Отворите главни мени

Списак истакнутих породица у Кнежевини и Краљевини Србији

Списак најистакнутијих српских породица у Кнежевини и Краљевини Србији јесте списак породица које су својим учешћем у обнови и изградњи српске државе имале значајан утицај на државну и друштвену историју Србије у деветнаестом веку, односно у периоду од 1804. године до 1914. године [1].

Породице знаменитих личности Првог и Другог српског устанкаУреди

Краљевске породицеУреди

  • Карађорђевићи
  • Обреновићи

По српским кнегињама преци краљевских породица су Ненадовићи, Миловановићи, Петровићи-Његош, Вукомановићи, Богићевићи (породица), Константиновићи. Преко Зорке Карађорђевић рођ. Петровић-Његош, преци краљевског дома Карађорђевића су и сердарске гране породица Вукотићи са Чева, Мартиновића, Врбица и Вучинић.

Породице Карађорђевих потомакаУреди

Карађорђеви потомци су краљевски дом Карађорђевића, породица Карађорђевог најстаријег сина Алексе Карађорђевића, породице Карађорђевих кћерки и унука.

Карађорђев старији син био је Алекса Карађорђевић. Међутим, наследник је био млађи син кнез Александар Карађорђевић који је 1842. године постао кнез Србије.

Руски гардијски поручник Алекса Карађорђевић је са Маријом Трокин, кћерком пуковника Николаја Трокина, маршала дворјанства (племства) имао сина — јединца потпуковника Ђорђа Карађорђевића, који је са Саром, кћерком мајора Мише Анастасијевића и Христине Урошевић имао синове Алексу Карађорђевића (1858—1920.) и Божидара Карађорђевића (1861—1908). Нема потомства.

Породица Саве Карађорђевић, Карађорђеве кћерке и карановачког војводе Антонија Ристића прозваног Пљакић.

Продица Марије Пљакић, кћерке Саве Карађорђевић, Карађорђеве кћерке и војводе Антонија Ристића прозваног Пљакић, и пешадијског капетана Антонија Павловића.

Породица Саре Карађорђевић, Карађорђеве кћерке и војводе Николе Кара-Марковића.

Породица Коче Дуке-Пешике из Београда и Катарине Кара-Марковић, кћерке војводе Николе Кара-Марковића из Луњевице, рудничка нахија и Саре Карађорђевић, Карађорђеве кћерке.

Породица Саре Карађорђевић, Карађорђеве кћерке и Теодора Тоше Бојанића, барјактара војводе поп Луке Лазаревића.

Породица Теодора Теје Богатинчевића, трговца из Шапца и Јелене — Јелке Бојанић, кћерке Теодора Тоше Бојанића, барјактара војводе поп Луке Лазаревића и Саре Карађорђевић, Карађорђеве кћерке.

Породица Стевана Радоичића, члана београдског суда и Надежеде Бојанић, кћерке Теодора Тоше Бојанића, барјактара војводе поп Луке Лазаревића и Саре Карађорђевић, Карађорђеве кћерке.

Породица пешадијског мајора Димитрија Стојадиновића и Стане Бојанић, кћерке Теодора Тоше Бојанића, барјактара војводе поп Луке Лазаревића и Саре Карађорђевић, Карађорђеве кћерке.

Породица војводе београдске посаде Јовице Миловановића, братанца војводе Младена Миловановића и Полексије Поле Карађорђевић, Карађорђеве кћерке.

Породица Стаменке Карађорђевић, Карађорђеве кћерке и руског кирасирског коњичког поручника Димитрија Ристића. Њихова деца су Кузман Ристић, официр војске Србије и Јелена Ристић која се удала за Ђорђа Радојловића.

Породица Стаменке Карађорђевић, Карађорђеве кћерке и грочанског војводе и првог управника београдске општине, односно градоначелника Београда Илије Чарапића, сина грочанског војводе Васе Чарапића.

Породица Ђорђа Радојловића, казначеја у Београду и Јелене Ристић, кћерке руског кирасирског коњичког поручника Димитрија Ристића и Стаменке Карађорђевић, Карађорђеве кћерке.

Породица Полексије Карађорђевић (1833—1914.), кћерке кнеза Александра Карађорђевића и Персиде рођ. Ненадовић удате за Константина Николајевића (1821—1877.), начелника кнежеве канцеларије, капућехаје (посланика) у Цариграду и министра унутрашњих послова и просвете и

Породица Клеопатре Карађорђевић (1835—1855.), кћерке кнеза Александра Карађорђевића и Персиде рођ. Ненадовић, удате за Милана Петронијевића, капућехаје (посланика) у Цариграду, посланика у Берлину, сина Аврама Петронијевића, намесника кнежевског достојанства.

Породица Јелене Карађорђевић (1846—1867.) ), кћерке кнеза Александра Карађорђевића и Персиде рођ. Ненадовић, удате за Ђорђа Симића (Београд 1843, — Земун 1921), кнежевског представника (председника владе), сина Стојана Симића. Нема потомства.

Породице Књаз Милошевих потомакаУреди

Књаз Милошеви потомци су кнежевски и краљевски дом Обреновића, потомци његове браће господара Јована и Јеврема и кћерки Петрије Бајић рођ. Обреновић и Јелисавете (Савке) Николић рођ. Обреновић, који су, према Уставу, имали право на престо [2], као и призната и непризната незаконита (ванбрачна) деца. Кнез Милош је у Хатишериф и Уставе укључио искључиво потомство два брата и по оцу и по мајци, односно Теодоровиће-Обреновиће — Јована и Јеврема [3].

Књаз Милошеви потомци по кћеркама

Књаз Милошеви потомци по кћеркама Петрији Бајић рођ. Обреновић и Јелисавети (Савке) Николић рођ. Обреновић, били су, према Уставу, могући наследници престола Србије, у случају да без мушког потомства остану кнез Милош и његов средњи брат господар Јован Обреновић и најмлађи брат господар Јеврем Обреновић.

Породица Петрије Бајић, рођ. Обреновић, најстарије кћерке књаза Милоша и Теодора Бајића из Земуна.

Породица Јелисавете (Савке) Обреновић, друге по рођењу кћерке књаза Милоша и Јована Николића од Рудне.

Потомци господара Јеврема Обреновића

Потомци господара Јеврема Обреновића су кнежевски и краљевски дом Обреновића, односно његов унук кнез и краљ Милан и праунук краљ Александар Обреновић, краљевски дом Петровић Његош, породица кнеза Мирка Петровића Његоша и потомство кћерки господара Јеврема.

