Википедија

Универзитет у Београду

Универзитет у Београду је најстарија и највећа институција високог образовања у Србији. Наставно особље броји преко 7.000 чланова, а универзитет похађа 89.827 студената на око 320 програма основних студија и 1.700 постдипломаца. Од оснивања до 2008. године Универзитет је образовао више од 346.000 дипломираних стручњака различитих профила, око 22.700 магистара, око 28.000 специјалиста и преко 13.200 доктора наука[2].

University of Belgrade
Beogradski univerzitet grb.png
Грб Универзитета у Београду
Типдржавни
Оснивање1808. године (као Велика школа)
РекторПроф. др Владан Ђокић
Број запослених7.384
Наставно особље4.289
Број студената89.827
Број факултета31
ЛокацијаБеоград,  Србија
Веб-сајтhttp://www.bg.ac.rs/
Зграда Ректората београдског универзитета - Капетан Мишино здање

Универзитет у Београду је сачињен од 31 факултета и 8 научних истраживачких института и поседује систем универзитетских библиотека и рачунских центара.

ИсторијатУреди

 
Првих осам редовних професора (седе слева: Јован Жујовић, Сима Лозанић, Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас; стоје слева: Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, Милић Радовановић и Љубомир Јовановић)
 
Професори Коста Алковић, Љубомир Клерић и Димитрије Нешић.

Развој Универзитета може се пратити од 1808. године, када је Доситеј Обрадовић основао Велику школу, која је радила до 1813. године.

У Крагујевцу је 1838. године основан Лицеј, а Законом о устројству Велике школе од 24. септембра 1863. године, Лицеј је трансформисан у Велику школу. Ова установа смештена је у здање које је један од најбогатијих Срба тога времена капетан Миша Анастасијевић, поклонио „своме отачаству“. Велика школа је имала значајну репутацију, не само у Кнежевини (Краљевини) Србији, него и у европским размерама. Њени најистакнутији наставници школовали су се на водећим иностраним универзитетима, а затим, са катедри Велике школе, одржавали интензивну сарадњу са својим ранијим професорима и колегама. Осим Мише Анастасијевића велики задужбинари су били Лука Ћеловић, Ђока Влајковић, краљица Наталија Обреновић и други.[3]

Почетком 1905. године изгласан је Закон о Универзитету који је зајемчио аутономију Универзитета. Универзитет у Београду представљао је средиште научног, образовног и културног живота и центар отпора сваком тоталитаризму. Сав наставни кадар Велике школе тада је распуштен и избор новог наставног кадра поверен осморици највећих стручњака који су били првих осам редовних професора Београдског универзитета. Били су то: Јован Жујовић, Сима Лозанић, Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас, Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, Милић Радовановић и Љубомир Јовановић.

 
Некадашња зграда Велике школе у Београду, данас Вуков и Доситејев музеј

Први ректор проф. Сима ЛозанићУреди

 
Први ректор Београдског универзитета, научник, академик, професор Сима Лозанић, Портрет Уроша Предића
 
Ентеријер Универзитета после аустроугарског бомбардовања 1915.

Први ректор и академик Сима Лозанић рекао је 2. октобра 1905. године на свечаности отварања Универзитета у Београду:


Године 1905. Београдски универзитет је имао 16 редовних и 18 ванредних професора и 778 студената. У његов састав улазили су Филозофски, Правни и Технички факултет као и Богословски факултет.

Током 1930-тих било је доста нереда, тако да је 1936. одлучено да се уведе универзитетска стража.[4] Универзитет је 1939/40, са факултетима у Скопљу и Суботици, имао 9.711 студената, од чега 1.846 женских. Дипломирало је 1.455 студената а докторирало 114 кандидата. На седам факултета је имао 92 редовна и 66 ванредних професора.[5] Око једне четвртине уписаних студената је боловала од туберкулозе.[6] У марту 1941. отворена је Академска трпеза БУ у Гарашаниновој улици (јужни део дан. Светозара Марковића).[7][8]

