Отворите главни мени

Јосиф Панчић

српски ботаничар, биолог, професор и политичар

Јосиф Панчић (Угрини код Брибира, 17. април 1814Београд, 8. март 1888) је био српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије. Открио је нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика, а по њему је назван и највиши врх Копаоника (Панчићев врх) на коме се налази маузолеј са његовим посмртним остацима.

Јосиф Панчић
Panc.JPG
Јосиф Панчић
Датум рођења(1814-04-17)17. април 1814.
Место рођењаУгрини код Брибира
Аустријско царство
Датум смрти8. март 1888.(1888-03-08) (73 год.)
Место смртиБеоград
Краљевина Србија
Пољеботаника
Познат поОткрићу Панчићеве оморике

БиографијаУреди

Панчић је рођен у селу Угрини код Брибира, у Винодолу (у то време Аустријско царство, данас Хрватска), у католичкој породици као четврто дете Павла и Маргарите. Према предању, Панчићи су пореклом из Херцеговине и од давнина су се доселили у село Угрини, које се налази на северним огранцима Велебита у саставу Винодолске општине.

ШколовањеУреди

 
Лазар Докић, Јован Жујовић, Јосиф Панчић (снимљено 1883. године).

Родитељи су му били сиромашни, a стриц му је био у Госпићу архиђакон, те га је он себи узео и о његовом се школовању старао. Основну школу изучио је у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци. Из Ријеке је Јосиф прешао у Загреб (1830) да настави школовање у високој школи Regia Academica Scientiarum. У додиру са неким Мађарима сазнао је да у Пешти постоји Медицински факултет, на коме се у то време одржавала и настава из природних наука, и зажели да тамо настави своје студије где је завршио медицински факултет и постао је доктор медицине 7. септембра 1842. године израдивши тезу Taxilogia botanica, коју је посветио своме стрицу Гргуру. Панчић је током студија у Пешти морао приватно зарађивати, дајући часове из француског и италијанског језика. То му је односило много времена и услед тога се његово студирање протегло на 10 година.

СлужбаУреди

Није желео да ступи у државну службу и решио је да ради приватно као лекар. Али, од лекарске праксе није могао живети, јер није имао довољно пацијената, a и они што су долазили били су већином сиромашни. Провео је две године у Руксбергу у Банату, где је се бавио и васпитањем деце власника тамошњих рудника Хофманова. За то време је упознао флору Баната, обишао је и Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, a у рудницима је упознао многе интересантне стене и минерале. Прикупио је доста интересантних биљака из флоре Баната.

После две године отишао је у Лику да посети свога стрица и добротвора Гргура и брата Мату. Ту је правио излете по околини, пео се на Велебит и прикупио доста биљака из флоре Приморја.

 
Јосиф Панчић, споменик у Академском парку на Студентском тргу у Београду

Одатле се упутио у Беч да доврши одредбу свога хербара, који је око Пеште, Будима, и по Ердељским и Банатским Алпима сакупио, a уједно и да боље Јестаственицу проучи. У бечком Природњачком музеју је проучио и одредио своје прикупљене биљке, a у исто време је пратио и предавања чувеног ботаничара Ендлера. У Бечу се задржао годину дана. Бавећи се у Бечу он се упознао са Миклошићем и Вуком Караџићем; Вук га упути у Србију да ступи у државну службу. Чекајући да Вук добије новчану помоћ од Русије (а коју на крају није ни добио), Панчић је готово био на измаку свога новца и то је признао Вуку. Вук му је тада саветовао да одмах крене у Србију и да тражи постављење у Ужицу.

Панчић је послушао Вука и дошао у Србију месеца маја 1846. године за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Али, како је Вук имао у Србији и доста непријатеља, његова препорука није вредела ништа, па је чак због тога и због жеље да буде постављен у Ужицу, у чијој се околини скривао велики број противника Карађорђевића, Панчић постао сумњив и није могао добити то место. Чекајући на постављење, обилазио је ужички крај, и бавио се изучавањем биљног света.

 
Споменик Јосифу Панчићу на улазу у Ботаничку Башту Јевремовац у Београду

Панчић је готово остао без средстава за живот и помишљао је да се врати, но у томе моменту добије позив од Аврама Петронијевића, министра иностраних послова, који је имао фабрику стакла у непосредној околини Јагодине у Белици, да се привремено прими за лекара у томе месту и да као лекар ради на сузбијању заразе трбушног тифуса, која се ширила међу радницима фабрике. Панчић је пристао, био на тој дужности пола године и са успехом је завршио свој посао.

