Аврам Петронијевић
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Аврам Петронијевић Стјекић[1] (Текија, 2/13. септембар 1791 — Цариград, 10/22. април 1852) био је српски државник, више пута председник Владе и министар иностраних послова кнежевине Србије.
| Аврам Петронијевић | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Аврам Петронијевић, слика Анастаса Јовановића | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Датум рођења | 13. септембар 1791. | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Место рођења | Текија, Османско царство, данас Србија | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Датум смрти | 22. април 1852. (60 год.) | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Место смрти | Истанбул, Османско царство | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Народност | Србин | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Религија | Православац | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Професија | политичар, дипломата | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Политичка странка | Нестраначка личност | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Биографија
уреди
Рођен је (при бегу мајке Јелене преко Дунава) 13. септембра 1791. године (по новом календару) у Текији, на Дунаву. Отац Петроније Стјекић је био из Црне Горе, од племена Стјекића око Берана. Браћа Стјекићи су се настанили код Јагодине, у Србији. За време аустријско-турског рата 1788. године учествовао је Петроније у српском фрајкору са чином фелвебела. Након рата настанио се у Оршави, где је радио две деценије као службеник у тамошњем контумацу.
Школу је Аврам учио од 1797. године у Оршави (данас у Румунији), а стекао је више школе (Трговачку) захваљујући помоћи оршавског трговца Фоте Поповића. Млади Петронијевић је првобитно радио у канцеларијама бечког трговца и банкара Сине и спахије Васе Демелића. Затим је започео сопствену трговину у Оршави, па након неуспеха 1817. године се вратио у Србију. Пријавио се код кнеза Милоша који му је дугове исплатио и нашао посао. Прво је био писар код гружанског кнеза Петра Топаловића, али радио је и као кочијаш.[2] Постао је онда о Митровдану 1817. године лични секретар кнеза Милоша Обреновића јер је знао грчки језик. Петронијевић спада у ред најотменијих, најуглађенијих, најпоштенијих и најисправнијих људи, око кнеза Милоша Обреновића.[1] За Милоша је успешно 1819. године скупио царски арач у Пожаревачкој нахији. Био је уз кнезову подршку члан српске депутације у Цариграду која је тамо била притворена, од 1821. до 1825. године и лоше прошла. Тегобно бављење у турској престоници га је обогатило животним искуством и припремило за будуће дипломатске послове. И касније он је више пута био српски посланик (ћехаја) код турске владе (Порте). Када је 1830—1831. године ишао у друштву Цветка Рајевића у Русију, добио је од руског цара том приликом Орден Св. Владимира IV реда. Заједно са Стевчом Михаиловићем учествовао је у сузбијању епидемији куге у Јагодини 1837. године.[3]
Пионирском предузетничком духу Кнежевине Србије прикључио се и Аврам Петронијевић који је 1841. године започео припреме за производну делатност. Коначно, 1846. године отворио је прву фабрику за израду стакла у Белици а две године касније успешно је извезао прве пакете стакла у Турску.[4] У Завичајном музеју у Јагодини, али и у другим музејима, данас се налазе изложени производи од стакла из ове фабрике, који уједно представљају најстарији српски индустријски производ.[5]
За њега се не може рећи да је завршио велике школе, али са скромним основним образовањем могао је својим знањем страних језика да парира најбољим апсолвентима тадашњих факултета. Говорио је немачки, грчки, румунски, италијански, турски и француски језик.
Са Томом Перишићем Вучићем је стајао на челу Уставобранитеља против кнеза Милоша Обреновића, и био је један од истакнутих организатора Милетине буне. Био је предводник српске депутације која се налазила у Цариграду, при изради Устава из 1838. године, и највише се истицао у њеном раду за ограничавање владареве власти. Представљао је намесника кнезу Милану који је у то време био болестан и кнезу Михаилу који је тада био малолетан. У току владавине кнеза Александра Карађорђевића, од 1844. до своје смрти био је министар иностраних послова и кнежев представник (што одговара данашњем премијеру). Као предводник уставобранитеља ушао је у сукоб са кнезом Михаилом и самим тим није имао другог избора сем да побегне из земље. Вратио се у Србију након Вучићеве буне која је била 1842. године. Педесетих година 19. века Аврам Петронијевић је био министар иностраних дела Србије. То је била најдужа влада од кад постоји Српска држава и свакако једна од најделотворнијих и најзначајнијих. Та влада трајала је од 1842. године до 1852. године. У Белици крај Јагодине је основао фабрику за производњу стакла. Била је то прва стаклара на Балкану ако не и прво индустријско постројење. У Србији наравно није било мајстора који су познавали овај занат па је Аврам Петронијевић довео мајсторе стакларе из Чешке.
Аврам је био ожењен Станијом Карамарковић из села Бечња.[2] Кнез Милош је био проводаџија и кум на венчању одржаном септембра 1821. године у Крагујевцу. Једино им је син Милан дуже поживео. Умро је Петронијевић у Цариграду 22. априла 1852. године, током званичне мисије, и сахрањен у цркви Свете Петке на Босфору, поред игумана Самуила Јаковљевића, свог колеге из депутације, који је умро 1824. године.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б Ст. Караџић, Вук (2017). Тајна историја Милошеве Србије. Београд.
- ^ а б Ј. Цветић, Е. (1910). Споменици Јагодине. Јагодина.
- ^ Дедић, Драгослав (2020). Куга у Јагодини 1837. године. Јагодина: Историјски архив "Средње Поморавље" Јагодина. стр. 59.
- ^ ДИНАР ОД СРЕБРА Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016), српско наслеђе, Велимир Буцало, јул 1998.
- ^ „стаклена чаша непроцењиве вредности из стакларе „Аврамовац“, око 1850. збирка МПУ.”. Архивирано из оригинала 24. 12. 2014. г. Приступљено 19. 11. 2015.
Литература
уреди- Поповић, Радомир Ј. (2012). Аврам Петронијевић (1791-1852). Фреска. стр. 322. ISBN 978-86-88341-08-0.
- Страњаковић, Драгослав (1932). Влада уставобранитеља 1842-1853: унутрашња и спољашња политика. Београд: За Народну штампарију М. Дробац. стр. 328.
- Јовановић, Слободан (2005). Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858), том V. Београд: Просвета [Фототипско издање штампарије ИКП "Геце Кона" од 1932. до 1935.] стр. 480. ISBN 978-86-07-01630-3.
- Антић, Чедомир (2004). Велика Британија, Србија и Кримски рат 1853-1856 - неутралност као независност. Београд: Завод за уџбенике. стр. 193. ISBN 978-86-17-12139-4.
Спољашње везе
уреди
- Биографија на сајту САНУ
- http://www.msp.rs/History/ministri/APetronijevic_s.html Архивирано на сајту Wayback Machine (1. март 2012)
- Аврам Петронијевић, некролог у „Србским новинама“ од 26. априла (1852). стр. 1-2 (Дигитална Народна библиотека Србије)
- Радомир Ј. Поповић: Аврам Петронијевић и Српски покрет у Војводини 1848—1849. године, Историјски часопис, број 57, 2008. године
- Фонд Слободан Јовановић: „Радован Калабић: Аврам Петронијевић (1791-1852)“, приступ 12.5.2013