После смрти синова кнеза Милоша Обреновића, кнеза Милана Обреновића и кнеза Михаила Обреновића 1868, на престо је дошао унук госпорада Јеврема Обреновића Милан Обреновић.

Милош Обреновић, син господара Јеврема Обреновића и госпође Томаније Обреновић, кћерке војводе јадранског Антонија Богићевића је са Маријом Катарџи имао сина — јединца Милана Обреновића.

Потомци господар Јеврема Обреновића су потомци црногорске краљевске куће Петровић Његош. Праунука господара Јеврема Обреновића, по кћерки Анки Константиновић, Наталија Константиновић била је удата за кнеза Мирка Петровића Његоша, војводе Грахова и Зете, руског кандидата за српски престо 1903. Имали су пет синова Стефана, Станислава, Михаила, Павла и Емануила.

Константиновићи воде порекло од Александра Константиновића и Анке Константиновић рођ. Обреновић, кћерке господар Јеврема Обреновића брата кнеза Милоша. Из породице Константиновић која је била у најближем сродству са Обреновићима су Анка Константиновић, рођ. Обреновић, Катарина Блазнавац, рођ. Константиновић вереница кнеза Михаила, касније удата за генерала Миливоја Петровића Блазнавца, пуковник Александар Константиновић, командант Краљеве гарде, чија кћерка је кнегиња Наталија Петровић — Његуш.

После смрти кнеза Михаила, Катарина Константиновић удала се за генерала Миловоја Блазнавца. Имали су двоје деце Војислава Блазнавца и Милицу.

После смрти генерала Миливоја Блазнавца Катарина се други пут удала за Михаила Богићевића (1843-1899), унука војводе Антонија Богићевића, и њеног блиског рођака.

Константин Хадија унук Константина Хадије оженио се Јелком, кћерком господара Јеврема Обреновића. Син се звао Милош по кнезу Милошу, а кћерка Марија. Нема потомства.

Кћерка господара Јеврема Обреновића и Томаније Обреновић Симона (Симка) била је удата за Јовна Германа, из породице књаз Милошевих блиских сарадника и банкара Михаила и Јована Германа. Породица је грчког порекла.

После преране смрти Симеоне Герман, рођ. Обреновић, њена сестра Анка Константиновић, рођ. Обреовић добила је дете са мужем своје покојне сесте, кћерку којој су исто дали име Симеона, a која је касније живела у Румунији, где је била удата за министра Александра Лаховарија из румунске бољарске породице грчког порекла.

Потомци господара Јована Обреновића

Господар Јован Обреновић, средњи брат кнеза Милоша, није имао мушких потомака, па је после смрти кнеза Михаила, престо Кнежевине Србије, наследио, у складу са Уставом, једини мушки потомак најмлађег кнез Милошевог брата господара Јеврема Обреновића, Милан Обреновић. Господар Јован у првом браку са Круном Михајловић није имао деце, а у другом браку са Аном Јоксић имао је кћерку Анастазију која се удала за Теодора Алексића од Мајне, са којим је имала две кћерке Евелину и Марију, као и кћерку Јермилу удату за артиљеријског капетана Николу Чупића, унука војводе Стојана Чупића, оснивача Чупићеве задужбине, са којим је имала једног сина, који је добио име Јован по господар Јовану.

Породица Теодора Алексића од Мајне, сина генерала Јована Алексића од Мајне и Анастасије (Стане) Обреновић, кћерке господар Јована Обреновића. Имали су три кћерке Ану, Евелину и Марију.

Породица арт. капетана Николе Чупића, унука војводе војводе Стојана Чупића, „Змаја од Ноћаја“ и Јермиле Обреновић, кћерке господара Јована Обреновића. Имали су сина Јована Чупића. Нема Потомства.

Незаконита деца Обреновића

Ниједно од многобројне ванбрачне деце кнеза Милоша није преживело прве године детињства. Књаз Милошева метреса са најистакнутијим статусом била је једино Јеленка Туркиња, коју су звали „Мала Госпођа“ за разлику од његове законите жене „Велике Госпође“ кнегиње Љубице. Кнез Милош је са „Малом Госпођом“ Јеленком имао сина Теодора (Тодора, Тошу), који је са мајком живео и умро у Румунији. Јеленку је кнез Милош после удао за свог блиског сарадника Теодора Хербеза, министра (попечитеља) финансија, руског дворјанина. Теодор и Јелена Хербез усвојили су Јеленкину сестричину и удали је за Јеврема Грујића, министра и посланика из породице Грујић.

Породице кнегиња и краљица Кнежевине и Краљевине СрбијеУреди

Породица кнегиње Љубице Обреновић, рођ. Вукомановић, кнез Милошеве жене и мајке кнеза Милана Обреновића и кнеза Михаила Обреновића.

Породица кнегиње Персиде Карађорђевић, рођ. Ненадовић, кћерке војводе Јеврема Ненадовића и Јованке Миловановић, удате за кнеза Александра Карађорђевића.

Породица кнегиње Јулије Обреновић, рођ. Хуњади, супруге кнеза Михаила Обреновића.

Породица краљице Наталије Обреновић, рођ. Кешко, удате за краља Милана Обреновића.

Породица краљице Драге Обреновић, рођ. Луњевица.

Породица кнегиње Зорке Карађорђевић, рођ. Петровић-Његош, кћерке краља Николе Петровића Његоша мајке краља Александра Карађорђевића

Породице других предака краљевских домоваУреди

По српским кнегињама преци краљевских породица су и (прек Ненадовића, Миловановићи, преко (Петровићи-Његоша, војводе Вукотићи са Чева, Мартиновићи из Бајица, Врбице (породица), војводе Богићевићи.

Породице војвода, чланова Правитељствујушчег совјета и других истакнутих званичника и старешина [4]Уреди

Ненадовићи, пореклом из Мораче, су породично били обор-кнезови у ваљевској нахији, обласни господари, војводе више нахија, председници и чланови Правитељствујушчег совјета. Ненадовићи су по, Персиди Карађорђевић рођ. Ненадовић, мајци краља Петра Карађорђевића, преци и рођаци краљевског дома Карађорђевића. Војвода Јаков Ненадовић је прадеда краља Петра Карађорђевића.

