Орден Таковског крста

Орден Кнежевине и Краљевине Србије

Орден Таковског крста је одликовање које је додељивала Кнежевина, а касније и Краљевина Србија. Реч је о првом домаћем ордену.[1]

Орден Таковског крста
Орден Таковског крста
Додељује Књажество Србија Краљевина Србија
Кнежевина Србија
Краљевина Србија
ТипТракица цивилног ордена

Тракица војног ордена
Додељује се зазаслуге против непријатеља
СтатусУгашен 1903.
Установљен12. јула 1878.
Важносни ред одликовања
Следеће (више)највиши (до 1883. г.)
Орден Белог орла (од 1883. до 1898. г.)
Орден Милоша Великог (од 1898. г.)
Следеће (ниже)Орден Светог Саве (од 1883. до 1903. г.)

Историја уреди

Орден је добио име по Такову, месту где је почео Други српски устанак. Ово одликовање се налази таковском Музеју Другог српског устанка у оквиру збирке која се састоји од мноштва других ордена, медаља и споменица из разних периода које посетиоци могу да погледају.[1] На пример, од експоната изложени су Орден Таковског крста III реда, Орден Таковског крста IV реда (власништво Небојше Смиљанића из Такова) и Спомен медаља 50-годишњице Другог српског устанка (власништво Михаила Јовичића из Горњег Милановца).[1]

Поводом прославе 50 година од ослобођења Србије од Турака, кнез Михаило Обреновић је 1865. године у знак сећања на кнеза Милоша и устанике живим учесницима борбе за ослобођење доделио златни спомен-крст.[1][2] Дати спомен-крст је имао изглед данашњег Ордена Таковског крста, иако тада није носио данашње име.

Кнез Милан Обреновић је при избијању Српско-турског рата 1876. године установио одликовање за „заслуге против непријатеља” које је имало изглед поменутог спомен-крста из 1865. Дана 15. фебруара 1878. године извршена је реорганизација ордена по степену. Пре реорганизације ордена од стране краља Милана који уводи пет степена ордена по узору на француску Легију части, Орден таковског крста је имао два реда.[3] Приликом коначног успостављања одликовања 12. јула 1878. именовано је у Орден Таковског крста у два степена. Степени ордена су се састојали од златног и сребрног крста.

У хијерархији ордења Србије после 1883. је био на другом месту, после 1889. на трећем и после 1898. на четвртом месту.[4]

Овај орден је добио значајан број знаменитих личности из српске и европске историје.[5]

Јубиларна прослава 50-годишњице Таковског устанка уреди

Топос Таковског крста уреди

Први орден Кнежевине Србије, Орден таковског крста, је именован по и црпео свој симболизам из топоса (метафоре) Таковског крста слободе и, како истиче историчар уметности Мирослав Тимотијевић, био само један од примера примене сложенијег и ширег значења овог симбола.[6] Сам топос Таковског крста слободе је, уз топос Таковског јунака, Таковског сунца слободе, Таковског барјака и Таковског светог дрвета, као низ општих симболичних елемената којима је дато конкретно значење чинио Таковски меморијски топос — меморијски топос уведен у званичну репрезентативну културу Кнежевине Србије са циљем очувања сећања на Сабор у Такову на Цвети 1813. године, али и инстументализацију у оквиру актуелних потреба. Како истиче Тимотијевић, сваки од ових симбола је имао своје опште претходно значење, засновано на симболичном поимању хероја, сунца, заставе, светог дрвета и часног крста, али су они, у оквиру таковског меморијског топоса, добили ново и специфично значење које није нестајало приликом њихове самосталне употребе.[7] Култ Таковског устанка је, како истиче историчар уметности Ненад Макуљевић, осим афирмације од стране државне власти уједно имао и династички карактер и служио за пропаганду династије Обреновић. Док је друга српска владајућа династија, Карађорђевићи, била окренута Првом српском устанку, Карађорђу и његовим саборцима, култ Таковског устанка је, као сегмент династичке прошлости Обреновића приказиван као пресудни догађај нације, и служио као део пропаганде ове националне династије.[8]

