Википедија

Михаило Обреновић

кнез Србије (1839—42) и (1860—68)

Михаило Обреновић (4/16. септембар 1823 — 29. мај/10. јун 1868) био је кнез Србије од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868. године. Његова прва владавина се завршила збацивањем 1842, а друга атентатом.

Михаило Обреновић
Mihailo Obrenović III.jpg
Кнез Михаило Обреновић, дело сликара Јохана Боша
Лични подаци
Датум рођења(1823-09-16)16. септембар 1823.
Место рођењаКрагујевац, Кнежевина Србија
Датум смрти29. мај 1868.(1868-05-29) (44 год.)
Место смртиБеоград, Кнежевина Србија
ГробСаборна црква у Београду
Породица
СупружникЈулија Хуњади
ПотомствоВелимир Михаило Теодоровић (ванбрачни)
РодитељиМилош Обреновић
Љубица Обреновић
ДинастијаОбреновићи
Кнез Србије
Период8. јул 1839 — 14. септембар 1842.
ПретходникМилан Обреновић
НаследникАлександар Карађорђевић
РегентПрво намесништво (1839—1840)
Период26. септембар 1860 — 10. јун 1868.
ПретходникМилош Обреновић
НаследникМилан Обреновић
Чингенерал
Потпис
Royal Monogram of Prince Mihailo Obrenović III of Serbia.svg
Монограм кнеза Михаила Обреновића
Grb kneza Mihaila.png
Грб кнеза Михаила Обреновића

Михаило је био други син кнеза Милоша и Љубице Обреновић. По очевој абдикацији пошао је са њим у изгнанство, али убрзо је по смрти свог старијег брата Милана, ступио на престо Србије. Пошто је био малолетан, неко време је уместо њега владало намесништво који су чинили Јеврем Обреновић, Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић. Збачен је у буни коју је водио Тома Вучић Перишић. После збацивања је путовао Европом и оженио се грофицом Јулијом Хуњади.

Након што је на Светоандрејској скупштини збачен кнез Александар Карађорђевић, Михаило се вратио у Србију. По очевој смрти 1860. године по други пут постао кнез Србије. Овога пута је имао више искуства у дипломатији и управљању државом. Један од великих успеха кнеза Михаила било је уклањање османлијских тврђава, посада и флоте из Србије. Кнез Михаило је први имао идеју за стварање Балканског савеза, али због неповерења према Црној Гори и Бугарској, до тог савеза није још дошло.

У унутрашњој политици кнез Михаило је владао аутократски. Убијен је нa Цвети 1868. године као жртва атентата на Кошутњаку. Михаила је наследио његов синовац Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема. За време прве владавине је вратио престоницу из Крагујевца у Београд.

БиографијаУреди

ДетињствоУреди

Михаило Обреновић је био најмлађе дете књаза Милоша и кнегиње Љубице. Родио се 4. септембра 1823. у Шареном конаку у Крагујевцу. Детињство је провео у Крагујевцу, па затим Пожаревцу и Београду. Осим Михаила, Милош и Љубица су имали још Милана, Тодора, Марију, Габријелу, Савку (Јелисавету) и Петрију. Године 1826. након што су Петар, Марија и Велика умрли од великих богиња, књаз Милош је наложио дворском лекару Виту Ромити да вакцинише трогодишњег Михаила против ове болести. Ово је први забележени случај вакцинације у Србији.[1]

Петрија је била удата за барона Теодора пл. Хаџи-Бајића од Варадије. Друга кћи, Савка, била је удата за барона Јована пл. Николића од Рудне у Темишвару.[тражи се извор]`

Михаило је завршио школовање у Пожаревцу, да би се затим са својом мајком преселио у Беч. Његов старији брат, Милан I Обреновић, добио је престо по праву наследства 1. јуна 1839. Међутим, био је слабог здравственог стања и често је побољевао. Владао је свега месец дана и умро 8. јула 1839. у Београду. Након његове смрти у Београду су се скупили народне старешине и одлучиле да се на престо доведе други Милошев син, Михаило Обреновић.[тражи се извор]

Прва владавинаУреди

 
Млади кнез Михаило.
 
Кнез Михаило на платну Јована Поповића из 1841.

