Википедија

Аница Савић Ребац

српска књижевница, историчарка филозофије, истраживач, преводилац и професорка Универзитета у Београду

Аница Савић Ребац (Нови Сад, 4. октобар 1892 — Београд, 7. октобар 1953) била је српска књижевница, историчарка филозофије, преводилац и професорка Универзитета у Београду.[1][2]

Аница Савић Ребац
Урош Предић - Аница Савић Ребац, Галерија Матице српске, 1919.
Лични подаци
Датум рођења(1892-10-04)4. октобар 1892.
Место рођењаНови Сад, Аустроугарска
Датум смрти7. октобар 1953.(1953-10-07) (61 год.)
Место смртиБеоград, ФНР Југославија

Детињство и рани радови

уреди

Аничин отац Милан Савић био је угледни књижевни радник – писац и преводилац, уредник и сарадник многих књижевних часописа. Аничина мајка, Гркиња пореклом, такође је потицала из угледне грађанске породице. Захваљујући оцу, који је једно време био секретар, потом и уредник Летописа матице српске, Аница је одмалена била у додиру са књижевницима, сликарима и школованим људима тог времена. Рано је почела да учи класичне и модерне језике, тако да је већ са тринаест година имала прве објављене преводе. Завршила је Српску основну школу у Новом Саду, средњошколски течај у Српској православној вишој девојачкој школи, као редовна ученица, и Српску православну велику гимназију, као приватна ученица.

Већ 1905. дакле, када јој је било тринаест година, објављен је њен превод Бајроновог спева Манфред. Међу њеним првим радовима су и преводи Шелија, Емила Верхарна. Паралелно се бавила и оригиналним књижевним стварањем. Прва озбиљна остварења су драме инспирисане античким ликовима: Нијова, Ифигенија и Последња свештеница Паладе Атине. Године 1906. у часопису Бранково коло излазе њене песме Пан и Ренесанс. Из писама која су Аници упућивали Лаза Костић, Урош Предић, види се да је уживала велику подршку породичних пријатеља, који су редовно изражавали дивљење према њеном песничком таленту и надахнутом преводилачком раду.

Универзитетска каријера и најзначајнија дела

уреди

Извесно је да су је већ у најранијој младости привлачили класична филологија и класична књижевност. Године 1910. уписује класичну филологију на Филозофском факултету Универзитета у Бечу. Током својих студентских дана била је у центру модерних културних збивања с почетка XX века. Са родитељима је често путовала, међутим не обилазећи велике европске градове, већ мала места по морској обали и планинама. Као апсолвент пре школске 1913/14, Аница са родитељима напушта Беч и враћа се у Нови Сад. Након рата дипломирала је на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Све до своје удаје, Аница је живела у Новом Саду. Тешко је прибављала потребну литературу за своја истраживања, на шта се често жалила у својим писмима пријатељима, и иначе се тешко носила са малом средином у којој је живела. Волела је Београд и уметнике са којима се у њему сретала.

У пролеће 1921. Аница се венчала са Хасаном Репцем, службеником Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Годину дана након венчања, преселили су се у Београд. Исте године се запослила у Трећој женској реалној гимназији, прво као супленткиња, а потом као професорка латинског језика. У тој гимназији остаће до 1930. када се са мужем сели у Скопље, где је он био премештен.

Њена збирка поезије Вечери на мору сматра се као женски прилог српској поезији.[3] Књижевни критичар Миодраг Павловић оцењивао је да у њеном делу српска поезија има значајног минорног песника.[3]

Докторирала је 1932. на Филозофском факултету Универзитета у Београду, са темом докторске дисертације Предплатонска еротологија, код ментора Веселина Чајкановића. Након докторске дисертације објављене су и друге Аничине студије: Гетеов Хеленизам, Љубав у филозофији Спинозиној, Мистична и трагична мисао код Грка, Штефан Георге, Платонска и хришћанска љубав, Каллистос, Томас Ман и проблематика наших дана.[4]

Након Другог светског рата, објављене су и студије о "Лучи микрокозма" и Његошу: Његош, Кабала и Филон, Његош и богумилство, Песник и његова поезија. За Аницу Савић-Ребац "Луча микрокозма" била је "највиши израз југословенске културе" те је, осим поменутих студија, објавила и преводе "Луче" на енглески и немачки.[2][5]

Аница је наставила да се активно бави преводилачким и есејистичким радом. Њени преводи и есеји се стално објављују, а 1946. постаје и ванредни професор на Филозофском факултету у Београду.