Миловановићи, пореклом Церовићи из Дробњака, су породица господар Младена Миловановића (1760-1823), председника Правитељствујушчег совјета, првог попечитеља (министра) војног, војводе и предводника Карађорђеве политичке опције.

Миловановићи су у двоструком сродству са Карађорђевићима, јер је Младен Миловановић по кћерки Јоки Ненадовић прадеда краља Петра I Карађорђевића, а братанац Младена Миловановића, војвода београдске посаде Јовица Миловановић био је од 1810. ожењен Карађорђевом кћерком Полексијом.

Ђурићи су породица Јанићија Димитријевића Ђурића, вождовог првог секретара.

Породица Јована Протића из Рама и Пожаревца, члана Правитељствујушчег совјета за пожаревачку нахију. Његов син генерал-мајор Ђорђе Протић, кнежевски представник (председник владе), чија кћерка се удала за сина протојереја Матеје Ненадовића, Светозара Ненадовића.

Породица кнеза Симе Марковића из Великог Борка, члана Правитељствујушчег совјета, старешине западне војске 1813.

Јанковићи воде порекло од Јанка Ђуређевића, члана Правитељствујушчег совјета. Његов син је Паун Јанковић, заступник, (вд) кнежевског представника (председника владе).

Породица војводе Миленка Стојковића.

Добрњци воде порекло од млавског војводе Петра Теодоровића Добрњца, родом из Добрње, млавске кнежине пожаревачке нахије и његове браће кнеза моравске кнежине Стевана Добрњца и Николе Добрњца.

Породица грочанског војводе Васе Чарапића.

Породица шабачког војводе Лука ЛазаревићЛуке Лазаревића.

Породица старовлашког војводе и кнеза Максима Рашковића.

Грбовићи су били породично обор-кнезови колубарске кнежине са седиштем у Мратишићу.

Карапанџићи су били бератлијски нахијски кнезови у тимочкој крајини са седиштем у Неготину.

Потомци кнеза Теодосија Марићевића из Орашца.

Породица и потомци кнеза Станоја из Зеока и кнеза Николе Станојевића.

Бирчани воде порекло од кнеза Илије Бирчанина.

Марковићи, породица кнеза Илије Марковића, члана Правитељствујушчег совјета, и председника Великог народног суда (Врховног суда од 1811.) су били обор-кнезови поцерске кнежине шабачке нахије.

Момировићи воде порекло од кнеза моравске кнежине пожаревачке нахије Момира Протића из Лучице и његовог сина војводе моравске кнежине пожаревачке нахије Ива Момировића.

Стефановићи воде порекло од обор-кнеза и војвода поречког Јовице Стефановића. Његов син је Стефан Стефановић Тенка, председник државног савета, организатор Тенкине завере.

Здравковићи воде порекло од кнеза Милије Здравковића, члана Правитељствујушчег совјета за ћупријску нахију и његовог сина војводе ресавске кнежине ћупријске нахије Милосава Здравковића, ожењеног кћерком војводе ресавске кнежине ћупријске нахије Стевана Синђелића.

Поповићи су породица буковичког протојереја Атанасија, који је заклео и благословио устанике у Орашцу 1804 и његовог братанца Лазара Арсенијевића Баталаке.

Породица Хаџи Рувима и војводе сокоске нахије Петра Николајевића Молера.

Смиљанићи, пореклом Бујуклићи, воде порекло од китошког војводе протојереја Николе Смиљанића, из Бадовинаца, мачванска кнежина шабачке нахије.

Поповићи из Вранића су породица Павла Поповића, члана Правитељствујушчег совјета.[5].

Цинцар-Јанковићи воде порекло од војводе пожаревачке нахије и пожаревачке кнежине пожаревачке нахије Цинцар-Јанка Поповића, (1779—1833). Породична крсна слава до 1800. године био је Митровдан, а после Ђуревдан. У XVIII веку њихови преци су свештеници у Охриду и Доњој Белици. Исто порекло има и породица Цинцар-Марковић, јер су војвода Цинцар-Јанко и војвода Цинцар-Марко браћа од стричева.

Цинцар-Марковићи воде порекло од војводе сокоске нахије Цинцар-Марка Костића.

Чолак-Антићиводе порекло од војводе крушевачке кнежине крушевачке нахије и града Крушевца Чолак-Анте Симеоновића, родом из Призрена, Косово и Метохија, Стара Србија. Породична крсна слава је Аранђеловдан — Св. Ахангел Михаило.

Породица карановачког војводе Антонија Ристића прозваног Пљакић и Саве, Карађорђеве кћерке.

Породица војводе Николе Кара-Марковића из Луњевице, рудничка нахија и Саре Карађорђевић, Карађорђеве кћерке.

Породица Теодора Тоше Бојанића, барјактара војводе поп Луке Лазаревића и Саре Карађорђевић, Карађорђеве кћерке.

Породица Константина Николајевића (1821—1877.), начелника кнежеве канцеларије, капућехаје (посланика) у Цариграду и министра унутрашњих послова и просвете и Полексије Карађорђевић (1833—1914.), кћерке кнеза Александра Карађорђевића и Персиде рођ. Ненадовић.

Породица капетана Ђорђа Симића, оца Стојана Симића и Алексе Симића и деде Ђорђа Симића.

Породица Мијаила Симића члана Главна Контрола Кнежевине Србије и председника Варошког, Теразијског и Палилулског кварта и Василија Симића председника београдског суда, апелационог судије и адвоката. Потомци кнеза Јована Симића Бобовца, председника београдског Суда.

Гарашани, пореклом Бошковићи из Бјелопавлића, воде порекло од кнеза Вукашина Бошковића (крај XVII века) чији праунук Милутин Савић Гарашанин је узео презиме Гарашанин по Гарашима у јасеничкој кнежини крагујевачке нахије, где је живела његова породица након доласка у Србију средином XVIII века. Из породице Гарашанин су два председника министарског савета (владе) Србије Илија Гарашанин и његов син Милутин Гарашанин.

Кнежевићи воде порекло од обор-кнеза лепеничке кнежине крагујевачке нахије Ђуке Филиповића, чији син лепенички капетан Марко Филиповић је био ожењен сестром Карађорђеве жене Јелене Петровић, рођ. Јовановић из Маслошева.

Породица кнеза Иве Кнежевића из Поповића у зворничкој нахији, родом из Дворова, у Семберији у бијељинској нахији босанског пашалука. Кнез Иво Кнежевих из Семберије. После је живео у Шапцу, његов унук је Божа Кнежевић, српски филозоф.