Кнез се током 8 месеци владавине Првог намесништва налазио на очевом имању у Букурешту. Посланство у коме се налазила и његова мајка Љубица позвало га је да се врати у Србију. Пре доласка у Београд, Михаило је посетио Цариград где га је султан Абдулмеџид дочекао са великим почастима. У Србију је стигао почетком марта 1840. године. Његова владавина представља наставак борби обреновићевца и уставобранитеља за власт. По кнежевом доласку у Србију, сазвана је марта 1840. године Скупштина у Београду (на Топчидеру) где је прочитан султанов берат. Већ ту се видео колико су уставобранитељи били утицајни на Порти. Наиме, успели су да издејствују да Михаило буде проглашен за изборног, али не и за наследног (како је предвиђено хатишерифима из 1830. и 1833. године и Турским уставом) кнеза. Посебним султановим актом, малолетном Михаилу (имао је тада 17 година) одређени су за саветнике Вучић и Петронијевић.

 
Конак Михаила Обреновића у Крагујевцу

У таквој ситуацији, истакнути обреновићевци покренули су народни покрет који је показао да Обреновићи и даље имају много присталица у земљи. Организатори су били кнегиња Љубица и начелник ужичког округа, Јован Мићић, а радио је и господар Јеврем. Јеврем је маја 1840. године одржао састанак са групом сељака, након чега је дошло до општег покрета против уставобранитеља, најпре у колубарском срезу, а затим и у осталим крајевима Шумадије, околини Смедерева и чачанском и подринском округу. Сељаци су масовно долазили у Топчидер да изјаве подршку младом кнезу. Под притиском народа, Петронијевић и Вучић дали су оставке на положаје саветника, а уставобранитељски прваци беже у Београдску тврђаву и стављају се под пашину заштиту. Сељаци траже да се престоница врати у Крагујевац што је и учињено 27. маја 1840. године.

Уставобранитељи су 7. маја 1841. године успели да издејствују да се престоница врати у Београд.

Током Михаилове прве владавине одржане су две скупштине: прва марта 1840. године, а друга на Светог Илију, 2. августа 1840. године. Повод је био долазак Портиног емисара Муса-ефендије у Србију (јул) да рашчисти новонасталу сложену ситуацију. На Скупштини на Светог Илију у Београду поново је прочитан царски берат, а народни покрети су осуђени. Народни депутати захтевали су протеривање уставобранитељских првака. Због тога је Муса-ефендија повео Вучића, Петронијевића и Милутина Гарашанина у Цариград, а остале мање важне прваке у Видин. Стојан Симић је побегао у Аустрију. Љубица и Мићић покушали су да врате Милоша на власт, те је августа 1840. године дошло до побуне Петра Илића Пекете. Побуњеници су похватани и осуђени. Одласком уставобранитеља из земље завршен је први период Михаилове владавине.

 
Говор младог кнеза на првој седници Друштва србске словесности (претеча САНУ) 8. јуна 1842. године. Акварел Анастаса Јовановића.

Још на пролеће 1840. године кнез је саставио владу Ђорђа Протића (1840—1842), раније жестоког Милошевог непријатеља, али и обреновићевца. Значајну улогу у влади играо је Цветко Рајовић, министар унутрашњих послова. Михаило протерује уставобранитеље, али и Милошеве присталице. Истовремено спроводи мере којима би унапредио тада веома заосталу земљу. Поново је подигао порез на 6 талира, увео новчану казну за бесправну сечу државних шума, уредба о издржавању школа на рачун општина и уредба којом је износ зајма из државне касе повећан са 50 на 300 дуката (онемогућила сељацима да користе зајмове). Смањио је вредност дуката са 24 на 23 гроша и повећао таксу за верске услуге (верници су морали подићи кућу своме пароху и обезбедити му 8 јутара земље). Све ове одлуке утицале су на велико незадовољство широких народних маса Михаиловом владавином и пресудно су утицале на његов пад. Мере су добродошле уставобранитељима за напад на режим. Михаилова влада (за разлику од Милоша који се суздржавао према револуционарним покретима) је период буђења националне политике. Кнез је био спреман да помогне покрет против Турака јужно од тадашње Србије (у историографији позната као Нишка буна). Завереници су прелазили у Србију, из ње набављали барут, а после слома су многи избегли на просторе Кнежевине. Турци су због тога још више стали на страну уставобранитеља.

