Бајићи
| Бајићи и Хаџи-Бајићи Варадија | ||||||||||||||
|
Бајићи, пореклом из Блаца су породица Јанка пл. Бајића из Сремске Митровице, хаџи Настаса Бајића из Земуна и Теодора Бајића из Земуна и Петрије Бајић, рођ. Обреновић, најстарије кћерке кнеза Милоша. Барон Милош пл. Бајић од Варадије, најстарији син најстарије кћерке књаза Милоша, био је, према Уставу Србије, после мушких потомака Обреновића, могући наследник престола Србије.[2]
Порекло уреди
Бајићи су дошли у Сремску Митровицу 1769. као Бајићи и Хаџи-Бајићи. Изгледа да су се раније презивали Црвенковићи. Под тим презименом је зворнички паша Видајић (Фидахић) тражио 1813. Јанка Бајића. Пореклом су из Блаца у Македонији.
Иако је Блаце већински цинцарско место, Бајићи су изричити у тврђењу да су одувек славили славу Св. Марка. Из Блаце донели су једну славску икону Св. Марка. Могуће да је реч о породици српског порекла која се живећи у цинцарској средини и ородивши се са Цинцарима, поцинцарила.
Бајићи су живели у Земуну, Митровици, Ђуру, Пожуну и Трнави.
Јанко Бајић добио је аустријско племство 1792, Теодор Хаџи-Бајић добио је аустријско племство 1857, а његов син Милош пл Бајић од Варадије угарски баронат са предикатом, односно именом имања од Варадије, 1881.
Најпознатији чланови ове породице су осим барона Милоша Бајића од Варадије и Илка Марковићка, удовица пуковника Јеврема Марковића, брата Светозара Марковића, атентаторка на краља Милана Обреновића и др. Илија пл. Бајић из Сремске Митровице, члан Радикалне странке и др.[3]
Бајићи из Сремске Митровице уреди
У Сремској Митровици први се помиње Лука Хаџибаба Бајић, чије име је уклесано у надгробну плогу старе митровачке цркве из 1769.
Јанко Јован Бајић уреди
Јанко Јован Бајић (умро око 1802) помиње се први пут 1768. као трговац и турски држављанин. Са Теодором Бајићем (братом или синовцем) био је носилац племићке титуле добијене 1792. од бечког двора за заслуге и помоћ током аустријско-турског рата. Претплатио се 1794. на Славено-сербску историју Јована Рајића.[4]
Јанко Бајић је са Роксандом Глигорић имао синове Теодора, Димитрија (Диму), Луку, Павла (Бају) и Николу.[5]
Бајићи су били стални донатори новосаграђене цркве Светог Стефана из 1794.
Дима Коста Бајић уреди
Дима (Коста) пл. Бајић (умро подле 1824), син Јанка Бајића, упутио је заједно са братом Теодором писмо 1806. митрополиту Стевану Стратимировићу у ком се залаже за заштиту избеглица из Србије међу којима је био и шабачки владика Антим Зепос. Имао је сина Стефана.
Стефан Бајић уреди
Стефан пл. Бајић, син Диме пл. Бајића преселио се у Ђур, одакле су његови потомци прешли у Беч. Његов син је Лука Бајић, бечки извозник.
Лука Бајић уреди
Лука Бајић, бечки извозник, син је Стевана Бајића, а унук Косте пл. Бајића. Имао је кћерку.
Његовом кћерком оженио се др. Илија Бајић, праунук Теодора Бајића.
Дуча Лука Бајић уреди
Дуца (Дуча Лука) пл. Бајић (умро после 1830), син Јанка Бајића, трговац, био међу личностима које су морале да врате вишак земље (преко 3 јутра) по граничарском закону из 1807 [6].
Теодор Бајић (1755-1840) уреди
Теодор пл. Бајић (1755-1840), син Јанка Бајића, са братом Димом (Костом)упутио је писмо 1806. митрополиту Стевану Стратимировићу у ком се залаже за заштиту избеглица из Србије међу којима је био и шабачки владика Антим Зепос. Синовима Јовану и Димитрију оставио је капитал од 145. 000 форинти, а зету Анастасу Катани 30. 000 форинти да води трговину, док му синови не постану пунолетни.
Теодор Бајић био је ожењен Маријом из куће Христоманос из Земуна. Имали су сина Димитрија.
