Племство
Племство, властелинство или властела, било је привилеговани друштвени сталеж у току средњег вијека. Након појаве буржоазије и капитализма, племство знатно губи своју политичку, друштвену и новчану моћ, да би касније потпуно ишчезло. Данас, племство постоји као почасни сталеж у неким земљама свијета, нпр. у Уједињеном Краљевству. Уз племићки статус често су се додјељивале и племићке титуле, као нпр. барон, виконт, гроф, маркиз, војвода, кнез итд. Рангирање племићких титула: велики војвода (надвојвода код принчева династије Хабсбурга од 1453. до 1918), војвода, маркиз (у Француској, Шпанији, Италији и Русији), гроф (у Енглеској еквивалент ерл), виконт, барон и витез. У Византији: деспот, севастократор и кефалија (провинцијални гувернер).[1]
Чланство у племству је историјски било признато од монарха или владе. Без обзира на то, стицање довољне моћи, богатства, војне моћи или краљевске наклоности повремено је омогућавало обичним људима да се успну у племство.[2]
Историја
уредиИзраз потиче од латинског nobilitas, апстрактне именице придева nobilis („племенит, али и секундарно познат, познат, запажен“).[3] У старом римском друштву, nobiles је настао као неформална ознака за политичку владајућу класу која је имала савезничке интересе, укључујући патрицијске и плебејске породице (gentes) са претком који је у својим дужностима дошао до конзулског рагна (погледајте novus homo, „нови човек”).
У савременој употреби, „племство“ се примењује на највишу друштвену класу у предмодерним друштвима.[4] У феудалном систему (у Европи и другде), племство је углавном било оно које је држало феуд, често земљу или дужност, под подаништвом, тј. у замену за верност и разне, углавном војне, услуге сизерену, који би могао бити племић вишег ранга или монарх. То се брзо почело посматрати као наследна каста, понекад повезана са правом на ношење наследне титуле и, на пример у предреволуционарној Француској, уживањем фискалних и других привилегија.
Док је племићки статус раније додељивао значајне привилегије у већини јурисдикција, до 21. века постао је у великој мери почасно достојанство у већини друштава,[5] иако неке, преостале привилегије и даље могу бити легално очуване (нпр. у Холандији, Шпанији, Великој Британији) и неке азијске, пацифичке и афричке културе настављају да придају повећи значај формалном наследном чину или титули.
Остали појмови
уреди„Аристократа” и „аристократија”, у савременој употреби, колоквијално и широко се односе на особе које наслеђују повишени друштвени статус, било због припадања (раније) званичном племству или надмоћној вишој класи.
Плава крв је енглески идиом забележен од 1811. године у Годишњем регистру[6] и 1834. године[7] за племенито рођење или порекло; познат је и као превод шпанске фразе sangre azul, која је описивала шпанску краљевску породицу и високо племство за које се тврдило да су визиготског порекла,[8] за разлику од Маврa.[9] Идиом потиче из античких и средњовековних друштава Европе и разликује горњу класу (чије су површинске вене изгледале плаве кроз непрепланулу кожу) од тадашње радничке класе. Потоњи су се углавном састојали од пољопривредних сељака који су већину свог времена проводили радећи на отвореном и тако имали препланулу кожу, кроз коју су површинске вене мање видљиве.
Роберт Лејси објашњава генезу концепта плаве крви:
Шпанци су дали свету идеју да крв аристократа није црвена већ плава. Шпанско племство почело је да се обликује око деветог века на класичан војнички начин, заузимајући земљу као ратници на коњима. Они су наставили тај процес више од пет стотина година, одузимајући делове полуострва од његових маварских окупатора, а један племић би демонстрирао свој педигре тако што би подигао руку којом држи мач, како би приказао филигран плавокрвних вена испод своје бледе коже - доказ да његово рођење није контаминирао тамнопути непријатељ.[10]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ plemstvo, društveni stalež
- ^ „Move Over, Kate Middleton: These Commoners All Married Royals, Too”. Vogue (на језику: енглески). Приступљено 2018-10-24.