Ненаклоњена Михаиловом режиму, Порта је допустила уставобранитељским првацима да се врате у Србију, на шта су је притискале руска и аустријска влада. Допуштен је повратак свима сем Перишићу, Стојану Симићу и Милутину Гарашанину (кнез их је сматрао најопаснијим противницима). Током лета се остатак уставобранитеља враћа у Србију и притискају кнеза да врати и преосталу тројицу, који у Србију долазе у пролеће 1842. године. Средином 1841. године откривена је још једна завера (Гаје Вукомановића, брата Љубице) да се Милош врати на престо. Порта је на лето 1842. године послала Шекиб-ефендију у Београд да тражи демисију тројице министара. Кнез је то одбио, а у народу је истовремено избила буна позната као „Вучићева“.

Уставобранитељи су жалбе против кнеза и владе изнели у 8 тачака. Оне су, већином, биле у корист широких маса, те је покрет имао велику бројност. Петронијевић и још неки уставобранитељи склонили су се код турског паше, док је главни задатак имао Вучић; да стигне у Крагујевац пре кнеза и прихвати топове и регуларну војску коју су предводили официри привржени уставобранитељима. Перишић је августа из Смедерева кренуо ка Крагујевцу. Тамо му се предала регуларна војска са топовима. Михаилова регуларна војска сукобила се са Перишићевом 4. септембра код Крагујевца. Артиљеријом, Перишићева војска присилила је Михаилову на повлачење код Жабара где су му стигла појачања. Када се Перишић појавио са својим присталицама, командант Михаилове војске, Милутин Петровић Ера, прешао је на супротну страну. Михаило је побегао у Београд где је тражио заштиту од руског конзула који му је није могао дати. Зато је пребегао у Земун. Перишићева војска победоносно је стигла у Београд где је основано „Привремено правление“ од уставобранитељских првака Перишића и Петронијевића. Порта (Шекиб-ефендија) је прихватила нову владу. Перишић је сазвао Скупштину (састављена од уставобранитељских присталица) која је изабрала за новог кнеза Александра Карађорђевића. Тома Вучић Перишић био је на врху своје политичке каријере.

Реакција страних конзула београдском паши првобитно је била негативна, али су касније променили држање. Француска и енглеска дипломатија стајала је уз Порту, док су аустријска и руска биле променљиве. Најважнији је био став Порте која је без резерве стала уз уставобранитеље и новембра послала берат којим је Александар потврђен за кнеза. Томе се енергично успротивила Русија. Сам цар Никола упутио је октобра протестно писмо султану којим је осудио преврат. Руска влада тражила је да се поништи Александров избор за кнеза и сазове нова скупштина. Александар је морао поднети оставку. Извршен је нов избор; Скупштина је поново одабрала Александра за кнеза. Руска влада прихватила је тај чин, али је влада приморана да Вучића и Петронијевића прогна из земље. Ни после тога, Русија није показивала пријатељско расположење према новом поретку.

Михаило Обреновић у изгнанствуУреди

 
Кнез Михаило у ентеријеру, око 1856. год. Сликано највероватније у Милошевој кући у Бечу. Техника „мокри колодијум“. Дело Анастаса Јовановића, пионира српске и светске фотографије.[2]

Након буне Томе-Вучића Перишића, кнез Михаило се повукао из земље заједно са још хиљаду својих присталица преко Саве и Дунава. О његовој судбини одлучили су Аустрија и Турска. Кнез Михаило је упућен заједно са својом мајком и онима који су кренули за њим у Банат, на имање своје сестре Савке Николић, док је кнегиња Љубица послата у Нови Сад, где су пошли њени девери Јеврем и Јован.[тражи се извор]

Ту је и умрла 14. маја 1843. Кнез Михаило је све организовао око сахране своје мајке у фрушкогорском манастиру Крушедолу.