Како истиче Тимотијевић, изворни историографски топос, формулисан у делима Вука Стефановића Караџића и Леополда Ранкеа, не помиње учешће свештеника у догађајима испред таковске цркве, нити ритуал благосиљања барјака и устаника. Овај истраживач истиче да се овај мотив појављује у потоњим митским меморијским топосима, где се сабору у Такову даје све наглашеније сакрализовано тумачење. Пратећи писане и виузалне изворе, наводи да како је време одмицало, овакво виђење је попримало све већи значај. Порастом значаја мотива се разрађује и његова симболична ритуална структура, а таковског свештеника Јанка Витомировића замњеује хаџи Мелентије Павловић, архимандрит манастира Враћевшнице, каснији београдски митрополит.[6]

Према овом, потоњем предању, одлука о подизању устанка је донета у ноћи у очи народног збора у Такову, на Цвети 1815. године, у манастиру Враћевшници. Према предању игуман манастира Мелентије Павловић је у манастиру одслужио ноћну литургију, те причестио Милоша Обреновића и устанике. Одатле су у зору отишли кроз планину у Таково где их је народ чекао пред црквом и столетним грмом, где је објављено подизање устанка.[9][10][6] Према Тимотијевићу, структура предања показује да је оно настало у крилу цркве, највероватније у манастиру Враћевшница, где је и забележено.[6]

Мелентије Павловић, Георгије Бакаловић, уље на платну, 1839. година;[11]
Цртеж портрета Мелентија Павловића из Враћевшнице који је начинио Феликс Каниц док је тамо боравио 1860. године и потом објавио у својој књизи „Königreich Serbien I”.[12][13]

Метафора о хаџи Мелентију Павловићу као оличењу свештеника-устаника уобличава се, наводи Тимотијевић, већ на почетку прве владавине династије Обреновић, а истовремено добија и визуелну представу. Иначе, стереотип о свештенику-ратнику на који се овај наслањао се уобличавао претходно у Карловачкој митрополији током првих деценија 18. века, те постаје опште место у идеолошкој репрезентацији слике устаничких свештеника Кнежевине Србије. Утицајан пример су представе Проте Матеје Ненадовића. Две визуелне представе, портрета, архимандрита Павловића су била похрањена у Враћевшници, али су оба страдала у пожару и њихово постојање је забележено посредно.[14] Аутор првог портрета је сликар Георгије Лацковић, који је 1817. године прешао из Земуна у Србију и исте године насликао портрет. Пожаром дело је уништено, али је остало познато по копији коју је начинио Георгије Бакаловић 1839. године. На портрету, иначе једном од првих познатих портрета у ослобођеној Србији,[15][16] Павловић је приказан као архимандрит, а према сведочењу Јоакима Вујића објављеном у његовој књизи „Путешествије по Сербији”, на полеђини слике се налазио натпис: „Мелетије Павловић, архимандрит враћевшчански, народољубац, трудни спутник, духовник, саветник, храбри војник, неуморан у раду, који претрпе ради општег благостања народа српског; сликан је у 41. години старости, 1817. године маја 20. -Гергије Лацковић, живописац”.[17][14][16] Споменута Бакаловићева копија овог дела је већ у 19. веку доспела у Народни музеј у Београду,[15][13] а данас је изложена у сталној поставци Историјског музеја Србије посвећеној Првом и Другом српском устанку у Конаку кнеза Милоша на Топчидеру.[13] Други портрет Павловића, чије време настанка није познато, је познат по цртежу Феликса Каница док је он боравио у Враћевшници 1860. године, а објављеног у њоговој књизи „Königreich Serbien I”.[12][18][13] Каницов цртеж приказује Павловића како у уздигнутим рукама држи крст и сабљу. Како истиче Тимотијевић, оваква представа се у основи косила са црквеним одредбама тог времена које су забрањивале свештенству оба реда да носи оружије. Овај истраживач наводи да је појава овако формулисаног портрета одраз свештениковог борбеног верског патриотизма из времена Устанка, свесно пропагираног већ у Вујићевом „Путешествију по Сербији”. У познијим изворима, Тимотијевић наводи, је опис Јосифа Веселића пар деценија након Вујића, који описујући знаменитости манастира Враћевшнице наводи и архимандритове меморабилије, посебно истичући оружије: сабљу, пушку и кесу за барут. После Веселића, Фаликс Каниц у првом издању своје књиге о Србији наводи да је Павловић крстом и мачем благосиљао устанике у Такову. Према мишљењу Тимотијевића, Каниц је ово предање чуо у Враћевшници, од монаха, међу којима је оно и однеговано. Предање је потом постало општеприхваћено и било повод за слично приказивање архимандритовог лика на литографији Таковског устанка Винценца Кацлера, а потпом и на слици „Таковски устанак” Паје Јовановића. Како истиче истраживач, увођење хаџи Мелентија Павловића у први план ове патриотске иконе, одмах поред главног хероја - Милоша Обреновића, указује на ритуал благосиљања устаника и заставе, али и на општеприхваћено повезивање институција цркве и државе у већини патриотских религија.[19]