Димитрије Бајић уреди
Димитрије Мита пл. Бајић, син Теодора пл. Бајића и унук Јанка Бајића је са Јеленом Цинцар-Јанковић, кћерком војводе Цинцар-Јанка имао сина Јанка Бајића, који се ожено Милесом Шимић из Баје. Њихов син је др. Илија Бајић.
Јанко Бајић уреди
Јанко пл. Бајић, син Димитрија пл. Бајића и Јелене Цинцар-Јанковић, кћерке војводе Цинцар-Јанка био је ожењен са Милесом Шимић из Баје. Њихов син је Илија Бајић.
др Илија Ј. Бајић (1870-1956) уреди
Др Илија пл. Бајић (1870-1956), син Јанка пл. Бајића и Милесе пл. Бајић, рођ. Шимић из Баје, праунук војводе Цинцар-Јанка Поповића по баби Јелени Бајић, рођ. Цинцар-Јанковић и Теодора Бајића, лекар, дипломирао и докторирао у Бечу као стипендиста Матице српске. Др. Илији пл. Бајићу и његовој жени прадеде су биле рођена браћа. Имао је са кћерком Луке Бајића, познатог извозника и рођака, шест синова и једну кћерку.
проф. др Баја И. Бајић (1896-1988) уреди
Проф. др. Баја И. Бајић, психолог, гимназију је завршио у Осијеку, дипломирао је права 1923. и психологију 1924. у Паризу, где је и докторирао 1928. из области психологије. Радио је на Филозофском факултету у Београду, шеф катедре за Општу психологију на Одељењу за психологију[7].
проф. др Милош И. Бајић (1902-1975) уреди
Проф. др. Милош И. Бајић (1902-1975), правник, нижу гимназију завршио је у Сремским Карловцима и Руми, а остале разреде у Митровици. Права је студирао на Сорбони, где је 1925. докторирао. Био је судија Среског суда у Бенковцу, Сарајеву, где је касније био професор римског права.
др Војислав И. Бајић (1910-1992) уреди
Др Војислав И. Бајић (1910-1992) је син др Илије пл. Бајића. Основну школу и реалну гимназију је завршио у Срем.Митровици, а у Загребу је завршио Филозофски и Фармацеутски факултет. Његова докторска дисертација, под називом "Прилог познавању металниx соли оксиантраxинона", коју је одбранио 1937. у Загребу, је исте године у Земуну објављена као књига. Након дисертације, до почетка рата Др Војислав Бајић је радио као научни сарадник фармацеутске фирме "Бајер" у Загребу, а од 1941. до ослобођења 1945. у њеном београдском представништву. По ослобођењу Др Бајић је обављао разне руководеће послове у југословенској фармацеутској и хемијској индустрији: принудни управник предузећа "Анилокемика" ДД Земун; један је од оснивача и први директор фабрике лекова "Галеника" у Земуну (1945) - чији је заштитни знак, који се и данас користи, сам осмислио и нацртао; директор београдског "Пролека"; плана Генералне дирекције мед. производње "Гумпро" и секретар Секције фармацеутско-хемијске индустрије Југославије. У Савезном извршном већу саветник Секретаријата за индустрију и начелник у Секретаријату за здравство и социјалну политику, одакле је отишао у пензију 1977. Као пензионер је остао активан у струци, обављајући још десет пуних година функцију председника комисије за лекове и отрове СФРЈ. Теоријским и практичним радом Др Војислав Бајић је допринео не само развоју xемије као науке, већ и изградњи фармацеутске индустрије у послератној Југославији, као и опремању свих значајних здравствених установа широм СФРЈ, апаратима, инструментима и медицинском опремом. Два његова значајна рада објавила је Бечка академија наука. За заслуге на сузбијању епидемије вариоле вере 1975. одликован је Орденом за војне заслуге са златним мачевима. Из брака са мр Олгом Маринковић има сина др Ненада Бајића (1958 -), доктора стоматологије и уметника, музичара, познатог под псеудонимом Бајоне.