Грујићи воде порекло од војводе Вула Илића Коларца и његовог брата Грујице Илића. Њихов унук је генерал Сава Грујић, председник министарског савета, председник државног савета и посланик на страни.

Кћерка војводе Стевана Синђелића удала се за ресавског војводу Милосава Здравковића, сина Милије Здравковића, члана совјета.

Чупићи, пореклом Добриловићи из Дробњака, воде порекло од војводе мачванске кнежине Стојана Чупића.

Петровићи воде порекло од војводе крајинске нахије Хајдук-Вељка Петровића и његове браће војводе крајинске нахије Милутина Петровића Ере и кнеза Миљка Петровића.

Стојићевићи воде порекло од војводе поцерске кнежине шабачке нахије Милоша Стојићевића Поцерца.

Потомство војводе Лазара Мутапа. Један унук Мутапџић, официр.

Богићевићи су породица војводе јадранске кнежине Антонија Анте Богићевића, који је по кћерки госпођи Томанији Обреновић, рођ. Богићевић и унуку Милошу Обреновићу, прадеда краља Милана Обреновића. Томанија Обреновић усвојила је Косту Цинцар-Марковића.

Бимбаша Узун-Мирко Апостоловић, заслужан за отварање београдске Сава-капије приликом заузимања Београда 1806.

Војвода хомољске кнежине пожаревачке нахије (од 1811) Илија Стошић, родом из Жагубице, хомољске кнежине пожаревачке нахије. Његов унук по кћерки Милосави удатој за Стевана Протића сина пожаревачког протојереја Јосифа Момировића (пореклом са Косова а пре од Колашина) из Пожаревца је генерал Коста С. Протић, други намесник краљевског достојанства и председник 38. владе Србије.

Војвода кнежине рамске пожаревачке нахије (од 1811) Живко Шљивић, из Брежана, нахија пожаревачка Војвода кнежине рамске пожаревачке нахије Јанко Шљивић, из Брежана, нахија пожаревачка, погинуо 1813.

Мачвански кнез и војвода Остоја Спуж, пореклом из Спужа, члан магистата, родоначелник Спужића, породице из које је академик Владимир Спужић. Његов унук по кћерки Јелени је Владимир Јовановић, министар финансија, а праунук Слободан Јовановић.

Породица Наума секретара вождовог, родом из Москопоља.

Цукићи воде порекло од војводе жупске кнежине крушевачке нахије Павла Цукића, који је био и један од вођа Другог српског устанка.

Ломићи воде порекло од војводе Арсенија Ломе, који је био и један од вођа Другог српског устанка.

Рајићи воде порекло од Атанасија — Танаска Рајића Карађорђевог првог барјактара.

Радојловићи, пореклом Вукотићи су породица Ђорђа Радојловића, казначеја у Београду и Јелене Ристић, кћерке руског кирасирског коњичког поручника Димитрија Ристића и Стаменке Карађорђевић, Карађорђеве кћерке. Ђорђе Радојловић се оженио Јеленом Ристић, чији очух је био војвода Илија Чарапић, а мајка Стаменка Чарапић, рођ. Карађорђевић. Нису имали деце. Ђорђе је усвојио свог братанца Петра Радојловића, касније среског и окружног начелника.

Породица Симе Милосављеића Паштрмца.

Породица Јоксима Милосављевића, великог сердара подунавског

Породица Томе Вучића-Перишића и митрополита Србије Мелентија Павловића.

Кондићи воде порекло од Конде Бибмаше.

Бимбаша Христа, из Самокова, његов брат је бимбаша Величко, родоначелник је Христића. Његов унук је Филип Христић, усвојеник митрополита Мелентија Павловића председник 17. владе Србије, посланик у Цариграду [6]. Бимбаша Величко, из Самокова, брат бимбаше Христе, родоначелник је Величковића, прадеда Живојина Величковића, министра.

Бимбаша Величко Ђорђевић, из Самокова, брат бимбаше Христе, родоначелник је Величковића, прадеда Живојина Величковића, министра.[7].

Урошевићи воде порекло од Карађорђевог барјактара Уроша Новаковића (око 1780—1832.), Жабари, лепеничка кнежина крагујевачке нахије који је први пуцао у Битки на Мишару.

Ракићи воде порекло од ваљевског кнеза Раке Тешића, попечитеља (министра) просвете. Његов унук Димитрије Мита Ракић (1846 -1890), министар финансија 1888, ожењеног кћерком Милана Ђ. Милићевића, министра просвете. Њихов син Милан Ракић, песник, дипломата, конзул.

Породица Бошка Тадића (1793-1852) из Ваљева, ваљевска нахија ученика Југовићеве Велике школе (1808-1813), који је био вероватно близак род, син, братанац ваљевског војводе Миливоја Тадића.

Породице обор-кнезова и кнезова пре 1804Уреди

Бератлијске кнежевске породицеУреди

Породице обор-кнезоваУреди

Породице истакнутих сеоских кнезоваУреди

Породице највиших званичника Кнежевине и Краљевине СрбијеУреди

Породице местозаступника и намесника кнежевског и краљевског достојанстваУреди

Местозаступник кнежевског достојанства (1858)'

Једини местозаступник књаза био је по посебном кнез Милошевом овлашћењу до његовог повратка у земљу 1858. господар Стеван Стевча Михаиловић, председник државног савета, председник министарског савета,

Намесништво кнежевског достојанства (1839)

Први намесник кнежевског достојанства за малолетног кнеза Михаила 1839. био је господар Јеврем Обреновић, брат Кнеза Милоша.

Породица господара Томе Вучића Перишића, намесник кнежевског достојанства 1839, некадашњег Карађорђевог телохранитеља, родом из Вучковца, гружанска кнежина крагујевачке нахије, син Стеван ожењен унуком Стевана Добрњца. Вучићев брат од стрица митрополит Србије Мелентије Павловић, чији потомак по мајци Милан Стојадиновић, председник владе.

Породица Аврама Петронијевића, намесника кнежевског достојанства.

Намесништво кнежевског достојанства (1868)

После смрти кнеза Михаила образовано је намесништво у саставу Јован Мариновић, председник државног савета, Милојко Лешјанин, министар правде и Ђорђе Петровић, председник Касационог суда. Кнежвски намесници, после неколико месеци замењени су другим личностима.

Мариновићи су породица Јован МариновићЈована Мариновића, намесника кнежевског достојанства, председника министарског савета, министра, дугогодишњег краљевског посланика у Паризу.

