Отворите главни мени

Српско народно позориште је најстарији професионални театар у Срба.[1] Основано је 1861. године у Новом Саду и од тада ради у континуитету.

Српско народно позориште
Летеће дилетантско позориште
Новосадско-осјечко позориште
Дунђерсково позориште
Народно позориште Дунавске бановине
Војвођанско народно позориште
Serbia-0296 - Serbian National Theatre.jpg
Српско народно позориште
АдресаПозоришни трг 1
Нови Сад
Србија Србија
УправљаЗоран Ђерић
ДезигнацијаСрпско народно позориште
Капацитет940
Конструкција
Отворено28. јул 1861.
Обновљено1980.
Период активности1861 – данас
Веб-сајт
www.snp.org.rs
Лого СНП-а

Садржај

ИсторијатУреди

Жеља за позориштем и први корациУреди

Његово утемељење је заправо резултат нешто раније предузете позоришне праксе у Војводини када је крајем XVIII века Град добио Theatrum publicum - јавно позориште (дашчану позорницу) у Његошевој некад Позоришној улици. Неколико деценија потом, у документима новосадског Магистрата из 1825. и 1826. године може се прочитати да је ово већ трошна грађевина склона урушавњу[2] па је ради безбедности ансамбла и грађанства наложено и спроведено њено рушење 1826.године. Након тога, представе су се играле у немачком Крајнеровом театру у истој улици, а од 1828. у гостионици Фазан. Летеће дилетантско позориште (Србско-дилетант содружество) је основано 1938. године, али одуство позоришне зграде је поново онемогућавало рад.[2]

Сви ови покушаји и деловања у погледу развоја позоришта побудили су пажњу и жељу грађана Новог Сада за сталним градским позориштем и идеја се почела развијати на једној новијој, свеобухватнијој равни.

Оснивање и рана фаза (1861-1892)Уреди

 
Чланови Драговољачког позоришног друштва у Будиму, у кући трговца Јосифа Станковића. Стоје слева: Стеван Пантелић, Ђорђе Максимовић, Миша Сабовљевић, Лаза Костић, Мита Крестић, Ђура Вуковић и Антоније Хаџић. Седе слева: МаријаДукина, Пава Станковићева, Марија Розмировићева и Пава Дукина. Снимак је начинио Георгије Кнежевић, 1861. Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине.

Крајем 1860. године, у Српском дневнику, Јован Ђорђевић почиње да објављује своје познате чланке у прилог оснивања Српског народног позоришта у Новом Саду, тада центру српске културе у Аустроугаркој монархији. У то време, на територији бивше Југославије, није деловало ни једно позориште на језицима југословенских народа. Годину дана касније, 28. јула (16. јула по старом календару) 1861, на седници Српске читаонице у Новом Саду, којом је председавао Светозар Милетић, основан је први професионални театар под именом Српско народно позориште.[3]

Српско народно позориште је основано са нарочитим задатком: првенствено је било националног карактера и са позорнице је требало да негује и шири националну мисао и народни језик, да упознаје публику са народном прошлошћу и да подстиче домаће писце на интензивнију драмску активност, све у циљу културно-просветног уздизања српског народа у Хабзбуршкој монархији.[4]

 
Устав Друштва за Српско народно позориште из 1863. Рукопис је музејска грађа Позоришног музеја Војводине

За првог управника СНП-а је постављен Јован Ђорђевић. На почетку свог деловања, СНП је, будући да је било без сопствене зграде, било, у суштини, путујуће позориште. У више наврата су подношени захтеви (1867. Влади у Будимпешти и септембра 1871. Градској скупштини Новог Сада) да се одобри зидање наменске зграде позоришта. Први захтев делегације СНП-а са Јованом Суботићем на челу, на који је сам председник Владе Ђула Андраши[5] позитивно усмено одговорио ипак није озваничен јер је Влада у Будимпешти убрзо пала. Други захтев је довео до бурне реакције и разних опструкција одређене групе грађана под вођством Јакова Добановачког, па је тек на интервенцију челника