Попут Милоша Обреновића, истријска личност као хаџи Мелентије Павловић у званичној репрезентативној култури Кнежевине и потоње Краљевине Србије постаје фигура на коју се пројектују важни идеолошки садржаји. Још док је активно учествовао у устаничким борбама о њему је, за живота, формиран култ патриотског свештеника са крстом у једној и оружјем у другој руци, о чему сведоче и споменути портрети. Након завршетка Устанка, Павловић је припадао елитном кругу људи око кнеза Милоша Обреновића, а 1831. године постаје први Србин на челу Београдске митрополије након дугог низа грчких фанариотских јерарха. Доследно овоме, постао је отелотворење почетка српске верске обнове и својим патриотским деловањем заслужује да стане уз бок кнеза Милоша Обреновића.[20]

 
Таковски крст Мелентија Павловића;[21] [2021. година];

Павловић је преминуо у Београду 8. јуна 1833. године, а три године доцније његови земни остаци су пренети са гробља у стару Саборну цркву где је сахрањен. У време рушења старе Саборне цркве, његови остаци су пренети у манастир Враћевшницу 27. марта 1837. године. Пренос је организовала кнегиња Љубица, а сахрањен је у гробницу изграђену о трошку кнеза Милоша. Око хаџи Мелентијевог гроба је убрзо уобличена својеврсна национална меморија.[22] У ризници манастира су чуване његове бројне меморабилије, а међу њима крст којим је, по предању, благосиљао таковске устанике и таковски барјак. Овај крст је и данас изложен у сталној поставци манастирске ризнице и носи назив „Таковски крст”. Према опису истраживача Ане Боловић, сачувани крст представља горњи део ручног крста коме недостаје стопа; могуће је реч о ставротеци. Крст је урађен у дуборезу окованом у позлаћени сребрни оков. Боловић наводи да дуборезни део крста садржи представу Распећа Христовог у свом централном делу. Са обе стране крста налази се по 18 инкрустрираних полудрагих каменчића. Кракови крста су се завршавали украсом у облику цвета са каменом у средини. Остала су само два. Дршка има два модуса. Димензије крста у садашњем стању су: висина 16, ширина 9, дебљина 2,5 центиметара.[23][22][21]

