Милован Миловановић

српски теоретичар државе и права, дипломата и политичар

Милован Ђ. Миловановић (Београд, 17. фебруар 1863 — Београд, 18. јун 1912) био је српски државник, дипломата, професор, теоретичар државе и права.

Милован Миловановић
Milovan Milovanovic.jpg
Лични подаци
Датум рођења(1863-02-17)17. фебруар 1863.
Место рођењаБеоград, Кнежевина Србија
Датум смрти18. јун 1912.(1912-06-18) (49 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Србија
Политичка каријера
Политичка странкаНародна радикална странка

Миловановић је био један од првака Народне радикалне странке. Био је посланик у Народној скупштини (1893) министар правде у радикалској влади Ђорђа С. Симића (17. децембар 1896 до 11. октобра 1897, по старом календару), министар финансија у владама Алексе Јовановића (12. јул 1900, до 20. марта 1901, по старом календару) и Михаила Вујића (20. март 1901, до 7. октобра 1902, по старом календару, и дипломата, министар спољних послова у више радикалских влада (1908—1912), укључујући и концентрациону владу Стојана Новаковића (1909), начелник у Министарству иностраних дела Србије (1892 — 1894, с прекидима), као и посланик Краљевине Србије у Риму (1903—1907).

Залагао се за избалансирану и одмерену српску спољну политику. Закључио је савез са Бугарском који је омогућио стварање Балканског савеза против Османског царства.

Важи за једнод од најуспешнијих српских државника и дипломата, иако је преминуо са 49 година, у пуној политичкој снази.

БиографијаУреди

 
Др Милован Миловановић

Рођен је као други син у другом браку оца[1] угледог судије, конзервативца Ђорђа Миловановића (1813—1885). Миловановић старији је био државни саветник и министар правде 1875.[2] Као господски син, учио је француски, немачки и касније италијански језик, у оквиру редовног школовања и на допунској настави. Одрастао је и проводио је детињство на пољани око београдске Калемегданске тврђаве.[3]

Био је париски ђак („паризлија“), један од најбољих студената права: дипломирао је 1884. године, а докторирао на Правном факултету у Паризу са тезом о гарантним уговорима у 19. веку. Његова докторска теза била је награђена златном медаљом Париског универзитета исте 1888. године. Убрзо након што је одбранио докторску тезу, изабран је за предавача на на Правном факултету Велике школе.[4] Пола године касније декретом је унапређен у звање професора.[5] Исте 1888, краљ Милан Обреновић именовао га је за секретара Уставног одбора, задуженог да припреми нови устав Краљевине Србије. Није се дуго задржао у академском раду, за који је био даровит, јер је почео да се бави политиком.[5] Путовао је у Данску, Белгију и Француску да проучи тамошња уставна решења. Као најактивнији члан Уставног одбора, Миловановић је био нарочито заслужан за нацрт новог Устава од 1888. године, усвојеног у децембру 1888 (јануар 1889 по новом календару), Устав Србије из 1888. године, једног од најслободоумнијих устава демократског карактера у Европи с краја 19. века.

Током 1885-1886 борави у Паризу, где је посредством српског посланика Јована Мариновића добио дозволу од гувернера француске Народне банке да лично изучава њихов рад и организацију, у париској централи као и филијали у Нансију.[6]

Био је члан Радикалне странке, коју је имала базу у сељаштву а њени чланови су били богати сељаци, ситни трговци и интелектуалци налик Миловану Миловановићу.[7]

Био је противник и критичар Српско-бугарског рата који је окарактерисао као најмрачнију годину у историји обновљене српске државности. Он је сматрао да ће рат изазвати јединство у Бугара који ће збити редове и предлагао је да уместо на Бугарску, српска краљевска војска крене на југ, ка Македонији.[8] Сматрао је да у Македонији живи народ који није ни српски ни бугарски, већ се прилагођава једном или другом.[9]

За време изборне кампање 1893. године оштро је критиковао вођу либерала Јована Ристића, његову књигу о дипломатској историји Србије као и његову, како је тврдио, некомптентност током Српско-турских ратова те личну охолост, самоувереност и аутократско владање. Због својих напада у листу Одјек, био је уклоњен из државне службе. Ристић му је оштро одговорио под псеудонимом Љубић. Од тог периода па све до Ристићеве смрти, два истакнута српска политичара била су у завади.[10]

Почетком 1894. године када радикали губе власт, Миловановић се вратио професури.[11]