Настава је била обустављена за време рата. После ослобођења Београда универзитет је поново почео са радом и тако је 5. децембра 1944. године формирана Комисија за обнову универзитета. Чланови ове комисије били су: биолог Синиша Станковић, психолог Борислав Стевановић, историчар Васо Чубриловић, физичар Сретен Шљивић, психолог Баја Бајић, физиолог Јеврем Недељковић, правник Јован Ђорђевић, физиолог Стеван Ђелинео, затим књижевни историчар Петар Колендић, који је одмах поднео оставку, па хемичар Александар Леко и фитопатолог Младен Јосифовић.[9]

Из Београдског универзитета настали су Универзитет у Скопљу (1949), Универзитет у Новом Саду (1960), Универзитет у Нишу (1965), Универзитет у Приштини (1970), Универзитет у Подгорици (1974) и Универзитет у Крагујевцу (1976).[10]

Због репресије режима за време владавине Слободана Милошевића више од стотину професора је напустило Универзитет. Стање се погоршало доношењем новог Закона о универзитету 1998. године, када су забележени случајеви батинања студената и отпуштања уважених професора.[11]

РангирањеУреди

У јануару 2010. заузео је 299. место на листи коју је саставила организација Вебометрик где је рангирање било на основу утицаја и значаја на интернету.[12] Универзитет у Београду је 2012. године први пут доспео на „шангајску листу“ као један од 500 најбољих универзитета, нашао се на ранг листи међу позицијама 401-500.[13] Наредне 2013. године се његов пласман поправио и нашао се на позицијама 301-400. Исте 2013. године први пут је рангиран и на једном од научних поља, из математике, где се нашао на 101-150 месту.[14] Пласман на позицијама 301-400 на Шангајској листи задржао је и током 2014. и 2015. године,[15] док је 2016. и 2017. године био на позицијама 201-300.[16]

Почасни докторатиУреди

Неки од почасних доктора наука Универзитета у Београду су: Павле Савић, Џелал Бајар, У Ну, Ахмед Сукарно, Георгијус Папандреу, Јосип Броз Тито (1971), Ремзи Кларк, Владимир Путин (2011), Франко Фратини, Мајкл Волцер (2010), Тимоти Вилијамсон (2018), Џудит Батлер (2018) и митрополит Иларион Алфејев (2018).[17]

РекторУреди

Од 1. октобра 2021. ректор је Владан Ђокић. Податке о ранијим ректорима, од оснивања до данас можете видети на страни:

ФакултетиУреди

 
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“

ИнститутиУреди

 
Јапански врт у Ботаничкој башти Јевремовац, наставној јединици Биолошког факултета у Београду

ЦентриУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ 200 година Универзитета у Београду и високог школства у Србији, Приступљено 14. 4. 2013.
  2. ^ „Rektor otvorio međunarodnu konferenciju”. RTS. 11. 9. 2008. Приступљено 24. 1. 2021. 
  3. ^ Сто година универзитета („Глас јавности“, 12. март 2005)
  4. ^ "Политика", 29. јан. 1936
  5. ^ Време, 22. дец. 1940, стр. 9. digitalna.nb.rs
  6. ^ "Политика", 28. окт. 1936
  7. ^ "Политика", 12. јун 1939
  8. ^ "Политика", 11. март 1941
  9. ^ „Чистка на универзитету 1944-45.”. Архивирано из оригинала на датум 15. 4. 2009. Приступљено 22. 12. 2008. 
  10. ^ Рођендан, и то 99. („Глас јавности“, 27. фебруар 2004)
  11. ^ Аст, Слободанка (25. 2. 2002). „Академска амнезија”. Време. Приступљено 5. 11. 2018. 
  12. ^ БУ међу првих 300 у свету (17. јануар 2010)
  13. ^ УБ коначно на шангајској листи (Б92, 16. август 2012)
  14. ^ Универзитет у Београду међу 350 најбољих у свету („Политика“, 15. август 2013)
  15. ^ Универзитет у Београду поново међу 400 најбољих на свету („Политика“, 15. август 2015)
  16. ^ Београд и даље међу првих 300, Загреб испао („Политика”, 15. август 2017)
  17. ^ Три услова за почасне докторате („Политика”, 22. јул 2018)

Спољашње везеУреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Универзитет_у_Београду&oldid=25437043”