Пратећи изворе, Тимотијевић наводи да у опису архимандритових меморабилија који је сачинио Јосиф Веселић 1862. године, а објавио у својој књизи о српским манастирима 1867, док наводи постојање скупоцене архијерејске одежде коју је 1833. године за Павловића наручила књегиња Љубица, не помиње горе описани крст као ни присуство Павловића на сабору у Такову. У следећем извору, чланку насловљеном „Манастири у Србији” објављеном 1867. године у „Гласнику Српског ученог друштва” Милан Ђ. Милићевић први пут спомиње ову реликвију, наводећи: „Многе ствари његове налазе се и сада овде. Међу њима је и крст, који је носио кад је на Љубићу у добош ударао а тако и пушка и паласке његове. Сам пак обод од добоша храни се у народном музеју у Београду.” Према Тимотијевићевом мишљењу, пошто се таковски крст хаџи Мелентија не спомиње у попису покретних и непокретних ствари манастира насталом 1874/5. године, предање је уобличено у последњој четвртини 19. века. Како истиче овај истраживач, предање о хаџи Мелентијевом таковском крсту у наредном периоду постаје све популарније и временом израста у важну српску патриотску реликвију.[24]

 
Архејерејски портрет Мелентија Павловића са добошем у рукама; Портрет се налази у патријарховим просторијама у згради Патријаршије у Београду;[26] Приказана слика је препродукција коју је 1996. године објавио епископ шумадијски Сава у књизи „Српски јерарси од деветог до двадесетог века”.[26][27]

Сликар Паја Јовановић у припреми за израду своје композиције „Таковски устанак” одлази у Таково, а потом у Враћевшницу, 1894. године и то са циљем да види хаџи Мелентијев крст, који је касније приказао на слици. Тимотијевић наводи да се предање о хаџи Мелентијевом крсту из враћевшничке ризнице даље временом усложњава и доводи у везу и са битком на Љубићу. У часопису „Србобран” од 1900. године је објављен прилог о манастиру Враћевшници где се наводи да је то златан крст који је архимандрит носио „кад је на Љубићу ударао о добош против Турака”. У званичној култури српске престонице је уобличено сећање на хаџи Мелентија као устаничког свештеника. Као споменуто, према сведочењу Милана Ђ. Милићевића, испод архимандритовог портрета у Народном муезју је био постављен и обод добоша којим је он заменио епитрахиљ у познатој битци на Љубићу код Чачка.[26] Добош је иначе сачуван и данас се налази у Историјском музеју Србије.[26][28] Саму пресудну епизоду битке на Љубићу описује већ Вук Стефановић Караџић, а Милићевић у „Поменику знаменитих људи” наводи следеће[26]:

У ликовној уметности фигура хаџи Мелентија са добошем у рукама је изражена кроз репрезентативни архијерејски портрет који се данас чува у патријарховим просторијама у Патријаршији Српске православне цркве у Београду.[26] Такође постоји и скулпторска обрада ове фигуре, дело вајара Ђорђа Јовановића, настала 1944. године, а такође се налази у Патријаршији у Београду.[26][29]

Метафора о таковском крсту, како истиче Тимотијевић, слично попут метафоре о таковском барјаку, у окриљу верског патриотизма је добила много шире значење, а везано за идеју борбе за ослобођење. Тако крилатица „За крст часни и слободу златну”, која тумачи крст као непобедиво хришћанско оружје, је била мото устаничких борби, а након завршетка истих постаје честа у симболичној политици Кнежевине и Краљевине Србије. Тимотијевић истиче као један од примера национализовану патриотску проповед на Српске Цвети, где је између осталог речено: „Само велики и светао дух нашега јуначкога народа — та свесна и морална моћ његова — сачувала му је народну и државну мисао, која га је и покренула да ‘за крст часни и слободу златну’ уђе у неравну борбу против мрака и назадка. Заиста у Историји Света редак, ако не и изузетан пример!” Овај истраживач идејне основе тумачења таковског крста као непобедивог хришћанског оружја лоцира у старом историјском обрасцу уобличеном у идеологији првог хришћанског владара, Константина Великог, а онда директно пројектованог на кнеза Милоша Обреновића као Другог тј. Новог Константина.[26] Најдоследније ово је формулисано у беседи београдског митрополита Михаила Јовановића на Цвети 27. марта 1860. године, на освећењу престоничке војне цркве Вазнесења Господњег, а објављене у „Србским новинама”, у којој он гради слику о крсту као непобедивом хришћанском оружју Константина Великог, да би одмах затим истакнуо пример Милоша Обреновића као Новог Константина[30]:

Према Тимотијевићу, у симболичној политици званичне репрезентативне културе Кнежевине и Краљевине Србије за време владавине династије Обреновића, сваки од крстова којим се благосиља војска и војни барјаци подразумевао је у основама симболизам таковског крста слободе.[31] Како истиче овај историчар уметности:

 
„За крст часни и слободу златну”, Орао, 1877. година.[32][33]

Као репрезентативан пример коришћења симболизма таковског крста слободе у новом друштвеном и политичком контексту Тимотијевић наводи чланак насловљен „Објава српскога рата против Турске”, објављен у новосадском илустрованом часопису „Орао” 1877. године, у коме се преноси свечана објава рата Србије Османском царству јуна претходне, 1876. године у Београду, одлазак кнеза Милана у Делиград на фронт, те званични „Проглас о објављивању рата”. Чланак се завршава великом илустрацијом, преко целе странице, на којој је приказан свештеник који у уздигнутим рукама држи сабљу и крст, иза кога је стоји војник са уздигнутом заставом у левој и исуканом сабљом у десној руци. Свештеник и војник стоје на узвишењу иза којег је старо и пролистало дебло, а око њих су окупљени српски и црногорски војници, који исуканим оружјем поздрављају свештеникову беседу. Испод цртежа је исписана крилатица „За крст часни и слободу златну”.[34]

У анализи овог цртежа, овај историчар уметности наводи да се његова формална структура очигледно ослањала на старије узоре однеговане у популарној литератури, проминентно у историјској приповетци „Пастир краљ или Ослобођење Србије” Косте Барунчића.[35] Но, у новим друштвеним околностима, овај преузети стереотип је представљао полазну основу за приказивање нове, актуелне предтаве, у којој је у први план истакнут устаник-свештеник, док је барјактар у другом плану, чиме је метафора таковског крста слободе стављена у први, а метафора таковског барјака у други план. Како истиче Тимотијевић, разлози за овакву инверзију су управо у новом политичком тренутку. Наиме, рат против Османског царства су истовремено објавиле Србија и Црна Гора. Истицање таковског барјака у први план је било непогодно, јер би се тиме нагласила српска хегемонија у деликатном политичком тренутку. Уместо тога истицањем свештеника-устаника у први план је истакнут заједнички православни супстрат, јер је борба за православну веру идеолошки обједињавало и Србију и Црну Гору, односно политику кнеза Милана и књаза Николе.[35] Кнез Милан у „Прогласу” на више места наводи да се у рат креће у име Бога, а завршава га речима свеопштег окупљања око православне вере[35]:

Све наведено је погодовало уобличавању представе на којој је главни јунак устаник-свештеник. Такође, у ликовној представи су уважени и Црногорци, јер је барјактар одевен у црногорско народно одело. У наставку текста, након илустрације, је описано објављивање рата на Цетињу дат говор кнеза Николе упућен Црногорцима.[35][37]

Степени уреди

Орден Таковског крста је био организован у пет степена и две категорије – војни и цивилни.

Велики крст 1. степен Велики официр 2. степен Командир 3. степен Официр 4. степен Кавалир 5. степен
 
 
 
 
 
Орден Таковског крста са мачевима
Велики крст 1. степен Велики официр 2. степен Командир 3. степен Официр 4. степен Кавалир 5. степен
 
 
 
 
 

Опис уреди

 
Орден Таковског крста. Експонат из историјске збирке Музеја рудничко-таковског краја из Горњег Милановца

Знак ордена је осмокраки, бело емајлирани и златом уоквирен малтешки крст, на чијих се осам шпицева налазе златне кугле. Између четири крака Малтешког крста се виде златни краци Андрејиног крста.

Изнад декорације је златна круна на којој је причвршћен прстен за траку. На округлом средњем штиту, окруженом ловоровим венцима, на црвено емајлираној подлози је златан испреплетани монограм краља – М. О. (Милан Обреновић). Изнад монограма је круна изнад које је плаво емајлирани рајф у облику траке, на којем је на српском језику исписан мото ордена – „За веру, књаза и отечество”.