Лешјани су породица Милоја Лешјанина, намесника кнежевског достојанства, министра правде.

Петровићи су породица Ђорђа Петровића, намесника кнежевског достојанства, председника Касационог (Врховног суда).

Намесништво кнежевског достојанства (1868)

Породица генерала Миливоја Блазнавца, првог намесника кнежевског достојанства и Катарине Константиновић, кћерке Анке Константиновић, рођ. Обреновић и унуке господара Јеврема Обреновића.

Породица Јована Ристића, намесника кнежевског достојанства и намесника краљевског достојанства.

Намесништво краљевског достојанства

Породица Јована Ристића, намесника кнежевског достојанства и намесника краљевског достојанства.

Породица генерала Косте Протића, намесника краљевског достојанства.

Породица генерала Јована Бели-Марковића, намесника краљевског достојанства.

Породице председника влада Србије и других највиших званичникаУреди

У овом делу списка налазе се породице председника Влада Србије од 1805. до сада 1918. године, као и других највиших државних званичника.

Јован Протић, вд. председник, 1805, Ђорђе Протић, председник, 3. мај — 26. август 1842

Прота Матеја Ненадовић, први председник, 1805-1807, војвода Јаков Ненадовић, први попечитељ/министар унутрашњих послова

Војвода Младен Миловановић, председник, 1807-1811

Аврам Петронијевић, председник (три пута), 14. фебруар 1839 — 3. мај 1840, 26. август — 24. септембар 1843, 29. септембар 1844 — 10. април 1852.

Паун Јанковић од 26.4. 1840. заступник.

Алекса Симић, председник (три пута), 24. септембар 1843 — 29. септембар 1844, 14. март 1853 — 16. децембар 1855, 16.9. 1856-19. јуни 1857, Ђорђе Симић, председник (два пута), 21. јануар 1894 — 21. март 1894, 17. децембар 1896 — 11. октобар 1897.

Илија Гарашанин, председник (два пута) 13. април 1852 — 14. март 1853, 9. децембар 1861 — 3. новембар 1867, министар унутрашњих послова, министар иностраних послова, Милутин Гарашанин, председник, 7. фебруар 1884 — 1. јун 1887.

Цветко Рајовић, председник, 6. април 1859 — 27. октобар 1860.

Филип Христић, председник, 27. октобар 1860 — 9. октобар 1861.

Јован Ристић, краљевски и кнежевски намесник, председник (четри пута), 3. новембар 1867 — 21. новембар 1867, 2. април 1873 — 22. октобар 1873, 1. октобар 1878 — 21. октобар 1880, 1. јун 1887 — 19. децембар 1887, министар иностраних послова, председник Српске краљевске академије, данас САНУ)

Никола Христић, председник (четри пута), 22. новембар 1867 — 21. јуни 1868, 21. септембар 1883 — 7. фебруар 1884, 14. април 1888 — 21. фебруар 1889, 15. октобар 1894—25. јун 1895, Коста Христић, министар правде, 1897—1899.)

Радивоје Милојковић, председник, 17. јули 1869 — 10. август 1872, министар правде 1875.

Миливоје Блазнавац, председник, 10. август 1872 — 2. април 1873.

Јован Мариновић, председник, 22. октобар 1873 — 25. новембар 1874.

Данило Стефановић, председник, 22. јануар 1875 — 19. август 1875.

Стевча Михајловић, једини местозаступник кнеза, председник (два пута), 19. август 1875 — 26. септембар 1875, 24. април 1876—7. децембар 1876.

Милан Пироћанац, председник, 21. октобар 1880 — 21. септембар 1883, министар правде, 1880—1881.

Генерал Коста Протић, председник, 21—22. фебруар 1889.

Генерал Сава Грујић, председник (пет пута), 19. децембар 1887 — 14. априла 1888, 22. фебруар 1889 — 11. фебруар 1891, 23. новембар 1893 — 12. јануар 1894, 21. септембар 1903 — 27. новембар 1904, 1. март 1906 — 17. април 1906, дугогодишњи председник Државног савета.

Никола Пашић, председник (шест пута) и председник министарског савета Краљевине СХС (три пута), 11. фебруар 1891—9. август 1892, 27. новембар 1904 — 16. мај 1905, 17. април 1906 — 30. мај 1907, 30. мај 1907 — 7. јул 1908, 11. октобар 1909 — 25. јун 1911, 30. август 1912 — 7. децембар 1918.

Јован Авакумовић, председник (два пута), 9. август 1892 — 1. април 1893, 29. мај 1903 — 21. септембар 1903, министар правде, 1880, 1887.

Стојан Новаковић, председник, 25. јун 1895 — 17. децембар 1896, 11. фебруар 1909—11. октобар 1909, министар иностраних послова.

Пук. др Владан Ђорђевић, председник, 11. октобар 1897 — 12. јул 1900.

Петар Велимировић, председник, 7. октобар — 7. новембар 1902, 7. јул 1908 — 11. фебруар 1909.

Генерал Димитрије Цинцар-Марковић, председник, 7. новембар 1902 — 29. мај 1903, др Александар Цинцар-Марковић, министар иностраних послова Краљевине Југославије 5.2.1939-26.8.1939, 26.8.1939. 27.3.1941.

Милован Миловановић, председник, 25. јун 1911 — 18. јун 1912, министар правде, 1908, Ђорђе Ђоша Миловановић, министар правде, 1875, 1896—1897.

Марко Трифковић, председниик, 18. јун 1912 — 30. август 1912, министар правде, 1907—1908., 1912.

Јеврем Грујић, министар правде 1876—1878., министар унутрашњих послова и др.

Рајко Лешјанин, министар правде 1868, генерал Милојко Лешјанин, министар војни, начелник генералштаба.

Др Коста Цукић, министар финансија.

Пуковник Младен М. Жујовић, управник Београда, др Јован Жујовић, министар иностраних послова и просвете, председник Српске краљевске академије.

Др Сима Лозанић, академик, председник САНУ, министар иностраних послова.

Пуковник Јован Вељковић, попоечитељ правосуђа, Стојан Вељковић, министар правде, 1871—1873., 1879—1880., Војислав Вељковић, министар финансија)

Милан Богићевић, министар правде, 1874—1875., Милош Богићевић управник Београда, Михаило Богићевић, председник београдске општине

Димитрије Матић, министар правде, 1878—1879.