У чланку објављеном у часопису Дело 1895. године, он је анализорао аустријско-српске трговинске уговоре из 1871. и 1895. године и закључио да је жеља званичног Беча била да задржи Србију као извор сировина и прозивођача стоке.[12]

Јуна 1899. године, непосредно након неуспелог ивањданског атентата на краља Милана, Милановић је таргетиран од стране владе и Двора због свог критичког чланка у листу Zeist. Београдски суд оптужио га је за увреду краља Милана. У том периоду био је у бањи Карлсбад, што је околмост која га је вероватно спасила краха политичке каријере. На позив београдског преког суда, Милановић је одговорио:


„Као и сваки слободан српски грађанин, и ја сам слободан да мислим штогод хоћу о свакоме па и о Њ. В. краљу Милану, о Њ. В. краљу Александру и о Богу самом.[13]


Један од оптужених радикала за учешће у Чебенчевој завери која је за циљ имала свргавање династије Обреновић, замолио је Миловановића да га брани пред судом. Он је прихватио захтев али је убрзо поново удаљен из државне службе.[12]

Након што је краљ Александар Обреновић преузео власт, Миловановић му је био одани саветник.[14] Током контроверзних догађаја око женидбе краља Александра са драгом Машин, био је по сопственој жељи, ван земље.[15] Вратио се да би постао министар привреде у влади Алексе Јовановића 1901. године. У наредној влади премијера др Мише Вујића прво је обављао функцију министа војног па министра финансија. 58 Као министар привреде и финансија припремио је и предложио неколико важних закона и успео је да обезбеди Србији повољан кредит у Паризу, без потпадања у зависност од француских банкара.[16]

Септембра 1899. осуђен је скупа са другим радикалским вођама на две године затвора због наводне увреде краља Милана. Након тога отпочео је радикалну кампању у штампи против режима, заједно са страначким колегом Стојаном Протићем, који му је једини био једнак по питању познавања права и образовању. Након ивањданског атентата, Миловановић је смењен са свих функција и послат да буде посланик у Букурешту, где је службовао до 1901. године.[17]

Политички се размимоилазио са фракцијом радикала превођеном Николом Пашићем, због чега је био слабо активан у политичком животу Србије између 1902. и 1908. године. У том периоду је службовао као посланик Србије у Риму и био је укључен у економске преговоре у Бечу.[18] Најбољи приказ Миловановићевог дипломатског успеха током мандата посланика у Риму, како наводи његов биограф, Димитрије Ђорђевић, пружио је у једном извештају Паризу, француски амбасадор Барер, једна од најумнијих глава француске дипломатије: „Познајући у танчине балканске послове, обдарен живом интелигенцијом и сигурним судом, Миловановић је успео да у римском политичком свету задобије далеко већи утицај но што му га даје положај једне мале земље. Он [Миловановић] је свакако извршио јак утицај на акцију Италије на Балкану, својим мишљењем и поверљивим саветима које је давао Конзулти." [Италијански уставни суд]

По избијању Царинског рата, Миловановић се противио сукобљавању са Аустро Угарском и аргументовао свој став тиме да је Аустро Угарска идеално тржиште за српски извоз и сировине. Сматрао је да би Србија требала да Аустроугарској даје тактиче уступке ради уклањања неповерења, тамо где то није наносило штету или срамоту држави.[19]

Миловановић је велики лични и дипломатски успех постигао на Хашкој мировној конференцији у јуну 1907, као представник Краљевине Србије. Врхунски правник, окретан говорник, Миловановић је скренуо пажњу највиђенијих правника тога доба, де Мартенса и Леона Буржоа. На почетку рада Конференције, Миловановић је био изабран за потпредседника једне једне од четири комисије. У Хагу се залагао за допуну одредби о арбитражи у ратовима, што није прихваћено од стране великих сила.[20] Изабран је за члана Сталног изборног суда у Хагу, што је било по први пут у историји Србије да њен представник заузме такав високи положај у интернационалној организацији.[21] Представљао је Србију као делегат на Другој сталној хашкој конференцији 1907. године.[21] Личне везе које је том приликом остварио, биле су му врло корисне у каснијој политичкој активности, посебно током Анексионе кризе (1908—1909).