Кнез Михаило је брижљиво чекао када ће се поново вратити у Србију. Упутио је писмо Вучићу и Книћанину 2. јула 1853, у коме их обавештава да неће насилно опет кренути на Србију јер не жели да гази преко српских лешева.[тражи се извор]

Након Баната, кнез Михаило је отишао у Беч са својим оцем, и свим онима који су га познавали. Ту је располагао великим очевим имањем. Путовао је по Европи, не као беспослен човек, већ у потрази за својом животном сапутницом. У то време је написао текст песме Што се боре мисли моје. Михаило се 1853. године оженио у Бечу грофицом Јулијом Хуњади (1831—1919), из породице Хуњади де Кетељи, која нема документовано и признато сродство са Јаношем Хуњадијем - Сибињанин Јанком, чији је син Матија Корвин био мађарски краљ. У Бечу је научио савршено да говори француски и немачки језик.[тражи се извор]

Друга владавина кнеза Михаила ОбреновићаУреди

 
Кнез Михаило (уочи сусрета са Наполеоном III 1859.?) Аутор фотографије Андре-Адолфе-Еугени Дисдери.
 
Кнез Михаило на платну Стевана Тодоровића.

Династија Обреновића се поново вратила на власт у Србији после Светоандрејске скупштине крајем 1858. године. То је била друга владавина кнеза Милоша. Кнез Михаило је дошао по други пут на престо после смрти свога оца, кнеза Милоша, 14/26. септембра 1860. године.[тражи се извор]

 
Указ кнеза Михаила Обреновића и Попечитељства унутрашњих дела у Београду о постављењу Петра О. Савића за извршитеља у срезу Kрајинском 1861.

За разлику од прве владавине, кнез Михаило се вратио као образован и зрео државник.[3] За разлику од кнеза Александра, кнез Михаило није дозволио да утицај Државног савета превлада.[4] Ступивши на престо Србије по други пут у зрелом добу, кнез Михаило је покушао да влада сам, ослањајући се искусне и утицајне политичаре из протеклог режима. Кнез је делио убеђење бивших чланова Државног савета да би народом требало да влада јака и образована влада.[5] На почетку његове друге владавине учињене су значајне промене у политици Србије. Због мешања Порте у унутрашња питање Србије и њеног одбијања да призна Михаила за кнеза Србије упркос Закону о наслеђивању, кнез Михаило је специјалним законима укинуо „Турски устав“. На Преображенској скупштини 1861. усвојен је Закон о Државном савету којим је одређено да су чланови Државног савета одговорни кнезу, а не порти. Усвојен је Закон о Народној скупштини која је и даље остала само саветодавно тело, затим закони о порезима и Закон о народној војсци, којим је уведена војна служба за мушкарце од 20 до 50 година и који су обучавани у својим местима.[5] Законом о народној војсци Србија је могла да мобилише војску од око 90.000 војника, али је она још увек била лоше обучена и опремљена.[6] Законом о државној управи из 1862. установљен је министарски савет као влада Србије.[5] Кнез је поставио Илију Гарашанина за председника министарског савета, и чврсто је контролисао чиновништво од ког је очекивао беспоговорну послушност.[4] Апсолутизам кнеза Михаила се, осим у политици, испољавао и у његовом односу према просветним и правосудним установама, као и према омладинском покрету који је у то време попримио значајне размере. Тако је 1864. наредио да се укине Друштво српске словесности.[тражи се извор] Током Михаилове друге владавине повучена је јасна разлика између бивших уставобранитеља, који су сада називани конзервативцима, и либерала, углавном младих и образованих људи.[5] Опозициони либерали су често подлегали репресивним полицијским акцијама и често су из иностранства нападали кнеза Михаила.[7]

Кнез Михаило је развио свој велики рад на пољу унутрашње и спољашње политике, с девизом: „Закон је највиша воља у Србији“. Од самог почетка своје друге владавине, кнез Михаило је водио активну политику према Османском царству. Искористио је инцидент на Чукур чесми од 3. јуна 1862. када је турски војник ранио српског дечака и потоње турско бомбардовање Београда да захтева потпуно турско повлачење. За време тих догађаја кнез Михаило је био на путовању у Лозницу и припремао је рат са Турском за ослобођење српских градова. У Београду је 23. јула 1862. на министарској седници позвао све Србе да се одупру Турским претензијама. Тада је на сцену дошла мудра Михаилова спољна политика. Прво је на енглески двор послао Филипа Христића, да се код Енглеза протестује због турских претензија и да се дипломатским путем избори независност Србије.[тражи се извор]

 
50 година Таковског устанка

Већ 23. септембра 1862. кнез Михаило је јавио народу да је успео добити да се Турци иселе из Србије, осим градова Београда, Шапца, Смедерева и Кладова, у којима ће остати само турске војне посаде, а да се градови Ужице и Соко поруше.[тражи се извор]