Димитрије Маринковић, министар правде, 1884—1885., др Војислав Маринковић, министар иностраних послова Краљевине СХС и Југославије)

Живојин Величковић, министар правде, 1892—1893.

Велимир Тодоровић, министар унутрашњих послова, 1902-1903.

Костантин Кумануди, министар финансија, председник београдске општине

Живко Карабиберовић, председник београдске општине, гувернер Народне банке

Породице трговаца, финансијера, задужбинара и добротвораУреди

Породице великих трговаца пре 1804

Породица Николе Чаркаџије, можда најбогатијег српског трговца уочи 1804. Пореклом из Прњавора, трговали су у Шапцу и Сремској Митровици

Породица Томе Тркића, једног од најистакнутијих трговаца пре 1804. Пореклом из Зворника, доселили се у Шабац, где су водили послове. Прешли у Сремску Митровицу 1805, наставили да воде послове из Шапца од 1806. Јован Тркић био председник општине Шабац (варошки кмет).

Младен Миловановић је пре 1804. био дуггодишњи успешан трговац стоком.

Наум Крнар је трговао у Београду пре 1804.

Бајићи и Хаџи-Бајићи из Сремске Митровице и Земуна трговали са Србијом на велико.

Михаило Хаџи-Тома и његов брат Јован трговали са Србијом из Земуна. У Земуну су имали почетком XVIII века више некретнина, између осталих и кафане, као што је „Код дивљег човека“, где је 1806. уочи заузимања Београда, одсео неколико дана војвода Цинцар Јанко. Власник ове кафане био је Јован Хаџи-Тома из МелникаЊихов братанац Хаџи-Тома Опулос.

Урош Милутиновић трговао из Земуна на велико са Србијом.

Породице велетрговаца после 1815

Кнез гружански Петар Топаловић, књаз Милошев пословни ортак.

Породица капетан Мише Анастасијевића.

Магазиновићи пореклом из Херцеговине.

Породица Николе Спасића

Породица Илије Милосављевића Коларца, пореклом из Колара.

Породица Луке Ћеловића, пореклом из Херцеговине. Лука Ћеловић се није женио.

Јанићи су породица Голуба Јанића, његовог оца Самуила Јанића и жене Босиљке Јанић. Јанићи су били велетрговци и рентијери, пореклом из Маврова. Њихова задужбина је хотел Балкан на Теразијама.

Породица Персиде Миленковић, чија задужбина је црква манастира Ваведење на Сењаку и Математичка гимназија у Београду.

Породица Влајка Каленића из Београда.

Породица пуковника Ђоке Влајковића

Браћа Крсмановићи, пореклом са Баније.

Београдске и земунске породице пореклом из Македоније, Албаније и Старе Србије

Породица Михаила и Ђорђа Герман (Разлоглија), пореклом су из Разлога.

Породица Наума Крнара.

Карамате су српска породица српско-цинцарског порекла, која од XVIII века живи у Земуну.

Кумануди су српска породица грчког порекла из које је Константин Кумануди, министар финансија и председник београдске општине.

Породица Константина Хадије.

Породица Хаџи-Томе.

Кики су српска породица цинцарског порекла.

Леко је српска породица цинцарског порекла из које су Марко Леко, Димитрије Леко и др.

Антуле су српска породица цинцарског порекла.

Пачу (српска породица цинцарског порекла)

Породица Лазара Пачуа, министра финансија Краљевине Србије у време Првог светског рата.

Породица Пешика је цинцарског порекла. Звала се Дука Пешика, касније само Пешика. Дошла је у Београд из Клисуре 1790. године.

Дани (Данићи) су српска породица српско-цинцарског порекла.

Рошу је српска породица цинцарског порекла.

Теокаревићи су српска породица цицнарског порекла.

Београдске породице досељене током XIX века

Пилетићи су породица сердар Јола Пилетића, који се након сукоба са књаз Николом, преселио са породицом у Србију у Ниш.

Викторовић (српска породица пољског порекла) [8]

Сњећиви — Јовановић (Чешка)

Породица Јана Сњећивог ((чеш. Jan Křtitel Snětivý, 1811-1892) и Катарине рођ. Нахлик ((чеш. Kateřina Náhlík, 1814—1892) који су се у Београд доселили 1857. године. Пошли су 1852. године из места Бохданеч (чеш. Bohdaneč) у источној Чешкој, тада Аустроугарскa, и успут се заустављали у Буковици крај Слатине (Славонија) и Сентомашу (дан. Србобран). Јан се у Београду бавио столарским занатом, између осталог је радио столарију у кући Хрисанте Кумануди у Кнез Михајловој улици, данас споменик културе. Подигао је породичну кућу у Немањиној улици која је и даље у власништву породице.

Са Јаном и Катарином су из Чешке пошла и њихова деца: четири кћерке и један син. Три кћерке су се удале - две у Београду (Даринка-Терезија удата Видић, види Цинцар-Јанковићи, и Елеонора-Ленка удата Милошевић), а једна у Тителу (Емилија удата Сестрич). Четврта, Божена, је остала неудата и била професорка у Београду, где је и умрла.

Син Бохумил (чеш. Bohumil, 1839-1924) је 1870-их година примио име Богољуб Јовановић и оженио се Емилијом Димић (1860-1924) из Новог Сада, која је потицала из учитељске породице а и сама до удаје радила као учитељица у Крагујевцу. Богољуб је био управник државне статистике и члан Српског Ученог Друштва. Богољуб и Емилија су имали синове Бранка и Драгослава (1886-1939, ректор Београдског универзитета 1936-1939) и кћерку Милицу. Драгослав се оженио Милицом Стајић из Бијељине, и са њом имао синове Богољуба (1924-, сликар) и Десимира и кћерку Милу.

Породица Дероко пореклом је из Дубровника.

Породица која је у Србију дошла из Чешке, пореклом Италијани. У Србију је дошао Игњат Бајлони1885. године, његов син био је Јаков Бајлони, а унук Игњат Ј. Бајлони Млађи — гувернер Народне банке.

Пореклом из Дубровника.

Пореклом из Дубровника.

Пореклом из Дубровника.

Породица кнеза Ива Војиновића из Дубровника.

Породица грофа Меда Пуцића из Дубровника.