Водила је коренсподенцију са Томасом Маном, чије је књиге преводила.[6]

Смрт и постхумно објављене студије

уреди
 
Табла на згради у Цариградској улици, Београд, у спомен на Аницу Савић-Ребац

Неколико месеци након смрти свога мужа Хасана, Аница се убила у свом стану у Београду. Сахрањена је на београдском Новом гробљу, 9. октобра, 1953. године.

Њено значајно, али недовршено дело Античка естетика и наука о књижевности, објављена је постхумно, 1954, у издању београдске "Културе". Аничине студије, расуте по бројним часописима, прикупио је Предраг Вукадиновић и приредио шири избор из дела под насловом Хеленски видици.

Приватни живот

уреди

Аница се удала за Хасана Репца 1921. године. Хасан је био Србин муслиманске вероисповести из Мостара. Он је дипломирао оријенталне језике на Сорбони а пре тога је био комита, добровољац у балканским ратовима и са српском војском прелази Албанију.[7]

Одабрана дела

уреди

Студије и огледи:

  • Гетеов Хеленизам (1933)
  • Љубав у филозофији Спинозиној (1933)
  • Мистична и трагична мисао код Грка (1934)
  • Штефан Георге (1934)
  • Платонска и хришћанска љубав (1936)
  • Каллистос (текст објављен на немачком језику у Wиенер Студиен) (1937)
  • Томас Ман и проблематика наших дана (1937)
  • Његош, Кабала и Филон
  • Његош и богумилство
  • Песник и њеогова позиција

Објављене књиге:

  • Вечери на мору, збирка песама (1929)
  • Предплатонска еротологија, докторска дисертација (1932)
  • Античка естетика и наука о књижевности (1954)
  • Хеленски видици (1966)

Преводи:

  • Тхе Раy оф тхе Мицроцосм (1957)
  • Дер Страхл дес Микроцосмос.
  • Сонг анд Поемс оф тхе Партисанс: Фолк-поетрy фром Yугославиа 1941-1945, Београд, Југословенска књига, 1952
  • Химна светлости, Џон Милтон, Скоље, Јужни преглед, 1938

Референце

уреди
  1. ^ Светлана Слапшак, Аница Савић Ребац (1894 – 1953), Гегенwорте - Зеитсцхрифт фуер ден Диспут уебер Wиссен, Берлин-Бранденбургисцхен Академие дер Wиссенсцхафтен, Лемменс Верлаг, Берлин 2010.
  2. ^ а б Петар II Петровић-Његош, Тхе Раy оф тхе Мицроцосм Архивирано на сајту Wayback Machine (10. новембар 2013), транслатед бy Аница Савић Ребац, Свет Књиге, Београд 2013.
  3. ^ а б Савић Ребац, Аница (1987). Зличић, Даринка, ур. Поезија и мањи песнички преводи. Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада. стр. 7. 
  4. ^ Премовић, Јасмина. „О "животној истинитости" у романима Томаса Мана према тумачењима Анице Савић Ребац, Зборник радова Антика и савремени свет: тумачење антике, Друштво за античке студије Србије, Београд 2014, 60-68”. 
  5. ^ Драган Јовановић, С оне стране искре, НИН, 2625, 19.04.2001
  6. ^ „Аница Савић – Ребац: Маргинализована интелектуалка која је задужила нашу културу | ПУЛСЕ Магазин”. пулсе.рс (на језику: енглески). 2020-06-24. Приступљено 2022-02-18. 
  7. ^ „Живот и смрт Анице Савић Ребац - Биографије - Недељник Време”. www.време.цом (на језику: српски). 2002-07-05. Приступљено 2022-02-18. 

Литература

уреди
  • Вулетић, Љиљана (2002). Живот Анице Савић Ребац. Београд. 
  • Пантелић, Ивана; Милинковић, Јелена; Шкодрић, Љубинка (2013). Двадесет жена које су обележиле XX век у Србији. Београд: НИН. 

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Anica_Savić_Rebac&oldid=28518625”