СНП-а, које су делегирали Коста Трифковић и Сима Марковић, у самом Министарству унутрашњих дела, децембра 1971, одобрено зидање Грађанске дворане која би служила приређивању грађанских забава, евентуалним састанцима поводом јавних предавања и извођењу позоришних представа. Једна друга група Новосађана је допринела томе да зграда буде готова већ за три месеца. Друштво за СНП је 1873. откупило од Деоничарског друштва добровољним прилозима Грађанску дворану за 20 000 форинти и на тај начин је СНП добио матичну сцену. Грађанска дворана је рађена на Трифковићевом тргу по плановима Андреаса Паулика који су касније развијени у пројекат Ђерђа Молнара, али нема архивских извора који сведоче у којој је мери тај пројекат био реализован јер је у марту 1892. ова дворана била срушена након истека уговора склопљеног са варошком општином, и упркос незадовољству и противљењу грађана.[2]

 
Део глумачког ансамбла СНП-а са управником, 1864. Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине

У периоду 1871-1908 овде је излазио часопис Позориште.

Путујући ансамбл (1892-1895)Уреди

Након рушења Грађанске дворане, позоришни ансамбл СНП-а је био приморан да крене на трогодишње непрекидно гостовање по Војводини. Тада је одржано 611 представа у 28 места. Током тог периода трупа је изнедрила свега 19 нових представа, што је условљено недостатком сопственог простора и њеним сталним турнејама.[6]

Зграда Дунђерског (1895-1928)Уреди

 
Зграда Дунђерсковог позоришта у Новом Саду, око 1900-те

Трупа се у Нови Сад вратила фебруара 1895. године када је СНП-у уступљена наменски грађена позоришна зграда, поклон Лазара Дунђерског. Дунђерсково позориште било је смештено у дворишту садашњег хотела »Војводина« у центру Новог Сада. Ту се налазило до 1928, када је зграда страдала у пожару. Након овог догађаја, ретко ко је слутио да ће се на нову зграду чекати више од пола века, до 1981.

Гостовања и закупиУреди

У том дугом периоду, ансамбл СНП-а је играо представе у различитим градским објектима, у сали Хотела „Слобода” (на Тргу слободе), у згради Немачког акционарског друштва „Хабаг” (на углу Ул. Васе Стајића и Трга Галерија), у Дому радничке коморе (Бул. Михајла Пупина 24), а најдуже у великој сали „Соколског дома”[2], касније »Дома културе« - данашњег »Позоришта младих« (Ул. Игњата Павласа).

Након 120 година рада Српско народно позориште добија зградуУреди

Године 1981, у 120. сезони, позориште добија нову зграду у коју је ушло 28. марта и тај дан је установљен као »Дан СНП-а« када се сумирају једногодишњи уметнички резултати и награђују најбоља индивидуална и колективна уметничка остварења.

Нова зграда, бело мермерно здање у центру Новог Сада, на Позоришном Тргу, се простире на преко 20.000 m² и има највећу позоришну сцену у Србији. Поседује три сцене, Велику сцену »Јован Ђорђевић« са 940 места, Малу сцену »Пера Добриновић« са 373 места и Камерну сцену са 118 места. Опремљена је са пробним салама за хор и оркестар, балетском салом и великим бројем сценских и техничких радионица.

Идеја водиља и професионалностУреди

Српско народно позориште се одржало јер је заиста било народно. Његови глумци нису били само уметници, него и културни мисионари који су сампорегорно и постојано, животном речју са позорнице битно утицали на свест народа. У овом позоришту је израсла група великана глумишта: Димитрије Ружић, Драгиња Ружић, Лаза Телечки, Миша Димитријевић, Илија Станојевић, Димитрије Спасић, Драга Спасић, Милка Гргурова, а међу њима и највећи уметник српског глумишта, чаробњак који је на позорници могао све, Пера Добриновић, чији се и споменик, уз споменик Јована Стерије Поповића, налази испред нове зграде СНП-а. То је први споменик који је подигнут једном глумцу у бившој Југославији.


