данас "Петефи Шандор" и ОШ "11. новембар" данас "Стеван Сремац".

Од 2003. године у Сенти ради Гимназија Бољаи, специјализована школа која на мађарском језику изводи наставу по програму београдске Математичке гимназије.

У циљу развоја културе у Сенти, основан је Културно-образовни центар "Турзо Лајош", преко ког своје делатности обављају Градски музеј, Градска библиотека, Дом културе, Раднички универзитет, и некада биоскоп "Тиса", који је биоскопску премијеру имао 1908. године.

У Сенти се налази велики број зграда — споменика културе: Ватрогасна касарна у Сенти, Родна кућа Стевана Сремца, Зграда Плебаније — Музеја, Хотел Ројал, Славнића кућа и Српска православна црква Светог арханђела Михаила.

Привреда

уреди

У XIX век и XX веку поред пољопривреде у Сенти су се развијали трговина, занати и прехрамбена индустрија. Раскршће путева, погодне везе са Суботицом, Новим Садом и Зрењанином чине Сенту привлачним местом у овом делу Војводине. У развоју привреде значајно место има агро-индустријски комбинат. Сента са околином је највећи расадник ружа у Србији.

Од 1895. године, у Сенти постоји електрична расвета. По том питању, Сента је била напреднија од Новог Сада, Сомбора и Суботице.

Демографија

уреди

У насељу Сента живи 16.396 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,9 година (38,8 код мушкараца и 42,8 код жена). У насељу има 7.938 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,35.

Ово насеље је углавном насељено Мађарима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Демографија[5]
Година Становника
1948. 23.277
1953. 23.320
1961. 25.062
1971. 24.723
1981. 23.690
1991. 22.827 22.531
2002. 20.302 21.119
2011. 18.704
Етнички састав према попису из 2011.[6]
Мађари
  
14.429 77,14%
Срби
  
2.454 13,12%
Роми
  
226 1,20%
Југословени
  
106 0,56%
Хрвати
  
67 0,36%
Албанци
  
62 0,33%
Црногорци
  
47 0,25%
Словаци
  
31 0,16%
Македонци
  
27 0,14%
Буњевци
  
21 0,12%
Бошњаци
  
13 0,07%
Муслимани
  
13 0,07%
Русини
  
12 0,06%
Руси
  
11 0,06%
Немци
  
10 0,05%
Словенци
  
9 0,05%
Словаци
  
4 0,02%
Румуни
  
2 0,01%
Украјинци
  
2 0,01%
Бугари
  
1 0,01%
остали
  
19 0,10%
Регионална припадност
  
119 0,63%
неизјашњени
  
578 3,09%
непознато
  
441 2,35%
укупно: 18.704


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Спорт

уреди

Градови побратими

уреди

Познате личности

уреди
 
Тања Крагујевић и Василије Винце Вујић поред споменика Јоци Вујићу подигнутом у Сенти

Види још

уреди

Напомене

уреди
  • Подаци за површину и густину насељености дати су збирно за катастарску општину Сента, на којој се налазе три насеља, Богараш, Горњи Брег и Сента.

Референце

уреди
  1. ^ "Мешовита грађа", Београд 2011. године
  2. ^ Мита Костић: "Српска насеља у Русији", Београд 1923.
  3. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1855. године
  4. ^ а б "Застава", Пешта 1866. године
  5. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  6. ^ Етничка структура након пописа 2011.
  7. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе

уреди