др Ненад В. Бајић (1958-) уреди
Др Ненад Бајић познат под уметничким псеудонимом "Бајоне" је рођен 31.03.1958.године у Београду, од оца Војислава, магистра фармације, доктора филозофије и хемије и мајке Олге, магистра фармације. Основну школу „Вук Караџић“ и Пету београдску гимназију је завршио са одличним успехом. Паралелно је, уз приватну наставу, завршио и основну и средњу музичку школу. Дипломирао је на стоматолошком факултету у Београду и стекао звање доктора стоматологије 1983.године. 1980.године је постао најмлађи члан „Савеза Композитора Југославије“, у коме до данас има заштићених преко сто ауторских композиција. Исте године је постао и члан „Удружења Музичара Џеза, Забавне и Рок Музике Србије“. Од те, 1980.године, са синглом “Ана-Марија“ (у пратњи хора „Collegium Musicum“), почиње његова солистичка - кантауторска музичка каријера. Први солистички концерт одржава 1993.године у Великој дворани Сава центра у Београду. Посвећен је био и хуманитарном раду. Био је члан и председник Извршног одбора „Удружења Музичара Џеза, Забавне и Рок Музике Србије“ у периоду од 1992. до 1998.године. Са Горданом, која је дипломирани инжењер архитектуре и сликар, има двоје деце: ћерку др Мину Бајић, такође доктора стоматологије, рођену 1988. и сина Николу, студента Стоматолошког факултета у Београду, рођеног 1993.
Игуман Емилијан Бајић уреди
Емилијан Бајић (1848-1896) био је игуман манастира Врдник од 1882. године. Као млад монах био је постављен за игумана запуштеног манастира Врдник, који је успео да обнови, отплати дугове и имање доведе у ред.[6].
Бајићи из Земуна уреди
Хаџи-Настас Бајић уреди
Настас хаџи Нашо Бајић из Земуна помагао је Први српски устанак. Водио је крупну шпедитерску трговину. Против Настаса Бајића је 1812. поднета дојава да је русофил [7].
Теодор Бајић од Варадије уреди
Теодора Бајића (брата од стрица Луке Бајића, усвојеника Лазара Бајића) и Петрију Обреновић, кћерку кнез Милоша, венчао је јуна 1824. митрополит Агатангел. Имали су три сина и две кћерке, Лазара, Милоша, Јеврема, Атанасија и Катарину.
Потомство има само Атанасије Бајић. Син Милан имао је кћерку удату за др. Василија, Грка која је живела Бечу. Атанасијева кћерка Љубица удала се за Хајнриха фон Траутенберга, а кћерка Марија за Белу фон Талиан [8].
Милош Бајић од Варадије уреди
Као најстарији син најстарије кћерке Књаза Милоша, барон Милош Бајић од Варадије (1827—1897), велепоседник и добротвор, по Уставу Србије био је први по реду наслеђивања престола Обреновића у случају да изумре мушка линија.
Био је посланик Угарског државног сабора 1884, а 1895. изабран је за члана Горњег дома Сабора. Заједно са братом од тетке Федором Николићем финансирао је издавање листа Српски дневник, који је излазио у Будимпешти 1888/9.[9]
Када је одликован Орденом гвоздене круне добио је право и на аустријску и затим угарску баронску титулу.
Поред мањих новнчаних прилога које је давао српским установама као што је Матица српска као велики добротвор дао је 100. 000 форинти за изградњу српске гимназије у Новом Саду. Сахрањен је на имању Варадија де Муреш (Арад).
Барони фон Траутенберг уреди
Љубица Бајић од Варадије, унука Петрије Бајић, рођ. Обреновић, књаз Милошеве кћерке, била је удата за барона Хајнриха фон Траутемберга из баварске породице чији се први представници помињу око 1000. године [10]
Барони Талиан де Визек уреди
Марија Бајић од Варадије, унука Петрије Бајић, рођ. Обреновић, кнез Милошеве кћерке, била је удата за барона Белу Талиана (Tallián Béla), (1851-1921), министра привреде угарске владе (1903—1905) и пријатеља председника владе Мађарске грофа Иштвана Тисе (Istvan Tisza)[8]. Бели фон Талијан додељен је угарски (мађарски) баронат са предикатом од Визека 1911.[11]
Данашњи Бајићи уреди
Марија Бајић од Варадије, унука Петрије Бајић, рођ. Обреновић, кнез Милошеве кћерке, била је удата за барона Белу Талиана (Tallián Béla), (1851-1921), министра привреде угарске владе (1903—1905) и пријатеља председника владе Мађарске грофа Иштвана Тисе (Istvan Tisza)[8]. Бели фон Талијан додељен је угарски (мађарски) баронат са предикатом од Визека 1911.[11] Остатак лозе данас живи у Земуну од којих су чланови: Слободан Бајић Александар Бајић Наташа Бајић Стефан Бајић Немања Бајић Ирена Бајић
Имања уреди
Кућа Хаџи-Бајића важила је за једну од најлепших у Земуну па је у њој 1808. одсео надвојвода Лудвиг, кад је као генрални инспектор Војне граниде, био у њеном службеном обиласку. Почетком 1809. у његовој кући је, од стране аустријских власти, био угошћен и руски политички представник у Србији, шеф руске мисије у Београду од 1808. Константин Константинович Родофиникин.