На празник Духови, 23. маја 1865, кнез Михаило је свим борцима из Милошевог устанка, који су доживели прославу педесетогодишњице обновљене слободе, подарио споменицу која је била саливена од првога топа кнеза Милоша и називала се Таковски крст. Централна прослава 50 година устанка била је на Топчидеру.[8]

Са бугарским емигрантима у Букурешту 14. јануара 1867. закључио је Букурештански уговор о заједничкој држави Срба и Бугара.[тражи се извор]

 
Српска делегација на челу са кнезом Михаилом уочи пријема код Порте и Султана у Истанбулу 1867. Аутор фотографије П. Себах, Историјски архив у Београду. Након мирне предаје турских тврђава у Србији делегација је тражила преузимање Босне на управу под султановим суверенитетом. Исте године долази до Аустро-Угарске нагодбе и стварање Двојне монархије што је довело до страха од анексије како Србије тако и Босне. Следеће године, кнез Михаило је убијен у атентату.

После Милошеве смрти, његов син Михаило је радо посећивао родни град. У непосредној близини Шареног конака саградио је за оно доба велику и масивну зграду која се по њему назва Михаилов конак.

Примопредаја градова СрбијиУреди

 
Објава у службеним Српским новинама од 6. априла 1867. о примопредаји Београдске тврђаве

У јесен 1866. године кнез Михаило је захтевао писмено да Порта повуче своје посаде које држи у српским градовима. Велики турски везир Али паша је јавио 19. фебруара 1867. да султан уступа Србији све градове у којима се налази турска посада, али да се у истим градовима поред српске развије и турска застава.

Кнез Михаило добио је писмо од султана да дође и прими ферман, којим се препуштају Србији поменути градови. Кнез је отишао бродом у Цариград 18. марта 1867. Прво је свратио код румунског кнеза у Букурешту, а затим продужио за Цариград. По доласку у Цариград га је дочекао Ћамил беј, поздравио га добродошлицом и одвео до султана. Дана 30. марта 1867. кнез Михаило је имао опроштајну аудијенцију код султана Абдул Азиза. При растанку султан је предао кнезу Михаилу својеручно ферман, којим му је поверио градове у Србији.

Кнез Михаило вратио се 4. априла исте године у Београд где га је поздравио одушевљени народ. Са њим је дошао и Али Риза паша, заповедник београдског града, који га је пратио у Цариград. Увече су Београђани у част кнеза Михаила приредили бакљаду какву Београд није дотад видео.[9]

 
Михаило Обреновић

Дана 6. априла 1867. на Калемегдану је прочитан султански ферман од 29. марта и Али Риза паша, последњи београдски мухафис, предао је кнезу Михаилу кључеве Београда, а затим се на београдским тврђавама истакла српска и турска застава. Затим је кнез на коњу свечано ушао у град, а за њим и једна стрељачка чета која је сменила турске страже. Исте вечери кнез Михаило је у згради Београдске општине организовао велики бал. За потребе овог бала Анка Константиновић је наручила у Бечу камелије и њима је закитила све даме на балу.[10] После преузимања Београда, наредних дана су преузети и остали градови. Тако је 10. априла пешадијски капетан Лазар Цукић примио Шабац, 12. априла пешадијски мајор Љубомир Узун-Мирковић Смедерево и 14. априла артиљеријски капетан Милутин Јовановић Кладово. [11] Турска застава на Београдској тврђави и годишњи порез који је Србија плаћала Османском царству били су једини знаци да је Србија номинално поданик Османског царства.[6]

У спољној политици, кнез Михаило је закључио уговоре са Грчком, Црном Гором и Румунијом за заједничку акцију на Балкану. Кнез Михаило је први схватио задатак Србије, означивши је Југословенским Пијемонтом. Против Михаиловог апсолутизма највише се борила српска омладина кроз организацију Уједињене омладине српске, која је организована у Новом Саду. Исто ово удружење је покренуло часопис „Велика Србадија“.[тражи се извор]

Кнез Михаило је владао осам година као просвећени апсолутиста, унапредивши Србију, уз промену само три владе, које су предводили Филип Христић, Никола Христић и Илија Гарашанин (шест година, 1861—1867).[тражи се извор]

