Отворите главни мени

Намеснички устав

Насловна страна Устава из 1869.

Устав Србије из 1869. године или Намеснички устав је био трећи устав Србије, који је био на снази од 1869. до 1888. и од 1894. до. 1901. Намеснички устав је био први устав који су усвојиле српске суверени органи власти и коме није било потребно признавање од стране Османског царства. Устав је добио своје име јер га је донело Намесништво за време малолетности кнеза Милана Обреновића.

Намеснички устав је био први устав Србије којим је успостављен представнички систем, усвојено начело поделе власти и призната основна лична и политичка права грађана.[1] Овај устав одређује да су избори у земљи јавни и посредни, и да је изборни цензус висок; да законодавну власт има Народна скупштина, али да законодавна иницијатива припада кнезу, као и да се две трећине посланика бира док једну трећину поставља кнез лично.

ПозадинаУреди

 
Кнез Милан и чланови намесништва Јован Гавриловић. Јован Ристић и Миливоје Петровић Блазнацац

У другој половини 19. века, Србија је привредно неразвијена земља. 90% становништва се бавило пољопривредом, занатством 5-6%, а грађански слој је чинио 4-5% популације. То су: богати трговци, чиновници, интелигенција, богате занатлије и имућни сељаци. Кнез Михаило Обреновић је поверио нацрт за израду Устава председнику Апелационог суда Радивоју Милојковићу. 29. маја 1868. извршен је атентат на кнеза. Велика народна скупштина одржана у Топчидеру, 20. јуна 1868, одобрила је проглашење малолетног Милана Обреновића за кнеза, те одредила намесништво: Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. У Србији су присутне две политичке струје: конзервативци и либерали. Конзервативци (Илија Гарашанин) су се залагали за ограничавање народне слободе у корист кнеза, за разлику од либерала (Јован Ристић) који су се залагали за шире политичке и грађанске слободе, сузбијање бирократске самовоље и умерену децентрализацију власти.

Рад на доношењу УставаУреди

Пред уставни одбор који се још називао и никољски — по дану када се састао, намесништво је поставило питање да ли је земљи потребан устав и какав би устав требало донети. Одлучено је да је Србији потребан нови устав; дводомно народно представништво; увођење министарске одговорности и слободе штампе. Постојале су и правне сметње које је требало санирати. На основу Закона о народној скупштини од 1861 (чл.14 закона о народној скупштини), Устав се не може мењати за време владаочевог малолетства. Државни савет који је требало да одлучи о промени устава се одрекао те функције у корист Велике народне скупштине. Дана 19. јуна 1869. донет је Устав. Устав се најчешће назива Намеснички устав, али и Тројички устав те Устав од 1869. године.

Садржина УставаУреди

У I глави Устава је утврђено наследство кнежевског достојанства у династији Обреновића. Наслеђују мушки потомци по принципу примогенитуре у правој линији, ако нема таквих онда у побочној линији. Ако ни таквих нема наслеђују мушки потомци Милошевих кћери. Кнез са народном скупштином врши законодавну власт. Потврђује и проглашава законе. Врховни је заповедник војске и представља земљу у иностранству. У случају кнежевог малолетства, власт обавља министарски савет док народна скупштина не одреди намесништво.

У II глави се говори о грађанским правима и слободама. Прокламовани су једнакост грађана пред законом, лична слобода, неповредивост права својине, слобода штампе. У ванредним околностима влада има право да привремено суспендује извесна права.

Судство је независно. Уводи се поротно суђење.

Општинама је призната самоуправа.

Народна скупштина је једнодомна; обична и велика. Посланици су бирани и вирилни (постављени од стране кнеза). Однос је 3:1 за биране посланике. Бирани посланици нису могли бити чиновници ни адвокати. Они су углавном улазили у састав кнежевих посланика. Војници нису имали право гласа. Бира се један посланик на 3000 пореских глава. Активно бирачко право има сваки грађанин који плаћа порез на имање, рад или приход. Пасивно бирачко право има сваки грађанин старији од 30 година који плаћа 6 талира пореза годишње. Скупштина дели законодавну власт са кнезом. Ниједан закон не може бити издат, укинут, промењен или протумачен без пристанка Народне скупштине. Кнез има право законске иницијативе, док Скупштина може само изражавати жеље. Буџетско право Народне скупштине је било ограничено. Утврђена је кривична одговорност министара.