Породица барона Милоша Бајића имала је велике поседе у Варадији, Марковцу, Великом Жаму, Етелхазу и Бочару. Дворце су имали у Варадији и Бочару, а палате у Будимпешти и Бечу. Барону Милошу Бајићу припало је велико наследство од око 10 милиона форинти након смрти кнеза Михаила.
Кућа Бајића у Сремској Митровици је споменик културе.
Јелена-Илка Марковић, рођ. Бајић уреди
Јелена-Илка Марковић, рођ. Бајић, била је удовица пуковника Јеврема Марковића, брата Светозара Марковића. Пуковник Јеврем Марковић, један од најистакнутијих српских официра, стрељан је због војне побуне против кнеза Милана. Илка Марковић је покушала да изврши атентат на краља Милана у Саборној цркви у Београду. Према званичним извештајима извршила је самоубиство у затвору, иако је остала сумња да је убијена.
Илка Марковић, рођ. Бајић кћерка је Константина Косте от Бајића, жупанијског асесора у Шопрону и Јудите Константиновић. Коста Бајић је био из породице Бајић из гране пореклом од Јанка пл. Бајића. Илка је имала рођену тетку по мајци Софију удату за новосадског физика Александра Димића. Илка је прво била удата за др. Јована Андрејевића, а после за пуковника Јеврема Марковића. Илкина мајка Јудита Константиновић кћерка је Георгија - Ђорђа Константиновића, новосадског адвоката (крај 18. века и почетак 19. века) и Алојзије - Лојде Вујић (1785-1861), кћерке Јудите кћерке Василија Лаушевића, сегединског сенатора и Максима Вујића (-1786), новосадског сенатора, сина новосадског сенатора Мардарија Вујића (о. 1710-1774), чији отац је био Живан Вујић-Бучуклија трговац у Петроварадинском шанцу (Нови Сад), а брат Василије плем от Вујић. Илка Марковић имала је рођену сестру Алојзију Лујизу удату за Гаврила Витковића, професора у Београду.[12]
Сродство уреди
Бајићи су у сродству са Обреновићима, Цинцар-Јанковићима, Николићима од Рудне, Алексићима од Мајне, угарским породицама Бела фон Талијан и фон Траутенберг.
Види још уреди
- Списак знаменитих личности Првог српског устанка
- Списак најистакнутијих српских породица у Кнежевини и Краљевини Србији
- Милош Бајић
- Дворац Хертеленди – Бајић
Референце уреди
- ^ Вид. грб Бајића од Варадије у Драгомир Ацовић, Срби и хералдика, Београд (2008). pp. 383.