ИзвориУреди

  1. ^ Наравно и овде има изузетака због целовитости списка. На пример неке од истакнутијих породица из Земуна, које су биле у блиским везама са Београдом и учествовали у оснивању Српске Војводине 1848. и сл. У патријархалном деветнаестовековном друштву Србије, која је била наследна монархија, породице су имале велики утицај на политику и друштвени живот. Све знамените личности Србије овог времена биле су очеви и старешине ужих или ширих породица, од владара до старешина сеоских задруга. Редослед на овом списку је историјски, хијерархијски и хронолошки Уобичајен за, на пример, прецедентне листе званичних државних протокола. Значај и историјска важност нису сасвим прецизно одређени и могућа су померања. Често се иста породична имена налазе у више приказаних група. На првом месту налазе се породице владара и њихових потомака. Карађорђе је обновитељ српске државе, вођа Првог српског устанка, а књаз Милош Обреновић вођа Другог српског устанка. Основали су две династије које су владале кнежевином и краљевином Србијом. Најближи рођаци владара били су уједно представници породица других знаментих личности Првог и Другог српског устанка, пре свега обласних господара и највиших званичника Карађорђеве Србије. Из ових породица најчешће су и највиши званичници у држави. У то време није се на учешће рођака у власти гледало као на непотизам, јер је начин владања у монархији био у рукама породице чији је старешина краљ. Ненадовићи из Бранковине, који су дали велики број историјских личности заслужних за обнову државе Србије, имали су највећу власт у време владавине њиховог зета кнеза Александра Карађорђевића. Због учешћа у завери у којој је убијен кнез Михаило, више Ненадовића је осуђено на смрт, што је пресудно утицало на даљу историју ове породице. Као што су Ненадовићи одувек имали највећи утицај у ваљевском крају, а и у целој држави у време владавине кнеза Александра Карађорђевића, Богићевићи, породица јадранског војводе Антоније Богићевића имала је изузетан утицај у шабачком крају, а после, када је на престо дошла млађа грана Обреновића на чијем челу је био господар Јеврем Обреновић, зет Богићевића, и у целој држави. Од обласних господара настале су обе династије Карађорђевићи и Обреновићи. Изузетак су господари источне Србије Миленко Стојковић и Петар Добрњац, који су прогнанин из Србије 1811. због супротстављања централној власти, односно Карађорђу. Након њих набрајају се породице најистакнутијих војвода, по звањима која су родоначелници имали у првој држави, што значи прво команданти најважнијих градова, нахијске војводе, војводе градова и најважнијих кнежина у нахијама, војводе на кнежинама, капетани, бимбаше и буљукбаше. Од посебног су значаја биле личности из најближег Карађорђевог и књаз Милошевог окружења. Често су истакнуте војводе биле из породица старих обор-кнезова из осаманестовековне Србије, које су уједно неретко, али не и нужно, биле и свештеничке породице. И турска власт поштовала је патријархални систем и увек потврђивала избор обор-кнезова и кнезова из истих породица, а најчешће се и свештеничко звање преносило са колена на колено. Посебан углед имале су најстарије породице, међу којима се налазе Ненадовићи, Лазаревићи, а посебно Рашковићи и Карапанџићи за које се више извора слаже да су имали берате, односно званичне државне цареве потврде на одређене привилегије. Пошто је Србија у деветанестом веку била уређена као монархија владар је био суверен. Данас је, за разлику од тог времена, народ суверен. Због тога је положај намесника владара у време болести или малолетсва владара био посебно значајан у политичком животу. Намесници су се по реду први, други, трећи намесник потписивали на свим државним актима на месту на ком се потписује владар. Због тога се у наредној групи налазе породице чланова три намесништва која су постојала у кнежевини и краљевини Србији. У следећој групи су највиши државни званичници. У већем броју случајева ове групе се поклапају и често су блиско родбински повезане. На списку се налазе и породице велетрговаца, финансијера, најчешће истовремено и задужбинара и великих добротвора. Један део ових породица поклапа се са претходним списком. Други део представља најбогатије и најутицајније људе из појединх крајева где живе Срби као што је Херцеговина, Македонија, Косово и Метохија и сл. Ове личности и породице често су улагале своју велику имовину у одређене државне пројекте, од којих је најважнији државни пројекат деветнаестовековне Србије био пројекат ослобођења и уједињења целог српског народа. У изградњи Србије, њеном јачању и остваривању циљева државне политике, учествовале су и многе породице које нису по родоначелнику српског порекла, али су после неколико генерација посрбљене. Најчешће је реч о познатим православним цинцарским породицама, које су имале мрежу политичких и трговачких веза по целом Балкану и Аустроугарској. Водећи финансијери у Аустроугарској били су из цинцарске породице Сина. У Србију деветнаестог века долазиле су многе личности и породице и пореклом са запада које такође постале српске. Неке од значајних личности српске историје имају усвојена имена и презимена, уместо старих чешких, пољских, немачких и других имена. Овакав спсиак показује социјалну структуру деветнаестовековне Србије, процентуално у њеном мањинском делу, али по утицају на политику и друштвени живот пресудну. Ове породице имају утицај и у међуратном друштву, али у већој држави другачије заснованој од Србије, он је битно промењен. Са историјске сцене у сваком случају силазе окончањем Другог светског рата.