Полеђина ордена је употпуности равна и златна. На средњем штиту је златан српски грб.

Краљ је био Велики мајстор ордена, док су краљица као и престолонаследник носили Велики крст.

Након закона о ордењу из 1883. године Орден Таковског крста је само додељиван за војне заслуге.

Када је 1903. године династија Карађорђевић сменила Обреновиће, краљ Петар I Карађорђевић угасио је овај орден.

Опис траке уреди

Трака је црвена са белом и плавом штрафтом са обе стране траке.

Велики крстови су носили орден на ленти преко рамена, велики официри и команданти око врата, док су витезови орден носили на прсима. Два највиша степена ордена су поред орден-крста носили и орден-звезду на прсима.

Елементи ордена уреди

Повеља уреди

Галерија уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в г Мандић, Ирена. „Орден таковског крста”. Музеј рудничко-таковског краја. Приступљено 9. 6. 2021. 
  2. ^ Владимир Кривошејев (1998) Од ког је топа изливен Таковски крст из 1865. – прилог изучавању артиљерије у Другом српском устанку, Зборник Историјског музеја Србије, бр. 29/30, Београд, Историјски музеј Србије.
  3. ^ Acović, Dragomir (2017). „Šest vekova odlikovanja među Srbima”. Politikin zabavnik. 3438: 27. 
  4. ^ Acović, Dragomir (2017). „Šest vekova odlikovanja među Srbima”. Politikin zabavnik. 3438: 28. 
  5. ^ Acović, Dragomir (2017). „Šest vekova odlikovanja među Srbima”. Politikin zabavnik. 3438: 29. 
  6. ^ а б в г Тимотијевић 2012, стр. 347.
  7. ^ Тимотијевић 2012, стр. 317–320.
  8. ^ Макуљевић 2006, стр. 85.
  9. ^ Боловић 2009, стр. 39.
  10. ^ Боловић 2014, стр. 310.
  11. ^ Тимотијевић 2012, стр. 348.
  12. ^ а б Kanitz 1904, стр. 322–323.
  13. ^ а б в г Тимотијевић 2012, стр. 349.
  14. ^ а б Тимотијевић 2012, стр. 347–349.
  15. ^ а б Боловић 2009, стр. 47.
  16. ^ а б Боловић 2014, стр. 313.
  17. ^ Боловић 2009, стр. 47–48.
  18. ^ Каниц 1985, стр. 330, 332.
  19. ^ Тимотијевић 2012, стр. 349–350.
  20. ^ Тимотијевић 2012, стр. 350–351.
  21. ^ а б Боловић 2014, стр. 336–337.
  22. ^ а б Тимотијевић 2012, стр. 351.
  23. ^ Боловић 2009, стр. 66–67.
  24. ^ Тимотијевић 2012, стр. 351–352.
  25. ^ Боловић 2014, стр. 322–323.
  26. ^ а б в г д ђ е ж з Тимотијевић 2012, стр. 352.
  27. ^ Вуковић 1996, стр. 314.
  28. ^ Ацовић 2008, стр. 296.
  29. ^ Јовановић 2005, стр. 236.
  30. ^ Тимотијевић 2012, стр. 352–353.
  31. ^ а б в Тимотијевић 2012, стр. 353.
  32. ^ Орао : велики илустровани календар [...] 1877, стр. 13–14.
  33. ^ Тимотијевић 2012, стр. 354.
  34. ^ Тимотијевић 2012, стр. 353—355.
  35. ^ а б в г д Тимотијевић 2012, стр. 355.
  36. ^ Орао : велики илустровани календар [...] 1877, стр. 12.
  37. ^ Орао : велики илустровани календар [...] 1877, стр. 15–18.

Литература уреди

Књиге, поглавља и каталози уреди

Часописи и зборници уреди

Спољашње везе уреди