- ^ Према Уставу из 1835 и султановом берату и вољи књаза Милоша, детаљно је предвиђен начин наслеђивања престола у породици Обреновић, према коме „ићи ће насљедственост са оца на најстаријег сина“ у фамилији садашњег књаза Милоша Теодоровића Обреновића, а у случају изумртија мушкараца њени, у фамилији старијега брата Његова, Јована Теодоровића Обреновића, а у случају изумртија и мушкараца његови, у фамилији млађег његовог брата Јефрема Теодоровића Обреновића“, чији је унук био краљ Милан. Према истом Уставу у случају „изумртија мушке врсте све фамилије Књаза Милоша, Јована и Јефрема Теодоровића Обреновића“ прелази наследство престола на најстаријег сина „најближе и најстарије врсте кћери од фамилије Обреновића“, тако да последњи кнез од мушке фамилије Обреновића, с одобрењем државног савета и Народне скупштине посини и природи, тј. прими у српско држављанство, ако је страни држављанин, „по праву првородства најстаријега сина исте женске врсте“. Уставом из 1835 предвиђено је било да ако би „и мушкарци женске врсте садашње Књажевске фамилије Обреновићеве изумрли, а оно да опомене државни Совјет последњега Књаза три пута, да за живота свога наименује свога прејемника из членова народа, који би био најспособнији и најдостојнији к важному достојинству Књажевскому“. Ако би последњи књаз изоставио то да учини, онда је скупштина била овлашћена да изабере „најспособнијега и најдостојснијега мужа између себе“ Вид. Устав из 1835, чл. 23 – чл. 28, Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835—1941), Београд (1988). pp. 29-30. Према Уставу из 1869 (чл. 10), када је изумрла књаз-Милошева, директна мушка линија Обреновића, а на престо ступио Милан Обреновић из бочне гране Обреновића, „по старим народним закључењима пре 1839, која су утврђена и закључењима Свето-Андрејске скупштине од 1858, као и велике народне скупштине, држане 20. јунија 1868. године, и по гласу султанских берата и хатишерифа од године 1830 и 1868“, предвиђено је да у случају да „би садашњи Књаз Милан без мушког потомства преминуо, онда прелази наследство престола србског на мушке потомке Књаза Милоша од кћери његових, тако да народ српски од ових потомака бира себи за наследног Књаза онога, кога нађе да је најдостојнији“. Вид. чл. 10 Устава из 1869, Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835—1941), Београд (1988). pp. 74. Од синова књаз-Милошевих кћери 1869 најистакнутији је био барон Милош Бајић од Варадије (1822—1897), финансијер српских часописа у Војводини и велики добротвор српске гимназије у Новом Саду. Вид. М. Милићевић, Додатак Поменику (1888). pp. 13. У Уставу из 1888. више се не спомињу синови кћерки кнеза Милоша, аустријски држављани, барони Бајићи од Варадије и Николићи од Рудне. Вид. чл. 57 Устава из 1888, Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835—1941), Београд (1988). pp. 113. Према аналогији са Уставом из 1869, а пошто су и Милан и Александар били јединци, могући наследник престола могао је бити најближи краљев рођак из лозе Обреновића по женској линији, што је био брат од тетке краља Милана, пуковник Александар Константиновић, син Анке Константитовић, рођ. Обреновић, коју су заједно за кнезом Михаилом убили атентатори у Кошутњаку 29. маја 1868. Пуковник Александар Константиновић је брат Катарине Блазнавац, рођ. Константиновић, а унук млађег брата књаза Милоша „Свијетлог господара“ Јеврема и „Свијетле Госпође“ Томаније Обреновић, прадеде и прабабе краља Александра у директној линији. Пуковник Константиновић, као противник краљеве женидбе није био у добрим односима са краљем Александром, а односи су додатно погоршани удајом његове кћерке Наталије Константиновић за сина црногорског краља Николе Петровића, кнеза Мирка, који је сматран водећим руским кандидатом за престо Србије. Уочи мајског атентата, као о могућем наследнику говорило се и о Ђорђу, ванбрачном сину краља Милана и Артемизе Христић, супруге Милана Христића, дипломате у Цариграду и сина некадашњег председника Владе Србије Филипа Христића, као и једном руском кнезу, енглеском војводи и др.
- ^ Види више чланова породице Бајић у Биографски речник Матице српске, као и Д. Поповић, О Цинцарима, Београд (1937). pp. 321-322.
- ^ Вид. Биографски речник Матице српске А-Б. pp. 354.
- ^ Вид. родослов мушких потомака Јанка Бајића, породице плем. Бајић. https://archive.today/20120714112716/img372.imageshack.us/img372/1200/dsc0038dc9.jpg
- ^ а б Вид. Биографски речник Матице српске А-Б. pp. 351.
- ^ а б Вид. Биографски речник Матице српске А-Б. pp. 336.
- ^ а б в Вид. Радош Љушић, Родослов Обреновића, Музеј рудничко-таковског краја, Горњи Милановац
- ^ Вид. Биографски речник Матице српске А-Б. pp. 356
- ^ О породици Траутенберг вид. немачку Википедију de: Trautenberg (Adelsgeschlecht)
- ^ а б Вид. грб барона Талијан фон Визек додељеног 1911. (LR LXXII, 7226) У Драгомир Ацовић, Хералдика и Срби, Београд (2008). pp. 437.
- ^ Вид. Вујићи, В. Стајић, Новосадске биографије, Нови Сад (1936). pp. 123-129