  2. ^ Према Уставу из 1835 и султановом берату и вољи књаза Милоша, детаљно је предвиђен начин наслеђивања престола у породици Обреновић, према коме „ићи ће насљедственост са оца на најстаријег сина“ у фамилији садашњег књаза Милоша Теодоровића Обреновића, а у случају изумртија мушкараца њени, у фамилији старијега брата Његова, Јована Теодоровића Обреновића, а у случају изумртија и мушкараца његови, у фамилији млађег његовог брата Јефрема Теодоровића Обреновића“, чији је унук био краљ Милан. Према истом Уставу у случају „изумртија мушке врсте све фамилије Књаза Милоша, Јована и Јефрема Теодоровића Обреновића“ прелази наследство престола на најстаријег сина „најближе и најстарије врсте кћери од фамилије Обреновића“, тако да последњи кнез од мушке фамилије Обреновића, с одобрењем државног савета и Народне скупштине посини и природи, тј. прими у српско држављанство, ако је страни држављанин, „по праву првородства најстаријега сина исте женске врсте“. Уставом из 1835 предвиђено је било да ако би „и мушкарци женске врсте садашње Књажевске фамилије Обреновићеве изумрли, а оно да опомене државни Совјет последњега Књаза три пута, да за живота свога наименује свога прејемника из членова народа, који би био најспособнији и најдостојнији к важному достојинству Књажевскому“. Ако би последњи књаз изоставио то да учини, онда је скупштина била овлашћена да изабере „најспособнијега и најдостојснијега мужа између себе“ Вид. Устав из 1835, чл. 23 — чл. 28, Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835-1941), Београд (1988). стр. 29-30. Према Уставу из 1869 (чл. 10), када је изумрла књаз-Милошева, директна мушка линија Обреновића, а на престо ступио Милан Обреновић из бочне гране Обреновића, „по старим народним закључењима пре 1839, која су утврђена и закључењима Свето-Андрејске скупштине од 1858, као и велике народне скупштине, држане 20. јунија 1868. године, и по гласу султанских берата и хатишерифа од године 1830 и 1868“, предвиђено је да у случају да „би садањи Књаз Милан без мушког потомства преминуо, онда прелази наследство престола србског на мушке потомке Књаза Милоша од кћери његових, тако да народ српски од ових потомака бира себи за наследног Књаза онога, кога нађе да је најдостојнији“. Вид. чл. 10 Устава из 1869, Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835-1941), Београд (1988). стр. 74. Од синова књаз-Милошевих кћери 1869 најистакнутији је био барон Милош Бајић од Варадије (1822-1897), финансијер српских часописа у Војводини и велики добротвор српске гимназије у Новом Саду. Вид. М. Милићевић, Додатак Поменику (1888). стр. 13. У Уставу из 1888. више се не спомињу синови кћерки кнеза Милоша, аустријски држављани, барони Бајићи од Варадије и Николићи од Рудне. Вид. чл. 57 Устава из 1888, Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835-1941), Београд (1988). стр. 113. Према аналогији са Уставом из 1869, а пошто су и Милан и Александар били јединци, могући наследник престола могао је бити најближи краљев рођак из лозе Обреновића по женској линији, што је био брат од тетке краља Милана, пуковник Александар Константиновић, син Анке Константитовић, рођ. Обреновић, коју су заједно за кнезом Михаилом убили атентатори у Кошутњаку 29. маја 1868. Пуковник Александар Константиновић је брат Катарине Блазнавац, рођ. Константиновић, а унук млађег брата књаза Милоша „Свијетлог господара“ Јеврема и „Свијетле Госпође“ Томаније Обреновић, прадеде и прабабе краља Александра у директној линији. Пуковник Константиновић, као противник краљеве женидбе није био у добрим односима са краљем Александром, а односи су додатно погоршани удајом његове кћерке Наталије Константиновић за сина црногорског краља Николе Петровића, кнеза Мирка, који је сматран водећим руским кандидатом за престо Србије. Уочи мајског атентана, као о могућем наследнику говорило се и о Ђорђу, ванбрачном сину краља Милана и Артемизе Христић, супруге Милана Христића, дипломате у Цариграду и сина некадашњег председника Владе Србије Филипа Христића, као и једном руском кнезу, енеглеском војводи и др.
  3. ^ Књаз Милош имао је полубраће и полусестара и од мајке баба-Вишње и од оца Теодора. Те породице књаз Милош није укључио у чланове породице Обреновић. Једино је једно време рачунао на Христифора сина војводе Милана Обреновића. Зашто су скоро сви ти сродници остављени на селу и није им пружана помоћ, нити деца школована, нису остављени разлози. Може се видети да су припадали најбогатијем делу становништва села (првој пореској категорији за село) у Србији и вероватно су имали држали и наполичаре. Међутим, Обреновићи који су иначе имали веома развијен породични осећај и бригу за потомство нису имали неку везу са овим породицама. Једног од тих рођака, братанца Самуила послао је као таоца у Цариград где је овај и умро, братаницу Мирјану удао је за господара Стевчу Михаиловића и они су имали сина Милана и кћерке Љубицу и Савку, братаница Дмитра удала се за Трифуна Новаковића из Бреснице и имала је десеторо деце, а њихови потомци су Љуба Новаковић, министар у последњој влади Обреновића 1903. и његов брат генералштабни капетан Новаковић који се активно супротстављао завереницима из 1903. штампајући новине и организујући удружења и побуне, због чега је на крају и убијен у затвору под неразјашњеним околностима
  4. ^ На овом делу списка налазе се прво породице обласних господара, војвода и највиших званичника међу чијим члановима су преци и рођаци краљевских кућа. Код Карађорђевића реч је о Ненадовићима и Миловановићима. Код Обреновића реч је о Вукомановићима, породици кнегње Љубице и Богићевићима, породици госпође Томаније, жене господар Јеврема чији унук краљ Милан је наследио престо. Даље на списку налазе се породице других обласних господара, војвода и других старешина
  5. ^ Павле Поповић, члан совета и великог земаљског суда, руског ордена Св. Ане каваљер. Рођен у Вранићу, беогрдске нахије. Учествовао у борбама против јаничара под Мустај пашом
  6. ^ Филип Христић је био члан породице Хаџи-Томини, или Хаџи-Томићи (Хаџитомићи).
  7. ^ Бимбаша Христа Ђорђевић, из Самокова, његов брат је бимбаша Величко, родоначелник је Христића. Његов унук је Филип Христић, усвојеник митрополита Мелентија Павловића председник 17. владе Србије, посланик у Цариграду Филип Христић је био члан породице Хаџи-Томини, или Хаџи-Томићи (Хаџитомићи). Син бимбаше Величка Ђорђевића Манојло Величковић отац је Љубице Величковић која се удала за Тому Цинцар-Јанковића, члана Главне контроле, сина војводе Цинцар-Јанка Поповића. Њихов син био је Војислав Цинцар-Јанковић, касациони судија, чија кћерка се удала за др Милана Гавриловића, министра, посланика (амбасадора) и др. Друга кћерка Манојла Величковића удала се за Петра Радојловића.
  8. ^ Родоначелник Виктор, Пољак, избегао после Пољског устанка. Према породичном предању припадао је пољској шљахти (племству). Дивизијски генерал Јован Ј. Викторовић (1866-1949), питомац 17. кл. Војне академије и 3. кл. Више школе Војне академије, завршио генералштабни стаж и припрему у Русији. 1912—1913. командат 16. пешадијског пука Моравске дивизије 1. позива, командат брегалничке дивизије, дринске дивизије. После рата командат Шумадијске дивизијске области. Ожењен од 1895. Анком, кћерком Вукашина Петровића, вишег министра финансија. Троје деце. Апотекари Викторовићи.