Орден Светог Саве (монархија)

орден Краљевине Србије и Краљевине Југославије

Орден Светог Саве био је државни орден у Краљевини Србији (1883—1918) и Краљевини Југославији (1918—1945), а данас га додељује старешина краљевског дома Карађорђевића.

Орден Светог Саве
Орден Светог Саве
Додељује Краљевина Србија Краљевина Југославија
Краљевина Србија
Краљевина Југославија
Краљевски дом Карађорђевића
ТипТрачица ордена
Додељује се зазаслуге на пољу културе, народне просвете, науке, јавних служби и Цркве, као и за заслуге према Краљу, држави и нацији, и цивилним и војним лицима.
МотоСве се постиже сопственим трудом
Установљен23. јануар 1883.
Важносни ред одликовања
Следеће (више)Орден Белог орла (од 1883 до 1889 г.)
Орден Таковског крста (од 1889 до 1903 г.)
Орден Белог орла (од 1903 до 1930 г.)
Орден Југословенске круне (од 1930 до 1945 г.)

Историја уреди

Кнежевина Србија је проглашена Краљевином 22. фебруара/5. марта 1882. године. Наредне године, 23. јануара 1883, краљ Милан Обреновић донео је указ којим је установљен Орден Светог Саве, истовремено је основан и Орден белог орла. Орден Светог Саве је назван по првом српском архиепископу Светом Сави, из царске и краљевске куће Немањића. На аверсу медаљона налази се икона Светог Саве, окружен овалним прстеном на коме се налази натпис „Све постиже сопственим трудом“[1] на црквенословенском језику. Око медаљона је постављен емајлирани малтешки крст са краковима бело-плаве боје. Између кракова постављени су позлаћени двоглави орлови са круном. На аверсу медаљона су се у време династије Обреновић налазили иницијали краља Милана Првог (М I). После Мајског преврата (1903), Србија је постала парламентарна краљевина на челу са династијом Карађорђевић, а краљ Петар I је наставио да у складу са својим овлашћењима додељује орден на основу указа. У ово доба, на аверсу медаљона су замењени иницијали краља Милана са годином установљена ордена (1883). Орден је био подељен у 5 степени, додељиван је српским и страним држављанима за заслуге на пољу културе, народне просвете, науке, јавних служби и Цркве, као и за заслуге према краљу, држави и нацији, и цивилним и војним лицима.

Орденска трака била је од беле моариране свиле са плавим пругама уз ивице. Ленту ордена су свештена лица носила око врата.[1]

Чувене радионице у Бечу, главном граду Аустроугарске као што су Роте & Синовац, Винцет Мајер и синови, Карл Фисмајстер и Г. А. Сајд су израђивале орденске инсигније све до Првог балканског рата. Од 1912. до 1945. године орденске инсигније су израђивале чувене радионице, Артис Бертран у главном граду Француске Паризу и Браћа Игенен из Ле Локла у Швајцарској, а оснивањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца посао на изради су, поред ових страних, добијале и две домаће радионице — Сорлини из Вараждина и Гризбах & Кнаус из Загреба. Орденске инсигније израђене после 1912. године се разликују по светлој зеленој боји сакоса уместо првобитне тамноцрвене.[2]

Степени уреди

Орден Светог Саве има пет степени:

Орден Светог Саве
Велики крст 1. степен Велики официр 2. степен Командир 3. степен Официр 4. степен Кавалир 5. степен
 
 
 
 
 

Одликовани уреди

Одликовани од 1883. до 1903. уреди

 
Изглед одликовања

Одликовани од 1903. до 1945. уреди

 
Повеља о одликовању Краљевским орденом Светог Саве трећег реда г. Јоце Вујића 1928. године. Налази се у Удружењу „Адлигат"

Одликовани од 2002. уреди

  • Удружење Краљевина Србија, Орден Светог Саве 2. реда, организација, 27. марта 2016. године[15]
  • Нишка црквена певачка дружина "Бранко", Орден Светог Саве 1. реда, 02. новембар 2017. године.[16]
  • Гимназија ,,Вељко Петровић" Сомбор, Орден Светог Саве 1. реда, 4. новембар 2022. године.

Занимљивости уреди

Галерија уреди

Референце уреди

  1. ^ а б Acović, Dragomir (2017). „Šest vekova odlikovanja među Srbima”. Politikin zabavnik. 3438: 35. 
  2. ^ Acović, Dragomir (2017). „Šest vekova odlikovanja među Srbima”. Politikin zabavnik. 3438: 36. 
  3. ^ Сава, Бабић (2009). Мађарска цивилизација (PDF). Сента. стр. 139. ISBN 978-86-86469-10-6. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 09. 2023. г. Приступљено 07. 02. 2024. 
  4. ^ Политика Online - Зачетник геологије
  5. ^ „Katarina Milovuk”. Knjiženstvo, teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. Архивирано из оригинала 30. 06. 2018. г. Приступљено 15. 9. 2016. 
  6. ^ Миланковић у делима и слици. стр. 58, Владо Милићевић, Београд, 2005.
  7. ^ „Franjevci biskupi iz BiH – poslije uspostave redovite crkvene hijerarhije”. Svjetlo rijeci (на језику: хрватски). 12. 6. 2018. Архивирано из оригинала 04. 10. 2022. г. Приступљено 22. 1. 2021. 
  8. ^ [1]Архивирано на сајту Wayback Machine (19. мај 2011) Биографија Драже Михаиловића (језик: српски), Приступљено 17. 4. 2013.
  9. ^ Святослав Рерих Николай Рерих — гражданин мира (језик: руски) Архивирано на сајту Wayback Machine (18. август 2012), Приступљено 17. 4. 2013.
  10. ^ SS-Personalakte Weizsäcker, Berlin Document Center und Rangliste der Kaiserlich Deutschen Marine für das Jahr 1916
  11. ^ Димитријевић, Милица. „Прва ретроспектива Влаха Буковца у Србији”. Politika Online. Приступљено 2021-01-01. 
  12. ^ Нишко позориште 1887—1944, Синиша Јанић и Боривоје С. Стојковић, Часопис Театрон, број 30/1/2, Београд 1987
  13. ^ „Време, Понедељак, 30. децембар, 1929. Страна 3. Прослава двадесетпетогодишњице рада Материнског Удружења”. istorijskenovine.unilib.rs. 30. 12. 1929. Приступљено 2023-08-28. 
  14. ^ https://www.tracesofwar.com/persons/21448/Heydrich-Reinhard-Tristan-Eugen.htm
  15. ^ Удружење Краљевина Србија одликовано Краљевским орденом Светог Саве другог степена
  16. ^ Milićević, Violeta (2020-12-29). „Hor Branko svom počasnom predsedniku”. Niške Vesti (на језику: српски). Приступљено 2023-06-18. 
  17. ^ Курир, Ј. Јовановић, 31. октобар 2006., Приступљено 17. 4. 2013.

Литература уреди

Спољашње везе уреди