Године 1868. иницирао је оснивање Народног позоришта у Београду. Годину дана након његове погибије у Србији је пуштен у оптицају 1869. године бакарни новац са његовим ликом који представља први српски новац после средњовековних кованица.[12]

Окумио се са породицом црногорског кнеза Николе I Петровића тако што је био кум на крштењу његовог првог детета, кнегиње Зорке 1864. године, заступао га је државни саветник Ђорђе Ђоша Миловановић.[13]

Убиство кнеза Михаила Обреновића на КошутњакуУреди

Главни чланак: Атентат на кнеза Михаила Обреновића
 
Насловна страна службених Српских новина дан након атентата, 30. маја 1868. године
 
Телеграфска депеша Начелству кључком у Kладову о убиству кнеза Михаила Обреновића.

Док је кнез Михаило Обреновић заводио апсолутизам у земљи, против њега је склопљена завера са циљем да се он убије. Главни организатори и извршиоци завере су били браћа Радовановићи, који су се светили због робије свога брата Љубомира Радовановића. Коста Радовановић, главни извршилац убиства је био имућан и угледан трговац. Његов брат Павле Радовановић је био с њим за време атентата, а трећи од браће је био Ђорђе Радовановић. Непосредни помагачи у убиству су били Лазар Марић, бивши председник београдског окружног суда и Станоје Рогић, бивши трговац.[14]

У среду, 29. маја 1868. око 5 часова поподне кнез Михаило је кренуо кочијама да се превезе до Кошутњака. Са њим је ишао његов ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, а у кочијама су до кнеза седеле Томанија Обреновић, његова стрина, Анка Константиновић, његова сестра од стрица и Катарина, Анкина ћерка са којом је кнез желео да се ожени.[тражи се извор]

У парку на Кошутњаку појавили су се Павле и Коста Радовановић у свечаним црним оделима, цилиндрима на главама и упереним пиштољима у правцу кнежеве кочије. Први је пред кочију излетео Коста. Њега је кнез Михаило Обреновић препознао због спора око његовог брата Љубомира. Последње речи кнеза које је сам признао Коста на суђењу су биле: „Дакле, истина је“. Кнез их је говорио на француском језику јер су даме до њега знале француски.[тражи се извор]

 
Споменик кнезу Михаилу на коњу са уздигнутом руком и Народно позориште 1895. године. У близини самог споменика налазила се чувена кафана Дарданели. Споменик је подигнут 1882. године на месту порушене Стамбол-капије где почиње Цариградски друм. Споменик је дело фирентинског вајара Енрика Пација. Аутор фотографије Милан Јовановић. Занимљиво да су 2018. године приликом реконструкције Трга републике откривени остаци Стамбол-капије.

Катарина је покушала да се наслони на кнеза и да не да Радовановићу да пуца. На суђењу је Коста изјавио да није желео убити никог другог већ само кнеза. Лакеј који је возио кочију је преклињао браћу да не чине лудост. Први је почео пуцати Коста, придружио му се Павле. Кнез Михаило је убијен са три хица, а такође је страдала и Анка Константиновић која је својим телом покушала да заштити кнеза за време пуцњаве, док је Светозар Гарашанин рањен пао са коња и онесвестио се. Катарина је лакше рањена и дозивала је помоћ на француском и придржавала мртвог кнеза. Браћа су почела да беже низ Кошутњак према Топчидеру где су их чекали остали завереници.[15]

Ту их је спазила и једна војна патрола и ухапсила их. Неки су били и рањени приликом бекства.

Сви завереници су изведени на саслушање истог дана, а главну реч је водио Никола Христић. Пресуда је била — смрт. Завереници су стрељани у поноћ на Карабурми, а у читавој Кнежевини је била велика жалост. Међу оптуженима су били и Ненадовићи, родбински повезани са Карађорђевићима и Павлом Радовановићем.[тражи се извор]

Због поверљивих докумената о апсолутистичком режиму кнеза Михаила и пресуде на смрт Љубе Радовановића, влада је сакрила документа са саслушања и узроке атентата. Јавности је само речено да су страни плаћеници убили кнеза Михаила и да су кажњени смрћу. Национална жалост је трајала три дана. Након атентата, државу је водило привремено намесништво које су чинили председник државног савета Јован Мариновић, министар правде Рајко Лешјанин, и председник касациононог суда Ђорђе Петровић.