Бавећи се тамо он се упозна са летњом и јесењом флором Јагодине, Белице и Црнога Врха. Становници Јагодине су заволели Панчића као савесног лекара и племенитог човека и када је Панчићу понуђено место за физикуса у Неготину, Јагодина је тражила да задржи Панчића. У томе је и успела и Панчић је у фебруару 1847. године постављен за контрактуалног лекара и физикуса јагодинског округа, али прошле године започета испитивања наставио је, обиђе Темнић, Левач у околини ОпарићаПревешко језеро) и манастир Љубостиње. Око половине јуна оде у Алексиначку Бању одакле се први пут попе на Ртањ и Озрен. Исте године је затражио отпуст из аустроугарског поданства и затражио пријем у српско поданство.

Крајем исте године добио је премештај у Крагујевац и постављен је на упражњено место за привременог окружног физикуса 12. новембра 1847. године. За време бављења у Јагодини Панчић је одлазио и у Ћуприју и ту је упознао Људмилу, ћерку барона инжењера Кордона, коју је затим као лекар у Крагујевцу испросио и у јануару 1849. године се венчао у православној цркви у Ћуприји.

Професор природних наукаУреди

Идуће године, 8. јануара 1850. године примљен је за члана Друштва српске словесности, a y 1853. године је постављен за професора природних наука у Лицеју, најпре за контрактуалног професора, a када је 1854. године примљен у српско поданство, др Јосиф Панчић је постављен за редовног професора у Лицеју. Примљен је за члана Друштва српске словесности и постављен је за професора у Лицеју, иако до тада није, сем докторске дисертације, имао ниједан публикован научни рад. Постављен је за професора само на основу сазнања и уверења да је он најбољи познавалац флоре Србије.

 
Село Ђурићи на планини Тари, место где је Панчић открио оморику

Панчићева оморикаУреди

 
Панчићева оморика

Године 1855. Панчић је први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара - оморика. Десет година касније је добио две њене гране. Требало је да прође још десет година да на планини Тари, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877. (Према неким изворима 1875.?). пронађе до тада непознати четинар - оморику која је по њему добила име - Панчићева оморика (Picea omorika (Pančić) Purkyne) Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста. У Лицеју и доцније у Великој школи Панчић је остао до краја живота.

По њему је названа и Панчићева поточарка.

 
Панчићев врх - маузолеј

Значајна делаУреди

Панчићево најзначајније писано дело је први опис флоре Србије: Флора кнежевине Србије (Flora Principatus Serbiae). Или васкуларне биљке, које у Србији дивље расту.[1] Књига је изашла из штампе 1874. године, а 1884. издати су њени додаци (Additamenta).[2] Књига је доживела безброј посмртних издања. Иако је био научник, начин писања Ј. Панчића био је свима разумљив, и литерарно веома леп.

Остала значајнија дела:

  • Живи песак у Србији и биље што на њему расте, 1863.[3]
  • Флора у околини Београдској, 1865.[4]
  • Птице у Србији, 1867.
  • Шумско дрвеће и шибље у Србији, 1871.
  • Ортоптере у Србији, 1883.
  • Рибарство у Србији, 1886.

Смрт и сахранаУреди

Панчић је умро 25. фебруара/8. марта 1888. године усред рада, ведар, свестан и приљежан. Предговор за „Ботаничку башту“ довршио је пред смрт на неколико дана. „Првенац Балканског полуострова“ радио је и за време боловања.

Панчићев врх, највиши врх на планини Копаоник, добио је име по познатом српском ботаничару Јосифу Панчићу. На овом врху се налази његов маузолеј где је сахрањен 1951. године.[5]

Учена друштваУреди

Био је члан у следећим ученим друштвима:

Дописни члан:

ОдликовањаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Јосиф Панчић (1874): Флора кнежевине Србије (Flora Principatus Serbiae). Прво издање: Државна штампарија у Београду
  2. ^ Јосиф Панчић (1976). Флора Кнежевине Србије: Додатак флори Кнежевине Србије. Српска Акад. Наука и Уметности. 
  3. ^ Панчић, Јосиф - Живи песак у Србији и биље што на њему расте – за листање на страници Дигиталне Библиотеке Матице српске.
  4. ^ Панчић, Јосиф - Флора у околини београдској – за листање на страници Дигиталне Библиотеке Матице српске.
  5. ^ Неиспуњени завет Јосифа Панчића („Вечерње новости“, 23. фебруар 2014)

Спољашње везеУреди