Поједини аутори наводе да се Миловановић током анексионе кризе, са обзиром на значај његове дипломатске активности, винуо у висине до којих се није винуо ниједан српски државних.[22]


„Нисам тражио аплауз српске патриотске публике, нисам желео да себи стичем популарност на рачун српског патриотизма.[23]


За Миловановићеву каријеру била је посебно важна 1908. година. Тада сукоби између Пашићеве владе и опозиције долазе до максимума и претиле су редовном обављању државних активности. Након што је Никола Пашић поднео оставку на премијерско место, Миловановић постаје министар иностраних дела у влади искусног радикалског лидера Пере Велимировића. Остао је на позицији министра спољних послова све до 1912. године, у разним владама. Међународни положај Србије био је веома тежак и неповољан а током његовог министарског мандата у Европи и свети дешавали су се велики историјски догађаји, док је на Балкану било више претњи по Србију, посебно од стране аустроугарске. Током аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, водио је вешту и избалансирану спољну политику са циљем да интересе Србије усклади са интересима великих сила које су биле погођено аусторугарским потезима. Упркос великом унутрашњем незадовољству, другачијој политици Пашића и разним притисцима да Срби ступе у рат, успевао је да истраје у својој политици уз подршку независних и мањег дела радикала.[24] Тајно је одржавао контакте са српским представницима у Босни, што је јавно негирао.[25]

По питању спољне политике Србије, залагао се за везивање интереса Србије уз Русију, током решевања источног питања. Највише је анализирао спољну политику Беча и Софије јер је сматрао да би идеја о подели Балкана између Аустрије и Бугарске могла бити велики проблем за Србију.[26] Био је против везивања Србије за било коју страну или правац и желео је да истовремено ради са свима, на свим странама.[27] Његова политика створила је услове за ослобођење и уједињење југословенских народа.[28]

Сарађивао је са пуковником Аписом за кога је изјавио да је најбољи официр кога је упознао. Пуем сарадње са Црном руком, Миловановић је настојао да ојача српско герлиско и пропагандне присуство и анти-аустријску пропаганду на унутрашњем плану.[29]

Краљ Петар, Никола Пашић и Милован Миловановић били су на челу српске делегације у посети руском двору, са циљем да добију подршку за српско-бугарски споразум и ревидирање санстефанског уговора. Миловановић је шармирао руску делегацију, псоебно цара и царица и током састанка бацио је свог политичког ривала Пашића у други план.[30] Преговоре са Бугарима водили су Миловановић и Пашић, што је довело до услова да уговор о српско-бугарском савезу буде потписан 1912. године.[31]

Био је председник радикалске владе Краљевине Србије од 25. јуна 1911. (по старом календару) до своје смрти. Заједно са бугарским председником владе Иваном Гешовим био је творац савеза с Бугарском без кога не би било победе над Турском у Првом балканском рату 1912. године. Преминуо је изненада, неколико месеци пре избијања Првог балканског рата којим је реализован његов неуморан рад на стварању Балканског савеза.

У Србији је уважавао углед врхунског стручњака за међународно право. Као дипломата Србије и човек искусан у политичким проценама, био је познат и веома поштован у иностранству.[32] Миловановић се у политичком животу залагао за демократизацију Србију по узору на Француску.[33]

Последње године његовог живота нису довољно истражене.[34] Преминуо је од уремије а да није знао да болује.[35]

Одликован је високим руским Орденом Белог орла са брилијантима.[36]

НаслеђеУреди

Миловановић је као министар стабилизовао и јасно определио српску пољну политику. Уживао је велико поверење јавности и страначких колега као министар.[37] Пред крај мандата, Миловановић је био изморен бројним препиркама, нападима и неразумевањем његове избалансиране дипломатске активности која је имала за циљ јачање Србије и њеног савезништва са великим силима.[38]

Први је модерни српски државник који је практиковао честе иностране посете и одржавање непосредник контаката са европским лидерима.[39]

Према својим политичким резултатима, убраја се у ред најзначајнијих српских државника.[40]

Слободан Јовановић је Миловановића оценио као једног од најбољих српских дипломата: „Српске интересе имао је стално на уму, али није их сувише наглашавао, него их је везивао за неке више и општије интересе.“

Лични животУреди

Током слободног времена одлазио је у позориште.[41] Био је водећи члан Књижевно-уметничког одбора и радио је на увођењу француских репертоара у српска позоришта.[42]

Оженио се крајем 1897. године Румунком Маријом, ћерком румунског банкара Димитрија Германија. Она је била праунука српског трговца Мише Атанасијевића.[42] Брак му није био испуњен топлином јер се Марија у Београду увек осећала као странкиња. Имали су двоје деце: Ану и Димитрија. Син му је преминуо 1911. од запаљења мозга, што је оставило озбиљне последице на Миловановића који је у једном периоду разматрао повлачење из политике.[42]

Није био доброг здравља, тако да је и као млад одлазио у иностране бање.[43]