Место погибије кнеза Михајла у Кошутњаку налази се недалеко од Хајдучке чесме. На пропланку на којем је 29. маја 1868. године убијен, налази се подзидана зараван са ниским каменим стубовима између којих је разапет масивни украсни ланац. Место уоквирује ограда од кованог гвожђа.[16] Његов гроб се налази у Саборној цркви у Београду.[17]

Титуле и признањаУреди

  • 16. септембар 1823-8. јул 1839: Његово Светло Височанство кнез Михаило Обреновић
  • 8. јул 1839-25. август 1842: Његово Светло Височанство Михаило Обреновић од Србије
  • 25. август 1842-13. децембар 1858: Његово Височанство Михаило Обреновић, кнез Србије
      • 26. септембар 1860-10. јун. 1868: Његово Светло Височанство Михаило Обреновић од Србије, друга владавина

ОдликовањаУреди

НаслеђеУреди

 
Споменик кнезу Михаилу

Српски народ подигао је у средини престонице споменик кнезу Михаилу на коме су с две стране забележена имена градова: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице и Соко, градова које је кнез Михаило добио за Србију. На зачељу споменика је уклесан српски грб, а са зачеља је написано:

"Кнезу Михаилу М. Обреновићу III Благодарна Србија".

Кнез Михаило није имао законитих потомака и на престолу га је наследио Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема. Пошто је Милан имао само 14 година онда је именовано намесништво у саставу: Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Кнез Михаило је имао ванбрачног сина Велимира (1848—1898) који није имао право наслеђа престола.[а]

Поводом 200 година од рођења кнеза Михаила одржан је научни скуп 2023. године.[19]

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Теодор Михаиловић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Милош Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Баба Вишња
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Михаило Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Радосав Вукомановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Љубица Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Марија Вукомановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

ПородицаУреди

СупружникУреди

име слика датум рођења датум смрти
Јулија Хуњади
 
26. август 1831. 19. фебруар 1919.

Син из ванбрачне везе са Маријом БергхаусУреди

име слика датум рођења датум смрти
Велимир Михаило Теодоровић
 
8. мај 1849. 31. јануар 1898.

ЗанимљивостиУреди

  • Био је кум Зорки Карађорђевић, ћерци краља Николе и жени Петра I Карађорђевића.
  • Антисрпска пропаганда у Црној Гори је за потребе расрбљавања Црногораца у јавност пласирала наводне одломке писама кнегиње Даринке Обреновић (која је наводно живела у време владавине кнеза Михаила) Милану Пироћанцу у којима она говори о томе да треба у Београду васпитати Црногорце као јањичаре, да би при повратку у Црну Гору били спремни заклати и рођену мајку [20]. Наводни одломци њених писама су заправо текст Илије Гарашанина Милану Пироћанцу, а део који говори о јањичарима и клању сопствених мајки се у "цитираној" књизи не налази као ни помен Даринке Обреновић [21]. О њеној вези са кнезом Михаилом се зна толико да га је веома уважавала [22]. Даринка Петровић је могућа особа коју представљају као Даринку Обреновић јер је она и књегиња, истога имена, живи у то време, била је блиска са књазом Николом па протерана, када су погоршани односи између њих.
  • Осим песме „Што се боре мисли моје” сачуване су још две његове песме: „Светски путник” и „Молитва кнеза србског Михаила на брегу морском”, обе из 1844. године.[23]
  • Његова жена Јулија Хуњади је живела 51 годину после његове смрти, а владавину династије Обреновић је надживела за око 16 година.

ГалеријаУреди

  • Након јавно прочитаног султановог фермана, 18. априла 1867. године, последњи београдски мухафиз, Али Риза-паша симболично кнезу Михаилу предаје кључеве градова на Калемегдану. Илустрација Адама Стефановића.

  • Кнез Михаило Обреновић 1859-60. Уље на платну 125,5 х 169 cm Јохана Беса, Музеј града Београда.

  • Урош Кнежевић - кнегиња Јулија Обреновић, око 1885.

  • Печат Кнеза Михаила.

  • Кнез Михаило на платну Стевана Тодоровића.

