Отворите главни мени

Anica Savić-Rebac (Novi Sad, 4. oktobar 1892Beograd, 7. oktobar 1953) je bila književnica, istoričarka filozofije, proučavalac helenske kulture, prevodilac, profesorka Univerziteta u Beogradu.[1][2]

Anica Savić-Rebac
Anica Savić-Rebac.JPG
Datum rođenja(1892-10-04)4. oktobar 1892.
Mesto rođenjaNovi Sad
Datum smrti7. oktobar 1953.(1953-10-07) (61 god.)
Mesto smrtiBeograd

Detinjstvo i rani radoviУреди

Aničin otac Milan Savić bio je ugledni književni radnik – pisac i prevodilac, urednik i saradnik mnogih književnih časopisa. Aničina majka, Grkinja poreklom, takođe je poticala iz ugledne građanske porodice. Zahvaljujući ocu, koji je jedno vreme bio sekretar, potom i urednik Letopisa matice srpske, Anica je odmalena bila u dodiru sa književnicima, slikarima i školovanim ljudima tog vremena. Rano je počela da uči klasične i moderne jezike, tako da je već sa trinaest godina imala prve objavljene prevode. Završila je Srpsku osnovnu školu u Novom Sadu, srednjoškolski tečaj u Srpskoj pravoslavnoj višoj devojačkoj školi, kao redovna učenica, i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju, kao privatna učenica.

Već 1905. dakle, kada joj je bilo trinaest godina, objavljen je njen prevod Bajronovog speva Manfred. Među njenim prvim radovima su i prevodi Šelija, Emila Verharna. Paralelno se bavila i originalnim književnim stvaranjem. Prva ozbiljna ostvarenja su drame inspirisane antičkim likovima: Nijova, Ifigenija i Poslednja sveštenicoa Palade Atine. Godine 1906. u časopisu Brankovo kolo izlaze njene pesme Pan i Renesans. Iz pisama koja su Anici upućivali Laza Kostić, Uroš Predić, vidi se da je uživala veliku podršku porodičnih prijatelja, koji su redovno izražavali divljenje prema njenom pesničkom talentu i nadahnutom prevodilačkom radu.

Univerzitetska karijera i najznačajnija delaУреди

Izvesno je da su je već u najranijoj mladosti privlačili klasična filologija i klasična književnost. Godine 1910. upisuje klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beču. Tokom svojih studentskih dana bila je u centru modernih kulturnih zbivanja s početka XX veka. Sa roditeljima je često putovala, međutim ne obilazivši velike evropske gradove, već mala mesta po morskoj obali i planinama. Kao apsolvent pre školske 1913/14, Anica sa roditeljima napušta Beč i vraća se u Novi Sad. Nakon rata diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Sve do svoje udaje, Anica je živela u Novom Sadu. Teško je pribavljala potrebnu literaturu za svoja istraživanja, na šta se često žalila u svojim pismima prijateljima, i inače se teško nosila sa malom sredinom u kojoj je živela. Volela je Beograd i umetnike sa kojima se u njemu sretala.

U proleće 1921. Anica se venčala sa Hasanom Rebcem, službenikom Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Godinu dana nakon venčanja, preselili su se u Beograd. Iste godine se zaposlila u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji, prvo kao suplementkinja, a potom kao profesorka latinskog jezika. U toj gimnaziji ostaće do 1930. kada se sa mužem seli u Skoplje, gde je on bio premešten.

Doktorirala je 1932. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, sa temom doktorske disertacije Predplatonska erotologija, kod mentora Veselina Čajkanovića. Nakon doktorske disertacije objavljene su i druge Aničine studije: Geteov Helenizam, Ljubav u filozofiji Spinozinoj, Mistična i tragična misao kod Grka, Štefan George, Platonska i hrišćanska ljubav, Kallistos, Tomas Man i problematika naših dana.

Nakon Drugog svetskog rata, objavljene su i studije o "Luči mikrokozma" i Njegošu: Njegoš, Kabala i Filon, Njegoš i bogomilstvo, Pesnik i njegova poezija. Za Anicu Savić-Rebac "Luča mikrokozma" bila je "najviši izraz jugoslovenske kulture" te je, osim pomenutih studija, objavila i prevode "Luče" na engleski i nemački.[2][3]

Anica je nastavila da se aktivno bavi prevodilačkim i esejističkim radom. Njeni prevodi i eseji se stalno objavljuju, a 1946. postaje i vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Smrt i posthumno objavljene studijeУреди

Nekoliko meseci nakon smrti svoga muža, Anica se ubila u svom stanu u Beogradu. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju, 9. oktobra, 1953. godine.

Njeno značajno, ali nedovršeno delo Antička estetika i nauka o kjiževnosti, objavljena je posthumno, 1954, u izdanju beogradske "Kulture". Aničine studije, rasute po brojnim časopisima, prikupio je Predrag Vukadinović i priredio širi izbor iz dela pod naslovom Helenski vidici

Najznačajnija delaУреди

Studije i ogledi:

  • Geteov Helenizam (1933),
  • Ljubav u filozofiji Spinozinoj (1933),
  • Mistična i tragična misao kod Grka (1934)
  • Štefan George (1934),
  • Platonska i hrišćanska ljubav (1936),
  • Kallistos (tekst objavljen na nemačkom jeziku u Wiener Studien) (1937),
  • Tomas Man i problematika naših dana (1937),
  • Njegoš, Kabala i Filon,
  • Njegoš i bogumilstvo,
  • Pesnik i njeogova pozicija.

Objavljene knjige:

  • zbirka pesama Večeri na moru (1929),
  • doktorska disertacija Predplatonska erotologija (1932),
  • Antička estetika i nauka o književnosti (1954),
  • Helenski vidici (1966).

Prevodi:

  • The Ray of the Microcosm (1957),
  • Der Strahl des Mikrocosmos.

ReferenceУреди

  1. ^ Svetlana Slapšak, Anica Savić Rebac (1894 – 1953), Gegenworte - Zeitschrift fuer den Disput ueber Wissen, Berlin-Brandenburgischen Akademie der Wissenschaften, Lemmens Verlag, Berlin 2010.
  2. 2,0 2,1 Petar II Petrović-Njegoš, The Ray of the Microcosm, translated by Anica Savić Rebac, Svet Knjige, Beograd 2013.
  3. ^ Dragan Jovanović, S one strane iskre, NIN, 2625, 19.04.2001

LiteraturaУреди

  • Вулетић, Љиљана (2002). Живот Анице Савић Ребац. Београд. 
  • Пантелић, Ивана; Милинковић, Јелена; Шкодрић, Љубинка (2013). Двадесет жена које су обележиле XX век у Србији. Београд: НИН.