Велика народна скупштина је имала четири пута више посланика него обична. Чине је само бирани посланици. Она се сазива када је потребно: 1. да се изабере кнез, 2. да се изаберу намесници, 3. да се решава промена устава, 4. да се решава промена државне територије, 5. када кнез нађе за сходно да саслуша њено мишљење.

Државни савет је врховни административни суд. Чланове савета (11-15) именује кнез.

Исход УставаУреди

Конзервативци су тврдили да је устав донет на бесправан начин и да је превише слободоуман. Либерали су били незадовољни што Устав није прокламовао довољно права и слобода. Светозар Марковић је у чланку „Српске обмане“ жестоко критиковао бирократски систем у Србији. Иако је Србија у том периоду још увек вазална држава, њен сизерен (Османско царство), није реаговала на доношење Устава.

Устав из 1869. је по свом садржају био реакционарнији чак и у поређењу са Турским уставом из 1838. (допуњеним 1858). Народна скупштина је по плану који је припремио Министарски савет прогласила Србију краљевином. Међутим, распрострањено незадовољство је приморало ауторитативни режима краља Милана да у периоду 1888—1889. године спроведе либералније уставне реформе што је довело до његове абдикације. Краљ Милан је најавио предстојеће сазивање уставотворне скупштине и одмах по њеном образувау од представника све три странке образована је комисија која ће саставити нови устав. Нови либералнији устав је ступио на снагу 1889. године.

Други период устава из 1869.Уреди

Државним ударом од 1. априла 1893. малолетни Александар Обреновић је укинуо Намесништво и себе прогласио пунолетним.[2] Касациони суд Србије је пресудио да су неуставне Александрова прокламација и одлука Министарског савета о укидању прогонства бившем краљу Милану и краљици Наталији. Реакција краља Александра је био краљевски проглас о укидању либералног устава из 1888. и враћању више ауторитарног устава из 1869. године. Као оправдање за укидање устава, Александар је рекао "да су током његов детињства усвојени многи законе у сукобу са Уставом и многе установе су постављене на погрешном темељу." Прави разлог за укидање Устава био је да се створе услови за успостављање режима личне власти краља Александра.[2]

Нова влада Николе Христића је укинула слободу штампе и гаранције личног интегритета грађана. Уследио је низ монтираних суђења против опозиције, укључујући и по основама оптужби за издају.

Народна скупштина је 1898. усвојила неколико реакционарних закона о штампи, синдикатима, изборима, чиме су права на избор лишени новинари, лекари, адвокати, наставници и чиновници. Почетком 1900. спроведена је пореска реформа, што је изазвало снажно незадовољство. Последња кап, којом је краљ од себе удаљио чак и своје присталице у влади и Народној скупштини (укључујући и свог оца, бившег краља Милана, који је демонстративно поднео оставку као начелник Генералштаба Војске и напустио Србију) је био брак краља Александра I и Драге Машин, бивше дворске даме краљице Наталије. У овој ситуацији, краљ је био приморан да учини уступке захтевима опозиционе Народне радикалне стране и образује нови Министарски савет уз њихово учешће. За политичке затворенике је проглашена амнестија. Нови устав, либералнији по свом садржају, је усвојен 6. априла.

РеференцеУреди

  1. ^ Popović-Obradović 2008, стр. 59.
  2. 2,0 2,1 Јевтић 1988, стр. 161.

ЛитератураУреди

  • Јевтић, Драгош (1988). Јовичић, Миодраг, ур. Устави Кнежевине и Краљевине Србије 1835-1903. Београд: Научна књига. 
  • Кркљуш, Љубомирка (2003). Правна историја српског народа. Нови Сад. 
  • Popović-Obradović, Olga (2008). Kakva ili kolika država?: Ogledi o političkoj i društvenoj istoriji Srbije XIX–XXI veka. Helsinški odbor za ljudska prava. ISBN 9788672081558. 

Спољашње везеУреди