Јован Вељковић

Јован Вељковић (Параћин, 1798 – Београд, 2. мај 1874[1]) био је српски официр и политичар. Вељковић је био попечитељ правосуђа Кнежевине Србије.[2]

Јован Вељковић
Биографија
Датум рођења(1798{{month}}{{{day}}})1798.
Место рођењаПараћин
Османско царство
Датум смрти9. октобар 1874.(1874-10-09) (75/76 год.)
Место смртиБеоград
Кнежевина Србија
Деца2
Професијаполитичар
1832 — 1833.
ПретходникМилосав Здравковић
НаследникПетар Ђорђевић

БиографијаУреди

Вељковићи воде порекло од Миљка Биљарца, народног првака и ктитора школа, градитеља црква за време Турака. Биљарци воде порекло са Косова. Пред почетак Првог српског устанка су се налазили у Параћину.[2]

Јованов отац Вељко Миљковић је био параћински кнез[2] и један од вођа устанка под Карађорђем, пуковник и попечитељ правосуђа. Осим најстаријег Јована, имао је још сина Антонија и кћерку Каравиљку.[2]

Јован је у договору с кнезом Милошем 1832. године је покренуо буну у параћинској нахији, након чега је поред параћинске још шест нахија, у складу с Букурешким мировним споразумом из 1812. године, враћено Србији.[3]

Од 1832. године био је старешина Параћинске капетаније, која је са Ражањском и Алексиначком капетанијом чинила Параћински нахију.[2] Вршећи ту дужност, надгледао је 1833. исељавање Турака из сокобањског краја. Био је старешина локалне власти Бањског округа 1835, а почетком 1836. је постављен за исправника Алексиначког окружја.[4]

Средином тридесетих година 19. века прикључио се опозицији против кнеза Михаила. Био је је један од организатора Милетине буне у параћинском крају. Године 1837. учествовао је у решавању пограничних спорова са Турском у околини Ниша.[4]

Након установљавања Апелационог суда марта 1839. је постао његов члан.[5] У Јовановој буни безуспешно је покушавао да умири побуњене војнике у Крагујевцу, који су га због тога ухапсили, а пуштен је на слободу тек после завршетка побуне. Као члан Апелационог суда је био у делегацији која је 1840. године дочекала кнеза Михаила приликом његовог доласка у Србију.[4]

Пошто су га присталице Обреновића из оптужиле да је вучићевац 1840, напустио је службу. Затим се поново вратио у службу као судија у Крушевачком суду и његов председник.[5] Био је један од организатора Вучићеве буне у моравском и ресавском крају. Након бекства кнеза Михаила, са осталим уставобранитељским првацима је тражио од турских званичника пренос власти на Вучића и Петронијевића.[4]

Када су пограничне српске власти разориле арнаутске воденице, уследио је напад на српску караулу у Козничком срезу, а вероватно би се све завршило на овом сукобу да Турци нису поставили територијалне претензије. Тада је кнез Милош посало Јована Вељковића, као главног војног комисара и који је и претходно решио нека спорна питања с нишким пашом, а потом и са изаслаником лесковачког паше у Козничком срезу.[5]

Од новембра 1842. године био је члан Совјета,[5] по доласку на власт кнеза Александра Карађорђевића[4][3] је постављен за попечитеља финансија. Током такозване Тенкине завере, заједно са другим уставобранитељима, дао је оставку на место у Совјету. Затим се поново вратио у Својет, након Етем-пашине мисије 1858. и ту дужност је обављао до 1859. године. Након повратка кнеза Милоша у Србију није се више бавио политиком.[5]

Када је 1862. године бомбардован Београд, као старац се пријавио да се бори на барикадама с пушком у руци.[5]

Одликован је турским орденом Нишан ифтихар.[5]

Био је колекционар оружја и претплатник првих издања „Београдских новина“.[3]

Умро је 1874. године у Београду, у својој кући на Врачару.[5]

ПородицаУреди

Његов старији син, Јеврем Вељковић је завршио војну школу у Пруској и био је ађутант кнеза Михаила, а млађи син Стојан је докторирао права и био је министар правде, председник Касационог суда, заједно са Јованом Ристићем творац Устава из 1869. и професор Римског и Кривичног права не Београдском Лицеју.[3]

ИзвориУреди

  1. ^ Поповић 2006, стр. 138.
  2. ^ а б в г д Колај Ристановић 2018, стр. 68.
  3. ^ а б в г Весковић 2013, стр. 5.
  4. ^ а б в г д Поповић 2006, стр. 139.
  5. ^ а б в г д ђ е ж Колај Ристановић 2018, стр. 69.

ЛитератураУреди