  • Окрвављена кнежева одећа и луксузна четвороцевна спреднепунећа „биберница" калибра 9mm за коју се данас сумња да је припадала једном од тројице атентатора на кнеза Михаила.[24] Историјски музеј Србије.

  • Уметничка илустрација атентата на кнеза Михаила у Кошутњаку 1868.

  • Споменик кнезу Михаилу, Софија

  • Кнез Михаило Обреновић, дело Анастаса Стојановића, фото-папир, картон, позитив, смеђ, 24,2×18,5 цм, Београд, око 1865.

  • Књаз српски Михаило III Обреновић, живописао В. Бековић, фотографија Ђура (?), фото-папир, картон, фотографија, штампа, 28×22 цм, 1871.

Види јошУреди

НапоменеУреди

  1. ^ У то време актуелни Устав Србије из 1838. не спомиње да ванбрачни синови не могу наследити престо, али каснији Устав Србије из 1869. у Члану 10 првог поглавља спомиње да се кнежевско достојанство наслеђује "у мушком потомству из законог брака по реду прворођења". Ту је наведено да је тај закључак донет и раније, конкретно "по старим народним закључењима пре 1839. године, која су утврђена и закључењима Свето-Андрејске скупштине од године 1858, као и велике народне скупштине, држане 20. Јунија 1868. године, и по гласу султанских берата и хатишерифа од године 1830. и 1868".

РеференцеУреди

  1. ^ „Prvo vakcinisanje u Kragujevcu”. FEFA (на језику: српски). Приступљено 2021-05-17. 
  2. ^ Чаролија која је зауставила време – ОГЛЕДАЛО ЗА ВРЕМЕ, Политикин забавник, број 3037, 2010. године.
  3. ^ Jelavich & Jelavich 1986, p. 64.
  4. ^ а б Stokes 1990, p. 9.
  5. ^ а б в г Ćirković 2008, p. 213.
  6. ^ а б Jelavich & Jelavich 1986, p. 65.
  7. ^ Jelavich & Jelavich 1986, pp. 64–65.
  8. ^ Владимир Кривошејев (1998) Од ког је топа изливен Таковски крст из 1865. – прилог изучавању артиљерије у Другом српском устанку, Зборник Историјског музеја Србије, бр. 29/30, Београд, Историјски музеј Србије.
  9. ^ Димитријевић-Стошић 1967, pp. 123–128.
  10. ^ Полексија Д. Димитријевић-Стошић: „Кључеви Белог града“, Београд (1967). стр. 165—176.
  11. ^ Христић 1989, pp. 341–342.
  12. ^ „Монумент српске слободе и напретка”, Удружење банака Србије, Светлана Пантелић, 2014.
  13. ^ Христић 1989, pp. 403–404.
  14. ^ О чему се није смело говорити („Време“, 5. јун 2008)
  15. ^ http://cmjp.rs/ko-je-ubio-kneza-mihaila-u-kosutnjaku-1/.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  16. ^ Vujović, Branko (2003). Beograd : kulturna riznica. Beograd: Idea. ISBN 978-86-7547-053-3. 
  17. ^ https://web.archive.org/web/20210208144802/http://www.akademediasrbija.com/index.php?option=com_content&view=article&id=373:gde-su-sahranjeni-lanovi-dinastije-obrenovi-&catid=47:vesti&Itemid=71. Архивирано из оригинала 08. 02. 2021. г.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  18. ^ а б Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 544. 
  19. ^ Краљ, М. (14. 4. 2023). „ДВА ВЕКА ОД РОЂЕЊА КНЕЗА МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА: Професор Сузана Рајић о научном скупу посвећеном значају његовог наслеђа за нашу историју”. Вечерње новости. Приступљено 16. 4. 2023. 
  20. ^ Odlomci pisama kneginje Darinke Obrenovic Milanu Pirocancu (sekretaru knjaza Nikole) 1866. g. 
  21. ^ Србија и ослободилачки покрети на Балкану 1856-1878, стр. 538. Београд: САНУ. 1983. 
  22. ^ Пироћанац, Милан. Успомене из Црне Горе. 
  23. ^ Скривени таленти кнеза Михаила: Да није био владар, био би славан из другог разлога (Б92, 4. септембар 2020)
  24. ^ Загонетна „биберница” („Политика”, 10. фебруар 2019)

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

 
Михаило Обреновић на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Михаило_Обреновић&oldid=25732228”