Утицаји и развојиУреди

1867. и 1868. године, дакле у својој раној фази, ансамбл СНП-а је наизменично гостовао у Панчеву, Земуну и Београду. Кнез Михаило, је заинтересовано пратио ове представе и одушевљен новосадским глумцима, упутио позив Јовану Ђорђевићу да и у Србији оснује стално позориште. Прихватајући позив као част и изазов, управник је са собом повео и половину новосадских глумаца и тако је након седам година после настанка СНП-а, у Београду основано Народно позориште.[7]

 
Српско народно позориште, 58. Стеријино позорје

У периоду од настанка, до Другог светског рата, позориште је мењало своје име: »Летеће дилетантско позориште«, »Новосадско-осјечко позориште«, »Дунђерсково позориште«, »Народно позориште Дунавске бановине«.

Након Другог светског рата, позориште добија име »Војвођанско народно позориште«. У њему се оснивају нове уметничке јединице, Опера и Балет. Од новембра 1951, враћа му се првобитно име, а од 1956. се у њему одиграва и Стеријино позорје, фестивал домађег драмског стваралаштва, које је основано на иницијативу која је потекла из СНП-а.

И у послератном периоду Драма Српског народног позоришта је одржала своју славу. Најистакнутији међу глумцима тог периода свакако су били: Петар Петковић, Станоје Душановић, Петар Вртипрашки, Витомир Љубичић, Синиша Раваси, Љубица Раваси, Стеван Шалајић, Иван Хајтл, Миодраг Лончар, Тихомир Плескоњић, Мира Бањац, Милица Радаковић, Велимир Животић, Раде Којадиновић, Заида Кримшамхалов, Добрила Шокица, Јелица Бијели, Стеван Гардиновачки...

Током своје историје, након Јована Ђорђевића, позориште су водили многи управници, међу којима је најзначајнији Милош Хаџић, чији се период назива и »златним периодом СНП-а«.

Уметничке јединице и управа данасУреди

 
Плакат за представу у Панчеву из 1871. године

Управник Српског народног позоришта је Зоран Ђерић. Директор Драме је глумац Милован Филиповић, директор Опере је Александар Станков, а Балета Тони Ранђеловић. У оквиру опере раде хор и оркестар, а све три уметничке јединице опслужују Радне јединице Техника, Маркетинг, као и заједничке службе.

Уметници СНП-аУреди

ГлумциУреди




РедитељиУреди

ДраматурзиУреди

Оперски певачиУреди

сопраниУреди

мецосопраниУреди

тенориУреди

баритониУреди

басовиУреди

Балетски играчиУреди




ДиригентиУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „ОБЕЛЕЖЕН ДАН СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА”. Званична презентација. СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. 28. 3. 2014. Приступљено 16. 1. 2018. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Савковић Нада Н., Здања Српског народног позоришта, Зборник Матице српске за сценске уметности и музику 58, Нови Сад, 2018, стр. 23-38
  3. ^ „Српско народно позориште”. кцнс. Приступљено 31. 1. 2018. 
  4. ^ Милитар, Трива. Антоније Хаџић и Српско народно позориште : некадашње ђачке представе Српског народног позоришта, сепарат, Нови Сад, 1961, стр.2
  5. ^ Веснић, Радослав. Позоришна зграда вечити проблем Српског народног позоришта, Наша сцена 152-153 (1960): 17-19
  6. ^ Томандл, Миховил. Српско позориште у Војводини II. Нови Сад: Матица српска, 1954, стр. 60
  7. ^ Веснић, Радослав. Нови Сад Београду - Београд Новом Саду, Наша сцена 157-158, 1960, 2-4

Спољашње везеУреди