- ^ Oliver, Revilo P. (1978). „Tacitean "Nobilitas"” (PDF). Illinois Classical Studies. University of Illinois Press. 3: 238—261. JSTOR 23062619. hdl:2142/11694. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 09. 2018. г. Приступљено 15. 9. 2018.
- ^ Bengtsson, Erik; Missiaia, Anna; Olsson, Mats; Svensson, Patrick (12. 6. 2018). „The Wealth of the Richest: Inequality and the Nobility in Sweden, 1750–1900” (PDF). Taylor & Francis: 1—28. S2CID 149906044. doi:10.1080/03468755.2018.1480538 . Приступљено 15. 9. 2018 — преко Lund University Libraries.
- ^ Lukowski, Jerzy (2003). Hall, Lesley; Lilley, Keith D.; MacMaster, Neil; Spellman, W. M.; Waite, Gary K.; Webb, Diana, ур. The European Nobility in the Eighteenth Century (PDF). Palgrave Macmillan. стр. 243. ISBN 0-333-74440-3. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 09. 2018. г. Приступљено 25. 09. 2021 — преко Zaccheus Onumba Dibiaezue Memorial Libraries.
- ^ „The annual register. v.51 1809.”. HathiTrust (на језику: енглески). стр. 813. Приступљено 2020-09-15. „The nobility of Valencia..are, by themselves, divided into three classes, blue blood, red blood, and yellow blood. Blue blood is confined to families who have been made grandees.”
- ^ „Helen, by Maria Edgeworth”. www.gutenberg.org. Приступљено 2020-09-15. „One in particular, from Spain, of high rank and birth, of the sangre azul, the blue blood, who have the privilege of the silken cord if they should come to be hanged.”
- ^ The politics of aristocratic empires by John Kautsky
- ^ Malte-Brun, Conrad; Balbi, Adriano (1842). System of universal geography, founded on the works of Malte-Burn and Balbi; embracing a historical sketch of the progress of geographical discovery, the principles of mathematical and physical geography, and a complete description from the most recent sources, of the political and social condition of the world ... (на језику: енглески). Edinburgh; London: Adam and Charles Black; Longman, Brown, Green, & Longmans. стр. 537. OCLC 33328020. „The Spanish community is divided into two great castes, those of pure Gothic or blue blood, and those of mixed Gothic and Moorish descent, or black blood.”
- ^ Robert Lacey, Aristocrats. Little, Brown and Company, 1983, p. 67
Литература
уреди- Bowman, James. Honor: A History. Encounter Books, 2006. ISBN 1-59403-142-8. Cf. excerpts from writings of James Bowman on Honor Архивирано на сајту Wayback Machine (13. децембар 2007).
- Cossen, William S. "Blood, honor, reform, and God: anti-dueling associations and moral reform in the Old South." American Nineteenth Century History 19.1 (2018): 23–45.
- d'Iribarne, Philippe. The Logic of Honor: National Traditions and Corporate Management. Welcome Rain Publishers, 2003. ISBN 978-1-56649-182-2.
- Hauser, Marc. Moral Minds: How nature designed our universal sense of right and wrong. New York: Ecco Press, 2006. ISBN 978-0-06-078070-8.
- Hein, David. "Rethinking Honor". Journal of Thought 17.1 (Spring 1982): 3–6.
- Hein, David. "Learning Responsibility and Honor". Washington Times, 3 July 2008.
- Hein, David. "Christianity and Honor." The Living Church, 18 August 2013, pp. 8–10.
- Montesquieu. The Spirit of the Laws. 2 vols.Online
- Nisbett, Richard E., and Dov Cohen. Culture of Honor: The Psychology of Violence in the South. Westview, 1996. ISBN 0-8133-1993-5.
- Pinker, Steven. The Blank Slate: The Modern Denial of Human Nature. New York: Penguin Putnam, 2002. ISBN 0-670-03151-8.