Стојан Протић и Милован Миловановић били су пријатељи и најближи политички савезници.[44]

Имао је аверзију према израженом радовању и прејаким изразима одушевљења, што је називао фанфаронадама.[45] Описиван је као опрезан, одмерен, амбициозан, интелигентан, скептичан, културан, умерен, интелектуалан, добар говорник, мирољубив политичар и човек ширине погледа.[46] Није се једнако добро сналазио у компликованој унутрашњој политици, где је Никола Пашић био највештији. Није имао вере и недостајало му је ватрености у политичком раду.[28] Био је велики гурман и хедониста, што је забележено у неколико анегдота.[43]

Одабрана делаУреди

 
Фотографија Милована Миловановића
  • Les Traités de garantie au XIXe siècle, Париз, 1888.
  • Наша уставна реформа, Београд, 1888.
  • Начело народности у међународном праву и међународној политици, Београд, 1889.
  • Срби и Хрвати, Београд, 1895.
  • Наши трговачки уговори, Београд, 1895.
  • Срби и Бугари, Београд, 1898.
  • Данашње дипломатско и конзуларно право, за школсу потребу праксе, Београд, 1898.
  • Један или два дома, Београд, 1901.
  • Државно право и друге уставоправне категорије, Београд, 1997, 310 стр.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Макензи 2007, стр. 14.
  2. ^ „МАСОНИ У СРБИЈИ”. erepublik.com. Приступљено 17. 1. 2019. 
  3. ^ Макензи 2007, стр. 15.
  4. ^ Макензи 2007, стр. 23.
  5. ^ а б Макензи 2007, стр. 24.
  6. ^ Макензи 2007, стр. 19.
  7. ^ Макензи 2007, стр. 30.
  8. ^ Макензи 2007, стр. 18.
  9. ^ Макензи 2007, стр. 41.
  10. ^ Макензи 2007, стр. 34-35.
  11. ^ Макензи 2007, стр. 37.
  12. ^ а б Макензи 2007, стр. 38.
  13. ^ Макензи 2007, стр. 55.
  14. ^ Макензи 2007, стр. 39.
  15. ^ Макензи 2007, стр. 58.
  16. ^ Макензи 2007, стр. 59.
  17. ^ Макензи 2007, стр. 57.
  18. ^ Макензи 2007, стр. 62.
  19. ^ Макензи 2007, стр. 76-78.
  20. ^ Макензи 2007, стр. 79.
  21. ^ а б Макензи 2007, стр. 80.
  22. ^ Макензи 2007, стр. 131.
  23. ^ Макензи 2007, стр. 119.
  24. ^ Макензи 2007, стр. 100-113.
  25. ^ Макензи 2007, стр. 153.
  26. ^ Макензи 2007, стр. 50-51.
  27. ^ Макензи 2007, стр. 149.
  28. ^ а б Макензи 2007, стр. 196.
  29. ^ Макензи 2007, стр. 164.
  30. ^ Макензи 2007, стр. 152-153.
  31. ^ Макензи 2007, стр. 158-159.
  32. ^ Макензи 2007, стр. 80, 90.
  33. ^ Макензи 2007, стр. 38-41.
  34. ^ Макензи 2007, стр. 154.
  35. ^ Макензи 2007, стр. 192.
  36. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 148. 
  37. ^ Макензи 2007, стр. 95.
  38. ^ Макензи 2007, стр. 115-121.
  39. ^ Макензи 2007, стр. 152.
  40. ^ Макензи 2007, стр. 191.
  41. ^ Макензи 2007, стр. 52.
  42. ^ а б в Макензи 2007, стр. 53.
  43. ^ а б Макензи 2007, стр. 54.
  44. ^ Макензи 2007, стр. 63.
  45. ^ Макензи 2007, стр. 120.
  46. ^ Макензи 2007, стр. 193.

ЛитератураУреди

Додатна литератураУреди

  • Балканикус (Стојан Протић). Албанаски проблем и Србија и Аустро-угарска (Београд, 1913)
  • Bogrwitschitsch, Dr. M - Kriegsursachen (Zuerich, 1913)
  • Buelow Bernard, Den Wuerdigkeiten, 4 vols (Berlin, 1930-31).
  • Ћоровић Владимир, Борба за независност Балкана (Београд, 1937)
  • Ћоровић Владимир, Односи између Србије и Аустро-Угарске у 19. веку (Београд, 1936).
  • Цвијић Јован, L'annexion de la Bosnie/Hercegovine et la question serbe
  • Ђорђевић Димитрије, Милован Миловановић, (Београд, 1962)
  • Ђорђевић Димитрије, Портрети из новије српске историје (Београд, 1997)
  • Dragnić Alex N. Serbia, Nikola Pašić and Yugoslavia (New Brunswick, - NJ, 1974)
  • Dumba Constantin, Dreibund und Entente - Politik in der Alten und Neuen Welt, (Zuerich, 1931)
  • Грол В. Правна мисао Милована Миловановића, САНУ, Београд, 1989.
  • Guechoff Iv Ev. L'alliance balkanique (Pariz, 1915), Helmreich, E. Ch. The Diplomacy of the Balkan Wars, 1912-1913 (Cambridge, 1938)
  • Hiller Gerhard, Die Entwicklung des Oesterreich-serbischen Gegensatzes 1908-1914 (Halle, 1934)
  • Јакшић Гргур, Дипломатска историја Србије у XIX веку (Београд, 1938)
  • Јанковић Б. Међународни одоси и међународно право (Сарајаево, 1964)
  • Langer W. L. European Alliances and Allignments (New York, 1931)
  • Markov Walter, Serbien zwischen Oesterreich und Rusland, 1892-1906 (Stuttgart, 1934)
  • Мијатовић Чедомиљ, The Memoirs of a Balkan diplomats (London, 1917)
  • Petrovich M. B. A History of Modern Serbia, 1804-1918, 2 vols. (New York, London, 1976)
  • Поповић Димитрије, Извољски и Ерентал, (Београд, 1927)
  • Поповић Јован, Неимари Југославије (Београд, 1934)
  • Поповић Васиљ, (Београд, 1938)
  • Pribram A. F. Austrian Foreign Policy, 1908-1918 (London, 1923)
  • Протић Стојан, Одломци из уставне и народе борбе у Србији, 2 тома (Београд, 1911-1912)
  • grof Sforca Carlo, Fifty Years of War and Diplomacy in the Balkans, Paschich and the Union of Yugoslavs (New York, 1940)
  • Schmitt, Bernadotte, The Annexation of Bosnia, 1908-1909, Cambridge, 1937
  • Споменца Николе Пашића 1845-1925, (Београд, 1926)
  • Стенографске белешке Народне Скупштине, XXXII (Београд)
  • Tittoni, Tomasso, Italy's Foreign and Colonial Policy (London, 1914)
  • Тодоровић, М. А. Царински рат између Србије и Аустро-Угарске од 1906. до 1910. године (Београд, 1911)
  • Baernreither, Dr. Joseph, Aerenthal und Milovanović: Ein Tagebuchblatt, 84-80
  • Ђорђевић Димитрије, Миловановић и Извољски у Карлсбаду, Југословенска ревија за међународно право, 1960, бр. 3, стр. 540-47
  • Јанковић Димитрије, Пашић и Миловановић у преговорима за Балкански савез 1912 године, Историјски часопис (Београд), 1959, НОС. 9-10, стр. 467-86
  • Јанковић Др Бранимир М. Схватања Милована Миловановића о међународном праву и међународним односима, Југословенска ревија за међународно право, 1962, 56-65
  • Janković Dr Branimir M. Les conceptions de Giga Geršić dans la domaine de droit international, Југословенска ревија за међународно право, 1958, бр 1. стр. 205-16
  • Јовановић Јован М. Милован Миловановић и српско-бугарски савез, Политика, 13. март, 1932, стр. 2-3
  • Јовановић Слободан, Др Милован Миловановић, Народне енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књ. II (Загреб), стр 773-774
  • Јовановић Слободан, Милован Миловановић, Српски Књижевни Гласник, 1. јули 1937, стр 337-348
  • Марковић Р. Милован Миловановић, Класици југословенског права, Београд, 1987, књ. 2, стр. 55-87
  • Поповић Чеда, Српско-бугарски рат 1913, Нова Европа, бр 19/11
  • Поповић Димитрије, Милован Миловановић и Анексија, Српски Књижевни Гласник, 1. април 1938. стрт. 493-510
  • Спалајковић, Краљ Петар и бугарски краљ Фердинанд, Политика, 6. јануар 1941.
  • Вучковићан Милован Ђ. Милован Ђ. Миловановић на Другој конференцији мира у Хагу (1907), Југословенска ревија за међународно право, 1958, II стр 352-360
  • Krasnzi Arkhiv, VIII (1912, HOC, 4, 16, 34, 43: Diplomatic preparations for the Balkan war of 1912.

Спољашње везеУреди