- Wyatt-Brown, Bertram. Southern Honor: Ethics and Behavior in the Old South (1982), Antebellum United States
- Ignatieff, Michael (1997). The Warrior's Honour: Ethnic War and the Modern Conscience. New York, New York: Henry Holt and Co. стр. paraphrased from whole book.
- Lindberg, Carter (2009). A Brief History of Christianity. Blackwell Brief Histories of Religion. John Wiley & Sons. стр. 79—80. ISBN 9781405148870. Приступљено 2012-12-30.
- Baden-Powell, Robert (2014). Scouting For Boys: A Handbook for Instruction in Good Citizenship Through Woodcraft. Kreactiva Editorial. Приступљено 2015-03-06. „The Court of Honour is an important part of the Patrol System. It is a standing committee which settles the affairs of the troop.”
- Nowak, Andrzej; Gelfand, Michele J.; Borkowski, Wojciech; Cohen, Dov; Hernandez, Ivan (2015-11-25). „The Evolutionary Basis of Honor Cultures”. Psychological Science. 27 (1): 12—24. ISSN 0956-7976. PMID 26607976. S2CID 18564200. doi:10.1177/0956797615602860.
- Risjord, Norman K. (1961). „1812: Conservatives, War Hawks and the Nation's Honor”. William and Mary Quarterly: A Magazine of Early American History. 1961 (2): 196—210. JSTOR 1918543. doi:10.2307/1918543.
- Ivie, Robert L. (1982). „The metaphor of force in prowar discourse: The case of 1812”. Quarterly Journal of Speech. 68 (3): 240—253. doi:10.1080/00335638209383610.
- Bradford Perkins, The causes of the War of 1812: National honor or national interest? (1962).
- Spencer Tucker, Injured Honor: The Chesapeake-Leopard Affair, June 22, 1807 (Naval Institute Press, 1996)
- Barlow, William; Powell, David O. (1978). „Congressman Ezekiel Bacon of Massachusetts and the Coming of the War of 1812”. Historical Journal of Massachusetts. 6 (2): 28.
- Barlow, William R. (1963). „Ohio's Congressmen and the War of 1812”. Ohio History. 72: 175—94.
- Victor Sapio, Pennsylvania and the War of 1812 (University Press of Kentucky, 2015)
- Martin Kaufman, "War Sentiment in Western Pennsylvania: 1812." Pennsylvania History (1964): 436–448.
- Walker, William A. (1961). „Martial Sons: Tennessee Enthusiasm for the War of 1812”. Tennessee Historical Quarterly. 20 (1): 20.
- Barlow, William (1969). „The Coming of the War of 1812 in Michigan Territory”. Michigan History. 53: 91—107.
- Lance Banning (1980). The Jeffersonian Persuasion: Evolution of a Party Ideology. Cornell UP. стр. 295. ISBN 0801492009.
- Pietro S. Nivola; Peter J. Kastor (2012). What So Proudly We Hailed: Essays on the Contemporary Meaning of the War of 1812. Brookings Institution Press. стр. 58—59. ISBN 978-0815724155.
- Dafoe, Allan; Caughey, Devin (2016-04-01). „Honor and War”. World Politics. 68 (2): 341—381. ISSN 1086-3338. doi:10.1017/S0043887115000416 .
- „It takes a southerner to start (and win) a war - The Boston Globe”. BostonGlobe.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-22.
- Dafoe, Allan; Renshon, Jonathan; Huth, Paul (2014-05-11). „Reputation and Status as Motives for War”. Annual Review of Political Science (на језику: енглески). 17 (1): 371—393. ISSN 1094-2939. doi:10.1146/annurev-polisci-071112-213421 . Архивирано из оригинала 03. 06. 2021. г. Приступљено 25. 09. 2021.
Спољашње везе
уредиМедији везани за чланак Племство на Викимедијиној остави
- WW-Person, an on-line database of European noble genealogy
- Worldroots, a selection of art and genealogy of European nobility
- Worldwidewords
- Etymology OnLine
- Genesis of European Nobility Архивирано на сајту Wayback Machine (10. јануар 2012)
- A few notes about grants of titles of nobility by modern Serbian Monarchs